Мостови

     Свакодневно прелазим преко моста. Преко више њих, таква ми је путања дневног кретања. Док корачам њиховом "територијом", никада не размишљам о њима. Шта ту има да се размишља? Као да немамо других обавеза о којима бисмо морали размишљати? Међутим, није баш тако.

     Конструктори мостова су, од давина, градили мостове у циљу спајања две обале, чиме су људима олакшавали кретњу преко воде или неке друге природне препреке. Тиме је мостовима додељен висок значај у спајању људи. По великим градовима, они представљају архитектонске симболе, чиме својим градовима даривају аутентичност.
     Нажалост, ми нисмо свесни њиховог постојања. Прелазимо преко њих, не приметивши их, не схватајући њихове вредности и предности које нам пружају. Газимо преко њих незахвални и горди, пуни себе и охоли! Никада се нисмо осврнули и захвалили им се што постоје, што нам омогућавају безбедан прелазак преко дивље реке. 

     Ја сам то учинио. Прелазећи преко, застао сам посред моста и гласно изрекао захвалу за његово постојање и услуге које ми пружа. И није ме било брига да ли ме неко посматра или чује. Нисам се бојао ризика да ме неко прогласи лудаком. Имао сам потребу да искажем своје осећање према мосту и учинио сам то. И срећан сам због свега тога. Дан ми је био лепши, обогаћенији.

     Дакле, мостовима припада посебан значај међу свим осталим архитектонским грађевинама, с тога, заслужују посебан осврт и респект. А, да ли људи то знају да цене и поштују? Тешко! Њихов значај би вредновали тек онда када мостови ту не би постојали или ако би били срушени. Када бисмо морали газити реку или прелазити провалију, онда би се сетили моста и његове драгоцене сврхе. Зато, поштујмо мостове јер мостови су...

     Мостови!? Па, није то случај само са мостовима. Исто је и са људима!

Дозвола

Има ли лепшег осећаја

од оног
када знаш

да те неко воли?
Још лепши је осећај 

када видиш
да је то искрено, 

из дубине душе и срца.
И када ти тај неко 

упорно и нештедимице
ту љубав, 

из дана у дан,
доказује својим речима и делима.
За све то, 

потребан је мајушни део тебе: 

Да све то себи дозволиш!

Мој животе

Ех, мој животе...
Путеве бираш сам
без сагласности моје.
Не питаш ме хоћу ли
смем ли, могу ли

и како ствари стоје?

Но, паметан си ти.
Добар.
Ја не ваљам.
Ја сам тај који греши,

ja, који све укаљам.

Каткад ми падне на ум

да сиђем на друм

и кренем без циља.

Да прегазим воду,

превалим у ходу

стотину миља.

Ипак верујем у тебе

ти ме нећеш пуштати

до дна да стигнем.

Олакшаћеш ми муку

Пружити руку,

помоћи да се дигнем.

Рећи ћеш реч важну

у њој поруку снажну:
Није штета пасти, већ

одустати и не устати!

Понекад размишљам, дуго...
Можда нисмо једно за друго.
Ал' ето, гурамо некако,

кроз грозоте и дивоте
заједно ти и ја, мој животе.

Узалуд нам труд, браћо!

Ми, Балканци смо чудан народ, чуднији него што нам је прописано. Сви (Србија, Црна Гора, Хрватска) својатају Новака Ђоковића, али... Узалуд нам труд, браћо!

Мрак песма

Ево стижу неки гости
у рукама носе цвеће,
изговоре „Бог да прости“
и крену да пале свеће.

Без душе на столу тело.
Неко шмрца, неко плаче.
Остало је једно дело,
успомене, леш, иначе.

Скупило се пола села
за сахране и опела.
Спремна чека црна рака
„Нека му је земља лака“

„Дошао је из пепела
пепелу се сада враћа“
Животна се прича свела:
Туга, лелек, укоп, даћа.

Опрости му грехе, Боже,
прихвати га као свога
у свом стаду, ако може?
Покој души раба Твога.

Вјечнаја памјат, и душа
проста, веков'ма лелуја.
Господи помилуј грешног.
Алелуја, Aлелуја!

Нека почива у миру,
нек зазвезда у наш тамин,
све у име Оца, Сина
и Светога духа, Амин!

Савремени српски ратови

     Српски је народ, кроз векове, прошао кроз многе битке, уз поразе или победе, али из сваке битке је излазио поносно, уздигнута чела. Такође, кроз историју видимо да је Србин много пута ратовао против Србина дакле, против себе. Један од примера је борба партизана против четника у Другом светском рату. У оваквим случајевима, Србин је увек бележио победе, не схватајући да су те победе заправо порази, српски порази. Срби су једини народ на свету који могу себе победити а да, при том, од себе не могу изгубити (бар тако мисле)!
     У новијем добу, Србин и даље не може да се ослободи терета ратовања. Као да му је ратовање богомдано, прерасло у навику, обавезу. Што је најопасније, та врста ратовања се свела на ниво грађанског рата, дакле по градовима жиром Србије. Током осамдесетих, у књигу историје, на велика врата улазе ратови за зејтин, кафу, шећер, детерџент. У другој половини те деценије, склопљено је примирје да би само пар година након примирја започео један нови, свеопшти рат, рат за сваки артикал. Крварило се за месо и месне прерађевине, млеко, сиреве, хигијенске потрепштине (па и за улошке - крвопије), вегету, жвакаћу гуму. По природи, за бојно поље су биране продавнице мешовите робе које би се у новонасталој ситуацији могле звати: "Бивше продавнице мешовите робе".
     Током даље историје, бележи се нови рат, рат за гориво! Редови, канте, канистри, флаше, ланци, безбол палице... Овај пут, бензинске станице као бојно поље. После тога следи рат са Бугарима, Румунима, Македонцима, Албанцима... Ратовало се за сваку кап бензина. Кап крви је вредела мање од једног октана.
     Све што дође, кажу, мора и да прође... Можда за неке друге народе, за Србина не! Рат му је у крви и то онај одбрамбени. Никада Србин није започео рат, ратовање му се наметне као што се потреба за јелом наметне гладноме или вода жедноме. А Србин једва чека да дође неки ред како би стао у њему, спреман да кидише...
     Друга и трећа деценија другог миленијума је изнедрила нове ратове, погубне по Србина. Србин више нема снаге да главу држи поносно, усправно. Али држи се гордо и поред тога што и даље ратује, с том разликом што почиње да губи битке! Огромни губици у српским редовима, забележени су у биткама код Икее и Роде, а катастрофалан пораз српском живљу нанесен је у бици, прса у прса, код Лидла. Порази се огледају у томе што је српски народ, у тим задњим биткама, дубоко клонуо духом и предао се помами, коју одликују јагма, отимање, грабеж, пљачка и општа гурњава да се што пре приграби некаква небитност. 

     Србље упада у хоризонт догађаја (одакле нема назад), те оваквим понашањем прихвата ново друштвено уређење које се зове Материјализам!

Не, пријатељу

Не, пријатељу,
не иде то тако.

Не можеш ти рећи:
"Слушај, да ти испричам ово".

И причаћеш Јово наново

или ћеш бар покушати.

А ја ћу те слушати.

Не питаш ме,
имам ли времена да те слушам.
Не питаш, имам ли воље
да због тебе ангажујем
чекић, наковањ и узенгију.

Е, мој пријатељу
не питаш оно најбитније:
Имам ли Ја потребу
да некоме поверим своје
недаће, муке, искушења...
Имам ли жудњу 

да ме неко послуша
бар на трен само?

Да упозна моја хтења!

Не, пријатељу,
Не иде то тако

Све је кренуло наопачке, 

читав свет се изобличио.

А питаће нас млади нараштаји

На шта је то свет раније личио?

А ми... ми ћемо остати неми.

Нећемо знати шта да кажемо

осим да децу своју лажемо,

и то само зато што су једни причали

док су други мишљу лутали

све видели и чули а ипак, ћутали.

Причање није баш свакоме дато

Њиме понављаш оно што већ знаш.

Не каже се узалуд  да ћутање је злато.

Тек ћутњом можеш слово научити ново.

Зато те питам, пријатељу мој,

можеш ли Ти некога саслушати

да ти се исповеди грешна душа,

или ћеш и даље вребати жртву,

од које ћеш тражити да те слуша?

Не, пријатељу!

Непријатељу,
не иде то тако.