Моје место је мало, градић тек. Ма, није ни градић, паланка. Једна већа улица пресеца још три омање и то је комплетна слика места. Закривљују се још неке уличице и сокаци, неке стазе, уски пролази, швалерске пречице и не знам шта бих још побројао и рачунао као какву згодну, шетајућу површину. Умало да заборавим, има и једна улица, више калдрмисани сокачић, али познат по кафанском мирису. Иако скоро заклоњен од првих погледа, није скривен од првих мириса. На први мирис се да приметити да је у близини роштиљ, а када се ближе примакнеш, чујеш кафански речник.
Иако мало место, ипак, у нечему је велико. Наиме, велику жртву је поднело давањем два човека у вршењу власти и то, ни мање ни више већ, обојица у министаре. Јесте један је без портфеља, али други је на месту културе и просвете. Овај што нема свој ресор, не значи да нема задужења. Члан је многих управних одбора, представник разних секција и удружења, а коме све није саветник, ни он сам не зна. Е, они, када не врше власт у државној служби, често залазе у "Задњи филер" да ту изурче по којии шприцер и нешто набоду "на чачкалицу"! Да, тај филер, то је кафана у забаченом делу нашег малог али великог места. Ту се окупљају сви од манастира до министарства, буквално.
Оних дана, када је у нашем граду вашар, стушти се с разних страна старо и младо, мушко и женско, велико и мало, људи и стока... варош буде препуна свим и свачим. Чини ти се, да јоште један човек дође, не би могао обема ногама стајати на тло. Када је оваква гужва у споредним улицама, можеш мислити како је у оној што би се могла назвати главном. Ту су сепеткари и крошњари, грнчари и сточари, лубеничари и ленчари, сплеткари и политичари, преваранти и забушанти... да не набрајам, исписао бих оловку. Присутан је и стари Цига са својом мечком, који би неко време кренуо од куће до куће, да увесељава сиротињску дечурлију. Врте се рингишпили, музика трешти са свих страна.
Сав тај вашарски урнебес, мене не дотиче нимало. Али рад сам шетати се до оближње реке, чији водени ток враћа спокојство у човеку, мир у души и снагу у мишићима. Шетајући, угледах из једне шатре изађе Срећко, вазда весели и никада жењени педесетогодишњак, кога је познавало цело место по својој раздраганости. Овога пута поглед му је било прекривен незадовољством и смркнутог лица, умало да прође поред мене не јавивши се. Из звучника су одзвањале речи: "Уђите, људи! Погледајте чудо невиђено. За свега педесет банки можете видети оно што никада у животу нисте видели, нити ћете икада више видети. Још само данас у вашем месту." Ипак, Срећко ме погледа, јави се и 'теде да оде.
- Чекај, бре, Срећко. Куда журиш? Причај шта има ново, шта си видео тамо у шатри па си обесио нос? - уптах га.
- Ма, батали ме! - рече. Потом, као да се нечег досетио, упита ме: - Како се зваше она уметност, када самоуки сликар слика слике по...
- Нива, наивна уметност, - прекидох га одговором.
- Е, то! Ја сам ти обичан наивко. Отишао сам да видим оно што "никада" до сада у животу несам видео, - рече, све речи изговарајући са огромном количином критике према себи самом.
- И, јеси ли видео?
- Видео, него шта!
- Па, шта си видео?
- Знаш шта, да ми ниси близак пријатељ рек'о бих ти што и другима кажем: плати па види.
- Добро де, да искористим и тај бонус пријатељства, причај.
- Задњи филер сам из џепа извадио да бих видео... - застаде мало, удахну дубоко па настави. - Када је група људи, овако наивних као ја, ушла унутра, а оно ништа! Нема ништа, само један столчић, а на њему шешир. Ми се окупили око шешира, а убрзо дође какав циркузант и рече да ћемо видети нешто, што никада до сада нисмо видели. Потом подиже шешир, а испод њега орах. Он га сломи и показа нам јатку. Оно, заиста ту јатку никада до тада нисмо видели. Потом је стави у уста, поједе и рече да је никада више нећемо видети.
- Значи, ништа нису слагали. - приметих.
- Нису, ал одоше педесет банке, нек иду у пизду материну! - рече, окрете се и неразговетним шапатом се удаљи.
- Е, па, тако ти је то. Вашарска посла, све је допуштено, ко кога пређе. Пуно је циркузаната данас, - одговорих му ја, али све појачавајући тон како се он удаљавио.
Ту се ми растадосмо, а ја укорачах у панађурску атмосферу, која се осећала на сваком кораку, удисала се при сваком удаху и гутала са сваким гутљајем. Прекупци се надмећаху ко ће више подићи глас и спустиити цену еспапу. А када посвршавају своје послове, сви они прекупци, накупци и преварени продавци, сврну у кафану да потроше по неки грош, ако је негде у џепу остао још. Испред следећег шатра окупили се муком оптерећени људи, жене... чекају ред да им циганка у длан погледа, даће за то и последњи филер. Заобиђох ту церемонију и одох ка реци.
У кафану одлазим повремено и никада се не задржавам дуже од времена, за које се испије кафа, поједе ратлук и попије кисела вода. Тога дана нисам имао намеру испијати горки, пријатни напитак, веровао сам да неће бити празног стола у кафани. Зато сам након сат и фртаљ времена боравка на реци, кренуо натраг. Вашар је донео гужву, па велим, гужва је и у кафани. Приближавајући се кафани из правца реке, зачудо, нисам чуо уобичајну галаму и дреку. Уместо очекиване хуке и буке, пркосно је царовала тишина, само се у даљини чула неразговетна музика са разних вашарских појачала. Већ сам био заинтересован за необично стање, па сам појачао корак, начуљио уши и обрисао цвикере. Слика коју сам затекао, нимало није била очекивана. Наиме, од свих столова унутар кафане и споља, заузет је био само један вањски стол, око кога се тискала гомила људи, од које се није се могло разабрати ко заправо седи за тим столом.
- Боже! - рекох. - Опет неки циркус! Опет нека прејеботина.
Прошао сам поред те ћутеће гомиле људи, сео за "својим" кафанским столом, а газда-Лутина жена, Јелка, која је нерадо обављала посао конобарице, донесе ми уобичајено послужење и ћутке га спусти на стол. Захвалио сам се дунди. Газда Луте, дежмекаст човек, са обрвама поптут четке за ципеле, прстима попут ћевапа и ћелом, покривеном рестловима косе, увек је био опасан кецељом, која је давно некада била бела. Кафану је наследио од оца, а Јелку од своје непажње или незнања, из којег су добили сина.
Већ сам испијао задњи срк кафе, када се зачу громогласан аплауз праћен људским жагором, а потом се народ поче разилазити. Око оног стола остадоше још њих десетак, али се дало разабрати да су онде седела два наша минстра и још неки "уважени" људи. Угледавши ме, догега до мог стола Срећко, који је навикао да се "огребе" за кафу. Али, код Срећка ни трага од оне нервозе, која га је мучила пре, скоро сат и по. Још није гузицу честито ни завалио у столицу, а Јелка већ испоручи на стол његову доброзашећерену воду са кафом. Наиме, он је волео да пије суперслатку кафу, како ју је сам називао - једна кашичица кафе и три коцке шећера.
- Ето, сада је и то решено - рече ми.
- Шта? Шта је решено? - заитересовах се, јер је Срећко киптио од информација.
- Па, министри се договорише а народ потврди то што се они договорише.
- А шта су они то решавали? - већ сам загризао.
- Ама, ти знаш да се ја у политику не разбирам, али сам разабрао ово око клозета, да ћа бити готово.
- Шта око клозета?
- Па, јел' ти видиш каква је данаске гужва у нас? Па, та гужва, треба ли негде да врши нижду? Шта ако некога притера, клозета немамо а шума видиш ли колко је далеко?
- И?
- И министри одобрише некаква средства за изградњу јавног клозета.
- Па, зар данас, када је вашарски дан? Зар од посла праве циркус?
- А што да не, они кажу да је њи'ов парламент сличан вашару... мислим, зберу се људи и договоре се! Још и уговорише извоз шљива и малина за ову годину.
- Откад то министар просвете и културе уговара извоз пољопривредних производа?
- Они кажу да сви министри то раде. Још поручише народу да ће део ове атмосфере понети у скупштину.
- Значи, с вашара па право у скупштину!?
- Тако некако...
Ето како дан зна да изненади, осмисли ти путеве и догађаје на тим путевима, какве не би могао ни сањати. Пођем кући после свега што сам чуо, сунце је већ кренуло у силазну путању, вашар се спрема за још једну завршницу, људи се еуфорично потпуно предали вашарској атмосфери. Убрзо, сустиже ме Срећко и крену са мном јер му је кућа више моје, горе подно брда. Управо смо пролазили поред куће његовог стрица, из чијег су дворишта допирали некакви неразговетни звуци.
- Ево - рече Срећко - У чичини игра мечка!
