Јагода

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

    Нашо село се наоди између два брденца. Куће су распоређене ко млад месец или, још боље, ко срп. Кад је Млађан биров имаја да саопшти нешто, он отиде на једно брдо па повика с онај, његов, дебел глас:
- О, сељани... ани... ани... ни...и! Вечерас у седам сати... ати... ати... и...и! Збор куде селски дом... дом... ом... ом!
И такој, од брдо одјекује док он вика. После се пребаци на друго брдо и све тој понови, да га сви чују. И увече се зберу људи из цело село, а кмет им саопшти кво и куде це работи на кулук. А кулучило се, попраљали се путеви накуд браништа, лојза, њиве... Ил је па била организована нека моба, што је стари српски обичај да се некоме помогне, ако гради кућу ел плевњу.
    Јагода беше најубаво девојче у село. Кум ич неје погрешија што вуј дате такво име. Образи си вуј беоше црвени ко зрела јагода. Ал не би погрешија да вуј је даја име Вишња, ел Малина. Имаше малињасте очи и вишњасте уснице. Кад обучеше оној ткано сукњиче, па кад завртеше здупенце и онеј вретенасе ноге, завртеше памет на сви. Е, она идеше по кулук и млого певаше. А младиња момци, не да су имали вољу за работу кад она запева, него нумем ти рекнем.
У тој време је из Земун, у нашо село, доодија онај другар на Ивана, Драган. Заједно су студирали там. Тај Драган беше убаво, кротко момче, и благоречив. На стари се увек јављаше сас "добардан", затој су га старији и волели. Младиња момчадија га несу млого мирисали. Ем играше лопту боље од сви, ем се беше загледаја у Јагоду. И после неколко године, одведе гу. Шћеш, судбина ти је тој. Ете, заволели се, па âко су се и узели.
Ал, неје туј крај. Туј ти је почетак, бато мој. Кад гу одведе у тај Земун, представи гу на мајку си:
- Ево, кево, ово ће ти бити снајка, јебо те! Она потиче доле са југа и знаш како је доле, тебра, јебено мрак!
А на Јагоду представи своју мајку:
- Ево, Јагода, то ти је кева, јебо те, готивите се и неће бити мрака.
Увече, кад легнуше да спију, Драган си рече на Јагоду:
- Е, Јагода, дошло је време за мало авантуре и оно... знаш? Сада ћемо имати секс, јебо те.
- Кво ће имамо?
- Секс, драга моја. Имаћемо секс, пошто до сада о томе ниси чула.
И... беше си му работа, а после туј работу...
- Ето, Јагода, то ти је секс!
- Тој секс?
- Да, то је секс, јебо те.
- Е, мој Драгане... секс куде нашога бирова, Млађана...
- Онај што има дебео глас?
- Тај, дабоме, али не му је само глас дебел...

Последице летњих врућина

- Истински сам филмофил. Месечно, обавезно погледам понеку акцију, а седмично авантуру. Хорор и комедију гледам сваки дан.

- За леп изглед народа побринула се власт. Свакодневно га гланца.

- Надао сам да припада некој научној грани. Својим деловањем нас уверио да је остао на нивоу балвана.

- Да нису људи мало претерали са родним опредељењем? Ето, човек који је до јуче словио за вепра, ових дана је постао свиња.

- Или се смири, да разговарамо као људи, или сачекај да се и ја изнервирам!

- Нема сумње! Точак је измислио онај на коме су се кола сломила.

- У циљу повећања продуктивности, јуче сам у предузећу седео један сат дуже.

- Многи су лето провели тамо где је плаво и слано. Ми, слабостојећи, проводимо се где је депилирано и слано.

- Радила је с њим шта је хтела. Имала га је у шаци!

- Власт и народ се баш заузели једни за друге: први, да други презиме, а други, да за прве нема зиме.

- Баш када су помислили да сам одсвирао, ја сам им засвирао.

- Када у аутобус уђе нека згодна дама, део мене је увек спреман да устане!

- Наш је вођа висок, крупан, дебео... Три човека је покварио.

- Стигли смо до дна. Сада идемо на горе.

Поправка

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.


     Јутрос устанем мало касније него обично, што је необично. Током јутарњих активности,
зазвони телефон и стрефи ме још једна необичност. Јутарњи женски глас вели:
- Добро јутро, је ли то Јован електричар?
- Да, изволите.
- Да ли бисте, мајсторе, могли доћи код мене у стан на једну интервенцију?
- Наравно, али о чему се ради... мислим, хтео бих знати какав проблем имате?
- Па, видите, ја бих хтела да ми нешто покварите.
- Како?! Како то мислите, да вам покварим, ваљда да вам поправим? Да нисте можда...
- Не, није грешка. Ја бих хтела да ми нешто покварите, наравно, платићу као да сте поправили.
- У реду, слушам вас.
- Видите, овако: имам усисивач са којим се служим већ двадесет и више година, тачније, добила сам га као свадбени поклон. Тај усисивач не бих мењала за све ове нове турбо, водене, роботске или антиалергијске усисиваче, разне парочистаче, и тако даље. Он ради савршено и ја сам презадовољна његовим радом.
- Хм! Па, у чему је онда проблем?
- Проблем је у томе што сам његов кабл, једном... скоро, повукла мало јаче и нешто је у њему кврцнуло.
- Значи, треба да поправим тај механички део усисивача и...
- Не, не треба ми поправка. Дакле, када се десио тај кврц у њему, се кабл неконтролисано, сам увлачи у усисивач и отежава ми рад. Мени сада треба да се поквари тај механизам који увлачи кабл.
- Али, кабл ће вам свеједно бити увек ван усисивача, сметаће вам и мораћете га...
- Мени тако одговара. Да ли прихватате посао?
- Реците ми адресу, долазим за двадесетак минута.
     Након тога, узео сам неопходан алат, сео у ауто и кренуо пут адресе, где бих требао нешто поправити... или покварити да би било поправљено.. ни сам не знам. И у мени се десио неки кврц!

Изам

 *Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

    Тога дана телефон у њеном стану није зазвонио. Ниједном. То је приметила тек у вечерњим сатима када је зазвонио телефон у некој индијској серији, коју је пратила тек да би имала о чему да чаврља са својим пријатељицама. На спавање је отишла са извесном дозом неспокоја у себи. Сутрадан, из књиге је узела последњу педесетицу, коју је заменила у оближњој мењачници, свратила је до продавнице да себи купи свакодневне потрепштине и, у повратку, приметила да живи на петом спрату. Знала је она где живи, али то до сада није било приметно. Овога пута, сто двадесетак степеника су изазвала неке промене на њеном срчаном ритму, који је премашио број степеника. Осећала је умор, ноге су јој пулсирале, а прорадиле су јој и знојне жлезде, баш су прорадиле. Њених сто четрдесет осам годишњих доба су одавала број година, којим је била оптерећена. Када је закорачила у своју гарсоњеру, са радија су управо текли стихови групе Балкан:

"... он је тридесет пета-шеста

не разуме сваки изам.

Он је тридесет пета-шеста

подмеће леђа за реализам..."

- Каква случајност? - помислила је, повезавши стихове са својим психофизичким стањем.
     Радила је као певачица, конобарица, колгерла, пословна пратња, пријатељица, другарица, љубавница, супруга... глумица. Глумила је све шта је било потребно, а за сваку ролу је награђивана, у зависности од воље клијента. Солидне приходе је имала за њене прохтеве, мада, увек је недостајало нешто мало више. "Да је бар још толико, па да могу штогод приштедети" - рекла би у себи, понекад. А тражена је била и то најчешће телефонским позивом. Без шминке је лепша била него са њом. Арчила је своје године, не марећи много за последице. Њен минули рад се могао дефинисати у једној реченици: многи су је имали, а она није имала никог. Но, све у свему, задовољство је преплавило њен дух и тело, и била је уверена да ће такво стање трајати вечито.

    Имала је потребу да мало обогати свој речник и решила је да прочита једну књигу, али коју? На наговор својих пријатељица је прочитала "Алхемичара" Паула Коеља и потпуно се разочарала. Очекивала је од романа много тога, али не и то да ће главни јунак морати тако далеко да путује, са јединим циљем да би сазнао нешто битно. Та битност је у њој изазвала буру нервозе јер је подразумевала повратак јунака на полазну тачку, као императив сазнања првобитне битности. Но, касније, књигу је почела да користи у друге сврхе. Управо у то време, упознала је Властимира, дугогодишњег "Швајцарца". Власта јој је, у знак пажње, купио поменуту гарсоњеру, а све због њеног умећа и марљивости у кревету. Та акција и креација њеног фелациа, за њега је била луда комбинација. Оваква врста задовољства је оставила траг. У књизи се у то време увек налазило по неколико швајцарских "паука". Овога јутра паукова је било на све стране стана, у сваком ћошку, сем у књизи.
   У том моменту, зазвонио је телефон! Тркајући се са самом собом, прихватила је слушалицу и весело рекла: "Молим"!
- Добар дан, зовем из поште. Због неизмирених дуговања биће вам...
Даље није слушала, а слушалица се сама спустила на свом месту. Ноге су је полако спустиле до пода, даље нису могле. Тада се први пут "чукнула у главу", што би рекли старији из лесковачког краја. И још нечег се сетила: "Ће те пита старос куде ти је била младос", говорила је њена баба Коса, која је управо из тих крајева потицала.

Где си био?

Нигде!

Шта си радио?

Ништа!
За шта подмећеш себе?
За неки изам! Ваљда.

Роксанда

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
  
     Увек када приповедам о Роксанди, прожме ме језа по леђима и обузме талас хладноће читавим телом. Никада још нисам осетио равнодушност док се о њој говорило. С тога, баш сам се трудио да и не мислим о њој. Многи су хтели да штогод сазнају, ја сам тежио да све заборавим. Они су питали, ја се правио глув. И пре Наталије, разни представници разних медија су желели да забележе нешто, да направе сензацију од приче, али узалуд! Све би остало ту где је и испричано.
     Наталија је на Универзитету у Београду, одељење за новинарство и комуникологију, завршавала студије. Пре стицања звања дипломираног новинара, хтела је да своју професију "докторира" интервјуом са каквом врстом култивисаног сељака, који је нешто знао о Роксанди. Одабрала је мене, а ја је нисам могао одбити јер, била је ћерка моје добре пријатељице. Пристао сам на неки вид "медијације", мада сам знао да од посла неће бити ништа. Њен интервју је унапред био осуђен на неуспех јер је хтела да пише баш о њој! А то још никоме није пошло за руком. Упозорио сам је, а она је била више него упорна.
     Стигла је тачно на време у договорену недељу 20. јуна. Дан је био сунчан и сувише топао за своје место у календару. Са собом је понела и више од неопходне опреме: батеријски магнетофон, мобилни телефон, диктафон, свеске, блокчиће, оловке, фломастере... После испијања кафе, кренуо сам са причом и скренуо јој пажњу да ми не поставља потпитања и да ме не прекида. Она је укључила свој уређај за снимање звука и латила се оловке и свеске.
     Роксанду сам јој представио још из раног детињства, као врло чудну девојчицу, које су се сви клонили. Моја покојна баба Стевана је о Роксанди причала увек у неком грчу, никада опуштено. По њеном приповедању, Роксанда је, још као сасвим мала, ножем заклала кокош. Томе и није придаван неки посебан значај, али после кокошке заклала је једну од оваца које је чувала. Годину дана затим, такође ножем, заклала је своју бабу на спавању. Мештани су се узнемирили, а њени родитељи су смештени у лудницу, одакле су касније извежени у сандуцима. Роксанда је остала сама. Ликом је подсећала на Пипи Дугу Чарапу, али без кикица. Дакле, ликом је била симпатична али испод коже тињало је зло! Када је мало одрасла и задевојчила се, нико је није желео просити, сви су је се плашили. У међувремену је, тако се бар говорило, почела да врача, да баца чини и црну магију. Причало се да је многе мушкарце избезумила, а неке чак отерала у самоубиство. Свако ко је бар на тренутак остајао сам са њом, осетио би тиху језу уз кичмени стуб и жмарце како га подилазе, па све до "дизања" косе на глави. Сви су је избегавали, осим оних који су у њој видели прилику да некоме доскоче. Тихо се и кроз зубе говорило да је вештица, да је склопила савез са Ђаволом.
     Како се и под којим условима она удала за Страхињу, то нико не зна. Он је потицао из сиромашне породице и таман се био зачовечио. У наредних седам година, родила је двоје деце, а Страхињу потпуно рашчовечила. С тридесет и неколико га је подземљила, наставивши да ради свој посао. Неке непознате и мрачне жене су је посећивале. Ни са ким из села није била блиска. Године и године су протутњале нашим селом, њена деца се одомила далеко од колевке, негде у белом свету. Врло често је Роксанду рано изјутра одвозио и касно увече довозио црни џип. Живела је повучено, сама, зашла у шесту деценију живота, а контакти са комшијама су били сведени на штуро "добар дан".
     Тог поподнева, врео ваздух загрејан августовским сунцем, натерао је људе да не излазе из својих кућа. Тек у вечерњим сатима када је ваздух постао ређи и подношљивији, робови врућине су измилели из својих домова. Нико није обраћао пажњу на Роксандину башту, која је претходне и те вечери остала незаливена. Сутрадан, њен изостанак је већ био приметан, а тек око поднева, неки су се почели распитивати зашто се не појављује напољу. Поподне се већ скупило пола села те су се сложили како је неопходно да провале улазна врата. Они одважнији, који су први видели сцену у спаваћој соби, данас или нису више међу живима или су са каквим психичким последицама. Наиме, Роксанда је затечена мртва у свом кревету, лежала је полеђушке гола, без иједне огреботине. Једино је њена глава била прекривена јорганом, тачније остацима јоргана. Читава трећина јоргана је недостајала. На столу поред кревета затечена је заклана и очерупана кокош. У њеним устима је пронађен садржај којим се пуне јоргани, памук, вуна и перје, а на њеним дојкама и по стомаку су уочене црвене мрље, вероватно од кокошје крви. У соби је било хладно као у фрижидеру, тако да је тело остало читаво, а термин и начин Роксандине смрти је остао мистерија. Њена сахрана је била прича за себе, али не бих о томе.
     Тиме сам завршио причу о Роксанди вештици, а Наталија је све време пажљиво слушала и хватала белешке, док је диктафон то чинио на свој начин. Није ме прекидала у излагању. Тек када је схватила да је причи дошао крај, нагласила је да јој је необично хладно, захвалила се на причи, на брзину се поздравила и отишла. Сутрадан, око шест сати изјутра, робудила ме звоњава мог телефона. С друге стране је била Наталија. Осетио сам да нешто није како треба. Била је скоро уплашена, али оно што ми је казала није ме изненадило:
- Ништа!
- Шта, ништа, Наталија?
- У свесци само неке шврљотине... више личе на неразговетне знакове, а на диктафону само шуштање и по неки језиви цијук! Ни речи од онога што сте говорили!
- Жао ми је ако си очекивала нешто другачије. Роксанда је то.
У свему овоме, ја сам био само неми посматрач, случајни пролазник. Јер, ако бих потпуно појаснио моју улогу у целој овој причи и открио још неке детаље, прича не би ни овог пута била забележена.

Нисам таки

Рекла ми извесна особа са ФБ-ка да ми не жели бити пријетељица, уз образложење:
- Најпре пријатељи, а затим почну удварања, па моје одбијање, па њихова упорност, а када не успеју, на крају се наљуте и оду!
Рекао сам јој:
- Нисам ја таки. И када све могућности буду исцрпљене, ја ћу и даље остати упоран!

О курсу

     Курс је једна од нјаважнијих именица у свакодневном говору. Поред личне заменице Ја, курс се држи на високом другом месту, по важности и употреби. На океанском пространству, брод не би имао сврху пловидбе да нема курса, кога се чврсто држи. Значај курса је и те како важан у паритету монетарних валута и њиховом међусобном односу.
- Колико се данас, по курсу, плаћа за један долар?
- Извините, само да погледам курсну листу!
Курс илити течај, можемо срести на сваком кораку. Примера ради, данас сваки политичар, судија, лекар... мора да има завршени некакав курс. Не може без курса да ради на неком важном и одговорном радном месту. И лет авиона има свој курс. Он спада у дуже курсеве. Насупрот њему, постоје кратки курсеви па чак и скраћени, али сви имају исто дејство. У политичком жаргону, они неопредељени се држе средњег курса. Углавном, не ваља бити изван курса. Као што видимо, све се врти око курса и преко курса. Дакле, све је до курса.
- Ко је тај што је на врху курса?
- То је онај што се прихватио да држи курс.
- И шта с тим курсoм млати?
- Ма, свира курсу!