у грлу, сам љутеж од дима и паре.
Тумарам кроз маглу и гутам прашину,
устију сувих, очи се ватром жаре.
Болно црнило, копрцај, густа тама
и звоњава хиљаде претешких звона.
Време тренутак, трен ко језива драма,
по шавовима цепа се васиона.
Од громког жамора милиона људи,
из гомиле, наједном, глас се издваја:
"Овај је сазрео, нека му се суди".
Стрепња, агонија и почетак краја.
Грабим, као кроз воду, ка површини,
док држе ме, ка дну вуку безброј руку,
губим дах, дубоко помућене свести,
питам се, на шта ће се све ово свести?
Гутам ваздух, лепљив и густ као тесто
Душу и тело јоште заједно држим
Да ли је од живота остало ресто?
Ја ово више не могу да издржим!
немо вичем и ја, ни-са-ким се свађам.
Врисак душе, и ропац који ме слама,
умирем ли или се поново рађам?
👏
ОдговориИзбриши