Мртав пијан

     Био једном један човек који се, приликом уласка у купатило, често обраћао свом огледалу речима: "Огледало, о огледало моје! Какав ћу бити за десет година"? И, гле чуда, огледало му је увек пружало одговор. На питање је одговарало тако што би, на тренутак, променило одраз његовог лица и он би угледао себе онаквог како ће изгледати за десет година.
     Једнога дана, након бријања свог лица, погледао се и, онако задовољан својим изгледом, упутио огледалу познато питање. Међутим, уместо очекиваног одговора, огледало се на тренутак замутило. Изненађен неочекиваном реакцијом огледала, поновио је питање. Како се огледало и по други пут замутило, логично је закључио како му оно шаље поруку да за дест година неће бити жив! Ужаснуо се при тој помисли и дуго није могао себи да дође. А онда, када се мало присабрао, упутио је огледалу ново питање:
- Огледало моје, какав ћу бити за седам година?
Огледало се и овог пута замаглило.
Настала је тишина! Након ње, човек је смогао снаге да пита какав ће бити за три, па за две године а одговор огледала се, у тој лицитацији, није мењао. Сада већ видно преплашен и узнемирен, након дужег размишљања, одлучио је да постави питање, с великом дозом страха од одговора. Решио је да блажим речима мало одобровољи огледало:
- Огледалце моје мило, најлепше од свих огледала, какав ћу бити сутра!?
Престравњен и скроз дотучен одговором, изашао је из купатила и кренуо да бесциљно шета по соби. 

     Дуго је тумарао међу четири зида а онда одлучио да оде до оближње кафане с циљем да се напије, верујући да ће на тај начин заборавити на поруку огледала. Цело поподне је седео за кафанским столом и до те мере се напио да кући није могао отићи сам. У вечерњим сатима су по њега дошли његова жена и његов брат, међутим, он није хтео да иде кући. Одједном је замрзео и кућу, и купатило, и огледало... И себе. Његова жена и брат, су га силом извели из кафане и некако, више однели него одвели, кући. Целим путем он је понављао исте речи:
- Пустите ме, ја сам мртав човек!
Кући су га сместили на лежај а он се није заустављао:
- Оставите ме... Ја сам мртав! Ух, то проклето огледало... Мртав сам.
- Мртав си пијан... а шта је с огледалом, какво огледало, шта то знаш?
- Пусти ме, жено, ја сам мртав, разумеш ли ме!!?
- Шта он то бунца, о каквом огледалу је реч?
- Ни мени није јасно, како он може да зна... Па, пре него што смо отишли у кафану по њега, ја сам рибала купатило и разбила огледало али како... он то зна!?

Трокикс

     Седео сам на плажи, ногама савијених у коленима и лактовима ослоњених на сама колена. Моју кожу, од врелог песка, делила је тканина која би се могла назвати део купаћих гаћа. Око мене персоне разнолике доби, од беба до баба. Свако је на свој начин проналазио свој кутак плаже, надајући се да је од онолике површине песка одабрао најбоље место. 

     Десно од мене један пар је преживао некакву пекарску домишљатост и подвалу, поред кога су два гола дечкића покушавала да направе купу у песку. После много покушаја, једном је то пошло за руком, боље рећи за дупетом. Мама и тата су га стали грдити што није пријавио градњу купе. Ту, у њиховој близини, на лежаљкама (под сунцобраном), лежало је двоје (који би могли сведочити о тајни дуговечног брака), док им је сунце захватало само ноге, које су биле прекривене нечим што је некада била кожа. Право предамном чамило је неколико соло љубитеља мора и летовања. Мало даље млади пар, свим присутним очима, јасно је указивао и стављао до знања да је заљубљеност сасвим природна ствар. Joш мало даље, један другачији пар, прикривен испод спустеног сунцобрана, покушавао је да докаже како љубав нема границе.

     Полулево од мене дама (не бих рекао да је превалила тридесету), смеђе косе везане у реп, седела је на свом великом пешкиру за плажу. Намазани слој неког заштитног фактора чинио је да јој раме блиста на сунцу. Кожа, која је већ добила бакарну боју, сведочила је о утиску пажљиво осунчане особе, и својим волуменом скретала пажњу околним чељадима. Преко лепо извајаних бутина и доњег дела стомака био је пребачен пешкир, који је посматрачу будио пажњу и распаљивао машту. Деловао је као кратка, врло кратка сукња те због пешкира нисам одмах приметио њене изражене листове на ногама, као ни тамне наочари, којим ме посматрала! Суочен са тим изненадним сазнањем, мало сам се скаменио но, када су ми се мисли откравиле, почео сам и ја њу да упорно посматрам и да размишљам. "Ако већ има тамне наочари, које скривају њене очи, и ако већ жели да ме посматра, могла би да то чини мало суптилније, дискретније, да тобож гледа право, ка мору, а према мени само погледом да скрене"! Ја бих тако урадио.

    Вратио сам поглед ка градитељима купе (коју су родитељи у међувремену прекрили песком), док је испред свих нас лежала немирна морска површина, више узбуркана активношћу купача но природним деловањем топлог ветрића. Нисам се више могао одупрети погледу који ме је звао (бар су у мојој глави одзвањале речи: "Дођи, стартуј ме"). Устао сам са свог места и ненаметљиво пришао дами с наочарима.

- Добар дан, - рекао сам а она се тргнула.

- Добар дан... да ли се познајемо? - упитала је.

- Можда, вероватно... Сами сте на плажи, односно на летовању?

- Не, нисам сама ни на плажи, нити на летовању.

- Крадомице Вас посматрам неко време, не видим да тренутно имате друштво, мужа на пример.

- Тренутно немам мужа а ако Вас баш занима мој муж, он је тренутно у болници!

- У болници!? Ох, извините... а шта му је?

- Није му ништа, тамо ради.

- Извините на љубопитљивости и знатижељи, ако није тајна, ко је са Вама на летовању?

- Ниједан понос не може бити тајна, са мном је моја љубав, - рекла је то с пуно поноса и достојанства. Затим је дохватила руб пешкира, мало га подигла откривајући при том једва приметну облину стомака.

- Ваша љубав?

- Као што видите, и као што рекох, нисам сама - трудна сам.

- Извињавам се. Сада ми је заиста непријатно... Пришао сам Вам јер сте ме упорно гледали.

- Вас? Ја гледала? Упорно?

- Такав сам утисак стекао...

- Ах, не Вас. Гледала сам две супротности испред нас.

- На шта мислите, конкретно?

- Конкретно на она два пара, један где је интима нормална и други где је накарадна.

- Али... Ваш поглед је био усмерен ка мени...

- Поглед? Не, наочари су биле усмерене ка Вама а поглед је ишао право, разумете?

- Да, да, схватам... Дозволите ми да се дубоко извиним и достојно удаљим, уживајте у погледима. 

- Ништа лоше нисте учинили, пријатно летовање.

Одступио сам с уверењем да сам себи дозволио такав луксуз да у једној прилици стекнем три погрешна утиска - трокикс!

Рачунџије

Јуче Исо награис'о

пис'о, брис'о и уздис'о:
"Један и три јесу пет"!
Тај задатак виде патак
па му вели:
"Ако неко чује ово што си сков'о
смејаће се цео свет.
него, чуј, не лудуј!
Све знам ја, један и три јесу два.
Мог ми кљуна, га, га, га"!
А врабуша, торокуша
све то слуша,
па са гране расцветане
одмах поче да тороче:
"Џив, џив, џив! Јао, баш ми жао
требам знати рачунати.
Већ не могу да вас гледам,
један и три јесу седам".

Песмица непознатог аутора, која се у основним школама учила половином прошлог века. 

Захваљујем се својој мајци Мирјани која је упамтила и саопштила ми речи песме.