Дванаест линцура

     Живим у једносмерној улици. Кафана, у коју често залазим, налази се на крају улице, до које има скоро километар. Не, у кафану не одлазим пешке, увек идем аутом. Проблем ми задаје повратак из кафане. Пошто не могу назад, једносмерном, морам проћи целим лавиринтом улица да бих стигао до своје куће. За оне, који су склони да ухвате пречицу, Закон је осмислио службу саобраћајне полиције. Тако се врло често дешава да саобраћајна патрола дежура на једној кривини те санкционише љубитеље пречица, капљице, а и оних са невезаним појасевима.
     Те суботе киша је лила к'о из кабла, што би Немци казали: "Es gießt wie aus Kübeln"! Узео сам кључеве аута, телефон, нешто новаца и отрчао до гараже. Иако ме киша мало поквасила, кутија са доминама, сакривена испод јакне, остала је сува. Гас до даске и петнаестак минута касније, већ сам био део кафанске атмосфере и удисао све њене атрибуте. Онако с ногу, ексирао сам 0,5 чашицу линцуре. Гости кафане, к'о да су бирани с коца и конопца, међу њима и ја! 

     Тога дана смо имали турнир у доминама, игра у којој баш и нисам доминирао, али ако не бих играо, волео сам гледати како неки лију крокодилске сузе приликом губитка партије. Алекса је волео да млати празну сламу, да нетеза пивску флашу и да ређа "камење". Ја сам изгубио у другој рунди и одмах сам се повукао од стола. Привукао сам се столу где је Бонта Кеса (увек је гарнитуру домина носио у најлонској кеси, одатле му и надимак - ваљда, или можда зато што је свако мушко дете ословљавао са: "кесо!") поставио на стол свој последњи камен у тој партији. За њега су говорили како воли да тера мак на конац! Сад, да ли је превише ситничарио или је концем чачкао зубе после штрудле с маком, то вам не бих умео приповедати. Али у разговору, био је без длаке на језику, оно што мисли то и каже. Када му је, с друге стране стола, на мегдан дошао Алекса, измењано је неколико оштрих реченица:

- Е, па, Бонто, смлатићу те као Максим по дивизији када млати!

- Море, Алексо, млатиш празну сламу.

     Финалном сусрету је присуствовало много кафанских гостију, чак и они којима су домине биле шпанско село. Сви смо мисили да ће Бонта за Алексу бити мачији кашаљ но, у пар наврата, баш му је забиберио игру. Управо кад се битка приводила крају, и када је исход меча био неизвестан, удари гром у близини кафане, а струја нестаде. Они који су стајали близу стола, од страха попадаше и оборише стол, а с њега и све домине. Настаде хаос! Ја се повукох и наручих себи линцуру, па онда још једну, па још једну. Ако сам већ изгубио на доминама, рекох себи, дај бар да попијем нешто, да не идем кући празног стомака. Свађа је и даље трајала око тога ко је стајао боље и ко би био победник, и баш се мало примирише када се упалише пожутеле кафанске сијалице, које су пре визите ројеваа мушица, сијале својим пуним сјајем. Управо сам испио, по конобаревом казивању, дванаесту линцуру, узео у руке кључеве од аута и телефон, и напустио кафански простор. На кутију са доминама сам потпуно заборавио.

     Киша већ беше престала а свеж ваздух је тако пријатно и освежавајуће деловао да то не умем исказати. Осетио сам да линцура полако узима свој данак те сам кренуо кући. У оваквом стању, баш ми се и није залазио читав град, већ сам несигурним кораком пошао пречицом, једносмерном улицом. Ех... а на оном углу, зауставила ме патрола саобраћајне полиције, затражила документа, док је разговор текао некако овако, ако се добро сећам:

- Добро вече, господине.

- Добро вече - једва сам одговорио.

- Ви, из кафане?

- Да, ја из кафане.

- Било је неко пићенце, изгледа?

- Да, било је, како да није... ух! Ако конобар не лаже, дванаест линцура!

- Дванаест? 

- Тако он каже.

- Знају ти конобари мало да пренагласе... знате већ. Него, ви живите овде, у једносмерној?

- Да, ту на тристотинак метара...

- Извол'те, лична карта, и пажљиво до куће... знате, има возача који воле да попију мало више...

- Као ја сада...

- Па, тако некако.

Захвалио сам се службеном лицу на савету и наставио да пешачим.

Двадесет четири

     Иако јоште непунолетан, запослио се у фабрици текстила. И поред тога што је пре рада на разбоју чувао козе и овце, врло брзо је напредовао у свом новом послу, и то захваљујући својој виспрености и марљивости. Дан, када је примио прву плату, иако је календарски био предвиђен за снег, беше хладан и ненормално кишовит. Био је 25. новембар 1948. када је хрпу папирнатих новчаница умотао у подераној, пртеној блузи, присјединио са својим телом, и тако држећи обема рукама, однео кући у село, шест километара удањено. Тек када је стигао кући, одвојио је своје мокре и промрзле руке, а из замотуљка попадаше новчанице, неке на троножац а неке на под, све скупа 4200 динара. Пар година након запослења, отаџбина га је позвала да одужи свој дуг према њој. 

     Када се, након двадесет четири месеца одсуствовања, у својој двадесет четвртој години вратио из војске, у кући је затекао мајку. Чучала је на земљаном поду и, у великој бакарној тепсији, испирала оно што се суђем могло звати. Две алуминијумске кашике, две крезубе виљушке, неколико плеханих тањира, био је сав њихов есцајг, рачунајући и један нож, тачније, остаци ножа. На зидовима унутрашње стране тепсије били су остаци кукурузне проје, који су се тешком муком одстрањивали. Чак и после третмана пепелом и цеђи, ипак се поткрала понека грудвица непоједеног залогаја. Десно поред зида, лимени шпорет, који је некада био црн и читав, а чунак је више дима испоручивао соби него димњаку. Бацио је поглед лево, видео танур, вешан о зид, под њим софра, наслоњена на зид, а мало даље од ње, у самом углу собе била је истањена и, на неколико места, подерана рогожа. У другом углу усамљена метла, тачније, контуре метле.

- Добар дан, мајке - рече Војислав!

Мајка, која је тек на изуст ових речи приметила придошлицу, најпре подиже свој тмурни поглед у том правцу, тешком муком устаде, а неколико болних трзаја мишића на лицу потврдише да се не осећа добро.

- Војо, ти ли дође? - једва је превалила преко усана. После краћег затишја, два тела се пригрлише, након чега мајка пусти сузе радоснице, а неколико њих наквасише и Војин образ. Онако слабашна, загрли га свом снагом, припи своје измучено тело уз синовљево, али га брзо отпусти, сетивши се да су јој руке мокре и масне.

- Сине... сине, млого си ми убав и порасја си у војску - није знала шта најпре да каже, па се снебивала и гушила од навира мисли и најезде речи, чији део ипак, остаде у грлу.

Када је, најзад, мало дошла себи, Воја се распита за њено здравље и за оца. Она му рече да је отац отишао негде, неким послом а да је њено здравље: "Ете, такој си терам, а до кад ће, само Бог знаје".

- Гладан ли си, сине?
- Не, мајке, несам гладан. А, има ли леб?
- Одокле? Нема ни брашно, јучер сам правила проју од царевично. Има компири још... у онуј жутињкаву крошњу, а гра има још за два варења. И маз ни је на измак.
- А паре, има ли паре?
- И тој нема. Још несмо порез платили, чекамо на теј паре што је татко резаја лојзе. И гас ни је на мањак, забрави да ти рекнем.
- Добро, батали работу, седни и одмарај се, ја ћу идем до задругу.

     Када се, након двадесет четири месеца одсуствовања, вратио из војске, донео је своју уштеђевину, све војничке плате. Како је служење народу спроводио војниковањем на граници са Албанијом, и како нигде није могао утрошити војничке плате, кући је донео 8300 динара, што је за средину педесетих, прошлога века, била изразита сума. Видео је да ситуација у кући није сјајна. Знао је да нема времена за одмор, нема простора за опуштање, схватио је да има много тога чега нема, и да ће све зависити од њега. Одмах је отишао и у локалној задрузи изпазарио све што је у кући недостајало: со, шећер, гас, резервно стакло за петролејску лампу, џак брашна и пар медењака којима је хтео да почасти своју мајку. Сутрадан је отишао у оближњу варош и пријавио се кадровској служби, како би наставио са радом у истој оној фабрици, у коју се беше запослио пре одласка у војску. Војислав је знао да само запошљен може имати некакву перспективу.

     Већ након годину или две, родбина је почела да врши притисак на Воју не би ли се оженио. Нашли су му и девојку у суседном селу и то из домаћинске куће, његово је било да пристане на виђење са њом. Када је дошло до тог, првог виђења, очигледно нити једна од заинтересованих страна није била нарочито импресионирана оном другом. Но, када су се видели по други пут... е, тај други пут, свако је размишљао својом главом. Гледа Воја Мирјану и каже у себи: "Висока, јака, мајку и татка ће ми гледа, децу ће ми роди и ће ги очува, а што је па убава, сви у село ће ми завиде на њу!" Мирјана, пак размишља: "Зашла сам у годинке, млоги ме тражише, моји ме не даваше само да има куј да им копа њиве. Узаситан малко, ал... море, ћу направим човека од њега". Уз сва њихова размишљања, зов природе и младалачки жар су пресудили. Иако младини родитељи нису баш били сагласни да им кћер иде у суседно село, Мирјана је у себи већ кројила план: "Ви, давали ме, не давали, ја одо!" Како је, у међувремену, известан притисак начињен и од стране фамилије будуће невесте, то су њени родитељи заказали и треће виђење, те поручили Воји да може ићи по девојку, како то личи и приличи домаћинским кућама, и српским обичајима.

     Тако се Војислав и Мирјана узеше на дан летњег свети Николе, године шездесете прошлога века, и кренуше у живот. Поред уобичајеног мираза, брачних кревета и постељине, донела је Мирјана своју надничарску, тежачку уштеђевину од 6000 динара, која је те, 1960. била и те како вредна. На дан Горешњака, када је био вашар у оближњој вароши, купила је многе, преко потребне, ствари за кућу. Метла, вангла, тепсија, керамички тањири, виљушке, кашике, ножеви, лонац, тестија, сукаљка, само су неке од хрпе купљених. Својим доласком у кућу Војислава, Мирјана је својом марљивошћу унела животну свежину, а о свекрви и свекру се старала као о својим родитељима. Успела је својим залагањем, да свекрву, која се већ беше предала Богу, врати у живот. Попут бајке, све дође на свом месту. Живот крену оним својим сиротињским и сеоским, а ипак срећним и веселим током. Воја пак, беше вредан радник, честит и беспорочан човек, који домаћинство потпуно препусти Мирјани. Видеше старији да ће се млади успешно борити са свим будућим изазовима које живот намеће али, недостајало је нешто... нешто што би идиличну слику чинило потпуном.

- Ех, само да доживим, да уз ноге усправим унуче, после, ако ћу умрем! - говорила је често свекрва снаји, али више онако, за себе. И би тако како је речено: роди се унук, и "усправи" бака унуче, коме је тепала, "бабин човечуљак".

     Након двадесет четири месеца од рођења унука, свекрва одлучи да се препусти чарима "Оног" света. А остатак породице... е, она се у наредним годинама прошири за још једног члана, те се као таква, чврсто постави на пиједесталу живота, чиме достиже свој духовни мир, и морално богатство. Живот пред породицом поче распростирати свој саг, који беше проткан искушењима, успонима и падовима, радошћу и тугом, муком и весељем, непроспаваним ноћима, тежачким данима... и тако, двадесет четири сата дневно!

Када бих...

Када бих имао оно што немам,
онда бих сневао оно што волим.
Када бих волео оно што сам снио,
можда би ми живот другачији био.
Када бих живео онако како желим
можда би живот стао у један сан.
Ех, кад бих имао оно што желим
па, макар на кратко, само на дан!
Када бих имао оно што немам...
Остаје да о томе само сневам!

Само да ми је

Само да ми је,
Да још једном загрлим 

тај осмех, 

Да ухватим тај поглед
И истопим се у њему.
Да још једном чујем 

тај дрхтај 

Да видим укус тих усана
И нестанем у њима.

Ех, да ме још једном 

прожме језа 

Да задрхти цело тело, 
Нека сагорим у њој.
Да још једном 

пољубим жељу, 

Дотакнем ту ватру
И потонем у њој.
Само да ми је
Да се још једном 

доживи трен 

И онај, божански осет
Што се зове „Први пут“!

Запажање

     Ногу пред ногу, парком шетам лагано, оно, баш пензионерски. Ништа више не зависи од мене, ничим више не владам (ни собом), и нико не обраћа пажњу на мене... Али, зато ја обраћам пажњу на све што се миче и не миче, око мене. Све ми је занимљиво, свуда бих завукао нос, упио бих сваку информацију, пропратио бих свако дешавање.
     Међу шетачима, мало је старијих, озбиљнијих људи. Млађи су бројчано доминантни међу којима предњаче парови. Приличан број млађих мама шета своју чељад, мада, ту и тамо, тога се латили млади очеви. Све ја то посматрам из седећег положаја, кога подржава клупа у парку. Дакле, шеталиште је испуњено лепезом шетача, чији бих састав могао описати у пар речи: од меконијума до тврдонијума! Е, када смо већ код меконијума, да вам испричам јучерашњи догађај у истом, овом парку.
     Управо сам сместио своје, калцијумом осиромашене, кости на клупу, када чух своје име изговорено из уста жене, рекао бих. Када сам се окренуо у правцу из ког је долазио глас, угледах Марка Кртицу, са ким се познајем и дружим још ода најранијег детињства. Отуда нам и заједничка констатација, коју смо врло често у шали изговарали, да се знамо још од меконијума. Тачно је да смо начели осму деценију живота и да бисмо се требали занимати за неке озбиљније ствари, што смо и чинили, али никада нисмо ускратили себи задовољство да разговарамо о сексу. Најпре сам се заитересовао за његов глас, јер природно није звучао, чак је био танушан, зато сам имао утисак да ми се обратила нека жена. Узалуд сам се порадовао, бар на трен!
- Лизао сам...
И баш када сам очекивао да ће начети поменуту тему...
- Лизао сам сладолед и ето, сад звучим као жена.
Не питајте ме зашто поред имена има онакав надимак, и те како има везе са оном темом. Но, да наставим са причом, питао сам га о чему ћемо најпре дискутовати. Хоћемо ли најпре о политици па о сексу или обрнуто?
- Од обоје!
- Како од обоје? То је неспојиво.
- Можда код тебе, код мене је спојиво да спојивије не бива!
- Хајде, баш да чујем како неспојиво може бити спојивије.
И поче он са својом причом, али онако издалека:
- Ти, дакле, знаш да је моја жена од мене млађа 9 година. И она, како да кажем, још увек хоће и може... знаш? А ја, ја само хоћу. И видиш, чујем ти ја да постоје средства, знаш она средства... она од којих се диже... како се зваше?
- Мислиш на афродизијак?
- Да, баш на њега мислим. Пре неко вече, ја и жена одлучимо да... да користим тај афродизијак.
И све је лепо ишло, афродизијак деловао како треба, а жена рече да би било боље да укључи телевизор, мало романтика, мало нека тиха музикица... и тако то.
- И, шта је даље било, причај Кртице?
- Ма, не питај.
- Ако ниси имао намеру да причаш до краја, ниси морао ни почињати.
- Рећи ћу ти али да...
- Нећу ником рећи, причај!
- Да се не смејеш, бре! Кад је жена укључила телевизор... баш је ишао дневник!
- Па?
- Како, па? Шта, па? Дневник, моментални афроспустијак!
Нисам се смејао јер, и ја сам мислио телевизор може стимулативно деловати на догађај.

Ал се некад добро врло!

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

(Аутор је причу написао са циљем да читаоцу дочара некадашњи начин живота и рада на селу, где је описан начин сеоске вршидбе пшенице, која се жњела срповима. Такође, намера аутора је да причом пренесе једну од традиција, као и морално и духовно богате обичаје, који су потопњени (не)временом које је у међувремену наступило и као Аждаја, прогутало све што је вредно у људима! Прича је написана на тимочко-призренском дијалекту а испод слике написана је у књижевној форми)

     Туј некако између Горешњак и Илинден, упече звезда од сабајле, све док не замине поза онуј црту на запад, куде ти се чини да се целивају небо и земља. Ал' док си звезда работи своју работу, на људи не смића да си они работе свој посао. Деда искочи на двор у јутарњи сати и изнесе троноче и чокањче. На троноче седне а чокањче милује и приноси до уста. Место на које је деда поставија троноче дође ко нека узвишица, од коју он проматра како ће течу радови. На цело гувно има преглед, а стожер је укопаја туј њекња. Те ти ги татко и мајка, укачили на грбину по једну мотику, а у мајкину десну руку је тестија сас студену, изворску воду. Дакле, сас трсење гувно мож да се почне, а до куде пладне се и заврши. За тај дан, работа је доста ел, главна предрадња за успешну вршидбу је обављена. 

     Гувно, отрсено од разне травке, више неје личило на себе. С'г је добило нов изглед и цела површина је земљана. На њу почињу да се ређају снопови сас пожњето жито, од стожер па на даље и такој све у круг. Татко ги такој посађује да им клас буде на површину. Сунце ги толко напича да се чује њино пуцкетање. Деда му саветује да ги малко згусти, да се не растрве. Брат и ја, а и комшијска деца, сви смо се збрали и чекамо пладне. Кад почне вршидба, ће почне и наш радос.
     Око подне, Тоза докара краве и уведе ги у вра. Онакој упрегнуте, узе конопац и један крај врза за јарам а други за стожер. Прекрсти се и рече: "Ај, Боже, помогни, да смо живи и здрави, у здравље да површемо Војино жито. Домаћица нека спрема баницу, а деца нека су увек немирна и насмејана". Таг несам разумеја зашто је рекја да деца буду немирна, ал сам млого године после тој чуја да су: немирна деца - здрава деца! Кад Тоза узвикну на краве: "Ајде, Було, ајде, Шаруљо!", поче вршидба. Пођоше краве у круг око стожер, ал како куј круг зађу, конопац се све више намотује и приближава ги накуд стожер. На тај начин, краве су газиле по снопови а класје од жито је расипувало своја зрна на дно, скроз до трсено гувно. Кад дођоше до стожер, Тоза окрену краве у други смер, и конопац се поче одмотује сво док краве не дођоше до крај. Тај је тактика поновена млого пут, све док се не одвоји прва слама. Ми, деца, једва чекамо тај тренутак да се поиграмо, правејећи тунел кроз сламу. Тај га радос нигде неје имаја. Краве су неколко пут одмарале и пиле воду, Тоза је пија ракију, а деда је стално нешто чапурија. Мајка испекла погачу, па гу донесе онакој врућу, да гу крше на вра. Татко донеја сирење и киселе паприке, а мајка донесе и печено пиле сас компирићи. Терају и нас, децу, да једемо с њима... Какво једење, једење има сваки дан и тој комат леб, намазан сас маз, па озгор туцана парика, а тунели у сламу само данас! 
     Таман Сунце почело да пада кад Тоза испрегну говеда и рече на татка: "Војо, Бог ти је даја што је требало, на здравље ти вршидба, у здравље да арчите жито, а домаћица да води ред, да вуј не загори лебац". Татко му се љуцки захвали и Тоза си отиде. Мајка и татко сас дрвене виле сабраше онуј сламу од површину, кад испод њума... зрна шеница измешана сас плеву, колко оћеш! Нема мало час, те ти га Синишко сас њигове краве, вуче ветрењачу и вика на деду: "Помози Бог, ча-Влајко. Цел дан чујем неку галаму у ваш двор па реко, сигурно вршете жито. Еве, ја дођо да га овејемо, ал под један услов: да наточиш од онај препек што смо ономад пили".
     Ветрењача је била на ручни погон па је татко вртеја онуј ручицу. Сабрали се туј још неки комшије да помогну у вејање. Цвета сабира невејано жито у кофе, Моцко носи и сипује у кош од вршалицу, Савка и Данко пакују сламу у плевњу... Горе на ветрењачу, Синшко упраља сас сејање и вејање. Како ветрењача поче да клопоће, такој на једну страну литнуше осиљке и прашина. Док су сита сејала и двојила шеницу од кукољ, ми, деца, чекали смо кад ће прва чиста зрна да се скотрљају према спремени џакови. Волели смо да изедемо по неко зрно од ново жито. Појаки комшије почеше да пуне џакови и да ги носе у амбар, а Милорад замени татка на погон, док он иде по ракију. Дечурлија из целу малу се збрала, једно смејање, викање, певање, трчање по ливаду. Играју се Јурке, Шуге, Жмурке... сви весели и деца и одрасли. Сунце већ почело да залази кад Синишко пропушти кроз сита последња зрна од шеницу уз речи: "Наздравље ви вршидба, вејање и шеница, домаћини. Да смо живи и здрави, следеће године па да вејемо". Деда се диже од троноче, приђе при Синишка, понуди га сас ракијицу а Синишко се прво прекрсти, па тури чокањче на уста, после га на деду врну празно. "Фала ти, Синишко, овој ти нећу забрајм, да ти је жива и здрава, и увек весела цела фамилија" - рече деда на Синишка.
     Слунце већ зашло а онија људи и жене што су помагали, седнули на трупац од ора да малко одану. Мајка изнесе тепсију, нумера четерес, сас врућу баницу, и шерпу сас овчије кисело млеко. Туј настаде једно смејање и радос, сабраше се још неки комшије, ал никој неје дошеја с празне руке: Душка донела поховане паприке, Јелица испржила неко месо, Божа донеја бокал с вино, Даница донела неколко врсте колачићи... Ми, дечурлија, одма навалимо на њи, не знамо које прво да узнемо?! Сви колачићи благи па терају на још једење. Умршкали смо се, умусавили, не мож се познајимо. Мрак већ почеја да пада, ови старији су још седели и мезили, ал се почеше полак и разилазе. За један дан, жито је овршено, овејано, спаковано у амбар и породица мирно може да чека зиму - брашно је обезбеђено. А деца капносала од трчање и правење тунели кроз сламу... само чекају да легну. Такој се некад врло... и работило и јело. Пре него што се раздвојимо, Љубиша рече да ће се сутра врше куде деда Борка. Значи, па ће се праве тунели!  Туј ноћ, сви смо преспали напоље на сламу, преко коју мајка беше пребацила тропајне чегре. Ноћ беше мирна, топла и обасјана сас месечину. Успаја сам се гледајећи  у ведро небо и светлуцаве звезде. Један дел на небо неје имаја звезде, тој место ми је личило на тунел...

     Тако некако између два велика празника, Горешњака и св. Илије, зажеже звезда од рана јутра и тако гори све до тренутка када залегне иза оне црте на западу, где ти се чини да се љубе небо и земља. Е... док она ради свој огњени посао, људима то нимало не смета да они раде своје послове на земљи. Деда, на пример, изађе у двориште, и у раним, јутарњим сатима посади свој троножац док у рукама милује чокањчић.  Место на коме се деда лоцира је једно мало узвишење, као видиковац, с кога ће надгледати извођење будућих радова. Наиме, стигло је време врше, за које је неопходно отрсити гувно, на коме је он још ономад добро усадио стожер. Убрзо, појављују се отац и мајка са мотикама на леђима, а мајка у десној руци носи тестију са хладном, изворском водом.

     Пар сати доцније, може се рећи да је главна припремна радња обављена, а отрсено гувно више није личило на себе, добило је ново, земљано рухо. Тада наступа отац са приношењем снопова жита и ређањем у круг, почевши од средине, од самог стожера. Ређа их тако да класје снопова буде што изложеније сунцу, не би ли се што боље напекли, оглашавајући се пуцкетањем. Деда, као и обично, увек има приговор на очево ређање снопова, упозоравајући га да их треба што гушће ређати. Брат, ја, као и комшијска деца, једва чекамо подне када треба почети с вршом, а тиме почиње и дечја радост.

     Око поднева, Тоза долази са упрегом крава и уводи их међу оним посађеним сноповима. Онда узима конопац и један крај везује за стожер а други крај за јарам, у коме су упрегнуте краве. Онда се прекрсти и каже: "Ај, Боже, помогни, да смо живи и здрави, у здравље да површемо Војино жито. Домаћица нека спрема баницу, а деца нека су увек немирна и насмејана". Ја у то време нисам разумео зашто деца треба да буду немирна, јер су нас мајке управо због тога тукле, али сам касније сазнао да су: немирна деца - здрава деца! На Тозин узвик: "Ајде, Було, ајде, Шаруљо!", поче вршидба. Кренуше краве напред, да би спиралном путањом биле све ближе и ближе стожеру, газивши испод себе сунцем напечено снопље. Када би краве, услед намотавања конопца, дошле до стожера, Тоза би их окренуо у другом смеру. Прскало је класје жита а зрна су падала на дно све до површине гувна. Са сваким новим кругом, брзо би се издвајала слама која је одмах одстрањивана и како би се омогућила даља врша. Ми, деца, чекали смо то издвајање сламе да би смо у њој правили тунел, и неописиво уживали у тој игри. Краве би се током вршидбе неколико пута одмарале, нудиле водом, Тоза би био понуђен ракијом а деда је често нешто приговарао, онако, себи у браду. При крају вршидбе, мајка је донела тек испечену погачу, која је сломљена изнад места вршидбе. Отац је донео сир и закисељене паприке, а мајка је још донела печено пиле са кромпирићима. Иако су звали и нас, децу, да једемо заједно са њима, нама је игра у слами била слађа од било које хране. Комад хлеба премазан свињскомом машћу и алевом поврх тога, било је свакодневно на менију, а тунела и сламе не.

     Баш је Сунце почело да пада према западу кад Тоза заврши са вршом, те испрегну краве из јарма уз речи: "Војо, Бог ти је даја што је требало, на здравље ти вршидба, у здравље да арчите жито, а домаћица да води ред, да вуј не загори лебац". Отац му се захвалио на помоћи и Тоза убрзо оде и одведе краве. Потом се мајка и отац дадоше на посао те дрвеним вилама уклонише сву сламу од врше, испод које се указа зрнасти слој пшенице помешан са плевом. Уто се појави Синишко са својим кравама, које су за собом вукле ветрењачу, те се обрати деди: "Помози Бог, ча-Влајко. Цел дан чујем неку галаму у ваш двор па реко, сигурно вршете жито. Еве, ја дођо да га овејемо, ал под један услов: да наточиш од онај препек што смо ономад пили".

     Ветрењача је радила на ручни погон те се отац прихвати ручице и покрену систем целе направе. У међувремену дођоше и комшије да помогну око вејања, па се Цвета лати кофе коју је пунила невејаним житом док је Моцко носио и истресао кофу у кош ветрењаче, где је Синишко вештом руком контролисано пропуштао садржај кроз разна сита. Када се строј захуктао са радом, ротирајућа крила су стварала вештачки ветар и издувавала прашину и плеву на једну страну. За то време сита су просејавањем издвајала жито од кукоља, а чиста зрна пшенице кренуше на другу страну, где су их мало јачи комшије паковали у џакове и исте носили у амбар. Милорад у једном моменту замени оца на погону а овај оде по ракију. За то време, дечурлија из целе махале је била активирана на игре као што су: Јурке, Шуге, Жмурке и слично, све праћено смехом, весељем, раздраганошћу, песмом... сви весели, и деца и одрасли. Сунце је већ почело да залази када Синишко кроз сита машинерије пропусти и последња зрна жита уз речи:  "Наздравље ви вршидба, вејање и шеница, домаћини. Да смо живи и здрави, следеће године па да вејемо". Деда устаде од троноче те понуди Синишка ракијом. Овај се прекрсти, примаче чокањче устима а онда га деди врати празно. "Фала ти, Синишко, овој ти нећу забрајм, да ти је жива и здрава, и увек весела цела фамилија" - рече деда Синишку.

     Сунце већ беше зашло а комшије поседаше куд који, да се одморе од рада. Мајка донесе велику тепсију с тек испеченом питом од сира и шерпу, с овчијим, киселим млеком. Ту настаде смех и радост због успешно обављеног посла, а придружише се још неколико комшија, али нико не дође празних руку. Душка донесе поховане паприке, Јелица испржила неко месо, Божа донео бокал вина а Даница донела неколико врста колача. Ми, деца, навалисмо одмах на колаче, бирајући их а они тако добри да те просто зову да их узмеш. Сви смо били тако мусави да се умало нисмо могли препознати. Мрак већ почео да узима маха и старији се почеше разилазити. Захваљујући оваквом тимском раду, за један дан жито је овршено, овејано, спаковано у амбар те породица мирно може да чека зиму – брашно је обезбеђено. И деца одоше свако својој кући, уморна од трчања и од радова на тунелу у слами. Љубиша у одласку рече да ће сутра бити вршидба код деда Борка. Значи, опет ћемо правити тунеле. Ето, тако се некада радило, живело, јело...

     Ту ноћ, сви из куће смо преспавали напољу, под ведрим небом, на слами, коју мајка беше прекрила широким чергама, тканим у ти паје. Ноћ је била мирна, тиха, топла, обасјана месечином. Успавао сам се гледајући у ведро небо и светлуцаве звезде. Један део неба беше без звезда, личио ми је на тунел... Очи ми се склопише у том тунелу.

Звездана песма

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

Засветлуца звезда у сазвежђу Бика

И баци свој сјај право на мене

У пори сиве масе ствара се слика

Усне насмејане а очи јој снене.

Поруку звезда ми посла јасну:

„Напиши за мене песму једну“      

И дајем јој шапатом реч часну

„Хоћу, само да ми мисли легну“

Изоштрих ум и латих се пера

Написах два-три посрнула ретка

Окрену круг цели око себе Тера

А у глави само једна мисао шетка.

Како да почнем, како ли ћу даље?

Збрда-здола и помало делимично,

како ли се песма драгом бићу шаље?

Најбоље да јој песму саопштим лично.

Најпре ћу јој тихо, поетски на ухо

Казати стихове нежне, ретке

Већ написаним даћу ново рухо

Нек лепршају као кад баце летке.

Онда ћу својим уснама таћи њене

Шта има да се снебивам и дворим?

Озарићу обоје, близином опијене

Јер, тако стихове најбоље зборим.