Отргнуће

На раскршћу с краја пута
Жртву чека зла сујета
Опака и уврнута
И проклета и уклета

Свако ко је крен’о туда
Неће моћи да замине
Сен таштине чами свуда
Зграбиће га из тамнине

Ако ли се пак чељаде
И опире и копрца
Од немани зле искраде
Да остане чиста срца

Тад ће зло обући мантил
У добро се прерушити
Згаснут’ ватру која пламти
Непорочност угушити

Честит човек неће моћи
Зло од добра да пробере
И по дану и по ноћи
Погубиће део вере

Из чељусти зле сујете
Ако светло само бане
Човек нека буде дете
И пакост ће да нестане

Дедовину не дирај

Аутори песме:

Горица Додеровић

Jovan Dimitrijević

Не задири у мој луг, 

тамо где ми лежи плуг
шупља крушка, гнездо, кос

трава, коса и откос.

Не руши ми зелен гај 

зелен гај, мој је рај.
Не гази ми стрехокап 

башту, њиву, мој долап.

Не крчи у моју шуму

ту, ниже према друму.

И не дирај у мој слог,

дуњу, трешњу, црни глог.

Не сеци ми орах, храст 

удараш у моје бивство 

на образ и људску част 

дедовину и детињство.

Ћеремиду ми не ломи

и не пали старе књиге

не сатири черпић, чатму

ланце, куке и вериге

Испод коша стари ћуп 

не дирај га, иди даље

старина ће бити љут 

стечено да нестаје.

Танур, софру и саџак

у руке не узимај

огњиште, гарав оџак,

клетве не призивај.

Ако ли само пружиш

прст у дедин аманет

отпашће рука твоја

такав је дедин завет.

Када неко такне вир

нарушиће сопствен мир.

Ниси знао сада знај

дедовину не дирај.

Док свиће

Ево свиће!
Овог пута на западу.
На истоку пада мрак

Човек кликће:

Хаос је у распаду!
Ушли смо у раскорак.

Живо биће

у суровом нападу
ставља главу у џак.

Уз покриће

уз веселу параду
искорача у корак.

Тек добиће
и казну за награду
у замрачен ћорсокак.

Уз покриће
крвник кликће:
Ево свиће!
Живо биће
крв пролиће
сад, док свиће!

Ветрови

Аутори песме:

Горица Додеровић

Jovan Dimitrijević

Поветарац мили током
где он оком Лахор скоком.
Развигорац зна да љуби
пробуди те и оживи.
Тек провири па се смири.

Када крену јаке Буре
од Севера преко мора
с дебла што га талас носи
огуљена буде кора.

Баш је леден тај Северац

до костију он досеже

ледом кује извор зденац

студен-иглом плете мреже.

Облаке прикупља Југо.

У чизме ће, шта би друго

Преко горског ледног ланца
ломе брод и горско било

колико се кише слило  
ветар држи окосницу
да направи посолицу.

Урагани дижу море

грми, тутњи све до зоре.
Зид ока у прстен ставе
вичу људи, плачу траве.

У левак Торнадо жање.
Окреће се, и преврће
Можда хоће или неће?
Премишља се, ево креће.
У капљице претвара се
Каже: "Хоп!" - и онда пад.

Тад разори цео град.
Искривљује небодере
ломи, чупа све бандере.

Са Карпата језа права
Хладан ветар зван Кошава.
Из планина као гуја
Залет хвата зла Олуја.

Монсуни су после суше
Младе биљке квасе гуше
Не питају да ли смеју
заледе те и завеју,
па донесу кишну радост
тек понекад буду благост.

Најбољи су ти Пасати
Њима нису битни сати
Плове тихо мирне барке
звоне ланци, сидра, шарке.
Једрилице једра шире
у облак би да завире.
Талас прави игралишта
чекају их пристаништа. 

Док ветроказ смерно прати
кад ће ветар да наврати.

песмици на самом крају

да направи ту промају.

Свака част!

     Деда Милоје, у својој младости, беше у селу познат по томе што беше вешт на гуслама, уз то имаше пријатан, питак глас, знао је мудро беседити и словеше за женскара. Наоружан тим атрибутима, није могао бити незапажен, напротив. Како то обично бива, док су га једни симпатисали, другима је био одбојан и непожељан у друштву. Међутим, женама је био симпатичан и занимљив. Волеле су да слушају његово певање и његове приче по разним седењкама, прелима, љупенкама и осталим сеоским збирштинама. Беше Милоје наочит човек и умеше да „припитоми женско чељаде“, како је и сам говорио.
     Трајало је то годинама, деценијама... Деда Милоје, уз гусле, растрошио већ и седму банку а још увек активан и актуелан. Како је мушкарцима у селу досадио са својим враголијама, решише да му некако доскоче. Најпре су се распитивали о томе са којом женом се Милоје виђа, која му у постељу долази. Како се из неких неслужбених извора сазнало, Савка Ристина је била једна од „припитомљених“. У даљем плану имали су задатак да Савку наговоре да каже како је деда Милоје учинио силеџијски акт према њој.
- Куј, деда Милоје да ме силуваја? Шта је бре, људи, неам ја ништа сас деда Милоја, - одлучна беше Савка.
     Но, након разних притисака, уцена, молби и обећања, Савка пристаде да тужи деда Милоја за силовање. Уз све то, нађоше и Цветка Шишенце, који би за флашицу ракије сведочио против мајке и оца, та што не би против деда Милоја. „Видео“ је Цветко Савку, како у вечерњим сатима улази у кућу деда Милоја, као и то како излази из куће сва рашчупана и у сузама.
     На суду се, на заказаном почишту, једнога дана нађоше окривљени деда Милоје, Савка као оштећена и Цветко Шише у својству сведока. Након припремних радњи, судија издеклемова а записничар унесе у записник протокол и податке о учесницима у спору. Потом судија пређе на испитивање о немилом догађају, те након пола сата рада, увиде да се Савкина оптужба темељи на штурим доказима, да је Цветко у судницу ступио видно „опремљен“, да је деда Милоје дао потпуно искрен и реалан исказ:
- Оштећена Савка, - рече судија. Дедер, опишите догађај, реците како се све то одиграло.
- Па, судијо, не ми је пријатно, - рече Савка.
- Знам да вам је непријатно али такав је закон.
- Ете, судијо, он навали на мене...
- Кад и како је навалио?
- Чим улего у кућу...
- Како одмах, па зар није требао најпре да се припреми некако, мислим...
- Е, кад мора све да причам, - окуражи се Савка, - било је овакој. Чим улего у кућу, он навали...
- Немогуће, Савка! – прекину је судија.
- Море, судијо, могуће је. Њему не треба никаква припрема, Он је увек припремен.
- Море, свака му част ако је тако... Наставите, Савка.
- И ја викам, свака час, судијо. Он лежеше на кревет кад ја улего. Да извините, беше гол а ја кад видим голога човека, ја одма... на мене се одма... Како да ви рекнем?
- Добро, Савка, шта је даље било?
- Па, судијо, шћу јадна, подиго вутарку и седо... – рече Савка и обори поглед.
- Испада да све ви навалили на њега. Даље?
- То је, судијо, - срамно рече Савка.
- Само то?
- Море, судијо, неје само тој, - умеша се деда Милоје.
После тој седење, из моје панталоне је сама извадила мој буђелар и сама је узимала колко је оћала.
- Новац?
- Дабоме, судијо, паре! Паре је узимала, а по моју рачуницу, дугује ми још три седења.
Судницом се проломи смех а судија присутнима стави до знања да се уздрже од емоција. Потом се обрати записничару и издиктира пресуду која беше ослобађајућа за деда Милоја. Након тога, рече Савки и Цветку да напусте судницу. Деда Милоју каза да остане те га запита:
- А ви, деда Милоје, гуслате, а?
- А, гуслам, господине.
- Па зар и у овим годинама?
- А шта ћу.
- Је ли, деда Милоје, када сте први пут почели да гуслате?
- У, синко... Још са шес године...
- Ау, - рече судија збуњено. - Свака част. А, колико често можете да гуслате?
- Па, могу синко... могу и често и дуго. Да ви кажем право, могу све док не досадим на другу страну.
- Ма, свака част! Деда Милоје, како можете тако дуго, мислим, који је рецепт за то? – беше заитересован судија.
- Какав рецепис, господине?
- Па, то, да можете гуслати често и дуго.
- А, судијо, па тој се вежба, учи се кроз године... А још нешто је важно...
- Тишина тамо, - подиже глас судија на пороту и записничара, који почеше коментарисати деда Милојине речи. – Шта је још важно?
- Па, судијо, важно је да имате мерак. А кад имате мерак, мора да имате и алат.
- Тишина, бре тамо! Даље, деда Милоје?
- Е, кад све тој имате, прво попијете једну љуту за загревање, и једну за главну ствар.
- Свака част! А после?
- Ех, после... после мож да гуслате цел дан.
- Цео дан!? Е, свака част.
- Него, синко... У задње време, јебава ме гудало.
- Не слуша, а?
- Па, не слуша. Остарело и оно, тражи подмаз.
- Подмаз? Идите, деда Милоје, слободни сте... Е, свака му част! – рече судија, онако за себе, збуњено климајући главом.

Доста!

Доста, бре, простаклука и мизераја
пробисвета, кретена, ауторитета
доста политиканата и лажи без краја
јебиветра, дупелизаца, медиокритета.

Доста пророка, кулова и прдоња
анусара, квазиинтелектуалаца
превараната, забушаната, смрдоња
зафрканата и врлих свезналаца.

Доста нам је смећа, поганих ала и врана,
мутних плићака, дођоша и сила мрака
накиселих, крезубих, акрепа и аламана
и оних што им погодује власт свака.

Доста нам урамљених, алкоса и аматера
И амза и амзова, мрсимуда и пикера.
Галамџије, вртогузи, прогресивци и тутори
од давежа, аванзера, не зна се ко је гори.

Џабалебоши, џабалебоједоши, џабалебароши,
ђилкоши, ђон-образи, ђувечари и џепароши

џангризала, џамбаси, џукци, џуџе и џукеле
Блудници, билмези и булче, све је то куку-леле.

Докле више баксуза, бађавџија и бараба

битанги и балаваца, пуна их тараба
бицмана, бедника, будала и буздована
дркоша, згазених, злотвора и згубидана?

Не леже ми дебилчине, дерикоже, дијаболе
презирем жутокљунце, жгољавке и жгоље
Забушанти, зафрканти, зацепотине разне
јајаре, језичари, гори су од сваке казне.

Врдаламе, вртирепи, верујем и вуцибатине

лајавци, лапрдала, ладолежи и ленштине
увоштени, изабени, изанђали, изношени.
хохштаплери, хомићи, хуље, сви истрошени.

Клипан, клошар, кењац, кретен и квареж
љига, љигавац и љигош, не знају падеж.
гуланфер, готован, габор, колико их има?
дроњак, дилеја, дрипац, дрматор и дртина.

Идиота, имбецила, испичитура, испрдака,
њушки и њушкала, то не рађа мајка свака
ево, на ћ, ћопа, ћора, ћоса, ћускија, ћутук
џангризалу, џиберу и џоњи, не чине утук.

Колико ладолежа, лезилебовића, ленчуга, мој Боже
Дегена, дрндоша, дупеувлакача, дерикоже
још је више надувенка, ниткова, ништарија
сељачина, сецикеса, сировина, свиња и свињарија.

Шалабајзера, шарлатана, шушумига и шљокара,
бандзова, болида, буљаша и свесних падавичара

закерала, зврндлова, замлатотина, замајотина   
зеленаша, зевзека, злопамтила па и загуљотина.

Најезда нарциса, небулоза, неотесаних, никоговића
Кикиреза, килавих, коњина, копилади, крелаца, крмака,

Лицемера, локаџија, лопова, лупетала, лупежа и лопужа,

п и с издашна су слова, ова листа мора бити дужа.

Пацер, протува, прцољак, покварењак, пропалитет,

прелетач, пришипетља, пробисвет и пацијент,

пицајзла, пизда, пијандура, пљачкаш, пиздолизац,

подлац, подрепаш, простак, полтрон, празноглавац.

Имајте душу, сомине, сировине, скапље, сивоње

смутљивци, спадала, стипсе, суртуци и сероње

склепанци, слепче, слине, сморови, смрадови, 

кудгод се окренеш, "око тебе све сами гадови".

Доста бре, олоша, опајдара, опасника, оштрогуза

отпада, отпадака, окрајака и лојалних угурсуза.

улизица, упишанка, усерка, уштогљених увлакача

дебелокожаца, дијабола, дилетаната, пуна их грбача.

Не могу више... Гад, гилиптер, главоња, главотоп, 

глупан, глуперда, гњида, гологузан, гоља, гребарош, 

губитник, гуликожа, гунђало... Цврцко, цврцавац, 

цепанка, цепидлака, циција, цопина, цинкарош.

Доста је... Доста мамлаза, мангупа, мандала, мазгова, 

ментола, млакоња, морона, муфљуза, мулаца, мрцина

тастера, тиквана, тртомудоња, тулча, тумрука, трунтова, 

тунгуза, тупсона, тутубана, тужибаба, тврдица и трутова.

Сад је стварно доста... тролова, фрикова и бескичмића,

фолираната, фукара, фушераја, фурунџија, фићфирића, 

расипника, разбојника, ретарда, распикућа и рогоња

шљокара, шљокаџија, шмокљана, штрокља и шоња.

А, женскари, женскароши, жицароши и жмипатке

па звркови, дзивуљани и чкембоње, е, мој батке.

Дакле, неподношљиво постаје,

Зато, доста. Доста је!!!

Црв сумњивац

У поткопу мојих хтења
подли црв сумњивац лежи
кретња му је кротка, лења,
кад пригусти онда бежи.
Преко весла мојих жеља
Увук'о се у мој чамац
А у сиву, нервну масу
ушетао ко незнанац.

Овољи ме, љагу сасу
Оголели празноглавац.
Разбија ми размишљање
почињем да губим правац.

Сатри га док не узмогне,
ускрснули пуноглавац.
У флеку га зготви ногом
Припомогни својим палцем
Да не крене да нараста
Ко змија ће својим жалцем.
Испраши га док је ситан
Сачинии од њега Ништа
Иначе ће бити битан
Домогне л' се дојилишта.

Оснажиће свој положај
Тај сумњивац подли црв
Ако ли га не згромимо
Попиће нам свима крв.