Ватрено кршење

Заложили су земљу, очекује нас пакао!

На фронт су отишли загрејани. 

Тамо су се охладили.

Ја их гласам да уђу у фотељу а они би моју столицу!

Прича о Бранки*

*Прича је инспирисана примером из живота.

     У касно лето, освануо је прелеп дан, окупан плаветнилом небеског свода. Први зраци јутарњег сунца, простирали су своје фотоне кроз атмосферу. Доле на Земљи, почињао је један обичан сесоки дан, зачињен уобичајеним звуцима: лавежом комшијских паса, кукурикањем петлова, а ту и тамо, чуло би се мукање, које је успаваног домаћина опомињало да су краве гладне.

     Недеља је Бранки био веома важан дан, чак битнији него Невени, Бранкиној најмлађој сестри. У њиховом дворишту се могла уочити целодневна активност. Када су сватови око поднева одвели Невену, у кући је поред Бранке и њеног оца остала и њихова малобројна, најближа родбина, како би наставила са свадбеним весељем. Сутрадан, све је било као да се јуче ништа није ни догодило. У њиховом дворишту, зелени венци на капији били су једини сведоци свадбеног дешавања минулог дана. 

     У Бранкиној глави осећања су била потпуно несређена. Час би је преплавио талас радости и среће што је и најмлађој сестри успела да обезбеди све неопходне дарове за удају, да би већ у следећем тренутку исти талас био потиснут другим, осећајем сете, несигурности, зебње, ишчекивања... Борила се са осећањима а у том рату, онда се није осећала ни поражено а ни победнички. Иначе, одувек је била истрајна али пажљива, да се било ко не осети повређеним.

     Још у ђачким данима, своју дечију радост делила са је себи наjближима. По повратку из школе, волела је да родитељима саопшти радосну вест како је добила добру оцену. Увек, када би ишла на некој екскурзији, у својој торби би кући доносила разне лажипаре, које би поносно показивала и поклањала мајци и оцу. Тада би им говорила шта представља сваки сувенир, као и где је купљен. Поред сувенира, са својих путовања, увек би доносила оно што се не види: сликовите описе посећених места. Мајка ју је увек слушала с интересовањем, радошћу и озарена лица. Но, нажалост, живот није саткан само од среће и радости, штавише, махом је прожет разним смицалицама...

     Остала је без мајке у раној младости. Када је отац одлучио да се по други пут ожени, Бранка је већ почела да размишља својом главом и није јој било свеједно што ће у кућу доћи нова жена. Наслушала се већ по селу разних прича о презиру и лошем односу маћехе према затеченом детету. Међутим, насупрот сеоским трачаријама, може се рећи да је Бранка имала маћеху која је у потпуности надоместила недостатак мајке. Па и касније, када је маћеха родила две ћерке, тај однос према Бранки се није променио ни за честицу пажње. А када се након десетак година маћеха разболела и умрла, Бранка је за њом жалила једнако као и њене полусестре, које је она сматрала својим сестрама и јако се љутила ако би јој неко казао да су јој оне сестре само по оцу. У таквим околностима гордо би изрекла само једну реч:

- Довољно!

     Две млађе сестре су у тим тренуцима биле тек девојчице; Иванка је завршавала шести разред а Невена још увек чувала овце, чекајући јесен да крене у први разред. Обе девојчице су у Бранки виделе своју другу мајку, с обзиром на то да је разлика у годинама између ње и две млађе сестре била петнаестак година. Бранка, иако кћерка из првог брака свог оца, према својим сестрама се опходила с безграничном љубави и матерински. Можда је такав однос према сестрама био условљен чињеницом да је и маћеха њу прихватила као своје дете. Живот ове мале сељачке заједнице је наставио да се распламсава онако како га је неко учинио подесним наравно, заједно са свим оним што иде са њим у таквим околностима.

     Имала је Бранка подоста просаца али... У почетку су просци често посећивали њихову кућу да би се те посете у надолазећем времену разредиле а у једном моменту потпуно пресахле. Готово увек је постојао разлог због којег не би напустила своју кућу. Наметнула је себи обавезу да најпре уда своје сестре, одоми их на најбољи могући начин а потом би се и она некако и негде скрасила. Након неког времена, посете су се поново покренуле, али овог пута не због Бранке већ су просци кидисали на њене две сестре.

     Бранка никада није имала времена за себе. Своје време несебично је поклањала сестрама и оцу а када сестре посташе домаћице и мајке по новим кућама, Бранка се више посветила свом оцу, пољопривреди, кравама, овцама, живини... Опет је било нечега што је спречавало њену удају, мада је више нико није ни тражио за жену. Иако је своју љубав расипала према својим ближњим, никада јој љубављу није узвраћено на исти, или бар сличан начин. Такође, никада није осетила снагу речи због које ноћи буду бесане, због које се сузе лију, која брда ваља, због које се ратови воде и часно умире... О некаквим нежностима да и не говоримо. Слушала је разне прича о љубави, оне срећне и оне са тужним крајем али, њена љубав је остала баш ту, у оквиру прича. Што је више година протицало кроз њено тело, дух  и ум, све више је у свом животу осећала недостатак присуства хемијског процеса, чија се формула записивала петословно - љубав. Тај природни нагон се доста појачао након очеве смрти, када је у кући остала потпуно сама. О томе раније није размишљала, није имала времена а није ни слутила да самоћа може бити тако компликована и тешка. Ту и тамо, дружила се са неким пријатељицама, комшијама, рођацима, али... Сваки нови дан би, из различитих разлога, отуђивао по неког са поменуте листе. Једино, још увек, посећивале би је сестре и то у изузетним приликама. Посете би обично уследиле онда када би се нека од сестара вратила са неког путовања или летовања. Увек би јој доносиле разне којештарије у виду сувенира, које је она брижљиво сортирала и према сопственом знаном правилу, постављала на одређеном месту. Таквих места било је у три варијанте: врата фрижидера, зид изнад кревета и креденац. У једном моменту Бранки је на ум пала мисао како се све изокренуло: некада је она доносила сувенире у кућу а сада... сада је постала колекционар истих и то силом прилика.

     Убрзо, након смрти свога оца, морала је да се курталише стоке, јер више није била кадра изборити се са свим њиховим потребама. Јутром се и даље из навике будила рано али би, тако будна, дуго остајала у кревету с тегобом размишљања. Размишљање јој је представљало јутарњу мору. У том пребирању по прошлим догађајима, родила се потреба да заиста размишља о својој будућности. По први пут у свом животу окренула се себи, макар у размишљању, које је у ствари представљало реалну стрепњу. У неким моментима, стрепња би се промовисала у стах од неизвесне будућности, од несигурности у себе. Иако је за себе увек мислила да је храбра и духовно јака особа, почела је да се ломи. Тада ју је по први пут обузео тај нови осећај звани страх, од сурове реалности, истине која је свакако очекује. Стога, да не би упала у панику, у вртлог агоније, осетила је да нешто мора мењати у свом животу. Иако дубоко зашла у шесту деценију живота, духовно се осећала млађом него што јесте. Док је сестрама спремала свадбене спреме, на себи је штедела сваки динар. Временом, приштедела би сваку пару која је дошла од било куда: од продаје грожђа, млека, сира, оваца... Новац није недостајао, имала га је исувише но што јој је реално требао. Хтела је да потроши и учини нешто за себе али... Узалуд је имала ако није умела. Трудила се, хтела је, желела а идеја никако да никне. Најзад, прихватила је савет својих сестара да оде у неку бању. Након вишедневних убеђивања да ће јој бања пријати и променити живот на боље, храбро је наступила: 

- Идем и снаћи ћу се! 

Бранка је увек била шкрта на речима, говорила би само онолико колико је неопходност налагала. Од покојне бабе јој је остало животно упутство: "Не отварај уста без потребе. Риба која не зева, не бива ухваћена."

     Због обавеза према кући, имању, стоци, никада се није одиста посветила себи. Боравећи у бањи, коначно је била сама са собом и имала је времена да дубље размишља о себи и својој будућности. Након што би отишла на починак, дуго не би заспала. Управо то време, време пре спавања, пружало јој је прегршт тема и евентуалних проблема, које би требала решавати. Одједном, спознала је многе своје животне промашаје и препреке, које се раније нису могле ни назрети. Док је била млада, имала је утисак да ће та младост вечно трајати. Исти осећај ју је обмануо и приликом доласка просаца, који би се враћали необављеног посла.

     Неколико узастопних дана је разгледала импровизоване штандове, на којима је поред бањских сувенира била изложена домаћа радиност, иконице разних светаца, разне дрангулије са знацима зодијака, разгледнице, привесци и штошта још, увек са посветом: "Поздрав из бање". Поред тога, нашло би се разно поврће, за које су продавци говорили да је све из њихове баште и да је непрскано. Да би ичим поткрепили своју причу, те њоме уверили купца у веродостојност своје тврдње, најчешће би говорили да и њихова деца то једу.

     Наравно, њена шетња између тезги, није могла да остане незапажена од стране искусних продаваца.
- Добар дан, госпођо, изволите, - трже је један мушки глас.
- Само разгледам...
- Разгледајте слободно, то се за сада барем не плаћа, ха, ха, ха, - рекао је дебељушкасти човек, надајући се да ће својом провидном духовитошћу привући пажњу муштерије.

- Разгледам... разгледам читавог свог живота а у последње две недеље то чиним баш интензивније.

- Трагате за нечим? - упоран беше тезгарош.

Бранка у први мах као да није чула питање већ је претурала по разним висуљкама око тезге, али већ у следећем трену, као да се умом беше вратила однекуд те рече:

- Да, трагам али не успевам да нађем. Трагам за неким сувениром који...

- Хоћете неки сувенир из бање? Па, што не кажете, госпођо? Ево, имамо овде разне тацне и фигурице са порукама из бање, па онда разна властита имена у још различитијим апликацијама. На овој страни има сувенира са хороскопским знацима, на оном штанду тамо има домаће радиности какве нема на целом свету па био он округао или плочаст! А на оној тезги можете видети...

- Разгледала сам, већ сам разгледала... све, - рече Бранка.

- И? Јесте ли се одлучили?

- Око чега?

- Мислим, јесте ли пронашли оно што сте желели, неки сувенир?

- Нажалост, тог сувенира овде, у бањи нема.

- О, госпођо, ви мора да сте врло захтевни. Какав је тај сувенир... има ли име?

- Има име, наравно. Међутим, тешко се проналази... а тако се просто зове.

- Па, какав је то сувенир, како се зове?

Бранка најпре дубоко уздахну, на трен затвори очи и онако у издаху, пуним плућима изусти једну реч: 

- Љубав!

У први мах, човек се осмехну али се врло брзо уозбиљи, схвативши да је направио грешку. Уљудно се извини, потом не могавши да сакрије осећај збуњености, мало се присабра па смирено рече:

- Сигуран сам да знам на шта мислите али... Жао ми је, тај сувенир никада нисмо ни имали.

- Знам, - рече Бранка након још једног дубоког уздаха а онда напусти место окићено мамипарама. Шетајући, савим прибрана, у себи прозбори: "Нема! Знам да нема но, ништа за то. То је бар просто, имам ја кући своје сувенире... међу њима има један посебан. Он ће ме увек подсећати на све минуле дане, на младост, на све радости и туге, на све оно што је остало иза мене."

     Бранку, у познијим годинама, нико више није посећивао, никоме није била потребна њена љубав, ничим више није владала. Чак јој ни сестре нису долазиле или се бар интересовале за њу, имале су свој живот, своје обавезе, своје проблеме и своје сувенире. Било је још увек љубави у Бранки, но та сила је сваким даном све више јењавала, а није ни било некога према коме би тај дашак љубави усмерила. 

     Тако, чељаде у лавиринту живота малакше а остаци снаге се расплину по утринама туђих живота. Бранка није више имала са ким да дели радост нити жалост, осим са својом самоћом. Самоћа је била једина која је Бранку разумела, тешила, давала јој снаге... њен животни сувенир,  једини разлог да настави са животом, таквим какав је. 

Када је, ипак, занемоћала и када јој је кревет постао једини део намештаја који је користила, сестре су дошле да је обиђу, окураже и помогну што могу. И онда је била кратка у причи. Онако слабашна, лица испијена, видно клонула и духом и телом, смогла је снаге да изусти: 

- Идите... оставите ме с мојим сувенирима.

     Бранка је изарчила своје дане на Земљи онако како је сматрала да треба. Можда је некада и дошла до сазнања да је требала дугачије чинити али... више није имала шта арчити. Скончала је у седамдесет и некој. Свој сувенир однела је са собом у гроб.

Разаврзлама

(Прича се темељи на истинитим догађајима уз мало маште аутора)

     Мале неспретности и непажње могу произвести велике проблеме. А проблеме стварају и решавају људи. Међутим, оно што не могу решити људи, решавају институције. Тако, понекад се деси да проблем настане захваљујући неком трулом податку или дезинформацији. У овом случају, проблем је изазвала случајност истог презимена. Наиме, у нашем селу је презиме Илић било толико често да је Миодрагу и Милораду (људима са сличним именима), донело заврзламу, чији је епилог морала разаврзламити институција - Општински суд.

     Миодраг Илић - Миша, у својим касним педестим, није више могао "на бази договора", да се бори са Милорадовим синовима. Наиме, Пера, Јоца и Света су секли дрва за огрев у Мишином браништу, које беше понајбоље у околној шуми. Много пута их је упозоравао, молио, дворио, овабештавао и локалног кмета, шумара, чувара поља али... ниједно упозорење није дало повољног резултата, ниједно обећање није испоштовано. Милорадови синови су, попут термита, гризли Мишине храстове. Најзад је Миодраг одлучио да се обрати и самом Милораду, надајући се да ће он, као отац, имати неког утицаја на синове. Једног предвечерја, појави се Миша на капији мравињака. Пред кућом затече матицу те јој се обрати:

- Помози бог, Стано.

- Бог ти помогао, Мишо. Ајде, улегни си ако си куде нас пошеја.

- Куде вас сам пошеја а треба сас Миле да прозборим нешто, ако је туј.

- Туј је, ете га тркаља се по кревет и истеза краци. Него, не ли је нешто лошо, чим га тражиш овакој доцкан?

- Ма, кво лошо него, да пооратимо малко да не би било лошо и страшно.

- С'г ћу га извикам. Миле! О, Миле! - повика Стана свог мужа.

- Ој, мори, за које ме викаш, кам гу ракија? - зачу се Милетов глас из унутрашњости куће.

- Море, ква ракија, тресак те утепаја, искочи напоље, Миша те вика.

Након неколико тила часа, на вратима се појави Миле, истезајући горње краке и зевајући због недостатка кисеоника у свом мозгу.

- О, Мишо, ако бог да?

- Мислим да туј бог не мож да реши ствар. Твоји синови мож да обузда само Општински суд. Ете, дођо да ти рекнем да више не могу да се борим. Ако ти, ко татко, не мож да утичеш на синови, куј други може? Исечу ли ми још једно дрвце у шибак, ћу ги тужим, па дођо да ти, ко човек човеку, тој рекнем.

- Е, мој Мишо... ти ли мислиш, они мене слушају? Слободно ги тужи, ега́ се малко смире. И ми сас жену полудемо од њи! Тужи ги, мајку им заулаву...

- Добро, Миле... ја сам па мислија да тој решимо ко људи.

- Уработи како си наумија и варкај се од њи. И мене налићају... Туј њекња, мој Цене само што ме не ошајдари и зареди ми све по списак.

- Добро, ако мора... оно, мора! Ај, збогом. - незадовољан Миша напусти Милетову авлију.  

     Прошло је подоста времена од овог разговора, можда година а можда и више. У међувремену, променио се и сеоски учитељ, и поштар, и шумар. Једино непромењени осташе Милетови синови, и даље су гризли Мишину шуму.

     Хаотичан и безличан лавеж сеоских паса у даљини, најавио је долазак непознате особе. Ускоро се непознати појавио на капији Милорада Илића. Био је то нови локални поштар, који  даље од капије није смео од пса чувара куће и авлије, чији је лавеж плашио придошлицу. Ова бука из куће измами Стану, на чијим рукама беху остаци теста.

- Ало, Илићи!

- Куј вика? - појавивши се на вратима, опрезно наступи Стана.

- Ја... ја сам нови поштар, људи ме упутише на вас, имате неке судске позиве.

- Суд... не знам ја тој ништа, чек да викам Миле па се с њега расправи.

Само што је то изговорила, иза њених леђа се појави Миле, те упита поштара:

- Куј те упутија на нас? Шћемо ти ми?

- Па, имам судске позиве за следећа лица: Петроније Илић, Јовица Илић, Света Илић и Миодраг Илић. Познајете ли те људе.

- Е, мој поштаре, несу тој људи, тој су ти аждаје! Познавам ги а боље би било да ги не познавам, него, нећу те замарам сас моји проблеми. Свe су тој моји синови и Пера, и Јовица и Цане.

- А, овај, Миодраг Илић, шта вам је он?

- Тој је вероватно за мене, ја сам Милорад Илић.

- Аха, вероватно су судски писари погрешили док су писали имена - закључи поштар и предаде Милету на потпис све позиве са доставницама.

     Двадесетак дана доцније, пред судницом број 16 у ходнику Општинског суда, нервозно су у месту тапкала четири пара ногу. У једном моменту се отворише врата на поменутој просторији, са којих Илићи беху прозвани да приступе. Унутар просторије седело је троје; два мушкарца и једна женска особа.

- Ви сте Илићи? Петроније, Јовица, Света и Миодраг, је ли тако? - Постави питање лице које је седело тачно наспрам придошлица.

- Да, ја сам Милорад, ово су моји синови...

- Ваши синови? - изненађено изусти судија. - И ви своје синове тужита што секу дрва у вашој шуми?

Милорада на трен обузе осећај збуњености али се врло хитро прибра, одједном му све беше јасно али назад се није могло. Одлучио је да прихвати игру па куд пукло:

- Да, господине судијо. Неће се жене, неће да буду домаћини, неће да раде, све иде преко моју грбину. Ја се пренада да ће се прожене па да ги оделим. Даја би им по један шибак, нек си сечу дрва и њино али они... 

- Тачно ли је све ово што ваш отац говори? - упита судија сву тројицу синова а они потврдише очеве речи климањем главе, још увек не схватајући о чему се заправо ради. - Па, добро момци, што не слушате свога оца?

- Тешко тој иде, господине судијо - узе реч Миле како би синовима дао још који тренутак да се приберу, те да и они схвате очеву улогу у овој правној ствари.

- Зашто Миодраже, односно Милораде? Зашто иде тешко?

- Па, судијо, у нашо село се вика овакој: Кад некога паметнога човека не разумемо које прича, ми за њега викамо да је филозоф. А кад неки не работи по нашу вољу, за њега викамо да је тврдоглав. Е, па видите, господине судијо, моји синови викају да сам филозоф, а тврдоглави су ко мазге! А ја за њино добро зборим, ел ме разумете судијо?

- Разумем вас, а мислим да вас и они, ваши синови, разумеју него млади су још па им, што бисте ви рекли, лићка памет! Шта ви предлажете, Милораде?

- А кво да предлажем кад не слушају? Нека обећају да више неће да сечу дрва без питање па да се више не тужимо и кажњавамо...

- Чекајте, Милораде да чујемо и њих - рече судија. - Дакле, Петроније, Јовица и Света; чули сте оца, шта имате да кажете? Хоћете ли престати са сечом дрва или идете у апс?

Ова судијина претња трже младиће из стања збуњености и као да тек сада схватише шта се заправо догађа. Поплашише се затвора те се почеше клети да више неће наносити штету свом оцу, односно Миодрагу.

- Е, па момци, ако је тако, то обећање морате и потписати овде пред судом. Онај ко прекрши свој потпис, зна се: правац затвор.

И тако, на записнику испод три синовљева потписа, и Миле стави неколико сврачјих ногu. Тиме је судија, у својој узлазној каријери, окончао један врло замршен случај, тиме је предмет стављен у одељак решених.

     За то време, Миодраг - Миша Илић је изгубио сваку наду у суд те је често по селу говорио да ће сам пресудити Милетовим синовима. Од човека до човека, од уста до уста, ова вест допре и до три касапина шуме те, што због претећих речи, што због потписа датих у суд, синови се примирише у својим активностима. Но, надолазећа јесен као да је, својим пристизањем, из Милетових синова отргла све страхове, обећања и потписе. Они се једног дана кочоперно одважише да оду до шуме, како би почели прикупљати дрва за зиму. Наравно, са прећутним договором, знало се где и чија шума ће страдати. Опрезно, врло опрезно се дошуњаше до парцеле Мишиног браништа и... и стадоше као укопани! Миша беше реализовао своју претњу: целокупна шума је до задњег дрвца била посечена.

Да се не заборави

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Многе од песама у видеу нису се могле пробити те постати хитови јер је тих година, југословенска музичка сцена, заиста имала прегршт одличних ауторских дела. Видео садржи неки мој скромни избор прелепих песама, које су обележиле једну епоху, једне земље која је била цењена широм света (па и шире)!

Биоскоп, бате!

     Корзо је имао две окретнице, код старе пекаре и код аутобуске станице у центру вароши. Шетало се десном страном улице. На челу су доминирале виђеније прилике, дотеране за вечерњи излазак, у пратњи својих неприлика и потомака. Њихови разговори су били најгрлатији. За њима се вукла средња класа, оскудније обучена, оскуднијег држања и оскуднијег волумена у говору. У даљем низу би се шепурили момци који су имали девојке поред себе а после њих скупина момака (који су кибицовали девојке), па онда скупина девојака (која је кибицовала момке са девојкама).  Као реп какве гмижуће животиње, скоро на зачељу, гордили се шиљокурани и пубертетлије, а за њима дечурлија свакојаке сорте. 

     На оградама обе стране моста били би поређани разни ликови, издвојени по некаквом, њима знаном закону. С тог места су вребали девојке, које су у групицама шетале и упућивале прекорне или изазовне погледе према одабранима. Ако би нека девојка у више наврата погледала неког момка, био би то "позив" на упознавање, које се махом одигравало у самој шетњи или у посластичари "Браћа Идризи", под условом да је момак био куражан и одважан (и да је имао нешто пара у џепу). 

     Хипици су носили дуге косе, "звонарке" панталоне, било да су од тексаса из Трста или од неког домаћег платна, са ципелама на високим штиклама а у горњој зони, били би обучени у застарелим, карираним кошуљама и тексас јакнама. Уз овакво облачењње ишла је и посебна врста музике: рок, хард-рок, хеви метал, класик рок, рокенрол...  Панкери су, насупрот хипицима, носили кратке косе, тесне панталоне, обучени у роби средњег квалитета, са мајицама и сакоима преко истих. Слушали су искључиво панк музику. Шминкери, то су, углавном, биле особе из средњег сталежа, лепо обучене, прикладно ошишане, финих манира... Они су слушали мелодичну поп музику као и народњаке. Не тако често, дошло би до међусобне нетрпељивости између "кланова", али само до границе непристојне вербалне комуникације.

     Тако је сцена корзоа наше вароши изгледала у раним вечерњим сатима, средином и крајем  седамдесетих. Прави биоскоп од корзоа!

     Са стране, на тротоару, стајао би шаренолики свет. Најдоминантнији су били милицајци Милијан и Јаблан, којима су прилазили разни дотурачи информација. На тај начин се веома брзо дознавало ко вози нерегистрован мотор или фићу, ко је украо метар шине са железничке станице, ко је опсовао Тита и Јованку и још много тога. 

     Башта хотела "Морава" је, поред самог шеталишта, била препуна лепезом испијача разних текућина и посматрача разних циљева. Из ње су вирили боеми, весељаци, женскароши, романтичари, шерети, мераклије и испичутуре (на свој или туђ рачун). На самом тротоару, тапкароши (препродавци карата) би чекали жртве, не би ли се ухлебили на лак начин. Ту, на корзоу, можеш срести кога ниси очекивао, а у исто време, не пронаћи неког са ким би се договорио да се "ту и ту" нађете.

     Срећем свог старијег и искуснијег другара (искусан, јер је гледао "Аутопут у кревету" као и Силвију Кристел у неколико "врућих" филмова), те сав задихан од нестрпаљења, питам га:

- Гајо, гледа́ ли који филм игра вечера́с?
- Гледа́, бате, игра "У змајевом гнезду". У главну улогу Брус Ли!
- Лиииии! Ал' ће га гледамо! Ће ме водиш ли, Гајо? - упитах усхућено.

- Ћу те водим ако купиш семке.

- Лилиии, Гајо, ћу купим за пет банке!

     И тако, ја купим десет чашица семенки код Зорана семенкара а после нервозно чекам Гају, док се он са својом девојком лагано шета корзоом. Све време стојим пред вратима биоскопа и не могу да обуздам нервозу, у ишчекивању тренутка када ће се та врата отворити. Придружују ми се и остали загорели дечаци, па и они мало старији, који су на пола пута да нађу себи девојку. Маса заљубљеника филма се тиска пред биоскопом и сваким треном бива све већа. На петнаестак минута пре почетка филма, врата биоскопа се отварају. Полуиспресован, некако се пробијам до врата где ме чека цепач карата потом, као јагње за овцом, потрчим у правцу сале. Гаја ми више није потребан, направио сам  крупан корак ка осамостаљењу. Смештам се у партеру и чекам. Из гласних звучника иду песме Томе Здравковића: "Што те вечерас нема, Проклета је ова недеља, О, Циганко моја, Слику твоју љубим"... Почиње филм, настаје тајац... На прву појаву главног глумца, салом се проломи громогласни аплауз! После почетка филма настаје грицкање семенки, оних семенки које су преживеле слалом на вратима биоскопа. Прави биоскоп од публике.
     Али... посебан осећај те обузме након изласка из биоскопа. Онда ходаш широко, ступаш чврсто и молиш  бога да ти нико не стане на жуљ, иначе... Још увек под утицајем филма, испуњен оним борилачким набојем, мислиш у себи: "Ћу га изеде́м са све пашкуљи́"! А када је на репертоару неки вестерн, то је посебан осећај. По напуштању бископске сале ходаш раширених  руку, које су спремне да се прихвате колта. Увек ме занимало с каквим осећајем су из биоскопа излазили они који су гледали неки "врући" филм!? Прави биоскоп од осећаја! 

     У каснијем периоду мог одрастања и биоскоповања, настало је време великих промена, те сам и ја себи "набавио" једно девојче. Више нисам питао Гају ни за шта, постао сам озбиљнији, нисам се гурао на вратима већ уљудно чекао ред а по уласку у салу, више нисам био сам. Девојче и ја бисмо лагано одлазили на балкон, смештали се у она расклапајућа седишта и стрпљиво чекали почетак филма. Више ми филм није био у првом плану, више нисам трошио дланове на појаву глумца на платну, више нисам грицкао семенке. Сада су нека другачија осећања владала читавим мојим телом. Осећања из срца и мисли из главе, текле би дужином моје руке све до руке моје цуруце, где би наши испреплетени прсти размењивали информације. Брус Ли ми више није био битан, могао је да побије све глумце, па и публику у партеру. (Ови са балкона би добровољно сишли како би и њих наш главни јунак побио јер, признаћете, велика је била част умрети од руку једног, тако великог глумца и "утепувача"). Ја сам био ван тих догађања, циљ ми је био да што дуже задржим руку моје цурице у својој. Дланови су се знојили и причали неку своју причу а руке подрхтавале, преносећи тај осећај на читава наша тела. Понекад бих смогао снаге да у оном мраку пољубим у образ своју "другарицу" а она би се, тобож, томе противила. А они осећаји након изласка из биоскопа, нестали су заувек! Или су их заменили неки нови, ко би знао? Прави биоскоп од промена.

Поводом ондашњег репертоара нашег биоскопа, испевана је и снимљена песма, за коју је текст написао наш другар, Миливоје Вељковић - Кеја, која је ишла овако: 

УДРИ, БРУС ЛИ!

Отишо сам јуче, у биоскоп ја 

играо је Брус Ли, моја симпатија. 

Одма на почетку, почело тепање 

дотад мирна публика, поче с навијање... 

Удри Брус Ли, ритај Брус Ли, поби ги сви! 

Не дај нико да преживи од ови олоши! 

Удри Брус Ли, ритај Брус Ли, побиј ги сви! 

Не дај нико да преживи од ови олоши!

 

Један глумац вије, не знам да ли вара 

Брус Ли само бије, а ич се не замара! 

Пљуште на све стране, карате ударци, 

Брус Ли све убија, ко да су комарци. 

Брус Ли не престаје, севају карате 

хоће све да убије, нико жив да није 

плачу гледаоци сузе падају 

жал ги за они  људи, што их Брус Ли уби 

Доста Брус Ли, брате мили, имај душу тииии.

остави нам бар једнога за следећи филм

Доста Брус Ли, брате мили, имај душу тииии.

остави нам бар једнога за следећи филм

Да преслушате песму, кликните на доњу слику.

Јован

Име Јован исто као и Иван потиче из грчког "Ioan, Ioannes" изворно из старохебрејског "yohanan (Johohana)" у значењу "бог је милостив"

Име ЈОВАН на разним језицима

Албанија - Gianni, Giannis, Gjon, Ioannes, Ioannis, Yanni, Yannis, Yianni, 

Босна и Херцеговина - Ivan, Ivica, Ivo, Janko, Vanja

Бугарска - Iancu, Ioan, Ion, Ionel, Ionuț, Ivan, Ivo, Joannes, Johannes, Nelu, Jahya, Janko, Joan
Грчка - Ioannes, Joannes

Мађаска - Iván, Jancsi, Jani, Janika, János 

Мексико - Iván, Juan, Juanito, Xuan
Немачка . Hanne, Hannes, Hans, Jan, Jo, Johann, Johannes
Италија - Gian, Gianni, Giannino, Giovanni, Ivan, Ivano, Vanni, Zuan
Португал - João, Joãozinho
Пољска - Iwan, Janek, Jan, Janusz

Русија - Ioann, Ivan, Vanja
Словенија - Ivan, Ivica, Ivo, Janko, Vanja
Француска - Jean, Jeannot, Jehan, Yanick, Yann, Yannic, Yannick
Холандија - Hanke, Hanne, Hannes, Hans, Jan, Jo, Johan, Johannes, Joop
Хрватска - Ivan, Ivica, Ivo, Janko, Vanja
САД, Енглеска - Evan, Hank, Hankin, Hann, Ian, Iván, Ivan, Jankin, Jan, Jo, Joe, John, Johnie, Johnnie, Johnny, Jon, Juan, Juanito, Sean, Shane, Shaun, Shawn, Van, Xuan
Шпанија - Ganix, Ion, Iván, Jan, Joan, Jon, Juan, Juanito, Xoán, Xuan

Проширење видика

     Понекад, за неке приче ти не треба ни тема, ни инспирација или идеја. Једноставно, приче се пишу саме од себе. Једна, тако самописана прича иде, отприлике, овако:

     Тог преподнева ушао је Дане у пекару с намером да себи купи бурек. За њим је у пекару ступило још пар потенцијалних купаца брашнених производа. Продавачица је била врло љубазна и питала какав бурек жели, на шта је Дане рекао да жели бурек са сиром. Уто се у разговор умешао човек осредњих година, који је стајао у реду иза купца:

- Ако сте тражили бурек, то вам је пита са месом, господине.

Тај његов упад га је мало дрзнуо и није му се допао али је културно реаговао:

- Ако је бурек, господине, пита сас месо, кво је ондак пита са спанаћ? - заинтересовао се Дане.

- То вам је зељаник.

- А пита сас сирење? - полуиронично је поставио питање, пропевши се на ножним прстима.

- Баница, мој пријатељу, баница. Тако се овде, на југу наше земље, одувек звала пита са сиром.

Замислио се Дане, повезао све појмове и увидео да постоји логика. Сетио се како је његова баба некада правила баницу и то испод црепуље. Тај мирис му се на трен вратио па је одлучио да упадицу прихвати као добронамерну. Осећао се богатијим и просветљенијим за то ново сазнање, па се поносно обрати продавачици:

- Госпођо, дајте ми две осмине од баницу - рекао је продавачици а она га услужила ћутке и са једва приметним али љубазним осмехом. Уз, у папиру увијени производ, пружила му је кусур и фискални исечак. Како је у пекари било столова за којима се могла презалогајити купљена роба, сео је за једним од њих и почео да сажвакане залогаје банице одлаже у свој стомак. Кусур и рачун је пак одложио у џеп. У међувремену, човек - познавалац бурека, приликом напуштања пекаре, пожелео му је пријатан оброк, на чему му се Дане уљудно захвалио:

- Фала ви, господине, на помоћ. До с'г, ни сам несам знаја ни кво купујем, ни кво једем..

- Нема на чему, радује ме ако сам вам бар мало проширио видике.  

     Након петнаестак минута, наш јунак је пекару напустио сит и задовољан због проширених видика. На улици није исходао ни двадесетак корака када га трже глас иза његових леђа:

- Господине!

Након освртања угледао је две прилике које су му се обратиле упитно-констатацијским речима:

- Господине, ви сте управо изашли из пекаре?!

- Дабоме, право.

- Ми смо припадници државног сектора, из финансијске инспекције, интересује нас шта сте пазарили у пекари.

- Купија сам бурек, то јес, баницу!

- У реду, покажите нам фискални рачун, дужни сте га сачувати до 200 метара удаљености од објекта где сте пазарили.

- Али ја...

- Молим вас - умеша се други припадник сектора у дијалог, те наста тријалог - ако не поседујете фискални рачун, мораћете платити казну.

- Али, људи... сектораши, чекајте малко... 

- Нема чекања! Јесте ли од обвезника добили такав папир, односно, исечак?

- Јесам, добија сам исечак од баницу и неку артишку, него...

- Е, онда нам покажите ту артишку.

- Ама, господо препадници, сачекајте. Не знам куде сам гу денуја, - поче Дане да гура своје руке по свим џеповима своје одеће.

- Хајде, хајде... немојте се снебивати. Очигледно нисте сачували рачун, морате платити казну на лицу места.

- Аха, еве га! Туј је! - најзад је пронашао тражени докуменат, у овом случају важан као аусвајс, и пружио га службеним лицима на увид.

- Добро, у реду је - рече прво службено лице.

- Добро, у реду је - рече друго службено лице. - Овде пише да сте купили бурек. Дакле, покажите нам купљену робу то јест, купљено добро.

- Аух, господо финајсери...

- Нема аух, нема господо! Покажите робу, одмах сада! - био је упоран другослужбијанац.

- Мислим да смо у проблем, голем проблем... - мистериозно рече Дане.

- Каквом проблему? Ми нисмо у никаквом проблему а ви очигледно јесте, - гордио се исти службеник.

- Абре људи, сви смо у проблем. Стра ме да ћу ви сас одговор проширим видици, - испрси се Дане!

- Ви да нам проширите видике!? Ха, ха, ха... - оба припадника државног сектора прснуше од смеха па у један глас запиташе:

- Како? 

- Па, робу... тој купљено добро, тој ћу могу да ви пружим на увид тек сутра.