Ауторство

Већина текстова на блогу су ауторски и објављени, задржавам сва АУТОРСКА ПРАВА над њима, МОРАЛНА И ИМОВИНСКА!

субота, 2. јануар 2021.

Фор а фју зоб мор!

-*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

      Ја само радим свој посао! - тако је гласио његов одговор онда, када сам му приговорио да то што ради, није за опште добро, напротив. 
     Друг Бане, нити је био друг, нити Бане. Ово "друг", беше алузија на тек минуло комунистичко време, прикачено му је јер је одувек сађен на неким руководећим местима, нешто попут Балашевићевог Банета, чији лик, још у школским данима, украдосмо из песме и наденусмо Богумиру. У почетку, жестоко се противио таквом ословљавању, али када је сазнао за основ добијања таквог надимка, чак је инсистирао да му се тако обраћамо, а и сам се представљао као "Бане, вредни мрав". (А, моја мајка... е, она се одувек бринула за своје чедо и питала да л' ћу икада постати неко.) 
- Дакле, идемо цео ред у свесци, до краја, коса танка, усправна дебела, је ли то јасно?
- Јасно! - повикасмо сви у глас.
- Добро, онда наставите... где је теби свеска, Богумире?
- Ј... ја...
- Имаш је или не?
- Ја... не... нем...
- Немаш! Децо, дајте му један лист из своје свеске. 
- Ево ја ћу му дати, друже учитељу.
- Добро, Марко, дај му а за сутра Богумире, да ми се јавиш са свеском у руци. Јасно?
- Ја... јас... јасно.
И даде му Марко лист на коме већ беше исписане цела страна задате теме: коса танка, усправна дебела. Марко беше сељачко дете, и једно од марљивијих ученика у разреду.
     Да, ишли смо у исту школу, били смо у истом одељењу, седели смо у истој клупи. Ја сам био солидан ђак а Друг Бане није понављао ниједан разред, захваљујући искључиво уредби Владе, по којој је понављање "укинуто". У даљем школовању, на часовима је увек ћутао, није знао наставницима да саопшти ни своје име. Међутим, када би изашао ван школе, Друг Бане би се трансформисао у некрунисаног вођу и већ се знало да ће постати НЕКО, макар Бог. Јесте био туп. али, кад се туп наоштри, тешко си га онима у његовом окружењу. У будућем времену његовог одрастања, само на локалном нивоу, био је на дванаестак функција, од председника одељењске заједнице, преко председника омладинске организације, председника неколико удружења, до председника општине, у свему одмерен и усмерен. У међувремену ушао је у политику регионалног типа, да би се врло брзо успео до Савезног нивоа.  
     Иначе, право име и презиме било му је Богумир Петронијевић. С обзиром на то да са таквим именом не би имао некаквих нарочитих успеха на политичком плану, његови "саборци" су прихватили звучно име, Др Бане, а представљали су га као солидног, корисног, учтивог... Бане је, у међувремену, заиста докторирао и "догурао" до високе и одговорне функције у Влади, која је имала обавезу да спроведе присилну и масовну вакцинацију становништва у својој земљи, а све у циљу некаквог експеримента светских размера. Др Бане се, онако послушан, на медијима непрестално појављивао и изнова понављао, како само ради свој посао, који му је поверен од стране својих надређених.

     Викендом се обично почастим мало квалитетнијим ручком. Када сам направио кромпир салату и љутеницу, упутио сам се према месари да купим суве кости, јер сам намеравао да скувам пасуљ. На улици, поред мене је прошла нека црна мечка, да би се зауставила на десетак метара, а онда кренула уназад. Зауставила се паралелно са мном, да би се спустило стакло на задњим вратима. Из аута је вирило задригло лице, чија глава није имала врат. Иако деформисано од прекомерне исхране, успео сам да препознам Друга или Др Банета. А, препознао је и он мене, зато је свом шоферу рекао да се врати, како би црном ташном величао предамном. Рече да је дошао у обилазак своје очевине, у којој није навраћао десетак година. Предложио ми је да прославимо наш сусрет у оближњем кафићу. Мада сам се опирао, правдајући се тиме да ће ми се раскувати пасуљ, ипак, пристао сам након његове тврдоглаве инсинстенције. Не иде и не бива да школског друга и министра за односе са невладиним организацијама,  одбијем у испијању неког пића и кратком ћаскању. 
     Како смо се сместили у кафић и изрекли наруџбину, почео је да прича о својим успесима, о свом докторирању за недељу дана, о контактима са страним званичницима, о томе како му је поверен задатак од националног интереса... 
- Видиш докле сам ја догурао а ти си остао нико и ништа.
- А, докле си ти то догурао?
- Ја сам ти, другаре, елита. Елита сам зато што сам паметан и проверен за све. Сви ме воле, поштују, уважавају моје мишљење. 
- Можда си ти елита у очима неких људи, а можда само мислиш да си елита. Што се мене тиче, у мојим очима ти си Друг Бане, обичан трчуљак или потрчко.
- Какав, бре трчуљак, ја сам ти главни... главни за...
- Чекај, нисам завршио. Чак и да си елита, како сам кажеш, елита си у очима обичних, непросвећених смртника. Међутим, у очима светских моћника, за које спроводиш неке идеје, ти ниси нимало вреднији од мене или било кога другог човека, пастира у планини, просца на улици, претурача контејнера, дунђера, ноћног чувара, чистача улице... 
- Немаш ти појма. Знаш ли какву ћеш вакцину примити ти, а какву ћу ја?
- Чекај, полако. Доћи ћемо и до тога, него, реци ти мени, чуо ли си за име Били Капија?
- Били Капија? Наравно, он је елита, он ти је главни на светском нивоу у вези...
- Е, видиш, ти за њега мислиш да је он елита и да је главни. Елита није ни он, а главни јесте. Главни је потрчко у целом том подухвату. Обичан трчуљак! А елита, она је изнад њега.
- Опет немаш појма...
- Чекај, да ти појасним и ово око вакцина. Она, коју ћу ја можда морати да примим, и она коју ћеш ти примити, то ти је "исти питон само друга амбалажа"!
- Немаш појма... ми ћемо примити витаминске коктеле, а исто ће примити и војска, полиција, здравство. Као што видиш, садржај неће бити исти за нас и за вас.
- Да, вама су тако казали да ћете примити коктеле, само да без поговора спроведете њихову агенду! Једина истина у тој причи је да садржај неће бити исти.
- Па, да! Рекао сам ти ја...
- Полако, нисам завршио. Садржај неће бити исти по том основу, што ће једне вакцине имати период инкубације од једне до три године, а друге ће се "активирати" након пет година! О исходу нећу говорити.
- Ти, бре, беше одличан ђак, што сад оволико заглупаве? Па, знаш ли ти шта је мени све дато? Дат ми је намештен стан у центру велеграда од 187 квадрата, имам троја кола на располагању, два возача, девојке мењам к'о чарапе, имам коју год пожелим... Једем шта хоћу, све елитно, здраво, витаминско... то се не једе ни на краљевским трпезама. Баш јуче сам ручао бифтек "Medium rare", сумњам да уопште и знаш шта је то! И шта очекујеш од мене, да се свему успротивим, да идем против себе, против своје деце? Ја сам чист и фин! Ја само радим свој посао!
- Е, мој Богумире, добри сине, нећеш схватити ни када буде доцкан! И коњу се даје шака зоба па се после јаше, а ти... ти само ради свој посао!
     Уз ове речи, растадосмо се те свако оде на своју страну. И, баш сам стигао на улаз месаре, када се, одједном, око мене створише некакви ликови, праћени јаким снагама полиције.
- Ево једног невакцинисаног! Брзо, хватај га! - јасно сам чуо Банетов глас.
     Моментално сам схватио да се претходне речи односе на мене. И пре но што извршиоци радње хватања стигоше до мене, ја утрчах у први улаз зграде, потом кренух уз степенице. Иза себе сам јасно чуо бат трчећих корака, који је за собом остављала полицијска чизма, набилдована јаком кондицијом. Истрчах до врха зграде, и не осврћући се, наставих по равном крову. Искористих близину крова друге зграде те прескочих тамо, а потом се за пар секунди спустих ка излазу, који је водио у парк. Ту ми је било јасно да ћу умаћи гонитељима. У следећем тренутку, лежао сам на кревету онако, сав у зноју и у себи помислио: 
Ух... добро је! Драга мама, не бој се, ја никада нећу бити као Бане. Добро је да је све ово био само сан!



уторак, 8. децембар 2020.

Мало смo претерали

Неке људске мисли прете да оду у заборав!
"Коњу један! Воле један! Мрцино једна!..." - све то полако тоне у прошлост!
Какво време надолази, почећемо да се вређамо речима: "Човеку један!"

- закључак: Мало смо претерали!

- ИСТИНА: Потрошили смо сав арсенал кварних речи у систему поређења, досегли смо до најкварније!

понедељак, 30. новембар 2020.

Искушење

Пред Богом ступише Македонац, Црногорац, Србин, Босанац и Хрват, с молбом да престане ово лудило с короном. И рече им Бог:
- Хоћу, али под условом! Пристајете?
- Пристајемо - повикаше сви.
- Македонац да се прихвати Српства.
- Ке пристанам - рече Македонац.
- Црногорац да се прихвати Српства.
- Но, чоче, јадан не био, него шта ћу!
- Босанац да се прихвати Српства.
- Чуј, ба! Србин, него шта, болан!
- Хрват да се прихвати Српства.
- За кај па не! Тисућљетни Србин.
И застаде Бог на тренутак, а Србин приупита:
- А ја? Чега ја да се прихватим, Боже?
- Исто!

уторак, 24. новембар 2020.

СТАРИ ЖАР

Балада, написана 2007. (текст, музика, аранжман), намењена једној "естрадној" личности. Нисмо се усагласили око цене, мада бих јој је и поклонио да није рекла: "Доста ти је, ја те извлачим из анониме"! 

Синоћ сам случајно 
срела стару љубав
на улици пред кафићем.
Нежно ме поздрави
онако као некад
и понуди неким пићем.

Након пар вискија
све сам њему блискија
а руке нам у сусрет крену.
Реч по реч, час по час
време стаде иза нас
и деси се све у трену.

Ма, нек иде до врага све!
Запали се стари жар у мени.
Ништа није, није као пре,
стигао је као с неба дар, у сени.

уторак, 17. новембар 2020.

Опако зло

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Његов деда је био више него незгодан човек. Људи су га потајно избегавали и псовали а жене проклињале... ко зна, можда је зато тако и завршио. Тај није никога волео, напротив, мрзео је све живо што се мицало око њега. Ратковој крави је мотком пребио ноге само зато што је стајала на путу, којим је и он тога дана ходао. Још од малена је исказивао мржњу на све могуће начине према сваком детету, човеку, жени. Миодрагу је запалио стог сена а неколико дана касније и плевњу у којој су, поред сена и сламе, изгореле две овце и једна коза. Свом школском другу, Слободану, бацио је торбу са књигама у Бранков бунар. Посекао је све Јевремове, тек засађене стабљике јабука. Баба Ружи је украо вештачке зубе и поломио их, а када га је она тужила његовим родитељима, запалио јој је сав веш који је тога дана сушила на жици.
     Када се беше замомчио, није било девојке у селу а да није добила батине од Бошка. У наставку свог живота, наставио је са истом праксом опхођења према свему живом. Тукао је и свога оца, и своју мајку, а када је женио свога сина, музикантима је поцепао хармонике а сватове растерао. Тек неколико преосталих гостију, једва је угасило младине дарове, док су још били онако накићени на колима. 
     На дан рођења свог унука беше нестао. Када се, након неколико дана, однекуд вратио, жестоко је грдио и истукао сина што није задавио своје дете након рођења. После тога је опет нестао, овај пут се није појављивао недељу дана. Најзад, укућани, родбина и сељани, одлучише да претраже околину, у нади да ће га наћи. Тек након три недеље трагања, пронађоше га у шуми. Тачније речено, пронађоше оно што је остало од њега, и то на конопцу, чији је један крај био везан за истурену грану подебелог храста, а други крај завршавао око његове гуше. Беше то Бошков крај. Или, можда није!?
     Његов унук, Рајко, беше чиста реинкарнација свога деде. У понашању се ни по чему није разликовао од њега. Беше још и гори, беше унапредио дедину пакост и зло. У комшијин бунар, из кога је трећина села пила воду, бацио је мртвог пса а потом је комшиници Косари покосио целокупни засад паприке. Истога дана је отишао пред њену капију и певао: "Покосила ко-са Ко-са-ру, Ко-са-ру" 
     Људи су очекивали да ће се нешто код њега изменити када се буде оженио. И променило се. Сада се није тукао само са људима из свог села, већ и са онима из села, одакле му беше жена. А за сваки случај, беше испребијао и ташту и таста, наневши им тек лаке телесне повреде. У резервоар мотора свог шурака, сипао је шећер, да се шурак слатко вози. На Мишином Фићи, резервну гуму није могао да избуши, а своју нервозу због тога, искалио је на жени када је стигао кући, негде иза поноћи. Због следовања, које је добила те ноћи, сутрадан је ишла у оближњу амбуланту на ушивање главе. Код зубара није ишла... један зуб горе-доле... Са својим ћеркама није разговарао од када су проговориле, а са сином и пре тога. Највернији опис њега био би, ако бисмо рекли да је усавршена реплика свога деде Бошка. Свако од комшија био му је трн у оку. А када се комшији Милошу родило прво дете, док су му сви честитали, желећи детету срећно детињство, он је честитао врло пробраним речима: "Дабогда ти дете цркло!" Нема човека  са којим се није завадио и посвађао. Нарочито је волео да се свађа са женама, јер оне су биле "елоквентније и изазовније", инспиративније за свађу. 
     Тога дана је налетео на Миланку. Њен свекар беше алкохоличар за свој грош. Волео је ракијицу више од било чега. Када је своју јетру преоптеретио чарима алкохола, она њега преоптерети чарима смрти. Он јесте био пијанац, али будала није био. Пре него што је испустио своју алкохолну душу, Миланкин свекар даде свом унуку два златника. Миланки пак саопшти, да са супругом води домаћинство као и до тада, те да никада не да на себе, нити на кућу или породицу. 
     Када је Рајко срео Миланку и њеног десетогодишњег сина, беше му се пружила прилика да мало ужива у својој злоби и задовољи потребу за дневном дозом свађе. Беше се посвађао са њом до те мере, да није бирао речи, које ће упутити Миланки и њеном сину. Додуше, ни Миланка није шкртарила на речима, одупирала се колико је знала и могла. Рајко је, ипак, био искуснији у вештини препирке, а онда је ударио на Миланкиног сина:
- А, теби, шта ти је она пијандура оставила? Празне флаше, празно буре... празна му је и глава била. Оставио ти два дуката да Чарону превоз платиш, ето шта ти је оставио! А ништа и нисте стекли, нема пас за шта да вас ухвати! 
Док је дете стидљиво ћутало на самој ивици плача, Миланка се сети свекрових речи. Усхићена и охрабрена њима, одважно иступи пред Рајка: 
- Ништа, Рајко! Наш деда нам баш ништа није оставио. Али... зато је твој деда теби оставио. Ено, оставио ти је онај храст у шуми, а за конопац си, ваљда, стекао! 

недеља, 8. новембар 2020.

Слажем се

     Ово је прича у покушају, о човеку који је увек лагао. И док је лагао, знали сте да вас лаже, али сте га ипак слушали. Људи му нису веровали, навикли су на његове лажи. Ако би коме рекао "добар дан", тај би морао проверити две ствари; најпре да се увери да у међувремену није пала ноћ, и друго, ако је још увек био дан, да ли је заиста добар или је кишовит, ветровит, снеговит, прохладан... Када би вас он по имену позвао, ви сте истога момента морали ићи у Услужни центар општине да "извадите" крштеницу и проверите да ли се заиста тако зовете!
     Међутим, ја сам њему веровао! Све сам му веровао и увек. Чиме сам правдао свој став према њему? Врло просто: дошао сам на идеју да он тако доживљава околину, људе и ствари. Ако би он за небо казао да је каљаве боје, ја бих само подигао поглед да видим ту боју, и климнуо бих главом у циљу слагања с његовом изјавом.
     Ето, стицајем околности, познајем човека који ноторно лаже. Не бира време, начин или место где, како и када ће слагати. Приликом формирања његове личности и карактера, дошло је до неке грешке мајке природе или друштва. Углавном, резултат је поражавајући и такав је какав је. Међутим, и он каткад изрекне истину!? Да, тако је. Истину изрекне онда када нешто нехотице слаже. И ја му верујем. Или само верујем да му верујем, нисам сигуран. Али, слажем се... или се само (с)лажем?

субота, 7. новембар 2020.

Ја... само нешто да питам

Након дуже паузе, пробисмо лед! Промоција мог првенца "Ја... само нешто да питам" у просторијама Дома културе у Грделици, са мени веома драгим људима. Захваљујем људима из Дома културе на организацији, свим посетиоцима-мештанима, као и члановима клуба "Поезија 016" Лесковац.
 
Рецензију књиге написала Маја Милић,
лектори: Маја Милић и Милица Стојановић, Лесковац,
корице урадио Dragan Velickovic,
поговор написао Зоран Јовановић,
стихове читала Горица Додеровић

Користим прилику да се још једном захвалим спонзорима:
- АПР Голубовић, Грделица
- ТП "ББ", Грделица
- Пекара "ПЕКА", Грделица
- СТР "ИЗБОР", Грделица
- ФС "ГАГА", Грделица
- Фризерски салон "РАДЕ", Грделица
Угоститељска радња "OLD SQUARE".
Као и појединцима,
- Срђан Цветановић, Ковачева Бара
док посебна захвалност иде Владици Божиловић (Bo Vesna), Велика Сејаница.
Штампа - "Уметнички хоризонт", Крагујевац