Зашто, добри човече

Човече, стани! Не јури кроз живот.

Учини нешто за себе - уради да ти живот буде садржајан
Стани мало, преслишај се, размисли својом главом.
Прелистај фасцикле у сивој маси.
Размисли у име својих предака,
у име куће, огњишта и прага.
Размисли у име своје деце, у име жене,
у име својих живих или мртвих родитеља.

У име кума, који ти је децу крстио!

У име комшије, са којим не говориш десетак година.

А обећао је. Обећао да ће ти вратити новац "чим пукне пролет".

И... пукло је између вас.

Добри човече, помисли мало на своју авлију, на сокак и махалу.

Размисли о тами и светлости, о пролазности живота.

О прошлости и будућности... Размисли.

Јеси ли окусио зрнце љубави и мрву радости?

Сети се да си и прошле године желео на море!

Желео си али ниси могао. Ниси могао ни у реци да се расхладиш.

Ни кап опуштања и освежења!

На планину, у бању... Ниси могао... ниси. 

Када будеш о свему томе размислио, створићеш некакву слику!

Управо тада, запитај се колико се та слика слаже са оном 

коју свакодневно гледаш на свом телевизору,

верујући некаквоме ауторитету.

Потом се запитај, чиме је он то заслушио.

Зашто си себи дозволио да ти ауторитет креира живот?

Ко је он, добри човече? Или још боље, шта је он?

Размисли, треба ли веровати њему или својим чулима,

која те никада до сада нису изневерила.

Зар си заборавио да си и сам паметан?

Па, размисли, шта ће теби туђа памет?

Сети се, и драги Бог је рекао:

"Немој имати других Богова осим мене,

и немој себи стварати идоле"!

По једној старој и мудрој причи, 

сваки човек има памети таман колико му је потребна.

Умност говори о људима, који су се скупили на каквом брду

те када су им с рамена тренутно отпале главе,

(и почеле да се котрљају)

свако је посегао за својом главом! 

Нико није желео туђу, верујући да је његова глава 

најподеснија, најпаметнија, најприкладнија... нај!

Добри човече, видиш, чујеш, осећаш... 

Зашто не верујеш себи, добри човече? Зашто?

Зато јер си изгубио ВЕРУ!

Снови су закон!

Маштао сам дуго како да те имам,
на ум паде идеја - план, такорећи
Ако те не могу имати на јави
у сновима ми не можеш утећи.

Слике сутона, гледано из мог села:

Дај ми једну вотку

- Конобар! Донеси још једну туру!
А нека... нека сам већ пијан, донеси.
Трезан не умем да размишљам,
пијан се лакше присетим свега...

Хм... те осамдесете, године свачега.
Онда сам се запослио и био свој .
Потом отишао у војску, ону нашу...
Тамо је нестао дечак, тамо се калио човек.
Осамдесетих сам се заљубио, озбиљно.
Почео сам да волим и да будем вољен.
Да ли се она тога сећа, питам се?
Рекао сам јој да ћу доћи тачно у седам.
И да ме чека на углу иза школе.
Чекала ме, знала је да ћу доћи.
Знала је да сам тачан у минут, у секунд.
А... било је знатижељних пролазника.
Да, питали су је зашто и кога чека.
Свима је одговарала исто: "Чекам љубав"!
И дошао сам. Тачно у седам сати.
Пољубио сам је у образ, као другарицу.

- Хеј, конобару... Дај! Дај још једну, молим те.

Гледала ме немо и... није рекла ништа.
Изненада, насмешила се!
Боже, како је лепа док се смеје!
А онда... онда смо се пољубили у уста.
Тада сам јој рекао, не знам да ли се тога сећа,
рекао сам јој: "Ово је наш први физички контакт"!
Опет њен неми поглед, поглед који говори.
Да сам другачији, необичан, да ме воли.
Обузео ме је талас среће и задовољства,
преплавило ме усхићење и радост.
Имао сам девојку! Имао сам читав свет.
Да, онда ми је она била читав свет!
А данас... толико година од тада,
ево ме седим за кафанским столом... сам,
и испијам Горки лист, један за другим...

- Ало, конобар! Брате, дај ми нешто жешће
од Горког нема ефекта, не могу се расплакати.
Дај ми једну вотку, она ће ми добро доћи!

Ех, некада ми је била читав свет а сада...
Сада је ништа мање него цео универзум!
Е, вотка је добра, ух! Баш је добра, одлична!
А никада је нисам пио, часна реч.
Ово је наш први физички контакт.
Као оно са њом на углу иза школе.
Да, сећам се свега... до детаља. А она?
Све и да неће, од вотке би се присетила...
свега би се присетила а највише...
Највише наших дугих пољубаца,
који су трајали од сусрета до растанка.
Њима смо разговарали, савршено се разумели.

Њима смо реметили распоред звезда у Васиони.
Ја их никада нећу заборавити, никада!

Ето, ја...
И дан-данас живим од оног чега се сећам,
Јер, шта је човек без сећања?
Само кожа и кост што хода,
Ах, те осамдесете... биле су то године!
За љубав, за радост, смех... и понеку сузу.
А тамо... на углу иза школе.
Тамо још увек стоји девојка,
и чека љубав.
И још увек стижем тачно у седам,
да пољупцима разговарамо,

пркосећи Васељени!

Самац

     Дуже време живео сам сам, словио сам за самца. Споразумно смо се са супругом развели. Држао сам се оне дубокоумне умотворине: "Боље бити сам него сам са неким"! Свако од нас је отишао на своју страну, одабрао другачији пут. Не кажем да је било ко од нас двоје кренуо погрешним већ другачијим путем, који је за сваког нас био онај прави. Обоје смо живели свој живот по својим правилима. Изгледало је да смо пронашли себе у овом суровом свету. Међутим, бар код мене, привид среће је кратко трајао. Осећала се празнина, некакав недостатак. Човек је саздан да буде социјално биће а не да живи сам јер самоћа је лош друг. Тог лошег друга сам свакодневно све теже и теже подносио, стога након неког времена, на наговор пријатеља, у локалним новинама сам објавио оглас следеће садржине:

 
„Тражим усамљену особу, сродну душу, да са њом проведем остатак живота јер се овако више не може. Пензионер сам солидних примања, према деци немам обавезе, стамбено сам ситуиран. Волим друштво, уметност, књижевност, музику, филм, природу, путовања... Волео бих да ми се јави особа сличних склоности, да је лепа, начитана и елоквентна, да има савремени образац понашања, да је непушач и антиалкохоличар“.

Шифра – „Не оклевај, време лети и зими“

Поред огласа, у тексту сам оставио личне податке и адресу становања. Остало је да чекам и да се надам.
     Једног дана на вратима неко је притиснуо тастер за звоно. Када сам изашао из куће, угледао сам особу приближно мојих година, стајала је а на моју појаву проговорила:
- Добар дан, ја по огласу.
- По каквом огласу, - упитах?
- По оном где тражите сродну душу.
- Да ви нисте погрешили нешто?
- Је ли Ваша шифра „Не оклевај, време лети и зими“?
- Јесте.
- Ето, видите, ја испуњавам све Ваше услове. Не пи-јем, не коцкам, волим уметност...
- Ама, ипак сте погрешили, молим Вас.
- Како то?
- Не испуњавате главни услов.
- Који?
- Ја сам тражио особу женског пола!

Насликано речима

     Њено кретање је личило на малу променаду између столчића у башти кафића, где сам лагано испијао сркове турске кафе, трудећи се да у сваком од њих уживам. Када је и трећи пут замакла поред стола, јасно ми стављајући до знања да је њена кретња циљана, пожелео сам да устанем и одем, да напустим место које ми је даривало мир, и атмосферу која ми је уносила раздор по живцима. Шољица са кафом је била тек на пола испијена када сам покушао да реализујем своју намеру а она је изрекла нешто што је моју позадну вратило у столицу.

- Ви сте писац, зар не?
- Нисам и јесам, - одговорих помало невољно.

- Како то? Или јесте или нисте! Објасните, молим вас. Или је тешко објашњиво?

- Напротив; за оне који ме читају, писац сам а за оне друге...

- Ах, да, сад разумем. Ето, за мене сте писац.

     Могла се је звати, Вера, Бранка, Душанка, а могла је носити и име неког цвета или јагодичастог воћа, Вишња, Малина, Јагода, Кајсија, Перуника, Лала... Што се тиче боје њене косе, комотно се могла звати и Шаргарепа. Но из брзог и кратког размишљања, извео сам логичан закључак да се највероватније зове Луција (не знам због чега). Управо у том тренутку она се огласи:

- Опростите, нисам се представила, зовем се Лукреција. Помало необично, зар не?

     Изненађено сам се пренуо из размишљања и збуњено је погледао. Ћутала је и смирено чекала да саопштим своје име. А ја сам се и даље чудио, и у себи питао, како је могуће да сам погрешио за три слова! Куд изоставих оно "кре"? Најзад, након повратка од Нигде, успех да промрмљам: уметничко име ми је Кочебарски, то је довољно, у реду?
- Нараввно, Кочебарски. Желела бих да ме опишете.
- Како да ва с опишем? - зачуђено упитах.
- Онако како ме видите. Разумете?
- Не разумем!
- Писац сте а не разумете. Знате када сликар наслика портрет по виђењу?
- Знам.
- Е, исто тако ја желим да ме опишете по виђењу, платићу вам као да сте ме насликали, то је око тридесет до педесет евра, зар не?
     Ово је већ трећи пут да је изрекла речи: "зар не", што ми је било помало чудно. Рекох себи (у себи), ово не може бити случајно.

- Не верујем да ћу постићи какав литерарни успех, нисам надахнут...

- Молим? Зар вам ја не делујем довољно инспиративно?

- Није то, - рекох. 

- Онда, изволите, латите се оловке или писаљке или чега већ...

- Добро де, хајде да пробам, мада сам данас штур на речима...

- Како штур, ви писци сте врло надарени и наоружани речником, тако се бар прича за вас.

- Ха... Људи износе своје мисли, не обазирите се на гласине!

- Горим од нестрпљења замишљајуће себе, описана вашом оловком.

- Ево, брзо ће бити готово... 

- Не мора брзо... Нека буде квалитетно.

- Биће. Ево, још једна реч и... то је то.

- Само то?

- Да, само то.

- "Не верујте свакоме, верујте ми"! - наглас је прочитала написано. - Опростите, какав сте ви то писац?

- Ја сам, госпо, афористичар! 

Коме Ђуро...

Мој најновији палиндром (инспирација са наше политичке сцене), објављен у групи "Свет палиндрома":

 Коме Ђуро Мацут са вечере рече: "Вас туцам оруђем, ок"?

Опрем добро!

     Негде почетком осамдесетих, мој друг Неша и ја, другари из детињства, шетамо корзоом. Причамо, ћаскамо, размењујемо мишљења, онако у другарском амбијенту. У оном пријатном жамору људи, у једном моменту Неша изговара недовршену реченицу на дијалекту:

- И такој, заприча́  ти ја ово̀ј...

Помало збуњен, што је реченица неисказана до краја, помислио сам да га је нешто или неко омео, или се поколебао у довршавању своје мисли. Током даље шетњe, све се поновило на апсолутно идентичан начин као и први пут:

- И такој, заприча́  ти ја ово̀ј...

"Ово већ није случајност" - помислио сам али сам прећутао. Сада сам одлучио да обратим мало више пажње на оне речи које би претходиле овој реченици јер, можда су оне биле кључ загонетке. Није дуго трајало, реченица је изговорена, овог пута сам је јасно чуо:

- Запрећа́  ти ја ово̀ј...

"Зар је могуће"? - питао сам се. Мој друг Неша, за кога сам мислио да је ван тих малограђанских "доскочица", изневерио ме и разочарао. У то време, полусвет се "зезао" таквим речима које саме по себи ништа нису значиле. Међутим, ако би неко у друштву изговорио такву реч, она би аутоматски добијала реп од присутних, где би се кренило у неку врсту надмудривања:

- Мунем!

- Неће умреш.

- Чукам.

- Неће кукаш.

- Опрем добро!

- Опремљен, само да седнеш.

Па, зар и Неша би да муне, чука, опре...? Нисам се могао савладати, навир разочарења ме преплавио, изустио сам, не верујући својим ушима:

- Шта кажеш?

- Цело вече те зезам, ти не примећујеш, - рече.

- Зезаш ме?!

- Да, бре, - врло уверљиво потврди Неша.

- Ти ово називаш зезањем?

- Ето, зезам!

- Ма, видим да не знаш, - примих се и ја на причу, стављајући му до знања да ни ја нисам весла сисао (да и ја могу бити полусвет), па наставих:
- Него, када си већ тако "вицкаст", дај, молим те, дефиниши ми оно: "опрем добро"!

- Како да га дефинишем, - упита ме?

- Објасни ми појам, опрем добро!

- То није могао да објасни ни немачки тумач у серији "Више од игре" - рече Неша.

- Молим?

- Опалим те голим!