Ameri! Pardon, ne zameri!

        Ovi, Amerikanci, mnogo glup narod ispadoše! Ja zaista ne znam šta ih je teralo da još '69. idu na Mesec i to pomoću "štapa i kanapa". Lepo su mogli sačekati osvit 21. veka, pa sa svom ovom, savremenom tehnologijom, mogli su se verati gde god žele i to po mesečini. Dok sedim u sobi, malo se igram složenom aparaturom, Keyboard, a kad mi to dosadi, ja klinem na spravu zvanu Mouse i očas sam, ne na kraju našeg Solarnog sistema, ne na ivici Mlečnog Puta, nego sam u... u Pizdu Materinu (metafora za nepoznato). I kad odem tamo, u tu Pizdu Materinu, takodje navodjen savremenom tehnologijom, ja posmatram šta se odigrava OVDE! A OVDE se dogadja svašta i to svaki dan. Nema dana da se ne dogodi neko SVAŠTA. Vlada, moj prijatelj, priča mi kako Vlada u Parlamentu donosi nove odluke, nepovoljne po narod i NIKO se ne buni! Ja kažem sebi: ma Jovane pusti Vladu, neka jede govna, gledaj sebe. Valjda Vlada bolje zna od naroda šta narod može otrpeti i izdržati, a šta ne. I sad se tu našao neki Vlada da govori o Vladi, a u ovoj priči se govori o Amerima.
        Ja, kako znam za sebe, a spoznajući tokom života Amerikance, mislim da su samo jednom napravili pametan potez: Znate'l ono kada ih na Kosovu (za stolom) pobedio srpski predsednik? Eto, oni su pronikli u njegove namere, te završiše bombardovanje taman jedan dan pre proglašenja MIRA. Da su zakasnili samo jedan dan, Milošević bi bio i moralni pobednik, ovako... Doduše, imaju Ameri svetle tačke tokom njihovog dugogodišnjeg vojevanja širom sveta! Recimo, diskutabilno je ono kada su brojali žrtve u vijetnamskom ratu. Tu nisu sporne američke žrtve, to se zna! Tačno u komad! Poginulo je tačno oko 58 386 Amerikanaca. Amerikanci su tada kazali ovako:

        "Vojna doktrina i običaji rata nalažu da protivnik (neprijatelj) ima nekoliko puta veće gubitke od nas! Pa zar ćemo mi, u svetu poznati kao zagovornoci mira, dopustiti da rival ima 153 - 256 348 žrtava (jer je 58 386 puta NEKOLIKO = 153 - 256 348)? NE, to sebi ne smemo dozvoliti!"

         I ne dozvoliše sebi, velike žrtve dozvoliše drugima. Reko' li ja da su oni glup narod? A može bit i da su pametni, ali mi to još ne znamo... a ne znaju ni oni!

Pesma nastala tokom 2006.
Yo-Wan - Zašto zavese nikad ne navlačiš

Turbo sax

 Autorska kompozicija, uradjena na programu Cubase5

Amazing, bre!

     Nova vremena iznedrila su nove nazive za stara zanimanja.  Mnoga zanimanja su nestala pod naletom novih vremena, ali jedno zanimanje opstaje i pored mnogih progona, preživljava pod vrlo teškim uslovima, bez kiseonika, bez sunca, bez elementarnih uslova za život...
Politikant! je najnovija vrsta zanimanja, običnom smrtniku još nejasan pojam i definicija. Politikant je naslednik nekadašnjeg političara, ali ovaj je usavršeniji na svim nivoima.
Političar sa novim ruhom (novi skin).

Evo definicije Politikanta na staznaci.com:

 politikant • muški rod  Nadripolitičar, čovek koji se bavi politikom, a nije za nju dorastao.
Čovek koji se bavi politikom iz ličnih, sebičnih interesa; nadripolitičar, demagog, intrigant koji se ne bavi pravim problemima (grč.) 


         Tek sada dolazim do fabule priče: u mom okruženju ordinira jedan takav lik. Taj lik, politikant, je koristio lek Velington dok je bolovao od Epopsilije. Svojevremeno je radio u Crnoj Gori u mestu Gudva, a prošao je kroz Krstenik i Krošumliju, na putu za Vranjačku banju. A, da, Sarataš se nalazi u Madjarskoj, inače on nikada ne bi radio u vodovodu i nakalizaciji. 
Ovako načitan, elokventan politikant predstavlja narod! Čuo sam od lokalnih stanovnika: "Ta haj'te ljudi, šta ste se za njega uhvatili, pa to je ovde kod nas, inače..."
Inače, stanje sa jednog nivoa se preslikava i na ostalim nivoima. Tamo su još "načitaniji", verovatno!

        Ljudi, nemojte se zavaravati, politikanata je sve više, kote se bespolnim putem brzinom miševa.  
Preneverovarno!!!

Ne hulim na Boga, samo tako razmišljam

      Strah! U strahu su velike oči! Pijanac se u strahu očas otrezni. Pospan se probudi. Glup se opameti, a budala... budala ostaje to što je.

Strah od smrti, strah je od nepoznatog, strah sa kojim se čovek suočava od Iskona, i to je dominantan strah u ljudskom rodu. Dok je kometa prolazila blizu Zemljine kugle, dok je trajalo pomračenje Meseca ili Sunca, pojava zemljotresa, dok je zemljom harala kuga...  čovek, ne umevši da objasni ovakve dogadjaje, a plašeći se smrti, pripisivao je ova dela, takodje nepoznatom. Taj Nepoznati, on je "kriv" za nepojmljiva dela. On stoji iza njih! U neka prošla vremena, čovek je smatrao da Nepoznati kažnjava ljudski rod iz nekog razloga (još jedna nepoznata u ovoj matematici reči). Čovek nije želeo da Nepoznati ostane bezimeni. Želeo je da on ima ime. U stvari, čovek se upustio u pionirski poduhvat kumstva. I kumovao je.

Bog! Tako će se zvati! Tri slova, jaka, zvučna, laka za izgovor... to će biti ime Nepoznatom. I tako, čovek je onda kumovao samom Bogu, čak i nesvestan svog dela. 

Sada imamo niz od dva pojma: Strah - Bog! 

U srpstvu se kaže: "Bog pa kum" ili "Ne nebu Bog - na zemlji kum!". Bog bi po ovom šablonu mogao sebi da sroči krilaticu poput: "Ja, pa kum!" Ili, "Ja na nebu, kum na zemlji". 

Čovek je otišao još jedan korak dalje, izmislio je reč, kojom može objasniti neobjašnjivo. Da bi učinio takvo što i da bi celina imala smisla, izmišljena je reč: "vera".  Njome se kristališe zaključak da ko veruje biće mu jasno.

Ovi dogadjaji daju novi niz pojmova: Strah - Bog - vera!

Odmah je sa ovim povezano sve što se povezati može, ali korisno samo odabranom sloju društva. Vera u Boga, vera u nepoznato, vera u neverovatno, vera u ono što može korisatiti inspiratoru ovakvog poduhvata. 

Dalje: vera ne može stanovati na proplanku, u šumi, u potoku, na njivi... mora imati svoj dom. Crkva! Eto, tu će stanovati vera. 

 Nastaje novi niz: strah - Bog - vera - crkva!

Vera nije više beskućnik. Njoj će ljudi dolaziti u goste i to u crkvi, gde će im vera ponuditi svoje telo na celivanje, čime će ljudi okajati svoje grehe za svoja nedela! A to košta! Ništa nema džabe. Ako čovek prilikom rada pogreši, a to može biti od meraka, iz obesti, zbog koristi, iz neznanja... u svim slučajevima nadležni su crkva, vera, Bog i strah. Bojazan, da se zbog nečega može desiti nešto neželjeno, čovek sada, verovanje (u Boga), sprovodi u crkvi. Ali, čovek ima olakšavajuću okolnost: proces verovanja, i vere uopšte, ima mogućnost iskupljivanja. A sredstvo iskupljivanja ne ide niti strahu, niti Bogu, niti veri pa ni crkvi. Osmišljeni stroj funkcioniše po sistemu poluga, gde je strahu dodeljena uloga oslonca. 
Razmišljam samo o jednoj stvari: šta bi se dogodilo kada bi smrt iznenada prestala da deluje!? Kuda bi se dela vera, crkva, kler uopšte? Šta bi bilo s Bogom?
Dalje razmišljanje nas može odvesti u paradoks. Da se čovek prekrsti!!! Ja više neću razmišljati na ovu temu!

Razmišljanje je moja obaveza!

*   *  *  *

      Dugo sam posmatrao jednog čoveka, koji se oduvek nabusito ponašao, nipodaštavao sve ljude oko sebe, nikoga poštovao... i svojim ponašanjem me naterao da razmišljam o njemu.
Pre neki dan sam od moje svesti dobio nalog da ga upitam:
"Šta ti to imaš da se tako gordo, a i drsko odnosiš prema ljudima oko sebe"
Nije mi odgovorio ništa, ali upravo to je odgovor na moje pitanje!
On ima neznanje!

*   *  *  *

     Država saopštava (preko svojih predstavnika) svom narodu: "Vlast se mora poštovati ma kakva bila!"
Eto, ja razmišljam: O kakvoj se to državi radi, kada ovakve, opominjuće poruke šalje svom stadu.
Dobra, zdrava, jaka država, nema za potrebu da uopšte upozorava svoj narod na obavezu poštovanja. Respekt dolazi iz osećaja, izazvanog odnosom države prema svom stadu - kao plima na Zemlji, izazvana Mesecom, koga u svom zagrljaju drži Zemljina gravitacija!

*   *  *  * 

     Vrlo često sam slušao opis čoveka poput: "Taj je dobar k'o lebac...samo... "stani mu na žulj", pa ćeš videti njegovo pravo lice"

I baš ta (složena) metafora, pobudila me da razmišljam: Vlasnik ove rečenice, izgleda očekuje od "dobrog ko lebac", da i pored toga što mu "stane na muku" (namerno), "dobar ko lebac" ne sme prikazivati bol na licu. Dakle, besednik želi da se igra Kamenih faca, gde bi on bio u ulozi posmatrača - komentatora!?
Svako ko izvesnu osobu opisuje na ovakav način, ne zaslužuje ni trunku pažnje niti  ima šta čovečnog u sebi. Taj je pogodan za zaobilaženje (izbegavanje, eskiviranje), jer će uvek biti komentator i ništa drugo. 
 Od mojih starijih sam čuo izreku: "Bije te, a neda ti da plačeš", koja se savršeno uklapa u kontekst priče. Zar smemo biti gnevni na osu, ako nas ujede, koju smo predhodno razljutili?

*   *   *   * 

     Jedan od najvećih izuma dvadesetog veka, svakako je mobilni telefon. Pored čitave lepeze funkcija, mobilni telefon se od strane čoveka, "zloupotrebljava" za razgovor.  

Razmišljam o tome, kako se ovoj lepezi, može priključiti još jedna, nimalo naivna i veoma neophodna funkcija: šminkanje osećanja. 

Na ulici vam se približava poznanik sa kojim ne želite stupiti u kontakt (iz nekog razloga). Vi se tim pre latite mobilnog telefona i improvizujete razgovor, tako da prilikom susreta sa poznanikom, samo podignete ruku (ili klimnete glavom) u znak pozdrava. Tako našminkani, sigurno prolazite u dalji krug osećanja. 

Verujte mi, ja pratim poznanike, koje i kakve radnje prduzimaju pre našeg susreta. Ako (ili kada) iko od njih posegne za mobilnim pre direktnog susreta, preispitaću svoj odnos i svoje ponašanje prema njemu, a i prema ostalim poznanicima.

*   *   *   *

Čekanje nema alternativu

         Mnogo puta sam slušao studiju kako je svako čekanje ropstvo. Jeste da je mučno, ali u zavisnosti od jačine duha sudionika, od dovitljivosti i dosetljivosti, od inventivnosti samog aktera, može poprimiti sasvim suprotan karakter. Sve zavisi od jedinke. Čekanje u hodniku ambulante ili nekog doma zdravlja može biti i zanimljivo čak! Pa i bez obzira na razlog zbog koga je subjekat prisutan. Bio sam subjekat medju subjektima i mogu reći da mi mukotrpno čekanje nije bilo ni najmanje mukotrpno. Ima tu dosta zanimljivih tema, stvari... subjekat samo treba da se prilagodi, oslušne, uključi u razgovor, sudeluje...
        Bolesnom, svaka ravnina predstavlja Golgotu i beskraj. Dugačak hodnik zdrav čovek očas "skrati" i ne primetivši levo ili desno nasedale persone po klupama i stolicama, a i po ostalim prilagodljivim mestima (stepenicama ili žardinjerama, u nedostatku namenskuh sredstava). Bolesnom, takodje ne zapada za oko tudje prisustvo, a iz razloga što on boluje svoj bol i bije svoj boj. 
        Ja nisam, u mom slučaju, imao sreće da se domognem sedećeg položaja, iako je moje zdravstveno stanje zahtevalo takav ili sličan položaj (čučeći, klečeći...). Stajao sam pokraj vrata i mirno posmatrao kako drugi ulaze "preko reda". Mislim, trudio sam se da budem miran, ali oni koji me poznaju, uvideli bi kako pod kožom kuvam, vrim, krčkam od nervoze. Izmedju nasedalih subjekata, na svakih pet-šest metara, nalazila se vrata, u koja je netremice bila uprta velika količina pogleda. A i osluškivalo se, ne li bi se čulo ono "sledeći"! Čekala se prozivka, mada se od žagora prisutnih ništa nije moglo čuti. Uto, dolazi žena sa nemirnim detetom: 
- Ja ne treba da se pregledavam, ja samo nešto da pitam. Dete nema gde da ostavim... nego, svi li ovi ljudi čekaju za ordinaciju broj 6?
Kao po kakvom obrascu, uvek se nadje objašnjivač ili poznavalac svega: 
- Ne gospodjo! Ovi ljudi što sede, čiji su pogledi usmereni na levo i sa prekrštenim nogama takodje na levo, oni trebaju ući u šesticu, a ovi ostali u sedmicu ili devetku... 
Čovek je imao talenta za kakvog vodiča, prevodioca... videlo se po načinu na koji opisuje skrivene pokazatelje. Nastade mirni trenutak analiziranja pozicija prisitnih, pa pošto žena uvide nepravilnost kod pojedinih likova, ženska znatiželja beše istrajna: 
- A ovaj gospodin, čije su noge prekrštene u jednom, a pogled u drugom smeru, on...?
Ovim pitanjem je potpuno prihvatila način komunikacije sa sagovornikom.
- E, vidte, gospodjo! Vi ste verovatno čuli da u politici postoji termin "neopredeljen, koji... " - umeša se sam "prozvani" gospodin, ali ne uspe da završi misao.
- Ah, da! Dakle, Vi spadate u one: "Kako Vetar Duva", rado prihvati sastanak na vrhu.
- Da, baš u te spadam i... - rekao bi još nešto, možda, no shvatio je da je pravi trenutak da dugme za jezik bude na Off.

         Potrajala bi ova diskusija poduže, ali je isprekidajući i šušteći zvuk, koji je dolazio iz dna hodnika,  bivao sve jači. Tek pojava tog izvora je objasnila poreklo istog: dedica u dubokoj osmoj deceniji, naizmenično je povlačio čas levu, čas desnu papuču, čije je trenje o pod zdravstvene ustanove, za sobom ostavljalo već pomenuti zvuk. Očito mu je neka misteriozna bolest remetila normalno kretanje. Za njega se pridržavao ženski obris. Baš su me mimoilazili kada se za njima pojaviše dva bela mantila:
"Čiča!" - reče jedan. "Kolega i ja idemo za Vama još od ulaznih vrata i uporno postavljamo Vašu dijagnozu. Ja trvdim da je u pitanju povreda mišića Nervus Isijadikus, a bolest je u narodu poznata kao išijas. Kolega zastupa teoriju težeg i akutnog napada reume, koji je peouzrokovao Reumatoidni Artritis, pa bih voleo znati čija je dijagnoza isrpavna?"
Svi se pretvorismo u uho! Nastade tišina kakvu nisi mogao spoznati od Iskona. Dedica zastade poluokrete se, a kretnja mu na licu oslika nekoliko brzih, kroki linija. Na osnovu toga su prisutni videli da mu nije baš prijatno da publikuje svoju bolest i deli je sa radoznalim svetom, koji mu ništa ne može pomoći. Ipak reši se i odgovori:
- E, doktori, deco moja... Vaša dijagnoza... Vaša dijagnoza je kao i moja prognoza. Ja sam prognozirao i hteo da prdnem, ali staro dupe vara! Sav sam se usr'o!
Deka sada načini suprotni poluokret i nastavi sa šušti prema WC-u. Mladja (od njega) žena se i dalje pridržavala za svog saputnika i svog kursa. 
Dvojica lekara udjoše u prvu ordinaciju verovatno da nastave sa analizama, a samo delić sekunde potom, napustiše posećenu ordinaciju i udjoše u sledeću. Dok sam stajao u hodniku, nisam primetio da su izašli odande.
          Ali, izašla je starija žena baš iz te iste odaje. Videlo se da je srećna, jer je završila sa pregledom, koji je dao dobre rezultate. Prebrodila je muku sa čekanjem, prebrodila pregled i sada može kući, ali... U rukama drži papire sa rezultatima pregleda, koje mora zavesti na šalteru, gde će dobiti štambilj ustanove.
- Gde sada ja... sa ovim papirima... gde? - upita prvog koji je stajao kraj vrata.
- Tamo! - pokaza čovek rukom u pravcu šaltera.
- Kuda sa ovim papirima? - upita odmah sledećeg srećnika.
- Tamo u sledećem hodniku ima šalter, tamo se javite. 
Ovaj lik je bio deskriptivniji. Medjutim, žena je nastavljala da pita svakog sledećeg prisutnog o lokaciji šaltera. Pitanje je bilo jednostavno: "Kuda sa ovim papirima", a nije mimoišlo niti mene. Nisam se upuštao u verbalne aktivnosti, ali sam pribegao konkludentnoj radnji. Nije me ni pogledala, a već je bila kod sledećeg prisutnog sa malo modifikovanim pitanjem:
- A, ovi papiri... Kuda s njim?
Imala je ova žena više sagovornika u proteklih par trenutaka više nego ma koji lekar u toku cele smene. Ipak, kako je zalazila i gubila se iz mog vidokruga, moglo se u dnu hodnika čuti:
- Tamo
- Na šalter
- Šalter
- Evo, tu
- Da, tu
U medjuvremenu su me prozvali za pregled. Nisam čuo, zaista, ali zato su drugi čuli i opomenuli me. Skrenuli mi pažnju da nisam ovde došao da čekam. Dočekao sam.