Based on True Story

     Практично сам рођен са том маном. Мислим, приликом самог чина првог удахнућа овоземаљског ваздуха, сусрео сам се са небригом акушера и бабице. Њиховом непажњом, дошло је до исчашења десног скочног зглоба, што се одразило на мој читав живот. Када је аномалија, недостатак или повреда откривена, било је касно за ма каквом интервенцијом. Педијатри су мојој мајци давали разне савете у циљу "исправљања" хода, али како није било напретка, говорили су да она њихове савете правилно не спроводи. Тако су одговорност пребацили на сироту жену, а она се помирила са судбином - њен син ће вечито бити богаљ!
     Међутим, сваки наредни период у мом животу, пружао јој је наду за бољитком. Разни експерти су помињали пубертет као доба, које ће променити стање. Нису у предвиђањима заостајале бабе-врачаре, гатаре, бајалице... Лечили ме сви који су ме видели, мојој мајци пружали утеху, савете, наду... Играо сам фудбал, наравно: увек на месту голмана. И друге игре су ми биле блиске. У занимљивој географији сам био ненадмашан. Волео сам и игру школице, то што нисам играо није ме спречавало да гледам друге како играју и да навијам.
     Имао сам проблема, да као момчић, нађем себи цурицу, али живот је био преда мном. У војску ме нису хтели. Ваљда не бих правилно марширао, а непријатељ вреба... и онај унутрашњи, нарочито. Ех, пред њим, бих ја за ЈНА био брука! А овај спољни непријатељ, ваљда ме не би циљао у евентуалном рату. Самим тим, ускраћена ми је могућност да часно погинем за отаџбину.
Но, живот је ишао својим током а ја нисам могао ићи у корак с њим. Остала ми је пракса да га следим. Некако сам нашао посао. Једној грађевинској фирми је био потребан руковаоц грађевинских машина. Тако сам постао краниста. Занат сам изучио како ваља. Могао сам у милиметар зауставити елеватор и испоручити тражени материјал на траженој висини зграде.

     Одједном сам се осетио важним, корисним, јаким, а уз то зарадио сам и коју пару за себе.
Кијац интересовања за супротни пол је почео да претеже на своју страну. Зов природе је сваким даном бивао све јачи. Године су, једна за другом, низале своју монотону ниску, а ја сам се у једном моменту освестио питањем, докле овако? Већ ми је била тридесет шеста, а ја нисам имао прилику ни за простом репродукцијом.
     Ови моји из синдиката, одлучили да ме пошаљу у бању, рачунајући да ће ми она некако помоћи, макар на моралном плану. Мени су одлуку образложили чињеницом да сам марљив и стручан радник те да заслужујем мало одмора, тачније, 15 дана рекреације.
     Спремио сам потребне ствари у једној путној торби и ухватио воз за бању. Лепо сам тамо дочекан и још лепше смештен. По први пут у животу сам се нашао у хотелској атмосфери, па сам се првих дана снебивао, али како кажу, човек се на добро брзо навикне. Имао сам комплетан лекарски надзор тако да се у појединим моментима стицао утисак болничког окружења а не бањског. Али, ма колика добра ме окруживала, ипак се осећала непремостива празнина и јаз.
     Одлука да прошетам парком бање, није донела ничег богзна новог. А и та моја шетња, свела се на тетурање од клупе до клупе. На многе сам персоне обраћао пажњу, а на мене нико. Било је свакојаког света: са рукама у гипсу, неких са штакама, оних у колицима, све њих је измамило мајско сунце као да им је оно пружало последњу наду за боље дане.

     Већ трећи дан, седела је за истим столом у башти истог ресторана и то сама. Одлука је донешена: сву храброст и изгарање које улажем на крану, преусмерио сам овде и сада! Догегах до њеног стола и учтиво приупитах је ли слободно место, иако су преостале столице биле празне. Мада сам краниста, знам какв је ред, знам за културу и кадгод могу, применим је. После краће и сажете конверзације, која је подразумевала уобичајно упознавање, већ смо причали о свему као да се знамо годинама. И друга тура кафе и сокова је бивала испијана, а ја сам по други пут у животу уживао у осећају да сам важан, потребан, користан, да сам неко! Морам признати да ме прожимала језа због свега што ми се тренутно дешавало али назад се није могло. Било је нестварно. Бојао сам се да нешто не покварим и прокоцкам симпатије које сам управо развио са женским створом.
- Нисам се удавала, судбина, ко зна!
- Нисам ни ја! Мислим, нисам се женио! - вероватно сам поцрвенео.
- Дошла сам овде рекреативно, иначе сам здрава, мислим, нисам болесна. Моја браћа запела да се удајем, ево управо сам превалила тридесету па као да хватам последњи воз, ето.
- И ја! - и овде изгибих речник! - Имам тридесет и пет-шест и нисам болестан...
Конобар је био у пролазу па сам га позвао да наплати.
- Тридесет осам, - рече он.
- Не, тридесет пет имам, а трдесет шеста ми је.
И даље нисам могао да прикријем збуњеност нити да контролишем новонасталу ситуацију. Потом се извиних конобару и уредно измирих рачун, пружајући му две двадесетице са коментаром да кусур задржи. Потом јој предложих да прошетамо мало парком и да на неки посебан начин покушамо да упознамо бању, а и она нас. Прихватила је позив, а ја хитро, џентлменски "притрчах" да јој померим столицу.
Тада ми се први пут осмехнула, а мени је језа по други пут прошла леђима.
Устаде и она па кренусмо у "шетњу" тако што нам се кукови сударише при првом кораку. И ето нас двоје, са мојом десном, ишчашеном и њеном левом, краћом ногом, кренусмо да хватамо последњи воз!

Да ли је величина заиста (и колико) битна?

     Многи су мушкарци оптерећни његовом величином. О њему се отворено говори и то на свим нивоима. Елем, када је реч о њему, онда нема много предрасуда. Мислим, постоје мишљења, питања, одговори, недоумице, али има доста искривљених слика по том питању. Постоје хвалоспеви, нарочито ако је пре започете теме у организам унешена каква количина малигана или нека друга текућина коју декларише алкохол. У таквим случајевима, ствар постаје стварина. Од глисте зачас настаје питон! А коментари попут: те ономе је већи, те овоме дуже траје... могу се чути у кафанској или уличној атмосфери, када опуштеност почиње да узима свој данак. Некима је танак, а они се слабо јављају за реч, или пак постају бучнији у излагању, само да би свом публикуму сренули пажњу на себе и буком прикрили бруку. По разним кулоарима, иза back-stage - а, журкама, слављима, свађама... нема сусрета а да Он није тема, поготово у последње време, када смо се мало еманциповали или бар мислимо да јесмо. Ипак, недостаје извесна количина романтике у свему овоме.

     Када је реч о женама, ми мушкарци мислимо да су оне слабо заинтересоване за овакве теме. Напротив! Оне су у излагању финије, педантније, лепше се изражавају и са укусом га стављају у уста. Хоћу рећи, милије им је да о њему причају, него о make-up - у, фитнесу, фризури... Једна од мојих комшиница, три пута се удавала и, како сама каже: "Нисам имала среће". Њен први муж, Павле, нигде сиромах није радио, али је изгледа у још неким сегментима био сиромах. После се удала за једног адвоката, а за њега каже да је непрекидно читао нове законе. Од читања, као што и сами знате - фајде нема. А Парламент стално нешто чепрка по законима, мења их, доноси нова акта, амадмане, тачке, параграфе итд. Све то наводи адвоката на нова читања, а фајде... Таман је мислила да јој се посрећило када се удала за једног предузимача (важио је за "обдареног" дасу), човек једва преживео тежак инфаркт. Још увек се опоравља. Комшиница се више не опорави, биће да је изгубила сваку наду, чак и ону поседњу. 

     Ја о томе не волим говорити из културолошких и етичких побуда. Шта кога брига колики ми је и да ли ја могу или не могу. И, ако могу - колико могу?
- Ти, Јоване, имаш већ 50, а? -  пита ме један старији пријатељ пре неки дан.
- Мислиш на године? 53. ми је - обрусих му!
- Па... ти, како... хмм... на петнаест дана... или ... на 30?
- Шта ми ту околишаш, залазиш ме а не можеш ме заћи! Хоћеш да ти кажем колики...
- Е, то! -  прекиде ме у ширем излагању.
- Рећи ћу ти: довољан! Ето сад знаш. А и моја се жена не жали.
- Значи, није одличан већ, само довољан? -  баш је био љубопитљив. Не подносим љубопитљиве људе!
- Јесте, довољан! Видиш, жена и ја изгурамо месец са њим. Хајде сада растуби по чаршији!
- Чекај, не љути се, само питам. - Настави причу пријатељ и баш сам мислио да је наше пријатељство наставком разговора пољуљано, он се изјада:
- И ја некако изгурам месец. Али тешко, врло тешко. Где ћу пре? Ту су комуналије, струја, телефон, а пензија око 200 евра.
- Па пријатељу, ни мој лични доходак није много већи од тих твојих 200 евра - утеших га!
Кажем ја да је довољан, а он не верује.
Људи се без ралога натежу са његовом величином! А и жене.

Kolektiv smrti

    Pripadam jednoj od najmoćnijih organizacija na svetu i to od samog njenog osnivanja. U Organizaciji sam samo član. Nemam niti jednu od funkcija. Možda je moja uloga u Društvu mala, ali u sprezi sa brojnim faktorima ima učinkovitosti i-te-kakve. Naravno, tako naše Društvo i posluje - kolektivno. I ostali članovi su takodje, samo članovi. Naš lider, naravno on je član i ništa više od toga. Ustvari, nećete verovati, ali ja nemam pojma o tome ko je lider. A i ne zanima me. Ne zanima nikog, mislim na ostale članove našeg poslovnog giganta. Često smo skeptični u zaključku da imamo Vodju. Uostalom, ovakvoj Organizaciji, lider i nije potreban. Sve funkcioniše perfektno, savršeno. Od planova, sprovodjenja potrebnih radnji, do samog ubistva, sve je pod kontrolom. Zahtevi za egzekucijama su uglavnom naručeni. Naravno, po izvršenju zadatka, javnosti jasno stavljamo do znanja da preuzimamo odgovornost za delo.

Niko tačno nezna koliko članova broji naš Kolektiv. Tačnije, zna se da nas ima mnogo, možda više miliona. Ima nas u svim krajevima sveta. 
Početkom 80-tih, nekome je palo na pamet da bi jedna ovakva firma mogla uspešno da posluje.  I nije se prevario. Do današnjih dana, funkcionišemo besprekorno. Ma gde da je zapelo, tu smo mi da otklonimo nedostatak. 
Iako su svetski ekonomski, politički, kulturni, zdravstveni i drugi eksperti, Kolektivu davali male šanse za opstanak, Firma do današnjih dana stoji iza milione mrtvih. Da, tako je, naš posao je da ubijamo! "Ubij i ništa ne pitaj" geslo je naše. A pravila nema niti logike. Svako ko se ogrešio o Zakon, jedina kazna je SMRT! Zakon niko od nas nije pisao, ali za sve je izričit. Bilo da se radi o muškarcu, ženi, detetu, starijem, mladjem... Takodje, podjednako smo rigorizni prema svim narodima i narodnostima. Etnička pripadnost nema granica za nas. Bio crn, žut, beo, crven ili plav, čovek je čovek, ljudsko i grešno biće. Koga naša ruka dotakne, nema mu spasa! A Zakon se mora poštovati. Pitate se, zar postoje milioni grešnih, zar su i deca nešto skrivila... E, nije na nama, članovima Kolektiva, da razmišljamo. Naše je da radimo. I mi radimo - danonoćno, neumorno. Kada neko od članova zakaže zbog istrošenosti, na njegovo mesto dolaze mlade snage, još ne afirmisane, a željne dokazivanja.

Kako misliš, "Da li smo do sada pozivani na odgovornost"?
Misliš, da li je neko odgovarao po bilo kom osnovu za učinjeno delo?! Ta, molim te, pa kome da odgovaramo kada vidiš da svet srlja u propast, ambis, nepovrat! Gde je Moral, Velikodušnost, Briga za nemoćne, gde je Ljubav, Požrtvovanje, Samokritičnost, Širokogrudost, Emocije... Zbog svega nabrojanog a nedostajućeg u našem društvu, mi i radimo to što radimo - ubijamo! Ne kažem da poneko i nevin strada, dogadja se. Rat je, a u ratu se dogadja i to. Kako, koji rat? Rat izmedju Nas i Njih u kome za sada mi pobedjujemo. Eto, zato mi ne možemo nikome polagati račune za ubistva. Projekat naše Organizacije se upravo bazira na borbi protiv amorala. U vremenu kada droga caruje a ne um i svest ljudi, kada su gej brakovi ozakonjeni, da pritom mogu i decu usvajati, Mi nismo mogli sedeti skrštenih ruku! Možda bi to mogao biti okidač za početak naše intervencije. Shvatamo to kao obavezu i tu ne može biti odgovornosti! Mi jedino možemo biti nagradjeni, stimulisani, radi pomoći ovom društvu, mada to niko ne bi prihvatio od mojih kolega. Posao radimo iz ubedjenja.

Ne, moja Organizacija nema naziv, ime... Šta će nam to? Mislim, nije bilo u planu ma kakvo krštenje. I ostali smo bez imena, ali svet ne miruje, srlja, hoće da nam kumuje... Mnogi su nam davali razna imena, na kraju je "knjiga spala na dva slova": neki nam dali ime Aids a drugi, Sida. Nama to ne smeta, mi "radimo". Ne srljamo!

Канцеларија у кући

    Ни сам није много знао о компанији у којој је радио. Њему је битно било то, да је за посао који је радио, био одлично плаћен. Унутар фирме познат је био као "Оперативац". Имена на послу ником ништа значила нису. Сви су радили под неким псеудонимом и то никоме није сметало. Његов најближи сарадник, био је познат под именом "Послужитељ". Ова пословна имена, нису била доступна јавности - чим би напустио зграду компаније, постајао би човек са именом и презименом. Излазак би му враћао идентитет.
    Он сам, није имао много пријатеља са стране, ако се не рачунају пословна пријатељства, која су опет базирана на крајњој дискрецији и површности. Једини истински пријатељ био му је четвороножац, Мексички голокожи пас, врло интелигентна животиња, у шестој години живота. "Оперативац" је пак, био у тридесет шестој, разведен од Маријете, лепе шпањолке, са којом је имао прелепу мешаницу Ана-Марију. Једном приликом, када је уморан задремао у плетеној лежаљки иза куће, баш су му на капији заблистале Маријета са Аном. Четвороножац је отрчао до свог господара те га гурањем предњих шапа, нежно пробудио и опоменуо да му долазе гости. Маријети се није нарочито обрадовао, али Ана ... Ана је била мелем за душу и срце. Волео ју је како отац заиста треба да воли кћер.

   

    Обзиром на природу посла, није имао ни непријатеље, јер директне контакте са људима није имао, а сложићете се, такви односи највише стварају непријатељства или фиктивна пријатељства. Посао му је био веома специфичан: компанија му је у кући саградила неку врсту канцеларије, где је проводио радне сате. Канцеларија је више личила на бункер него на офис! Укратко описана, просторија 2 х 3 метара са 2,2 метара у висини, окружена тешким челичним зидовима са термо-звучном изолацијом, херметички затворена, са вратима од пар тона, била је све само не канцеларија. По затварању врата, светло у просторији би се гасило на побуду закључавања браве, а апарати би „исисали“ ваздух из просторије у циљу заштите поверљивих докумената. Са спољашне стране, могло се унутра само са шифром. Да се случајно ко нађе унутра по затварању врата, не би му помогле све шифре овога света, ни магија, ни трикови, а позив за помоћ би био само вапај. Мала количина кисеоника би укључила одбројавање до смтри несрећника. Из оваквог система заштите, види се савршена озбиљност предузећа, као и безбедност запослених.
    У преподневним сатима није примао посете, једино би "Послужитељ" могао доћи да заједно или понаособ, регулишу папирологију потребну фирми. Често су радили ћутке, свако је знао свој посао. Понекад је један радио, а други одмарао уз ТВ програм и слично.
    На пословима "Оперативца" изабран је и промовисан прошле године, а једини противкандидат му је био управо садашњи "Послужитељ". Пречесто је имао осећај да га сардник презире, мада овај то ничим није показивао.
    Понедељком није радио, али је ушао у офис да потражи неки досије у намери да сутрадан што спремнији приступи послу. У дневној соби му је зазвонио телефон, али он на тај позив није желео да одговори. Маријетин позив је по звоњеви апарата препознавао. Телефон је био упоран а био је и он! Баш је размишљао да оде и ишчупа утикач телефона из зида, када се у његовој канцеларији угасило светло. Погађате: светло је угашено затварањем неколико тона челика. Шта сада да ради? Да зове у помоћ?! Ма ко ће га чути па да је и у дневној соби, поред телефона. Кисеоника је било све мање као и простора за размишљање. По мраку је напипао некакав папир, извадио оловку и насумице написао без пуно размишљања име, које би полицију навело на особу мотивисану за његову смрт.
    Сутрадан је полиција, уз помоћ његовог сарадника, отворила њихов радни простор у намери да спроведе истрагу. Папир су му једва одвојили из леве руке, али ниједан сумњиви детаљ нису пронашли! Ипак, инспектор се питао: "Шта ли му значи ово: "Послужитељ"? Мексички голокожи је цвилео! Нико не зна да ли због губитка свог пријатеља и господара или због уганућа десне шапе. За пса су, ипак, претешка челична врата!

Ko je kriv?

        Potpisao sam. Mile Škrab je ispod mog potpisa stavio par svračjih nogu. Mile je imao, pa malo je reći užasan rukopis! Ružnoća njegovog rukopisa se čak odražavala i na pisaću mašinu, dok je diktirao svoj iskaz. On nikada nije sedeo za računarom u nameri da nešto napiše u Word-u. Definitivno, nakon njegovog rada, računaru je neophodno bilo raditi novi sistem. U potpunosti je svojim škrabopisom opravdavao svoje prezime.

         Mnogi lekari su mu zavideli na ružnoći rukopisa. Sva slova on je pisao isto, jedino sam razlikovao brojeve. On ni to nije razlikovao. Govorio bi: "To što napišem, napisano je, ne terajte me da čitam. Ako neko želi, neka čita!"
Ali, ja još nisam takvog junaka upoznao, koji bi uspeo da dešifruje njegovu rukotvorinu. Najčuveniji grafolozi sveta, lakše bi dešifrovali pismo pećinskog čoveka.
Šampolion bi bio nemi posmatrač pred njegovim pismom!

Dakle, potpisao je i on. Sada je dokumenat imao punu legitimnost, a pravno gledano, bio kompletan. To što je Miletov potpis više podsećao na slomljenu grnačicu, pravno nije bitno - nimalo! Pravo je vrlo čudna stvar! Onda kada najviše misliš da si u pravu, naletiš na neki Paragraf koji te "kolje". Spotakne te najobičnija Tačka. Ili Stav. Stav je veoma nedokučiva fraza. Misteriozan, neistražen, a i Pravo je istih karakteristika!

      "Po Zakonu tom-i-tom, od tog-i-tog datuma, Stav taj, Tačka ta, a u vezi sa Tačkom tom iz Stava nekog, Zakona o... , ne uzimajući u obzir olakšavajuće okolnosti iz Paragrafa broj taj, osumnjičeni se oslobadja ranije presude, a nova presuda se preinačuje u... - koje se ima izvršiti odmah! 
U mestu..., dana tog-i tog... "

A osumnjičenom, sve je išlo u prilog. Suprotna strana nije imala niti jedan valjani dokaz. Čak i oni dokazi koje je zamenik tužioca predstavio Sudu, temeljili se na šturim informacijama, stajali na staklenim nogama, podupirani sumnjivim iskazima, počivali na trulim predstavkama, ležali na neutemeljenim podnescima, neosnovanim optužbama...
Da ne govorim o Pomoćniku Zamenika potpredsednika Veća, koji je samo u par navrata bio priseban. Naime, advokat odbrane ga je više puta "matirao", da ovaj nije dolazio do daha a kamo li do reči! Savetnik istog ovog Pomoćnika, istog ovog Zamenika, istog ovog potpredsednika, nije ni otvorio usta. A njegov PR (čitaj piar), nije ni bio prisutan - psihički. Jedino, Predsednik Veća, uz malo prisebnosti, uspeo je da proces sudjenja sprovede do samog kraja - presude. Porota je uspešno obavila posao za taj dan, s toga je opsežniji razgovor obavljen oko toga, u kojem će se restoranu ručati, mislim, kasnije. Iako nije bio zimski period, oba advokata su vidno "trljala ruke". Baš sam se čudio ovom gestu?! I još se čudim.

Da se nešto razumemo: ja sam potpisao i stojim iza svog potpisa sa potpunom moralnom i materijalnom odgovornošću. To što je Mile Škrab potpisao, kako je potpisao, te su čoveka osuduli, ja s tim nemam ništa!

Да прође ово

- Дај, молим те, види некако да ми вратиш онај новац, знаш да си рекао за пар дана, а оно... - рекао сам, просто га понизно замолио, док је он своје седење учинио подношљивијим, тако што је благим премештањем сада више оптеретио другу страну његове позадине,

- Ма да, хоћу, вратићу ти у најскорије време, само да ово прође! - одговорио је скоро сугуран у себе. Иначе, несигурност је из њега кипела на све стране његове целине.

Мени, а ни њему није јасно шта то треба да прође да бих ја добио свој новац назад. Није нам јасно, али он је то изрекао и то морамо поштовати. А колико ће пролазак "овога" трајати, то нико не зна. И шта је то што треба да прође, и то нико не зна. Једноставно: "Само да прође ово".

    Био сам у Општини да средим неке папире. Мрзовољни службеник је најпре сређивао листове купуса на свом радном столу. Потом је влажио јастучић за печате десетак минута, а мастила је више пролио по столу. Звоњава телефона га је пречесто штрецала и само на једном разговору је утрошио добрих петнаестак минута. Расправљао је са саговорником о јучерашњем пецању на језеру. Он је био најуспешнији, дало се закључити из разговора. Сви остали нису користили адекватне мамце, нису ваљано забацали, штапови су им били јефтини... На крају разговора је, сав исцрпљен спустио слушалицу, погледао ме и рекао:

- Јеси видо, Бога ти?

Слегао сам раменима и очекивао да упита за разлог моје посете. Уз надчовечанске напоре, подигао је поглед и питао:

- А, теби шта треба?

- Па... видите, ја сам хтео...

Моје излагање и његову концентрњцију поремети млађа, напичена, колико "напредна" толико и "назадна" женска фигура, која у левој донесе нека прашњива акта, а у десној шољицу кафе. Најзад ми он рече, врло прецизно:

- Знаш шта? Дај нека прође ово, па наврати за пар дана, видећемо, можда нешто урадимо!

- Али...

- Завршавамо га сигурно, само да ово прође, кад ти ја кажем! - закључио је своје излагање.

   

 Машина за веш је дрндала већ две недеље, од буке нисмо могли чути једни друге у кући. Позвао сам мајстора да то среди. Рекао је да одмах долази, наравно "Чим ово прође". Прошло је већ месец дана а ово још није прошло, зато мајстора нема, зато се свађам са женом. Рекао сам јој да се стрпи да ово прође, па ће мајстор доћи, али жена неразумна, не зна она да ово још није прошло.

    Шеф ми обећава унапређење - чим "ово" прође! Лекар ми је рекао да ћу потпуно оздравити након што прође "ово". Чим прође "ово", банка ће одобрити бескаматни кредит и то врло повољно, само уз личну карту и само да "ово" прође. Само да ово прође, па да прође ово и "ово" да прође. Ето, ја сам стрпљив, чекам да прође...

Они...

Они...

     Ко су Они? Шта су Они? Одакле долазе? Који им је циљ? Уопште, имају ли циљ? И прегршт питања можемо поставити у вези Оних! Али, питања једино и можемо поставити, а да ли ћемо добити тражене одговоре? Ако нам и дају одговоре, ко ће нам их испоручити? Ето још једног питања без одговора. Главно питање: Имају ли Они иоле воље, да иоле коминицирају са нама? Могу и они поставити гомилу питања нама, али... Ко смо ми за Њих? Шта смо ми за Њих? Јесмо ли моћни да одговоримо на Њихова питања? Колико смо моћни? Колико смо храбри? Имамо ли знања? ... и тако у недоглед!

    А Они, Они су само они које ми не познајемо довољно. Или нам се чини да их не познајемо, а ипак знамо подоста о Њима. Они су постали синоним за непознато, или мало познато, или недодирљиво, или апстрактно и шире!

     Када кажемо они, мислимо на неке који нису са нама. Дакле, тачно знамо на кога мислимо. Међутим, када кажемо Они, ствар постаје мање јаснија. Све је обавијено маглом, димом, тајном, недокучивошћу, прашином...Многи људи покушавају да пренесу Њихова размишљања па кажу: "Они кажу...", "Они мисле...", "Знају Они..." итд. Неки људи су краћи у говору, па једноставно чујемо: "Кажу..., мисле..., знају... "

- Кажу да... - рече неко!

Питао сам га: - Ко каже?

- Па, кажу... - добијам прецизнији одговор. Е, то су рекли Они!

Јесте да спадам у скептике, али ако су то рекли Они, то је онда готова ствар. Е сад, када Они Овима кажу неку, Ови и Они не смеју доћи у сукоб мишљења, јер ћемо ми видети да ту нешто није како ваља, не штимује, не пасује, није аналогно!

     Они су неразјашњени, нетакнути, недокучиви, мистериозни. Они се врло често налазе на руководећим местима. Међу њима се налазе и Оне, али успешно подносе жртву зарад положаја и трпе од нас ту непријатну именицу Они. Морају да носе терет назива Оних, да би биле имплементиране међу Њима. Заузврат имају понеку надокнаду у виду путовања, новца, разних привилегија. И шире!

    Ја не бих волео да будем Они а још мање Оне. Ја сам Ми. Ми имамо све што имају Они само у другачијој форми. Ето, чак и Ви не спадате у Оне. И Ви сте Ми. А ти! Ти си одавно Ми, само то не знаш или се пренемажеш и умишљаш да си Они. Ти и да хоћеш, не размишљаш као ови Они. Они, Ови, ми, ти, ја... сви смо Ми пуни предрасуда, једино количина тога није подједнако распоређена.

    Постоји апсурд: Они имају наше и имају Њихово, а ми немамо наше а још мање Њихово. Када им се Ови придруже, Ми смо најебали. И ја сам страдао, у више наврата и шире. Ја,  ти, он (она, оно), ми, ви, они (оне, она), то су личне заменице, то сам учио у основној. Он и  Они, то су карактерне особине, звања, титуле, занимања, надимци... е то, научио сам касније кроз живот, то се не учи у школи: није ни школа свемогућа!