Стева и Нада су наше најближе комшије. Између наших кућа постоји жичана ограда а посред те ограде је направљена капија која нам је пpедстављала краћу везу за међусобне посете. Дакле, нe морамо излазити на пут ако желимо у комшилук на кафу или они код нас. Са комшијама негујемо добар однос. Куће су изграђене по урбанистичком плану тако да су једнако удаљене од главне улице и обе куће имају приземље, спрат и поткровље. Испред куће су наше баште а у њиховом дну налази се пољски клозет, који је такође озидан по ондашњем плану, како би се мајстори на изградњи куће могли олакшати. Тај заход је заједнички те га нисмо хтели рушити. Врло ретко смо га користили и то онда када нам се због нужде није улазило у кућу. Како га нисмо одржавали, његов кров је почео да пропада а врата иструлела.
Комшија Стева је испред куће засадио дрво лешника а ми три саднице кивија. Комшиница Нада је у својој башти гајила разно цвеће, почевши од зумбула, тулипана, нарциса и многих других цветова чије име не могу да упамтим. Моја супруга не воли цвеће, зато сам ја засејао лепезу змијиних главица. Неколико пута сам са Надом улазиo у вербални конфликт око назива цвећа које гајимо. Она ми је скретала пажњу да се дотично цвеће зове Лепи човек, Цинија, чак и Лепи Глиша али ја сам терао по своме - змијине главице
Осим неслагања око назива цвећа, нисмо са комшијама били сложни ни у избору музике. Наиме, они су више неговали изворни мелос док се у мојој кући одувек слушала забавна музика. Још од ране младости почео сам да слушам баладе, шансоне, поп музику, све врсте рок музике, а ту своју љубав сам пренео на моју кћеркицу, Машу. Она је од своје треће године заволела и слушала Чолића, Балашевића, Индексе, Смак, и многе друге квалитетне извођаче који су били препознатљиви по свом стилу свирања или певања.Често бих седео на тераси и уживао у погледу на своје "змијолике" цвећке, на свој и комшијин целокупни плац. Лепоту тог погледа би једино кварио наш пољски клозет јер је био део видокруга, те смо са Стевом имали у плану да га срушимо.
Пуно пута сам на спрату своје куће отварао прозор а затим бих знао да откачим Рибљу Чорбу, Парни Ваљак, Тешку Индустрију... Моја кћеркица, која би се играла по дворишту, већ је у четвртој години непогрешиво знала да препозна ко је извођач, назив песме или ком жанру припада музичка нумера, док би та иста песма комшијама представљала буку. Да, баш тако, јер за њих је све осим изворне музике била бука.
Једног дана сам кћеркици на спрату пустио "Боље да носим кратку косу" групе Пекиншка Патка у жељи да видим шта ће рећи. Мало је шетала по соби, пришла прозору и рекла:
- Тата, серенада!
- Не, ћеро, ово је панк композиција.
- Ма, серенада. Дођи, - рекла је и показала прстом кроз прозор.
Пришао сам и погледао према клозету. Зна, душа татина, није панк!
Нема коментара:
Постави коментар