Песмица о сарми

На крсној се једној слави
у небеса дигла ларма
гости нису људски јели
зафалила света Сарма

А било је свих чудеса
и од хране и од пића
кркало се до небеса
ал без сарме све је сића!

Супе, чорбе, вешалицe

ћуфте, вруће погачице

колачи и разне торте

мезелуци од све сорте.

Поред целе те палете

радује се свако дете

ал наш човек тражи више

без сарме се тешко дише

Домаћице наша мила
само сарме на стол мећи
причаћемо, слава била,
све смо растргли стојећи..

Ој сармице чудна храно
И смотана си преукусна
Јео бих те јутром рано
Љубила те моја усна

А сарма је много проста

само од купуса и меса

ипак, ње ми никад доста

лечи од нервозе, стреса

   
Волим сарму кад је цела
Можда ми је таква карма
Кад се свих заситим јела
Увек добро дође сарма.

Летовање

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Лето је те године кренуло са ведрим и веома топлим данима. Јовановићи су истезали своје краке у хладовини липове крошње, у свом дворишу. Наиме, живели у стану у варошици али би у своје село одлазили у летњим, нарочито нерадним данима. Село је било брдског типа, само два километара удаљено од варошице, а тамо су одлазили не би ли се надисали сеоског, чистог и свежег ваздуха. Лежећи тако у дебелој хладовини и гледајући у плаво небо, рече Љуба својој жени, Деси: 

- Лепо је уживати под крошњом липе и упијати њен опојни мирис зар не, Десо?

- То ли покушаваш да ме романтиком приволиш да одемо у собу?

- Ма, јок морe! Коме је сада, по овој врућини, до тога?

- Мени! Сећаш ли се кад си последњи пут легао са мном, а?

- Па, легао сам... Кад оно беше? Аха, сећаш ли се кад се на светог Стефана вратисмо са славе од кума?

- Сећам се. А, знаш ли ти кад је био свети Стефан?

- Па... ове године.

- Да, ове године у јануару, еј! А који је месец сада? Јуни, Љубишо, јуни!

- Ајде, не ситничари бре, Десо.

- Ситничарим? Да си некакав ваљани муж, сада бисмо то радили на некој плажи.

- На плажи, кажеш?

- Да, и то у Грчкој. Да окусимо грчку воду, гирос, рибље специјалитете, сувлаки...

- Аха... у Грис! На она три прста?

- Да, у Грис! Никако да упамтиш име полуострва; зове се Халкидики!

- Пааа, могли бисмо да идемо на тај један прст... Имамо нешто новца, уштедили смо близу петсто евра, - рече Љубиша.

- И од кума бисмо позајмили још толико да нам се нађе, - додаде Деса свој коментар, - а храну можемо понети за неколико дана... Него, реци ти мени, у каквом је стању наша кринка?

- Рекао сам ти да наш ауто не називаш кринком.

- Па, кад ми личи на кринку, хе, хе, хе... Дакле, у каквом је стању?

- А, па знаш да сам га терао код Ђуре Жмигавца због регистрације. Прегледао је кочнице, гуме, светла и све остало што треба. Рекао је да са овим аутом можемо и на крај света, а ти знаш колико је Ђура чувен по мајсторији. Па, сви виђенији људи сервисирају своје аутомобиле код Ђуре. Што ти каже Жмигавац, то ти је! - усхићено Љуба заврши хвалу о Ђури Жмигавцу.

     Сутрадан, Љуба и Деса су провели дан у жестокој припреми за одлазак у Грчку. Купили су нешто сира, паприку, замрзнуте пилиће, и још неке дрангулије, како би уштедели на храни. Њихова припрема за пут није могла проћи незапажено, поготово не код Станке Панорамке. Станка, жена у познијим годинама, била им је комшика са задњег спрата. Стан јој је захватао такву позицију у згради да је са своје терасе могла видети читаву панораму места, а посебан осврт имала је на паркинг испред зграде, као и на улаз у саму зграду. Како није имала ни кучета, а ни више од четири мачета, самим тим, потпуно ослобођена нарочитих обавеза, по цео дан је седела на тераси и осматрала. Што је више старила, вид јој је био оштрији. И овог пута, само једним погледом, уочила је ужурбано мување Десе и Љубише, који су становали у приземљу зграде. Када је била сигурна да се нешто посебно спрема, сишла је до улаза, тобож да избаци ђубре, и онако, успут питала Десу:

- Што сте се тол'ко узмували, бре Десо, ко да ће идете на море? 

- Да, ићи ћемо... Ићи ћемо у Грис, како Љуба воли да каже. Па, доста смо радили ове године, ред је да мало одморимо, - одговори Деса.

- Ако, ако... Окусите малко од тој грчко слунце, срећан ви пут. И убаво се проведите за све паре!

- Хвала, Станке, - беше љубазна Десина спољашност а изнутра је пламтела. Није јој се нарочито допало то што јој је управо Станка пожелела срећан пут, с обзиром на то да је поред надимка Панорамка, имала и поднадимак, Станка Малерка. Приликом враћања у стан, све је испричала свом Љубиши на шта овај одмахну главом, уз кратак коментар: "Бапске приче". Деса сумњичаво климну главом.

     Пут Грчке су кренули у сумрачје како би на свој циљ стигли у раним јутарњим сатима, нашли стан и искористили тај први дан за сунчање и брчкање у Егејском мору. Македонску границу су прешли без икаквих проблема и веома брзо. Љуба је волео ноћне вожње а путовање кроз Македонију је било баш пријатно. Трзаји бузукија на радију су већ почели да их припремају на грчку атмосферу. Наравно, неопходна је била извесна припрема и адаптација на нову климу. Уз десетак плаћања путарине, напустили су територију Македоније.

     На самој грчкој граници су имали мањи застој због језичке баријере. Видевши српске таблице, цариник је питао:

- Куда ви кренуло?

- Ту, до Грис, - одговори Љуба као из топа. Цариник помисли да путник говори енглески па рече:

- To Greece, yes, I know, but where? Greece is a big country.*1

- Ништа га нисам разумео, - обрати се својој жени.

- Изгледа да пита у ком делу Грчке идемо, - несигурна одговори Деса.

- Ми иде на море, - објасни Љуба повишеним тоном.

- А, таласа! Тако казе. Ористе паспорт, кало дромо.*2

- Шта каже цариник, - не могаше да сузбије своју знатижељу Љуба.

- Упозорава нас на опасности, изгледа да на мору има таласа.

- Аха, чуо сам, љубазан неки човек. Чудо нас није упозорио да је вода слана.

     Након краћег одмора наставили су пут према Солуну, пут који им је с обе своје стране у сусрет наводио расцветале олијандере. Неки посебан осећај је преплавио Десу и Љубишу и увлачио им се под кожу те је исту терао на пријатно стање језе, стање у коме су били помешани разни осећаји: усхићење, радост, понос, раздраганост, страст; као да је какав сликар с палете разних осећања покупио од свега по мало и премазаио Десу и Љубишу, ето, тако су се осећали. А посебан осећај тињао је у њима, мада то ниједно од њих двоје није исказивало: горди осећај да је одлазак у Грчку на море доступан само њима! Занесени тим емоцијама нису придавали значај брзини аутомобила, која је нагло почела да опада.

- Зашто стајеш, - најзад изусти Деса? - Уморио си се од вожње? Кад пре, некада си возио...

- Ћути бре, Десо, зар не видиш да ауто сам успорава? - питањем одговори Љубиша.

Било је скоро два сата иза поноћи када је мотор престао да ради a ауто стао. Налазили су се на грчкој територији, двадесетак километара од границе.

- Јесмо ли то у квару, Љубо?

- Не бих рекао... Ђура рече...

- Ђура је рекао да овим аутом можемо ићи на крај света, је ли тако? - упита Деса. 

- Таман тако је казао.

- Е, па, мој Љубо, овде је изгледа, крај света!

На Десину иронију Љуба није ништа рекао. Није знао или није умео било шта да каже. Зато Деса, онако, за себе, констатова:

- Изгледа да нам је Станка само довде пожелела срећан пут.

- Сигурно је мислила је да је море ближе, - покуша и Љуба да буде ироничан на Десин али несвесно, и свој рачун.

     На њихова упорна стопирања нико се није одазивао. Имали су осећај да су возачи, пролазећи поред њих, додавали гас својим аутомобилима. Након сат и нешто чекања, наишла су кола грчке полиције.

- Ви Сервија?

- Да, ми туристи из Србије, ауто нам стао, - одговори Љубиша.

- Има проблемо? Куда туристас идело? - врло разумљиво упита саобраћајни орган.

- На ове, прсте... - поче да дочарава Љубиша, показујући полицајцима испружена три прста: кажипрст, средњи и домали прст. Полицајци збуњено измењаше погледе.

- На Халкидики, на одмор, - одговори Деса.

- Ста има у ауто? Има орузје?

- Оружје? - узнемири се Љуба. - Не!

- Не!? - скоро уплашено рече грчки полицајац.

- Охи, госп... кириос!*3 - Деса најпре објасни полицајцу а потом и свом мужу: 

- Љубо, води рачуна шта причаш, НЕ на грчком значи ДА! 

- Како не, може да буде да? И, одакле ти знаш грчки? - упита Љуба своју жену али одговор доби у виду Десиног прекорног погледа.

Полицајци су их посматрали сумњичаво неко време а затим један од њих затражи кључеве аута да се сам увери у његову неисправност. Љуба му их даде те полацајац заузе место возача а Љуба остаде да стоји поред аута. Након окретања кључа и покушаја стављања мотора у погон, испод хаубе аута чуло се неко завијање.

- Ауто, мегало*4 проблем! - рече полицајац.

- Мегало!? - прогунђа Љуба.

- Мегало, - збуњено а као да се слаже, рече Деса. - А оно "на крај света"...  

Док се Деса чудила крају света, Љуба и полицајци померише ауто с коловоза, склонише га до самих олијандера, а онда један од полицајаца рече:

- Ви седи ту и цека. Пола сат стиза камион, вози Салоники, ок?

- Шта каже, да чекамо сами у овом мраку на отвореном путу? - још више се унезвери Деса.

- А шта друго можемо, чекаћемо, - утеши је Љуба, потом се обрати службеном лицу: - Ок!

Полицајац је телефоном разговарао са некима а затим се обрати Љубиши и Деси:

- Ми вама зели лепо превод на прс. 

Након гостопримивог обраћања, полицајци седоше у свој ауто и удаљише се с краја света.

     Наши туристи нису чекали ни цео сат, а већ је стигла служба за шлеповање неисправних возила. Из аута изађе некаква голобрада прилика, обучена у машинско уље и товатну маст.

- O, добро јутро земљаци, видим лесковачке таблице. Баш ли сте из Лесковца?

- Па... - поче да муца Љубиша, - не баш из Лесковца него...

- Казуј бре, одакле си, сва места око Лесковца знам!

- Па, из Грделице...

- Из Грделице! Чекај, баш ли из Грделице или...

- Па...

- Из Ораовице смо, а живимо у Грделици, - умеша се Деса по ко зна који пут у разговор.

- Из Ораовице!? Што не кажете, имам другара а и девојку сам имао одатле. Ја сам из Брестовца, име ми је Јовица, у Грчкој ме зову Јоргос. Радим у Солуну већ осам година у агенцији која је по раду слична Ауто мото савезу Србије. Ето, помажем нашим људима...

- Помагај, синко, Јоргосе, - рече Љуба, видевши извесно олакшање и помоћ у Јовици.

- Добро, дајте да видимо шта је са цокулом. 

- Којом цокулом? - збуњено рече Љуба.

- Тако кажемо за Рено 4, цокула... Па, зар не личи на цокулу кад се посматра из даљине?

- Дакле, цокула, ха, ха, ха! - насмеја се Деса и поред свих мука које су их притисле.

Потом Јоргос тј. Јовица, уђе у ауто и покуша да покрене мотор. Опет се из машине чуо неки завијајући звук.

- Господине, - обрати се Јоргос Љуби - Јесте ли ви спремали овај ауто за дуже путовање, јесте ли ишли код неког аутомеханичара да га прегледа?

- Наравно.

- И?

- И, шта?

- Је ли га прегледао?

- Прегледао је кочнице, гуме, светла, брисаче... све!

- Прегледао је кочнице, гуме, светла, али није прегледао ниво уља у машини. 

- Е, то не знам... Он је добар мајстор, Ђура Жмигавац из Тулова, можда га знаш. 

- Не знам никаквог Ђуру Жмигавца. Он вероватно само жмигавце поправља, али вама је мотор зарибао!

- И? Шта то значи?

- То значи мегало проблем, - савршено се у разговор уклопи Десина упадица.

- У праву сте, госпођо, мегало проблем. Генералка за овај ауто, која је неминовна, далеко надмашује цену аутомобила.

- Шта предлажете, Јовице? - упита Деска.

- Па... Једино што остаје је да га одшлепамо до Солуна, а то је на неких педесетак километара. Имам тамо једног пријатеља, Албанца...

- ... који ће моћи да га поправи! - скоро радосно ускликну Љуба.

- Не него, који ће моћи да га откупи као отпад. Иначе бисте морали платити његово одлагање на отпаду аутомобила, а то баш и није тако мала цифра - објасни Јоргос целу ствар.

- Колико можемо добити за цокулу - упита Деса?

- Нећете добити ништа.

- Па, зар не рекосте да ће га тај Албанац откупити?

- Тако се само каже, иначе... отпад је то, разумете?

- Добро, а колико би коштало то шлепање? - упита Љуба.

Јоргос из футроле извади телефон, одабра иконицу дигитрона и поче да рачуна:

- Овако, 52 километара... пута толико... плус путарине... један гирос и пивце за мене, укупно, то би било оволико, - показа крајњи резултат Љубиши.

- Аууу! Па, то... 

- То вам је најјефтиније, узео сам у обзир да смо наши, да имам другара...

- И девојку, која те је оставила па сад... 

- Господине, немате избора, неисправан ауто не смете оставити на отвореном путу.

- Десо, шта да радимо?

- Па... кад смо довде дошли... ма, возите нас, - рече Деса.
- Не могу вас ја возити. Позваћу такси, ако желите да наставите пут.

- Зовите такси. Ако ауто није могао на крај света, моћи ћемо ми! Решили смо и идемо, макар до Солуна, - закључи Деса разговор.

Извадили су све ствари из аута да би се с њим опростили са сетом у очима. Одгледаше како у мраку нестају и Јовица, и кола шлеп службе, и кринка или цокула, а они осташе да чекају такси.

      У Солун су стигли у раним јутарњим сатима. Некако су успели објаснити таксисти да их одвезе до неког хотела, што овај и учини. По други пут су морали вадити своје ствари из аута, који убрзо нестаде иза прве раскрснице а они остадоше на улици с намером да се сместе у хотел, како би се мало одморили и средили непријатне утиске... Хотел у који су ушли, био је нарочито скуп, те су закорачили су тек у трећи, знатно јефтинији.  Када су се, најзад, сместили у хотел, уочили су да у апартману нема фрижидера, па су ствари са храном изнели на терасу, јер је ту било свежије. Онако уморни, обучени су полегали на кревете и у трену заспали.

     Освануо је папрен дан. Пробудили су се након два и по сата спавања с уверењем да је пакао пријатнији од собе хотела. Сад им је заиста било јасно зашто је соба била упола јевтинија; клима није радила па су се, уместо у мору, купали у сопственом зноју. Како би се иоле освежили, изашли су из хотела и кренули у шетњу. Пут их је одвео до Беле куле која се налазила на великом шеталишту поред самог мора. 

     Иако су били на самој обали, ипак, нису могли ни додирнути воду. Деса је имала жељу да макар шаком захвати морску воду али, њена намера није реализована због слоја уља и нафте на површини воде солунске луке. После шетње пронађоше неку таверну где су за храну могли добити само некакве штуре сендвиче.

- Ово ме подсећа на Србију - рече Љуба.

- Како може да те подсећа на Србију кад тамо нема мора? - по ко зна који пут реплицира Деса.

- Не вода, Десо, сендвич!

Деса ништа не одговори већ отпи пола флашице воде после сендвича а потом предложи да седну у парк и договоре се о њиховим даљим активностима. Након сат-два, кренули су ка хотелу а грчко сунце се већ приближавало зениту, немилосрдно радећи свој жешки посао. Успут су купили Метаксу и флашу маслиновог уља. Када су стигли у хотел, чекала их је нова непријатност. Наиме, на тераси, коју је пржило сунце, беше се размрзла сва храна по торбама, рачунајући сир и пилиће. Одложили су у оближњи контејнер све... и торбе. Вратише се у хотел, седоше на кревет да би конципирали даље активности по питању летовања:

- И, шта ћемо сад, хоћемо ли имати пара за летовање, макар пет- шест дана?

- Тешко, Десо. Тешко да ћемо имати за један дан... а где је храна, повратак?

- Колико нам је остало... мислим...

- Платили смо шлеп, такси... треба платити хотел. Дакле, остало нам је таман толико да се вратимо, - појасни Љуба њихов салдо на конту.

- Назад?

- Не, него као српска војска под командом цара Душана: на лево круг па, напред! - скоро заповеднички, попут врховног команданта, рече Љуба. Након одлуке да се њихово даље кретање усклади са наступом војске цара Душана, Деса и Љуба се устремише на припрему за повратак. При том, не окусише грчку воду, да не спомињем гирос, рибље специјалитете, сувлаки... 

     Једини аутобус, који је тога дана из Солуна ишао према Скопљу, било је возило на коме је писало "ЈусуфТранс". У неким поподневним сатима утрчали су у аутобус на коме је иза ветробранског стакла висила табла на којој је, између осталог, писало СКОПЈЕ! Оно, "између осталог" их није занимало. Тек када су се сместили, и када им је пришао кондуктер, схватили су у који су аутобус ушли.

- Миредѝта!

- Молим? - забезекнуто, једва процеди кроз зубе Љуба.

- Миредѝта. Добар дан.

- Добар дан... ми...

- Ду биљет? Две карте жељѝте?

- Да, две до Скопља, ако може?

- Све може, само пољитѝка не може. Пољитѝка ми овде се качи, - спусти кондуктер десну шаку на своје теме. - Моја фамиљѝја све у Београд, раде на Топћидѐр. Само ја возим, Сољун-Скопје-Приштѝна.

- Ви возите? - упита Љуба.

- Јес, тако ми бог, - Рече Јусуф, стављајући своју десну руку на груди. -  Јусуфтранс, моја фирма. Ја сам Јусуф Исејни, возим све: Шћиптари, Македонци, Срби, Албанци, све! Ви уживате са вожња, има музик попуљор и, ска пробљем.

- Ска проблем, - по инерцији, понови Деса за себе Јусуфове речи.

 "Биљет" су морали платити по његовој "охохо" тарифи, коју је Јусуф оправдао речима: 

- Тољѝко јевра, тако ми бог, - каза Јусуф, док се рука с новцем спустала у џеп.

     Убрзо, возило са природном вентилацијом је кренуло пут севера. Ваздух, који је улазио на предња врата, управо је био сразмеран количини промаје која је излазила по разним рупама аутобуса. Љуба је хтео да пита Јусуфа да ли је возило икада имало амортизере, али одустаде у својој намери јер је возач био запослен око мењача - полугу је држао све време, да би задржао жељени степен преноса. У таквим погодностима вожње, Деса и Љуба су уживали све до Скопља. Док су излазили из аутобуса, Јусуф им се захвали што су баш његово возило одабрали за путовање:

- Фаљеминдѐрит и срећан пут, тако ми бог, - махну руком на начин, на који би Деса прочешљала солунску воду.

     У Скопљу су морали до вечери сачекати превоз за Србију. Аутобус СкопјеТранс-а је каснио у самом поласку, кренуо је тек око 22 сата. Након поласка, убрзо је дошао кондуктер до Десе и Љубише.

- Добра вечер, вие каде патувате?

- Нама две карте до Грделице.

- Не застануваме на Грделица.

- Не морати свраћати, само станите код Грделице...

- Но, пријателе, вие не ме разбирате. Не смеам да го правам тоа. 

- Ништа, Љубо, узми карте до Лесковца па...

- Ама, госпоѓо, не застануваме ниту на Лесковац. Може да оди само во Ниш?

- Далеко нам је Ниш, шта ћемо тамо. Само станите на аутопут код Лесковца, не морате улазити у станицу.

- Не можам да ти наплатам карта за Лесковац, немам тарифа. Јас можам да вие наплатам до Ниш, а вие излезете во Врање ако вие одговара, не ми е важно.

Деса и Љубиша измењаше погледе да би изашли с предлогом:

- Добро, може ли овако? Платићемо карте до Ниша а ви нас оставите на аутопут код Лесковца.

- Леле, што да правам, поради вас, ќе останам без работа. Ајде, нека биде така.

- Добро, хвала вам... а у колико сати стижемо у Лесковац?

- Околу два часот по полноќ.. 

     Платили су карте до Ниша и изашли на аутопут код Лесковца а затим позвали такси. Сат је показивао глуво доба ноћи. Док је Љуба размишљао у себи шта даље чинити, Деса је размишљала наглас:

- Како сад да се вратимо кући? Она Станка има да раструби по целој Грделици како смо само два дана били на море. И одмах ће нас питати за цокулу... "Куде ви је бре, онај кокошарник?". Како ћемо, Љубо, шта мислиш да...

- Мислим, Десо, мислим... Знаш како ћемо? Таксиста ће нас одвести кући у село.

- Па?

- У кући ћемо се притајити неколико дана и нико неће знати кад смо стигли.

- А, шта ћемо са аутом?

- Хм... кринка, цокула, кокошарник... Продали смо га! - одсечно рече Љуба.

- Па, и није лоша идеја. Ето, у фрижидеру има хране за неколико дана, моћи ће тако, - сложи се Деса. Управо, док су планирање приводили крају, стигао је такси који их је до куће превезао по поноћној тарифи. 

     Заиста, био би превелики блам за њих, да се сутрадан појаве код комшија и да објашњавају како су уживали на летовању. Овако, отишли су у село и тамо се задржали још недељу дана, како би комшије помислиле да су још увек на мору. 

     У фрижидеру су затекли неколико паштета, нарезака, џема, а у подруму је било нешто од преостале зимнице, довољно да преживе више дана. Били су у кућном притвору, својевољно! Након седам дана, негде иза поноћи, позвали су локалног таксисту да их довезе до стана у град. Наплатио им је по својој цени. Дали су му и последњи динар који су имали при себи. 

     У раним преподневним сатима, гордо су се појавили на тераси свога стана. Након само пар минута зазвонило је звонце на улазним вратима. Убрзо је у стан ушла Станка Панорамка да им пожели срећан повратак с мора:

- Абре, ви ли се врнусте од море, кам, које куписте... Леле, ви ич несте поцрнели!?

- Па, ми нисмо тамо ишли да се печемо него да уживамо! - невољно се бранила Деса.

- Ако, ако, него... Ви, ко да сте у село били на летовање! А онај кокошарник...

 Како им је и сама Станка пожелела, провели су се за све паре!

-----------------------------------------------------------------------
*1 - До Грчке разуме се, али где? Грчка је велика земља.

*2 - Изволите пасош, срећан пут.
*3 - Не, господине!

*4 - Велики

Ватрено кршење

Заложили су земљу, очекује нас пакао!

На фронт су отишли загрејани. 

Тамо су се охладили.

Ја их гласам да уђу у фотељу а они би моју столицу!

Прича о Бранки*

*Прича је инспирисана примером из живота.

     У касно лето, освануо је прелеп дан, окупан плаветнилом небеског свода. Први зраци јутарњег сунца, простирали су своје фотоне кроз атмосферу. Доле на Земљи, почињао је један обичан сесоки дан, зачињен уобичајеним звуцима: лавежом комшијских паса, кукурикањем петлова, а ту и тамо, чуло би се мукање, које је успаваног домаћина опомињало да су краве гладне.

     Недеља је Бранки био веома важан дан, чак битнији него Невени, Бранкиној најмлађој сестри. У њиховом дворишту се могла уочити целодневна активност. Када су сватови око поднева одвели Невену, у кући је поред Бранке и њеног оца остала и њихова малобројна, најближа родбина, како би наставила са свадбеним весељем. Сутрадан, све је било као да се јуче ништа није ни догодило. У њиховом дворишту, зелени венци на капији били су једини сведоци свадбеног дешавања минулог дана. 

     У Бранкиној глави осећања су била потпуно несређена. Час би је преплавио талас радости и среће што је и најмлађој сестри успела да обезбеди све неопходне дарове за удају, да би већ у следећем тренутку исти талас био потиснут другим, осећајем сете, несигурности, зебње, ишчекивања... Борила се са осећањима а у том рату, онда се није осећала ни поражено а ни победнички. Иначе, одувек је била истрајна али пажљива, да се било ко не осети повређеним.

     Још у ђачким данима, своју дечију радост делила са је себи наjближима. По повратку из школе, волела је да родитељима саопшти радосну вест како је добила добру оцену. Увек, када би ишла на некој екскурзији, у својој торби би кући доносила разне лажипаре, које би поносно показивала и поклањала мајци и оцу. Тада би им говорила шта представља сваки сувенир, као и где је купљен. Поред сувенира, са својих путовања, увек би доносила оно што се не види: сликовите описе посећених места. Мајка ју је увек слушала с интересовањем, радошћу и озарена лица. Но, нажалост, живот није саткан само од среће и радости, штавише, махом је прожет разним смицалицама...

     Остала је без мајке у раној младости. Када је отац одлучио да се по други пут ожени, Бранка је већ почела да размишља својом главом и није јој било свеједно што ће у кућу доћи нова жена. Наслушала се већ по селу разних прича о презиру и лошем односу маћехе према затеченом детету. Међутим, насупрот сеоским трачаријама, може се рећи да је Бранка имала маћеху која је у потпуности надоместила недостатак мајке. Па и касније, када је маћеха родила две ћерке, тај однос према Бранки се није променио ни за честицу пажње. А када се након десетак година маћеха разболела и умрла, Бранка је за њом жалила једнако као и њене полусестре, које је она сматрала својим сестрама и јако се љутила ако би јој неко казао да су јој оне сестре само по оцу. У таквим околностима гордо би изрекла само једну реч:

- Довољно!

     Две млађе сестре су у тим тренуцима биле тек девојчице; Иванка је завршавала шести разред а Невена још увек чувала овце, чекајући јесен да крене у први разред. Обе девојчице су у Бранки виделе своју другу мајку, с обзиром на то да је разлика у годинама између ње и две млађе сестре била петнаестак година. Бранка, иако кћерка из првог брака свог оца, према својим сестрама се опходила с безграничном љубави и матерински. Можда је такав однос према сестрама био условљен чињеницом да је и маћеха њу прихватила као своје дете. Живот ове мале сељачке заједнице је наставио да се распламсава онако како га је неко учинио подесним наравно, заједно са свим оним што иде са њим у таквим околностима.

     Имала је Бранка подоста просаца али... У почетку су просци често посећивали њихову кућу да би се те посете у надолазећем времену разредиле а у једном моменту потпуно пресахле. Готово увек је постојао разлог због којег не би напустила своју кућу. Наметнула је себи обавезу да најпре уда своје сестре, одоми их на најбољи могући начин а потом би се и она некако и негде скрасила. Након неког времена, посете су се поново покренуле, али овог пута не због Бранке већ су просци кидисали на њене две сестре.

     Бранка никада није имала времена за себе. Своје време несебично је поклањала сестрама и оцу а када сестре посташе домаћице и мајке по новим кућама, Бранка се више посветила свом оцу, пољопривреди, кравама, овцама, живини... Опет је било нечега што је спречавало њену удају, мада је више нико није ни тражио за жену. Иако је своју љубав расипала према својим ближњим, никада јој љубављу није узвраћено на исти, или бар сличан начин. Такође, никада није осетила снагу речи због које ноћи буду бесане, због које се сузе лију, која брда ваља, због које се ратови воде и часно умире... О некаквим нежностима да и не говоримо. Слушала је разне прича о љубави, оне срећне и оне са тужним крајем али, њена љубав је остала баш ту, у оквиру прича. Што је више година протицало кроз њено тело, дух  и ум, све више је у свом животу осећала недостатак присуства хемијског процеса, чија се формула записивала петословно - љубав. Тај природни нагон се доста појачао након очеве смрти, када је у кући остала потпуно сама. О томе раније није размишљала, није имала времена а није ни слутила да самоћа може бити тако компликована и тешка. Ту и тамо, дружила се са неким пријатељицама, комшијама, рођацима, али... Сваки нови дан би, из различитих разлога, отуђивао по неког са поменуте листе. Једино, још увек, посећивале би је сестре и то у изузетним приликама. Посете би обично уследиле онда када би се нека од сестара вратила са неког путовања или летовања. Увек би јој доносиле разне којештарије у виду сувенира, које је она брижљиво сортирала и према сопственом знаном правилу, постављала на одређеном месту. Таквих места било је у три варијанте: врата фрижидера, зид изнад кревета и креденац. У једном моменту Бранки је на ум пала мисао како се све изокренуло: некада је она доносила сувенире у кућу а сада... сада је постала колекционар истих и то силом прилика.

     Убрзо, након смрти свога оца, морала је да се курталише стоке, јер више није била кадра изборити се са свим њиховим потребама. Јутром се и даље из навике будила рано али би, тако будна, дуго остајала у кревету с тегобом размишљања. Размишљање јој је представљало јутарњу мору. У том пребирању по прошлим догађајима, родила се потреба да заиста размишља о својој будућности. По први пут у свом животу окренула се себи, макар у размишљању, које је у ствари представљало реалну стрепњу. У неким моментима, стрепња би се промовисала у стах од неизвесне будућности, од несигурности у себе. Иако је за себе увек мислила да је храбра и духовно јака особа, почела је да се ломи. Тада ју је по први пут обузео тај нови осећај звани страх, од сурове реалности, истине која је свакако очекује. Стога, да не би упала у панику, у вртлог агоније, осетила је да нешто мора мењати у свом животу. Иако дубоко зашла у шесту деценију живота, духовно се осећала млађом него што јесте. Док је сестрама спремала свадбене спреме, на себи је штедела сваки динар. Временом, приштедела би сваку пару која је дошла од било куда: од продаје грожђа, млека, сира, оваца... Новац није недостајао, имала га је исувише но што јој је реално требао. Хтела је да потроши и учини нешто за себе али... Узалуд је имала ако није умела. Трудила се, хтела је, желела а идеја никако да никне. Најзад, прихватила је савет својих сестара да оде у неку бању. Након вишедневних убеђивања да ће јој бања пријати и променити живот на боље, храбро је наступила: 

- Идем и снаћи ћу се! 

Бранка је увек била шкрта на речима, говорила би само онолико колико је неопходност налагала. Од покојне бабе јој је остало животно упутство: "Не отварај уста без потребе. Риба која не зева, не бива ухваћена."

     Због обавеза према кући, имању, стоци, никада се није одиста посветила себи. Боравећи у бањи, коначно је била сама са собом и имала је времена да дубље размишља о себи и својој будућности. Након што би отишла на починак, дуго не би заспала. Управо то време, време пре спавања, пружало јој је прегршт тема и евентуалних проблема, које би требала решавати. Одједном, спознала је многе своје животне промашаје и препреке, које се раније нису могле ни назрети. Док је била млада, имала је утисак да ће та младост вечно трајати. Исти осећај ју је обмануо и приликом доласка просаца, који би се враћали необављеног посла.

     Неколико узастопних дана је разгледала импровизоване штандове, на којима је поред бањских сувенира била изложена домаћа радиност, иконице разних светаца, разне дрангулије са знацима зодијака, разгледнице, привесци и штошта још, увек са посветом: "Поздрав из бање". Поред тога, нашло би се разно поврће, за које су продавци говорили да је све из њихове баште и да је непрскано. Да би ичим поткрепили своју причу, те њоме уверили купца у веродостојност своје тврдње, најчешће би говорили да и њихова деца то једу.

     Наравно, њена шетња између тезги, није могла да остане незапажена од стране искусних продаваца.
- Добар дан, госпођо, изволите, - трже је један мушки глас.
- Само разгледам...
- Разгледајте слободно, то се за сада барем не плаћа, ха, ха, ха, - рекао је дебељушкасти човек, надајући се да ће својом провидном духовитошћу привући пажњу муштерије.

- Разгледам... разгледам читавог свог живота а у последње две недеље то чиним баш интензивније.

- Трагате за нечим? - упоран беше тезгарош.

Бранка у први мах као да није чула питање већ је претурала по разним висуљкама око тезге, али већ у следећем трену, као да се умом беше вратила однекуд те рече:

- Да, трагам али не успевам да нађем. Трагам за неким сувениром који...

- Хоћете неки сувенир из бање? Па, што не кажете, госпођо? Ево, имамо овде разне тацне и фигурице са порукама из бање, па онда разна властита имена у још различитијим апликацијама. На овој страни има сувенира са хороскопским знацима, на оном штанду тамо има домаће радиности какве нема на целом свету па био он округао или плочаст! А на оној тезги можете видети...

- Разгледала сам, већ сам разгледала... све, - рече Бранка.

- И? Јесте ли се одлучили?

- Око чега?

- Мислим, јесте ли пронашли оно што сте желели, неки сувенир?

- Нажалост, тог сувенира овде, у бањи нема.

- О, госпођо, ви мора да сте врло захтевни. Какав је тај сувенир... има ли име?

- Има име, наравно. Међутим, тешко се проналази... а тако се просто зове.

- Па, какав је то сувенир, како се зове?

Бранка најпре дубоко уздахну, на трен затвори очи и онако у издаху, пуним плућима изусти једну реч: 

- Љубав!

У први мах, човек се осмехну али се врло брзо уозбиљи, схвативши да је направио грешку. Уљудно се извини, потом не могавши да сакрије осећај збуњености, мало се присабра па смирено рече:

- Сигуран сам да знам на шта мислите али... Жао ми је, тај сувенир никада нисмо ни имали.

- Знам, - рече Бранка након још једног дубоког уздаха а онда напусти место окићено мамипарама. Шетајући, савим прибрана, у себи прозбори: "Нема! Знам да нема но, ништа за то. То је бар просто, имам ја кући своје сувенире... међу њима има један посебан. Он ће ме увек подсећати на све минуле дане, на младост, на све радости и туге, на све оно што је остало иза мене."

     Бранку, у познијим годинама, нико више није посећивао, никоме није била потребна њена љубав, ничим више није владала. Чак јој ни сестре нису долазиле или се бар интересовале за њу, имале су свој живот, своје обавезе, своје проблеме и своје сувенире. Било је још увек љубави у Бранки, но та сила је сваким даном све више јењавала, а није ни било некога према коме би тај дашак љубави усмерила. 

     Тако, чељаде у лавиринту живота малакше а остаци снаге се расплину по утринама туђих живота. Бранка није више имала са ким да дели радост нити жалост, осим са својом самоћом. Самоћа је била једина која је Бранку разумела, тешила, давала јој снаге... њен животни сувенир,  једини разлог да настави са животом, таквим какав је. 

Када је, ипак, занемоћала и када јој је кревет постао једини део намештаја који је користила, сестре су дошле да је обиђу, окураже и помогну што могу. И онда је била кратка у причи. Онако слабашна, лица испијена, видно клонула и духом и телом, смогла је снаге да изусти: 

- Идите... оставите ме с мојим сувенирима.

     Бранка је изарчила своје дане на Земљи онако како је сматрала да треба. Можда је некада и дошла до сазнања да је требала дугачије чинити али... више није имала шта арчити. Скончала је у седамдесет и некој. Свој сувенир однела је са собом у гроб.

Разаврзлама

(Прича се темељи на истинитим догађајима уз мало маште аутора)

     Мале неспретности и непажње могу произвести велике проблеме. А проблеме стварају и решавају људи. Међутим, оно што не могу решити људи, решавају институције. Тако, понекад се деси да проблем настане захваљујући неком трулом податку или дезинформацији. У овом случају, проблем је изазвала случајност истог презимена. Наиме, у нашем селу је презиме Илић било толико често да је Миодрагу и Милораду (људима са сличним именима), донело заврзламу, чији је епилог морала разаврзламити институција - Општински суд.

     Миодраг Илић - Миша, у својим касним педестим, није више могао "на бази договора", да се бори са Милорадовим синовима. Наиме, Пера, Јоца и Света су секли дрва за огрев у Мишином браништу, које беше понајбоље у околној шуми. Много пута их је упозоравао, молио, дворио, овабештавао и локалног кмета, шумара, чувара поља али... ниједно упозорење није дало повољног резултата, ниједно обећање није испоштовано. Милорадови синови су, попут термита, гризли Мишине храстове. Најзад је Миодраг одлучио да се обрати и самом Милораду, надајући се да ће он, као отац, имати неког утицаја на синове. Једног предвечерја, појави се Миша на капији мравињака. Пред кућом затече матицу те јој се обрати:

- Помози бог, Стано.

- Бог ти помогао, Мишо. Ајде, улегни си ако си куде нас пошеја.

- Куде вас сам пошеја а треба сас Миле да прозборим нешто, ако је туј.

- Туј је, ете га тркаља се по кревет и истеза краци. Него, не ли је нешто лошо, чим га тражиш овакој доцкан?

- Ма, кво лошо него, да пооратимо малко да не би било лошо и страшно.

- С'г ћу га извикам. Миле! О, Миле! - повика Стана свог мужа.

- Ој, мори, за које ме викаш, кам гу ракија? - зачу се Милетов глас из унутрашњости куће.

- Море, ква ракија, тресак те утепаја, искочи напоље, Миша те вика.

Након неколико тила часа, на вратима се појави Миле, истезајући горње краке и зевајући због недостатка кисеоника у свом мозгу.

- О, Мишо, ако бог да?

- Мислим да туј бог не мож да реши ствар. Твоји синови мож да обузда само Општински суд. Ете, дођо да ти рекнем да више не могу да се борим. Ако ти, ко татко, не мож да утичеш на синови, куј други може? Исечу ли ми још једно дрвце у шибак, ћу ги тужим, па дођо да ти, ко човек човеку, тој рекнем.

- Е, мој Мишо... ти ли мислиш, они мене слушају? Слободно ги тужи, ега́ се малко смире. И ми сас жену полудемо од њи! Тужи ги, мајку им заулаву...

- Добро, Миле... ја сам па мислија да тој решимо ко људи.

- Уработи како си наумија и варкај се од њи. И мене налићају... Туј њекња, мој Цене само што ме не ошајдари и зареди ми све по списак.

- Добро, ако мора... оно, мора! Ај, збогом. - незадовољан Миша напусти Милетову авлију.  

     Прошло је подоста времена од овог разговора, можда година а можда и више. У међувремену, променио се и сеоски учитељ, и поштар, и шумар. Једино непромењени осташе Милетови синови, и даље су гризли Мишину шуму.

     Хаотичан и безличан лавеж сеоских паса у даљини, најавио је долазак непознате особе. Ускоро се непознати појавио на капији Милорада Илића. Био је то нови локални поштар, који  даље од капије није смео од пса чувара куће и авлије, чији је лавеж плашио придошлицу. Ова бука из куће измами Стану, на чијим рукама беху остаци теста.

- Ало, Илићи!

- Куј вика? - појавивши се на вратима, опрезно наступи Стана.

- Ја... ја сам нови поштар, људи ме упутише на вас, имате неке судске позиве.

- Суд... не знам ја тој ништа, чек да викам Миле па се с њега расправи.

Само што је то изговорила, иза њених леђа се појави Миле, те упита поштара:

- Куј те упутија на нас? Шћемо ти ми?

- Па, имам судске позиве за следећа лица: Петроније Илић, Јовица Илић, Света Илић и Миодраг Илић. Познајете ли те људе.

- Е, мој поштаре, несу тој људи, тој су ти аждаје! Познавам ги а боље би било да ги не познавам, него, нећу те замарам сас моји проблеми. Свe су тој моји синови и Пера, и Јовица и Цане.

- А, овај, Миодраг Илић, шта вам је он?

- Тој је вероватно за мене, ја сам Милорад Илић.

- Аха, вероватно су судски писари погрешили док су писали имена - закључи поштар и предаде Милету на потпис све позиве са доставницама.

     Двадесетак дана доцније, пред судницом број 16 у ходнику Општинског суда, нервозно су у месту тапкала четири пара ногу. У једном моменту се отворише врата на поменутој просторији, са којих Илићи беху прозвани да приступе. Унутар просторије седело је троје; два мушкарца и једна женска особа.

- Ви сте Илићи? Петроније, Јовица, Света и Миодраг, је ли тако? - Постави питање лице које је седело тачно наспрам придошлица.

- Да, ја сам Милорад, ово су моји синови...

- Ваши синови? - изненађено изусти судија. - И ви своје синове тужита што секу дрва у вашој шуми?

Милорада на трен обузе осећај збуњености али се врло хитро прибра, одједном му све беше јасно али назад се није могло. Одлучио је да прихвати игру па куд пукло:

- Да, господине судијо. Неће се жене, неће да буду домаћини, неће да раде, све иде преко моју грбину. Ја се пренада да ће се прожене па да ги оделим. Даја би им по један шибак, нек си сечу дрва и њино али они... 

- Тачно ли је све ово што ваш отац говори? - упита судија сву тројицу синова а они потврдише очеве речи климањем главе, још увек не схватајући о чему се заправо ради. - Па, добро момци, што не слушате свога оца?

- Тешко тој иде, господине судијо - узе реч Миле како би синовима дао још који тренутак да се приберу, те да и они схвате очеву улогу у овој правној ствари.

- Зашто Миодраже, односно Милораде? Зашто иде тешко?

- Па, судијо, у нашо село се вика овакој: Кад некога паметнога човека не разумемо које прича, ми за њега викамо да је филозоф. А кад неки не работи по нашу вољу, за њега викамо да је тврдоглав. Е, па видите, господине судијо, моји синови викају да сам филозоф, а тврдоглави су ко мазге! А ја за њино добро зборим, ел ме разумете судијо?

- Разумем вас, а мислим да вас и они, ваши синови, разумеју него млади су још па им, што бисте ви рекли, лићка памет! Шта ви предлажете, Милораде?

- А кво да предлажем кад не слушају? Нека обећају да више неће да сечу дрва без питање па да се више не тужимо и кажњавамо...

- Чекајте, Милораде да чујемо и њих - рече судија. - Дакле, Петроније, Јовица и Света; чули сте оца, шта имате да кажете? Хоћете ли престати са сечом дрва или идете у апс?

Ова судијина претња трже младиће из стања збуњености и као да тек сада схватише шта се заправо догађа. Поплашише се затвора те се почеше клети да више неће наносити штету свом оцу, односно Миодрагу.

- Е, па момци, ако је тако, то обећање морате и потписати овде пред судом. Онај ко прекрши свој потпис, зна се: правац затвор.

И тако, на записнику испод три синовљева потписа, и Миле стави неколико сврачјих ногu. Тиме је судија, у својој узлазној каријери, окончао један врло замршен случај, тиме је предмет стављен у одељак решених.

     За то време, Миодраг - Миша Илић је изгубио сваку наду у суд те је често по селу говорио да ће сам пресудити Милетовим синовима. Од човека до човека, од уста до уста, ова вест допре и до три касапина шуме те, што због претећих речи, што због потписа датих у суд, синови се примирише у својим активностима. Но, надолазећа јесен као да је, својим пристизањем, из Милетових синова отргла све страхове, обећања и потписе. Они се једног дана кочоперно одважише да оду до шуме, како би почели прикупљати дрва за зиму. Наравно, са прећутним договором, знало се где и чија шума ће страдати. Опрезно, врло опрезно се дошуњаше до парцеле Мишиног браништа и... и стадоше као укопани! Миша беше реализовао своју претњу: целокупна шума је до задњег дрвца била посечена.

Да се не заборави

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Многе од песама у видеу нису се могле пробити те постати хитови јер је тих година, југословенска музичка сцена, заиста имала прегршт одличних ауторских дела. Видео садржи неки мој скромни избор прелепих песама, које су обележиле једну епоху, једне земље која је била цењена широм света (па и шире)!

Биоскоп, бате!

     Корзо је имао две окретнице, код старе пекаре и код аутобуске станице у центру вароши. Шетало се десном страном улице. На челу су доминирале виђеније прилике, дотеране за вечерњи излазак, у пратњи својих неприлика и потомака. Њихови разговори су били најгрлатији. За њима се вукла средња класа, оскудније обучена, оскуднијег држања и оскуднијег волумена у говору. У даљем низу би се шепурили момци који су имали девојке поред себе а после њих скупина момака (који су кибицовали девојке), па онда скупина девојака (која је кибицовала момке са девојкама).  Као реп какве гмижуће животиње, скоро на зачељу, гордили се шиљокурани и пубертетлије, а за њима дечурлија свакојаке сорте. 

     На оградама обе стране моста били би поређани разни ликови, издвојени по некаквом, њима знаном закону. С тог места су вребали девојке, које су у групицама шетале и упућивале прекорне или изазовне погледе према одабранима. Ако би нека девојка у више наврата погледала неког момка, био би то "позив" на упознавање, које се махом одигравало у самој шетњи или у посластичари "Браћа Идризи", под условом да је момак био куражан и одважан (и да је имао нешто пара у џепу). 

     Хипици су носили дуге косе, "звонарке" панталоне, било да су од тексаса из Трста или од неког домаћег платна, са ципелама на високим штиклама а у горњој зони, били би обучени у застарелим, карираним кошуљама и тексас јакнама. Уз овакво облачењње ишла је и посебна врста музике: рок, хард-рок, хеви метал, класик рок, рокенрол...  Панкери су, насупрот хипицима, носили кратке косе, тесне панталоне, обучени у роби средњег квалитета, са мајицама и сакоима преко истих. Слушали су искључиво панк музику. Шминкери, то су, углавном, биле особе из средњег сталежа, лепо обучене, прикладно ошишане, финих манира... Они су слушали мелодичну поп музику као и народњаке. Не тако често, дошло би до међусобне нетрпељивости између "кланова", али само до границе непристојне вербалне комуникације.

     Тако је сцена корзоа наше вароши изгледала у раним вечерњим сатима, средином и крајем  седамдесетих. Прави биоскоп од корзоа!

     Са стране, на тротоару, стајао би шаренолики свет. Најдоминантнији су били милицајци Милијан и Јаблан, којима су прилазили разни дотурачи информација. На тај начин се веома брзо дознавало ко вози нерегистрован мотор или фићу, ко је украо метар шине са железничке станице, ко је опсовао Тита и Јованку и још много тога. 

     Башта хотела "Морава" је, поред самог шеталишта, била препуна лепезом испијача разних текућина и посматрача разних циљева. Из ње су вирили боеми, весељаци, женскароши, романтичари, шерети, мераклије и испичутуре (на свој или туђ рачун). На самом тротоару, тапкароши (препродавци карата) би чекали жртве, не би ли се ухлебили на лак начин. Ту, на корзоу, можеш срести кога ниси очекивао, а у исто време, не пронаћи неког са ким би се договорио да се "ту и ту" нађете.

     Срећем свог старијег и искуснијег другара (искусан, јер је гледао "Аутопут у кревету" као и Силвију Кристел у неколико "врућих" филмова), те сав задихан од нестрпаљења, питам га:

- Гајо, гледа́ ли који филм игра вечера́с?
- Гледа́, бате, игра "У змајевом гнезду". У главну улогу Брус Ли!
- Лиииии! Ал' ће га гледамо! Ће ме водиш ли, Гајо? - упитах усхућено.

- Ћу те водим ако купиш семке.

- Лилиии, Гајо, ћу купим за пет банке!

     И тако, ја купим десет чашица семенки код Зорана семенкара а после нервозно чекам Гају, док се он са својом девојком лагано шета корзоом. Све време стојим пред вратима биоскопа и не могу да обуздам нервозу, у ишчекивању тренутка када ће се та врата отворити. Придружују ми се и остали загорели дечаци, па и они мало старији, који су на пола пута да нађу себи девојку. Маса заљубљеника филма се тиска пред биоскопом и сваким треном бива све већа. На петнаестак минута пре почетка филма, врата биоскопа се отварају. Полуиспресован, некако се пробијам до врата где ме чека цепач карата потом, као јагње за овцом, потрчим у правцу сале. Гаја ми више није потребан, направио сам  крупан корак ка осамостаљењу. Смештам се у партеру и чекам. Из гласних звучника иду песме Томе Здравковића: "Што те вечерас нема, Проклета је ова недеља, О, Циганко моја, Слику твоју љубим"... Почиње филм, настаје тајац... На прву појаву главног глумца, салом се проломи громогласни аплауз! После почетка филма настаје грицкање семенки, оних семенки које су преживеле слалом на вратима биоскопа. Прави биоскоп од публике.
     Али... посебан осећај те обузме након изласка из биоскопа. Онда ходаш широко, ступаш чврсто и молиш  бога да ти нико не стане на жуљ, иначе... Још увек под утицајем филма, испуњен оним борилачким набојем, мислиш у себи: "Ћу га изеде́м са све пашкуљи́"! А када је на репертоару неки вестерн, то је посебан осећај. По напуштању бископске сале ходаш раширених  руку, које су спремне да се прихвате колта. Увек ме занимало с каквим осећајем су из биоскопа излазили они који су гледали неки "врући" филм!? Прави биоскоп од осећаја! 

     У каснијем периоду мог одрастања и биоскоповања, настало је време великих промена, те сам и ја себи "набавио" једно девојче. Више нисам питао Гају ни за шта, постао сам озбиљнији, нисам се гурао на вратима већ уљудно чекао ред а по уласку у салу, више нисам био сам. Девојче и ја бисмо лагано одлазили на балкон, смештали се у она расклапајућа седишта и стрпљиво чекали почетак филма. Више ми филм није био у првом плану, више нисам трошио дланове на појаву глумца на платну, више нисам грицкао семенке. Сада су нека другачија осећања владала читавим мојим телом. Осећања из срца и мисли из главе, текле би дужином моје руке све до руке моје цуруце, где би наши испреплетени прсти размењивали информације. Брус Ли ми више није био битан, могао је да побије све глумце, па и публику у партеру. (Ови са балкона би добровољно сишли како би и њих наш главни јунак побио јер, признаћете, велика је била част умрети од руку једног, тако великог глумца и "утепувача"). Ја сам био ван тих догађања, циљ ми је био да што дуже задржим руку моје цурице у својој. Дланови су се знојили и причали неку своју причу а руке подрхтавале, преносећи тај осећај на читава наша тела. Понекад бих смогао снаге да у оном мраку пољубим у образ своју "другарицу" а она би се, тобож, томе противила. А они осећаји након изласка из биоскопа, нестали су заувек! Или су их заменили неки нови, ко би знао? Прави биоскоп од промена.

Поводом ондашњег репертоара нашег биоскопа, испевана је и снимљена песма, за коју је текст написао наш другар, Миливоје Вељковић - Кеја, која је ишла овако: 

УДРИ, БРУС ЛИ!

Отишо сам јуче, у биоскоп ја 

играо је Брус Ли, моја симпатија. 

Одма на почетку, почело тепање 

дотад мирна публика, поче с навијање... 

Удри Брус Ли, ритај Брус Ли, поби ги сви! 

Не дај нико да преживи од ови олоши! 

Удри Брус Ли, ритај Брус Ли, побиј ги сви! 

Не дај нико да преживи од ови олоши!

 

Један глумац вије, не знам да ли вара 

Брус Ли само бије, а ич се не замара! 

Пљуште на све стране, карате ударци, 

Брус Ли све убија, ко да су комарци. 

Брус Ли не престаје, севају карате 

хоће све да убије, нико жив да није 

плачу гледаоци сузе падају 

жал ги за они  људи, што их Брус Ли уби 

Доста Брус Ли, брате мили, имај душу тииии.

остави нам бар једнога за следећи филм

Доста Брус Ли, брате мили, имај душу тииии.

остави нам бар једнога за следећи филм

Да преслушате песму, кликните на доњу слику.