Бучна тишина

     Из плићака сна пробудила ме несносна тишина. Толико је тиха да сам је осетио на први ослух. Иначе, не волим тишину. Не волим ни галаму, али када је негде између, то је музика за моје уши. Чуо сам од злих језика да сам антимузикалан. Ето, такав глас кола, кола те допре и до ушију коме је намењен. Никада нисам био носилац, а још мање преносилац таквих вируса. Свако је музилкалан на свој начин, па и аутор мелодије приликом промашаја ексера који кује.

     Дружење са особама супротног пола, изнедрило је нека нова искуства и сазнања у померању граница о појму мелодије. Наиме, за време наших спортских активности, особе су производиле мелодичну буку, коју би само глув могао волети. Разним покретима би, ипак красиле и надоместиле постојећу ману. Можда увертира и не увесељава у пристојној мери, али њихов музички закључак је био исткан изненађењима, јер једна ме на крају дружења питала да ли и ја осећам исто према њој: оно на слово љ.

Рекао сам:

 - Осећам! Осећам да не осећам ништа.

Потпуно, али потпуно разочарано ме је погледала и почела да се смеје. Смех је зачинила речима:

 - И ја то исто осећам.

Када сам хтео да прокоментаришем ову њену мудрост, усправно је прислонила прст на на својим уснама и изговорила:

 - Псссссст!

Таква је женска логика, ћутањем владају.

     Не изузимам постојање људи, који намерно производе велику количину тишине. Такве људе можемо сврстати у неколико категорија и још толико поткатегорија. Ја бих такве људе изопштио из савременог света, јер не успевам да докучим њихову тежњу да остану ттихи, а још мање разумем умеће којим постижу све то. Мој лик у огледалу емитује више буке од таквих примера. Али одраз се не рачуна у пример. Одраз је непример!

Ви би сада нешто казали? Или не би? Немојте!

Пссссст!

Ameri! Pardon, ne zameri!

        Ovi, Amerikanci, mnogo glup narod ispadoše! Ja zaista ne znam šta ih je teralo da još '69. idu na Mesec i to pomoću "štapa i kanapa". Lepo su mogli sačekati osvit 21. veka, pa sa svom ovom, savremenom tehnologijom, mogli su se verati gde god žele i to po mesečini. Dok sedim u sobi, malo se igram složenom aparaturom, Keyboard, a kad mi to dosadi, ja klinem na spravu zvanu Mouse i očas sam, ne na kraju našeg Solarnog sistema, ne na ivici Mlečnog Puta, nego sam u... u Pizdu Materinu (metafora za nepoznato). I kad odem tamo, u tu Pizdu Materinu, takodje navodjen savremenom tehnologijom, ja posmatram šta se odigrava OVDE! A OVDE se dogadja svašta i to svaki dan. Nema dana da se ne dogodi neko SVAŠTA. Vlada, moj prijatelj, priča mi kako Vlada u Parlamentu donosi nove odluke, nepovoljne po narod i NIKO se ne buni! Ja kažem sebi: ma Jovane pusti Vladu, neka jede govna, gledaj sebe. Valjda Vlada bolje zna od naroda šta narod može otrpeti i izdržati, a šta ne. I sad se tu našao neki Vlada da govori o Vladi, a u ovoj priči se govori o Amerima.
        Ja, kako znam za sebe, a spoznajući tokom života Amerikance, mislim da su samo jednom napravili pametan potez: Znate'l ono kada ih na Kosovu (za stolom) pobedio srpski predsednik? Eto, oni su pronikli u njegove namere, te završiše bombardovanje taman jedan dan pre proglašenja MIRA. Da su zakasnili samo jedan dan, Milošević bi bio i moralni pobednik, ovako... Doduše, imaju Ameri svetle tačke tokom njihovog dugogodišnjeg vojevanja širom sveta! Recimo, diskutabilno je ono kada su brojali žrtve u vijetnamskom ratu. Tu nisu sporne američke žrtve, to se zna! Tačno u komad! Poginulo je tačno oko 58 386 Amerikanaca. Amerikanci su tada kazali ovako:

        "Vojna doktrina i običaji rata nalažu da protivnik (neprijatelj) ima nekoliko puta veće gubitke od nas! Pa zar ćemo mi, u svetu poznati kao zagovornoci mira, dopustiti da rival ima 153 - 256 348 žrtava (jer je 58 386 puta NEKOLIKO = 153 - 256 348)? NE, to sebi ne smemo dozvoliti!"

         I ne dozvoliše sebi, velike žrtve dozvoliše drugima. Reko' li ja da su oni glup narod? A može bit i da su pametni, ali mi to još ne znamo... a ne znaju ni oni!

Pesma nastala tokom 2006.
Yo-Wan - Zašto zavese nikad ne navlačiš

Turbo sax

 Autorska kompozicija, uradjena na programu Cubase5

Amazing, bre!

     Nova vremena iznedrila su nove nazive za stara zanimanja.  Mnoga zanimanja su nestala pod naletom novih vremena, ali jedno zanimanje opstaje i pored mnogih progona, preživljava pod vrlo teškim uslovima, bez kiseonika, bez sunca, bez elementarnih uslova za život...
Politikant! je najnovija vrsta zanimanja, običnom smrtniku još nejasan pojam i definicija. Politikant je naslednik nekadašnjeg političara, ali ovaj je usavršeniji na svim nivoima.
Političar sa novim ruhom (novi skin).

Evo definicije Politikanta na staznaci.com:

 politikant • muški rod  Nadripolitičar, čovek koji se bavi politikom, a nije za nju dorastao.
Čovek koji se bavi politikom iz ličnih, sebičnih interesa; nadripolitičar, demagog, intrigant koji se ne bavi pravim problemima (grč.) 


         Tek sada dolazim do fabule priče: u mom okruženju ordinira jedan takav lik. Taj lik, politikant, je koristio lek Velington dok je bolovao od Epopsilije. Svojevremeno je radio u Crnoj Gori u mestu Gudva, a prošao je kroz Krstenik i Krošumliju, na putu za Vranjačku banju. A, da, Sarataš se nalazi u Madjarskoj, inače on nikada ne bi radio u vodovodu i nakalizaciji. 
Ovako načitan, elokventan politikant predstavlja narod! Čuo sam od lokalnih stanovnika: "Ta haj'te ljudi, šta ste se za njega uhvatili, pa to je ovde kod nas, inače..."
Inače, stanje sa jednog nivoa se preslikava i na ostalim nivoima. Tamo su još "načitaniji", verovatno!

        Ljudi, nemojte se zavaravati, politikanata je sve više, kote se bespolnim putem brzinom miševa.  
Preneverovarno!!!

Ne hulim na Boga, samo tako razmišljam

      Strah! U strahu su velike oči! Pijanac se u strahu očas otrezni. Pospan se probudi. Glup se opameti, a budala... budala ostaje to što je.

Strah od smrti, strah je od nepoznatog, strah sa kojim se čovek suočava od Iskona, i to je dominantan strah u ljudskom rodu. Dok je kometa prolazila blizu Zemljine kugle, dok je trajalo pomračenje Meseca ili Sunca, pojava zemljotresa, dok je zemljom harala kuga...  čovek, ne umevši da objasni ovakve dogadjaje, a plašeći se smrti, pripisivao je ova dela, takodje nepoznatom. Taj Nepoznati, on je "kriv" za nepojmljiva dela. On stoji iza njih! U neka prošla vremena, čovek je smatrao da Nepoznati kažnjava ljudski rod iz nekog razloga (još jedna nepoznata u ovoj matematici reči). Čovek nije želeo da Nepoznati ostane bezimeni. Želeo je da on ima ime. U stvari, čovek se upustio u pionirski poduhvat kumstva. I kumovao je.

Bog! Tako će se zvati! Tri slova, jaka, zvučna, laka za izgovor... to će biti ime Nepoznatom. I tako, čovek je onda kumovao samom Bogu, čak i nesvestan svog dela. 

Sada imamo niz od dva pojma: Strah - Bog! 

U srpstvu se kaže: "Bog pa kum" ili "Ne nebu Bog - na zemlji kum!". Bog bi po ovom šablonu mogao sebi da sroči krilaticu poput: "Ja, pa kum!" Ili, "Ja na nebu, kum na zemlji". 

Čovek je otišao još jedan korak dalje, izmislio je reč, kojom može objasniti neobjašnjivo. Da bi učinio takvo što i da bi celina imala smisla, izmišljena je reč: "vera".  Njome se kristališe zaključak da ko veruje biće mu jasno.

Ovi dogadjaji daju novi niz pojmova: Strah - Bog - vera!

Odmah je sa ovim povezano sve što se povezati može, ali korisno samo odabranom sloju društva. Vera u Boga, vera u nepoznato, vera u neverovatno, vera u ono što može korisatiti inspiratoru ovakvog poduhvata. 

Dalje: vera ne može stanovati na proplanku, u šumi, u potoku, na njivi... mora imati svoj dom. Crkva! Eto, tu će stanovati vera. 

 Nastaje novi niz: strah - Bog - vera - crkva!

Vera nije više beskućnik. Njoj će ljudi dolaziti u goste i to u crkvi, gde će im vera ponuditi svoje telo na celivanje, čime će ljudi okajati svoje grehe za svoja nedela! A to košta! Ništa nema džabe. Ako čovek prilikom rada pogreši, a to može biti od meraka, iz obesti, zbog koristi, iz neznanja... u svim slučajevima nadležni su crkva, vera, Bog i strah. Bojazan, da se zbog nečega može desiti nešto neželjeno, čovek sada, verovanje (u Boga), sprovodi u crkvi. Ali, čovek ima olakšavajuću okolnost: proces verovanja, i vere uopšte, ima mogućnost iskupljivanja. A sredstvo iskupljivanja ne ide niti strahu, niti Bogu, niti veri pa ni crkvi. Osmišljeni stroj funkcioniše po sistemu poluga, gde je strahu dodeljena uloga oslonca. 
Razmišljam samo o jednoj stvari: šta bi se dogodilo kada bi smrt iznenada prestala da deluje!? Kuda bi se dela vera, crkva, kler uopšte? Šta bi bilo s Bogom?
Dalje razmišljanje nas može odvesti u paradoks. Da se čovek prekrsti!!! Ja više neću razmišljati na ovu temu!

Razmišljanje je moja obaveza!

*   *  *  *

      Dugo sam posmatrao jednog čoveka, koji se oduvek nabusito ponašao, nipodaštavao sve ljude oko sebe, nikoga poštovao... i svojim ponašanjem me naterao da razmišljam o njemu.
Pre neki dan sam od moje svesti dobio nalog da ga upitam:
"Šta ti to imaš da se tako gordo, a i drsko odnosiš prema ljudima oko sebe"
Nije mi odgovorio ništa, ali upravo to je odgovor na moje pitanje!
On ima neznanje!

*   *  *  *

     Država saopštava (preko svojih predstavnika) svom narodu: "Vlast se mora poštovati ma kakva bila!"
Eto, ja razmišljam: O kakvoj se to državi radi, kada ovakve, opominjuće poruke šalje svom stadu.
Dobra, zdrava, jaka država, nema za potrebu da uopšte upozorava svoj narod na obavezu poštovanja. Respekt dolazi iz osećaja, izazvanog odnosom države prema svom stadu - kao plima na Zemlji, izazvana Mesecom, koga u svom zagrljaju drži Zemljina gravitacija!

*   *  *  * 

     Vrlo često sam slušao opis čoveka poput: "Taj je dobar k'o lebac...samo... "stani mu na žulj", pa ćeš videti njegovo pravo lice"

I baš ta (složena) metafora, pobudila me da razmišljam: Vlasnik ove rečenice, izgleda očekuje od "dobrog ko lebac", da i pored toga što mu "stane na muku" (namerno), "dobar ko lebac" ne sme prikazivati bol na licu. Dakle, besednik želi da se igra Kamenih faca, gde bi on bio u ulozi posmatrača - komentatora!?
Svako ko izvesnu osobu opisuje na ovakav način, ne zaslužuje ni trunku pažnje niti  ima šta čovečnog u sebi. Taj je pogodan za zaobilaženje (izbegavanje, eskiviranje), jer će uvek biti komentator i ništa drugo. 
 Od mojih starijih sam čuo izreku: "Bije te, a neda ti da plačeš", koja se savršeno uklapa u kontekst priče. Zar smemo biti gnevni na osu, ako nas ujede, koju smo predhodno razljutili?

*   *   *   * 

     Jedan od najvećih izuma dvadesetog veka, svakako je mobilni telefon. Pored čitave lepeze funkcija, mobilni telefon se od strane čoveka, "zloupotrebljava" za razgovor.  

Razmišljam o tome, kako se ovoj lepezi, može priključiti još jedna, nimalo naivna i veoma neophodna funkcija: šminkanje osećanja. 

Na ulici vam se približava poznanik sa kojim ne želite stupiti u kontakt (iz nekog razloga). Vi se tim pre latite mobilnog telefona i improvizujete razgovor, tako da prilikom susreta sa poznanikom, samo podignete ruku (ili klimnete glavom) u znak pozdrava. Tako našminkani, sigurno prolazite u dalji krug osećanja. 

Verujte mi, ja pratim poznanike, koje i kakve radnje prduzimaju pre našeg susreta. Ako (ili kada) iko od njih posegne za mobilnim pre direktnog susreta, preispitaću svoj odnos i svoje ponašanje prema njemu, a i prema ostalim poznanicima.

*   *   *   *