Даждевњак

(Писано по истинитом догађају)

     У то време касних шездесетих, свака је кућа имала бар по десетак брава оваца а она имућнија домаћинства и више од тога. Овце је током лета чувао овчар, који би за свој рад, у касну јесен добијао надокнаду у новцу или роби. Поред пастира, овце су чувале и пастирице, младе девојке, које су спремале дарове за удају. Када би се у подне овце запландовале, девојке су имале времена да се посвете својим ручним радовима, предењу вуне, везењу пешкира и разних прекривки. Код девојака је, онда, владало уверење да ће боље и лепше вести своје везове уколико пусте даждевњака да им пређе преко прстију. Понешене тим убеђењем, пастирицe су по росним ливадама трагале за даждевњаком не би ли га намолиле да баш преко њихових руку прошета ова плаха, црно-жута живинка. 

      Имао сам тек шест или седам година када ми је мајка поверила озбиљан задатак: да одем до Раскрсја и сачекам овце. Отац је негодовао, трудио се да ме заштити јер сам био недорастао том послу али мајка је била неумољива те сам морао на задатак. Из даљине чуло се лупање клопотара која су овнови носили око својих вратова. У тој галами ја сам непогрешиво могао препознати звоњаву клопотара нашег овна, Бецка. Убрзо су се појавиле прве овце а негде у средини велике колоне, препозано сам нашу Лепојку, Девојче, Шарицу и Бецка. Оне су се прве издвојиле из колоне и скренуле с главног пута ка мени. Убрзо су им се придружиле Машица, Милина, Пегава и Роска. Ја бих онда, кренуо напред а оне би ме следила до нашег дворишта и замета. Замет је био део плевње, ограђен и покривен простор отвореног типа, где би овце проводиле ноћ у летњем периоду. Зими су овце премештане у топлији део плевње, у просторију где су се јагњиле. Прехрањиване су трицама, јабукама, резанцима, сеном и полусасушеним храстовим лишћем.
     Током ноћи је пала тиха августовска киша, која као да се стидела што ће својим капима оросити шуму. Отац ме пробудио рано изјутра да заједно пођемо до шуме, како бисмо насекли храстове гране са зрелим лишћем. Док се отац верао по дрвећу крешући гране, ја сам их на земљи скупљао и стављао на камару. Када је проценио да је насечено доста грана, сишао је на земљу да их заједно ређамо и вежемо у врзанице - снопове. Помагао сам му колико сам могао мада мислим да сам више одмагао али та обавеза ме чинила срећним. Због скинутих грана, проређен је хлад у шуми те је сунце почело да помаља своје зраке по шумској површини. Баш по сунцем окупаним деловима шуме, приликом сакупљања грана, угледао сам црно-жуту животињу, чија појава ме престравила. Писнуо сам од страха а отац је, унезверен, дотрчао до мене. Када је видео о чему се ради, објаснио ми је да је то даждевњак који је потпуно безопасан. Пажљиво га је узео у руке и склонио са сунца у влажну траву. Објаснио ми је да он не подноси сунце, да воли кишне дане и влагу, да је врло питом и да не треба да га се плашим.

     Понедељак, осми април, две хиљаде двадесет четврте године, дан сунчан и невероватно топао за тај период године, температура око двадесет пет степени. Сат или два након поднева, када су радници погребне фирме спустили сандук у раку, присутни чланови породице, рођаци и пријатељи, почели су да бацају грудвице земље на сандук, обележавајући на тај начин опрост од покојника уз речи: "Нека му је лака земља". У том тренутку, на сунчаном тлу, поред наших ногу, однекуд се појавио даждевњак. И док се међу присутнима, у тихом жамору, могла препознати нека врста чуђења и мистике, нежно сам га ухватио и однео до травнатог и шумовитог дела гробља. Ми, најужи део породице, некако смо задржавали навир туге праћене сузама. Мајка се није могла суздржати, плакала је за својим човеком. Отац и даждевњак су отишли свако својим путем.

Оџачар грла

     Мица, иако жена, спадала je у добре људе. Од неких старијих сам чуо да су је звали Мица Негро - нисам знао зашто. Сећам се како се за њу говорило да је мелем за сваку рану и како никоме ниjе остајaлa дужна (у позитивном смислу). Иако није била нарочито омиљена код жена, мушкарци су је ценили и поштовали. Мој комшија, Влада ју је изузетно уважавао. Често је одлазио код ње да је испоштује. Одлазили су и други, чисто да је подсете како јој ни они не закидају на поштовању, али чини ми се да је Влада најбоље умео да искаже свој ниво респекта.

     Влада ме је понекад водио код Мице али ја сам био клинац тек, дериште, и шта сам могао знати о поштовању? Волео сам да одлазим код ње, јер се на њеном столу увек налазила лимена кутија са бомбонама. На њој је крупним словима писало "НЕГРО је оџачар грла", па су људи Мицу, вероватно, због тога тако звали, не знам? Појео бих понекад пар бомбона, док су Мица и Влада у другој соби поправљали њен кревет, који је увек траскао, шкрипао и баш им задавао муке. Никако га нису могли поправити.
     Нису људи из села били једини који су ценили Мицу. Сећам се да је међу њеним верним поштоваоцима био и сеоски учитељ. Иако Мица није имала деце за школу, учитељ јој је исказивао нарочиту наклоност и уважавање. Такође, међу њеним изразитим поштоваоцима могао се уврстити и локални поштар. Онда није било много поште и рачуна (тек по нека дописна карта или писмо), али ТВ преплату је Мица плаћала. Знам по томе, јер је поштар врло често јавно истицао њено испуњење обавеза и критиковао остале људе који крију телевизоре.
- Једна Мица уредно плаћа таксу за телевизор, а ти не можеш? - Тако би поштар критиковао угледног домаћина у селу, деда-Борка, који би само загонетно завртео главом, уз мистериозни осмех.
     Мицу је посебно уважавао и порезник Стојан, јер је порез плаћала увек на време, како је то Законом прописано. Стојан јој је омогућавао да порез исплати у већем броју рата, из великог поштовања, ваљда.
     Говорили су људи да је Мица обожавала испуњење својих обавеза према држави, а и према појединцима. Мушкарци су се просто утркавали око тога ко ће јој узорати њиву, орезати виноград, покосити ливаду, изриљати башту, испрскати лозу... јер су знали да их увече чека сигурна исплата за дневни труд. Ако не би била у могућности да према некоме измири дуговање тога дана, Мица би тежила да плати и камату. Можда неки и не би наплатили свој рад, али Мица је инсистирала. Некима надницу није могла исплатити одједном, те би им говорила да дођу сутра по остатак дуговања. Нико се није бунио, јер су знали да ће исплате сигурно бити, зато је Мица била посебно поштована.
     Причало се да је толико била опседнута плаћањем, да није могла спавати ако некоме нешто дугује. Чак се пронео глас да ју је, у времену поподневног одмора, неко затекао како спава и како у сну бунца о плаћању. Ето, многи су је поштовали али, што је најбитније, поштовала се и сама. Након годину или две, постао сам пионир. Можда сам касније могао разумети зашто је Мица добила надимак Негро (оџачар грла), а можда и нисам... 

Чур

- Стојанке, дођи овам. Погледај кроз прозор накуд Наћин рид, кажи које видиш.
- Накуд Наћин рид видим снег, исто ко и куде нас.
- Не мислим на снег, бре, Стојанке. Погле на вр Наћин рид.
- Па, и туј је снег, које има чудно?
- Прво ми кажи колко је сати.
- Које ме зебаваш бре, Радивојо, пал ене ти га сат на зид, видиш си и сам.
- Видим, пола дванајес је. Још малко па ће пладне а деда Урошов оџак се јоште не чури.
- Долеко је, Радивојо, па се не види. Кућа му се једва види и по убаво време а камо ли саг.
- Али, чур из оџак му се увек видеја.
- Па, то јес, видеја се.
- А саг се не види.
- Не види се... Да му се неје нешто зло десило?!
- Тој се и ја мислим, Стојанке. Да је по блиско, прешеја би да видим.
- Ма, куде ћеш по овај снег, треба слегнеш до реку, па уз Падиницу...

- Па преко чукар, до Наћин рид и до деда Уроша, знам пут. 

- Ће те вати мрак, бре! 

- Де, несам пошеја... нећу идем. Ћу пратим абер на Власту Сачму.

- Ако је стврано умреја, куј ће га сарани по овуј вејавицу и невреме? Ће га растргну мечке и вуци.

- Е, тај деда Урош остаде сам... а онолика деца... Растикаше се куј куде!

*

     Деда Урош, старина од oсамдесет четири године, умро је те зиме у својој кући потпуно сам. Некада, радовао се и дичио са својим ћеркама које је са својом супругом Радојком, неговао као лале у саксијама. Жену му сатре нека бољка онда када је била најпотребнија породици те он оста да ћеркама буде и отац и мајка. Радовао се њиховом одрастању и сазревању, и говорио како су то његови најлепши цветови наде. Веома је жалио што ту радост није могао делити са својом вољеном Радојком те је својој деци увек говорио оно што је и сам желео: "Радојка би волела да буде тако и тако...". Пружио је ћеркама све што родитељи могу пружити својој деци почевши од обувки, одеће преко школовања до удаје. Свим зетовима је дао пристојан мираз а најмлађој је направио кућу у селу, у близини своје куће, надајући се да ће наћи зета који ће се призетити. Но Милена, којој је кућа била намењена, са својим Драгишом оде у Аустралију а кућа оста празна. Остале ћерке су се већ биле поудавале по судседним селима али и оне се убрзо одселише по градовима широм Србије а и ван ње. Невенка оде у Италију, Миланка у Смедерево а Марица и Гордана се скућише у Београд. Тако, деда Урош, и поред петоро кћери, оста сам у планини да се бори са свим оним што старост зна да понуди човеку. Ћерке и зетови забаталише да га посећују а унуке није видео никада - ниједног. Скоро свакодневно га је прогањала једна немила помисао: његове ћерке се односе према њему као да су деца неког његовог непријатеља. Имао је осећај да је над њим примењен психчки лапот. Чинило му се да би лакше поднео ритуал оног правог, физичког лапота.

     Радост и тугу, старост и бол, делио је са једином живуљком коју је поред себе имао - са псом Белчом. Међутим, од прошле зиме је остао сам јер су Белчу у Падини растргли вуци. Деда Урош је испод борова пронашао једино што је од Белче остало - његов реп.
     Ето, дође друга зима, дође ред да и деда Уроша напусти живот а да то нико није знао. Својој Радојки се придружио нежно и тихо, као што је и живео, ненаметљиво, неприметно, удаљен од људи, од својих најмилијих, од света и свега... Тога јутра његов шпорет није зажарио, оџак није зачурио.

*

- Људи, сакупили смо се овде да се договоримо око једне ствари.
- Шта има да се договарамо, сутра устајемо у пола четири, узимамо опрему, пустимо керове и правац планина.
- Тако је, правац планина с тим што нећемо ловити.
- Зашто, Власто, нећемо ловити? Зар да ми пропадне недеља, сад кад је отворена сезона лова на зечеве?
- Неће нам пропасти дан, Стево. Него, ко још иде са нама?
- Славко Поп је рекао да ће ићи. 

- Ти Мишо, идеш ли?

- Идем ја а иде и Раде Жаба. За Вељу Призетка нисам сигуран...
- Доста смо.
- За шта смо доста, Власто? Зар да пешачим до Наћиног рида а да не испалим ниједан метак?
- Испалићеш, Мишо, испалићеш.
- Па, за који враг идемо у планину, ако не ловимо?

*

     Те зимске недеље, уморна група ловаца је нешто пре поднева стигла пред кућу деда Уроша. Ни сами нису могли знати колико пута су се огрејали око његовог шпорета или преноћили, када би их захватио кијамет. Деда Урошева кућа је вазда била отворена за сваког добронамерника а посебно за ловце Доњомалце, који су му често доносили намирнице из вароши. И увек би их деда Урош питао, има ли каквих вести о његовим унуцима, на шта би међу ловцима настајао тајац. Схватао је старина ту мучну тишину, као оловно бреме тешку, и ништа више не би питао.

     Ловци су се убрзо организовали око укопа, поштујући локалне обичаје у Срба за такве прилике. Сандук су сковали од некаквих полутрулих дасака, скинутих с тавана а од стабла младог храста направише импровизовани крст на коме, уместо цвећа, ставише зелену гранчицу тује. Од цветова наде и њихових потомака, нико није могао присуствовати сахрани и нико није могао оплакивати деда Уроша али... Управо када су ловци почели спустати сандук у раку, планином је одјекнуло завијање ловачких керова. Недуго затим, бука из пет пушака се стопила у један пуцањ.

*

- Стојанке, чу ли ти овој? Приђи при прозор да видиш нешто.
- Аха, чу... Гле, према Наћин рид се види чур из деда Урошов оџак!
- Добро је, саранили су га. 

Није доступан

- Цео дан си замишљен, шта те мучи?
- Ма... треба ми један податак о нечему. Знао сам па заборавио, сад се не могу сетити...
- Битно ти је нешто?
- Врло ми је битно.
- Могу ли ти ја помоћи?
- Немаш ти појма о животу а још мање о смрти, будала си био, будала остао.
- Ја се не жалим што сам будала.
- Знам, теби то не смета, сметаће онима око тебе.
- А зашто не назовеш некога?
- А кога? Променили су ми телефон. У овом имам само два броја, од оца и другара Мишу.
- Па, назови оца.
- Ех, када је мој отац сахрањен, нисмо му ставили телефон.
- Назови, онда, другара Мишу.
- Мишу? Па, он није доступан, човече!
- Како?
- Још је жив, будало.

Перфекциониста

     Прошло је неколико месеци од како се Смиља развела, потом отишла за Београд. У граду је пронашла некакву гарсоњеру за становање а потом се запослила. На послу је упознала  Снежану, са којом је почела чешће да комуницира. Како је у њој препознала особу сличних склоности, тежила је да са њом оствари приснији контакт. Снежана је у град дошла из западне Србије а становала код неких даљих рођака, који нису били нарочито одушевљени њеним присуством, те је Смиљи предложила да заједно станују код ње. То је нарочито погодовало обема јер се Смиљи пружила прилика да отклони терет самоће, Снежани да се курталише тутора, а уз то су  трошкове становања делиле на два дела. Током слободног времена разговарале су о свему и свачему, међутим... Задњих дана, разговор, који је вођен између две жене, две цимерке и пријатељице, није био баш пријатан. 

- Не, не могу да те разумем! - рекла је Снежана.

- Верујем ти. Не можеш јер ниси била на мом месту.

- А, шта да сам била?

- И ти би учинила исто.

- Мислиш?

- Сигурна сам, - потврдила је Смиља.

- Како си тако сигурна?

- Па ти не знаш какав је то човек. То, у ствари и није човек. Он је висак, он је лењир, он је метар, вага, либела...

- Жено, сабери се, говориш о свом бившем супругу.

- Хвала Богу да је бивши.

Једне вечери, док су испијале ко зна коју кафу по реду, Смиља рече Снежани: 

- Знаш ли шта ми пада на памет?

- Шта? Шта си смислила?

- Баш добро си ово казала, смислила сам.

- Да чујем.

- Пошаљи ти њему захтев за пријатељство на фејсбуку па ћеш видети са каквом особом сам ја живела четири године. Друга не би издржала ни четири дана.

- Твом мужу?

- Бившем мужу, Снежана, бившем!

- Добро, де. Јеси ли сигурна да то желиш?

- Потпуно! Само ти то уради.

     После неколико дана, када је Снежана рекла Смиљи да је њен бивши прихватио захтев и да су успоставили контакт, Смиља је зинула од узбуђења.

- Стварно!? И... како је било, јесте ли се писали?

- Де, седи, најпре кафу да попијемо...

- Ма, дај, не држи ме у неизвесност, кафу сам управо попила. Причај шта је било.

- Писали смо се, нормално.

- Нормално?

- Нормално.

- Слушај, ти мене зајебаваш.

- Како?

- Па, код мог бившег мужа не постоји реч "нормално"!

- Претерујеш, човек је прихватио захтев а онда ме питао шта ме навело...

- Шта си видела у њему?

- Па, није баш тако рекао али...

- Управо то личи на њега. "Шта Вас води к мени"?

- Да, баш тако је написао.

- Рекла сам ти, то је један покварењак, перверзњак и перфекциониста.

- Жено, ништа ми лоше није написао. Рекао је како је разведен, да се сам о себи стара, да воли уметност...

- ... и природу, и добро друштво, и да води здрав начин живота, да гаји цвеће и још много тога а све то наводи како би те придобио. Шта је рекао за жену, то јест, мене.

- Није те ни споменуо.

- Молим?

- Кратко смо се дописивали, рече како је у послу - кречи. Извињавао се што мора прекинути дописивање.

- Да, то је он! То је урадио плански.

- Како, плански, не схватам?

- Намерно је прекинуо да створи утисак увиђавне особе која нема намеру да ти досађује и особе која брине о себи, о кући... Питаш ли се зашто сам кречи, зашто није платио неког мајстора?

- Зашто да плати ако већ сам уме да кречи?

- Није новац у питању већ је његова универзалност дошла до изражаја. Он је перфекциониста! Ниједан мајстор не би умео да окречи боље од њега, ето тако он размишља.

- Ама, шта има лоше у томе да сам одради оно што зна?

- Лоше је то што све зна. Зна да направи гулаш, зна да поправи бицикл, да посади ружу и ореже, да замени гумице на чесми, да изриља и посади, поправи браву, замени осигурач, окречи... ма, све он зна!

- Па, добро, уради ли то стварно тако квалитетно? Како би урадили мајстори...?

- Не знам, код нас ниједан мајстор никада ништа није радио. Него, када се будете следећи пут дописивали, ти му мало забаци удицу.

- Како да забацим удицу, о чему говориш?

- Дај, ја ли да те учим како да то урадиш? Онако, мало издалека, мало ласкања и тако то...

- Ало, на шта ти то мене тераш? Да се удварам твом бившем мужу? Па, ти ниси... стварно ниси нормална!

     Ипак, Снежана је након великог Смиљиног притиска и наговора попустила. Али, након свега тога, морала је Смиљи реферисати сваки детаљ преписке. Убрзо се покајала што јој је попустила  и упустила у њену прљаву игру. 

- И, шта је било?

- Било је...

- Причај!

- Мало сам му повлађивала, подилазила, увлачила се, умиљавала, ласкала... - помало нервозно је Снежана избацила из себе и више него што је било потребно, рачунајући да ће тако ставити Смиљи до знања како ствар почиње да се отима контроли, да она жели да иступи из игре.

- А он, а он!?

- Он? Он је рекао да је затечен, да то није очекивао од мене, да сам неозбиљна и још неке речи, не сећам се свих.

- Одбио те?

- Једном речју, одбио. 

- Знала сам! Је л' ти сада јасно са ким сам живела, са каквим човеком?

- Ја ту не видим ништа страшно, ти претерујеш.

- Претерујем, ништа страшно? Па, сваки нормалан мушкарац би насрнуо. Е, али не и овај, он је опрезан, он је перфекција. То је његова метода, држи те на узици, тако је мене држао... видиш. 

- По мени, све је то нормално.

- Опет ти, нормално. Ама, на чијој си ти страни? Зар ти нимало не смета тај његов перфекционизам?

- Не бих ја то тако назвала, човек се понаша...

- Нормално, је ли!? А ја сам ненормална? - скоро нервозно упита Смиља.

- Не, то нисам рекла.

- Помислила си, осећам да си помислила. Не умеш да разумеш мушкарце... Па да, зато се ниси ни удавала а спискала си тридесет и кусур.

- Овај наш разговор почиње да буде непријатан.

     Смиља је у стан ушла исцрпљена од посла, с потмулом главобољом, уморна од градске гужве, с осећајем гађења према друштву. Са Снежаном се није видела нити чула од оног дана када је Снежана, видно повређена, напустила стан. Шкрипа улазних врата се стопила са крчањем њених празних црева, док је желудац дреждао за каквим помијама. Ношена мишљу да се то може решити гутљајима кафе, укључила је решо и ставила џезву с водом. У том моменту се огласио њен мобилни телефон звуком, који је власницу опоменуо на то да је стигла нека порука или коментар. Отворила је страницу свог фејсбук-профила и угледала нови захтев за пријатељство, послат са профила перфекционисте.

Златне наушнице

     Корача лагано, успорено. Кораци су јој троми. Осећа тежину свог тела, осећа исцрпљеност и умор. Успела је да направи још један. Сваки њен корак је победа. Са сваким новим кораком као да ће пропасти у земљу, али увек успе да се нагло исправи, у задњем тренутку подигне рамена и настави даље.

     Жена у шездесетим, без живота у себи, рекао би неко ко би је посматрао. Кратко ошишана, офарбана јефтином фарбом. На сунцу, коса јој се пресијава у више боја, црвенкастосмеђу и црну.

Обучена је у костим боје труле вишње, исхабан и превише стар. Успореним корацима приближава се продавници.

- Добар дан, - уморним гласом рече. - Деда ме послао по кексе. Имате ли чоколадне кексе на мерење? - упита.

- Имамо, - одговори млада продавачица, загледавши се у њу. Као да је однекуд познаје. Крену да је посматра, да би се сетила одакле јој је позната. Успут, уочи на жениним ушима велике лепе златне наушнице, помало необичне.

- Имате лепе наушнице, - рече јој.

- Да, лепе су. То ми је поклон од покојне мајке за осамнаести рођендан. Ево, има већ скоро четрдесет година како их нисам скинула с ушију. Једина успомена коју имам од мајке. Знаш мила, мени су у једном дану убили сина јединца, мајку и оца. Све их побили, на спавању. Муж и ја дошли смо овде. Шта се може?

Њено лице не промени израз, само јој се груди нагло подигоше а из уста изађе тежак издах.

- Страшно, страшно, – прозбори млада девојка. - Немојте ми о томе причати.

- Не, нећу. Него дајте ми двеста грама кекса да однесем мом деди, - рече жена, уз пригодан осмех.

„Отишла је, хвала богу. Не волим да слушам овакве приче. Што ми је то уопште и испричала? Упропастила ми је дан, овакав дан, сунчан. Данас после посла не идем кући. Негде ћу на Кеј у шетњу, да седнем пред неки леп кафић и да уживам у кафи. О, боже, уништи ми дан. Што дође у радњу баш данас"? - размишљала продавачица.

     Покушавајући да одагна мисли о жени са златним наушницама, девојка узе да чита часопис. Њену пажњу привуче овдашња певачица, усликана у компромитујућем положају. Листа даље. "Ухапшена криминална група у Земуну". Угледа тад слику познате водитељке како води љубав са момком. Затвори часопис јер, ипак, није могла да одагна мисли о жени са златним наушницама.

Упита себе: "Колика је њена бол? Да ли упоште има краја? Где почиње а где се завршава? Каква су јој јутра у којима се буди? Шта јој даје снагу да може напред"?

У једном тренутку осети срамоту у себи. Осети је кад се присетила својих хирова, својих намештених депресија, свог незадовољства због обичних животних ситуација с којима се понекад тешко борила. Није осетила тешкоћу и немилосрдност живота, те се упита како би се она изборила са тим ужасом који је жена са златним наушницама носила у себи.

     Прошло је много дана, чак и недеља а жену са златним наушницама више није видела.

„Само да више не долази, упропастиће ми дан"! Вероватно живи у другом крају града и код мене у радњу је сигурно случајно залутала" – мислила је у себи. 

     Заборавила је на њу. Њен живот је наставио да тече својим уобичајним током. Скувала је себи кафу, села на степеник, запалила цигарету. Опет је узела дневну штампу да чита, желећи да види која се естрадна звезда слика пијана или дрогирана, или задигнуте сукње, док на ветру откључава врата свог скупоценог аутомобила. Изненада девојка осети да је неко тапше по рамену. Окрену се и угледа никог другог до жену са златним наушницама. Не баш срећна што је види, упита је: 

- Откуд ви?

- Ево, мила, кренула сам доктору. Код приватника идем. Нисам добро. Ови у државном ми заказали тек за шест месеци а до тад могу да рикнем, - насмејано јој одговори. - Види, - настави жена: – Немам их више. Подигну десну руку па са прстима отклони косу са ушију. Наушнице не беху на свом месту!

- Па, где су? - девојка упита.

- Продала сам их, морам да платим доктора. Ма, није ништа вредно мене.

Насмејана, махну руком и нестаде међу групом људи на аутобусној станици. 

     У тролејбусу је била неподношљива врућина. Држећи се очајнички за шипку и гледајући да ли ће можда неко од млађих путника да јој уступи место, осети грашке зноја који јој се сливају низ леђа и врат. Трола је била препуна људи. Гурали су се, стискали, нервозни и љути, приковани једни уз друге. Пожелела је да отвори прозор, да удахне мало ваздуха али бојала се да ће остати и без шипке за коју се очајнички држала. Одједном, одмах тик уз њу, једна госпођа устаде. Жена са златним наушницама, сада, жена без наушница, хитро се прогура између два момка и седе. „Ура, успела сам", - сама у себи радосно рече. Седела је на месту до прозора. Сунце је толико јако пржило да је била сва мокра од зноја, али села је и то јој је било најважније. Каква гужва? Посматрала је људе ознојене, нервозне како дахћу једни другима за вратом."Имала сам срећу“ -  закључи. Извадила је марамицу из црне торбице и обрисала своје мокро лице од зноја. Осећала је тај неподношљив воњ и питала се зар човек може толико да смрди, ловећи погледом отворен прозор. Изненада, док је слушала прве тонове хармонике, питала се: „Ко то пева и ко, уопште, може да пева овде, по овој врућини"? Чујла је дечију песмицу што су некад баке певале својим унуцима:

"Ђиха, ђиха, четри ноге а све четри круте, ђиха, ђиха, ми идемо на далеке путе".

„Баш идемо“ - помисли. Циганчићи певају. Више урлају него што певају. Путници почињу да негодују. Понеки би да псују, бесни на возача како вози, на гужву, а сад и на Циганчиће. Упркос њиховом незадовољству, Циганчићи још гласније почињу да певају, настављајући са дечијом песмицом. У том тренутку једна старица примећује да је у троли упаљено грејање. Обраћа се возачу и виче да исто искључи. Возач губи стрпљење и, вичући гласније од старице, објашњава да не може да искључи грејање јер је у квару. Остали путници се укључују у расправу између возача и старице па и они почињу да вичу. Циганчићи, видевши да их нико не слуша крећу са певањем дечије песмице, желећи да буду примећени. Немо их све посматра и слуша "жена без златних наушница". Згрануто је само пиљила у све те људе али, одједном, постаде јој све то некако смешно и она крену да се смеје. Гласан смех груну из њеног грла, све бришући папирнатом марамицм знојаво чело. Старији господин, у белој изгужваној кошуљи, који је седео поред ње, рече јој:

 - Госпођо, ово није смешно. Ово је жалосно. Усред пакла смо!

Жена без златних наушница погледа га зачуђено па помисли у себи: "Шта он зна шта је туга? Шта он зна што је пакао? Ово је рај! Да, ово је рај! Ово је Србија"! Није знала шта да му одговори. Ћутала је неко време а онда се насмешила, лагано примакла главу човеквом уху па му тихо шапнула: 

- Не знате ви господине, у сред раја смо!

Човек, као опарен, нагло се одмакну што даље од ње, заколута очима па себи у брк рече:

 - Боже, свакаквих нас има!

Аутор приче: An Ja  

Пут

Тумарам по беспућима својих мисли,
крадем сенке добра са сметлишта лепог,
суморни валови од свуда ме стисли:
- Покажи ми пут, - замолио сам слепог.

- Осврни се около - рече ми човек.
- Особу видиш или можда тело, тек?
- Не правим разлику, признајем зацело.
- Особа је с душом али не и тело.

И док тихо склад израња из нереда,
ређају се широм зарђале слике.
Самог себе питам како то изгледа,
кад нам слепац, ето, прошири видике?

Обојени петак

- Шта данас имаш од робе?

- Имам два израбљена, један од њих је у пакету. Имам три, скоро па готова и једног начетог.

- Тај начети, у каквом је стању?

- Ради, само... успорено...

- Колико тражиш за њега?

- Два и по.

- Много је то, дајем ти један.

- Један и по па нека буде твој.

- Договорено.

Овакав, или сличан, разговор се могао чути сваког петка пре подне, при крају Грандстрит улице.

*

     Далеко од ових збивања, на јужном рубу Европе, у маленој земљи Србији, сваке године средином јуна, као крсна слава, литије или локални празник, обележава се и слави Бели Петак. Веровање или традиција - свеједно је. Бели Петак се одувек китио општом радошћу, на лицима људи озареност, у ваздуху ведрина и лепршавост, полетност и усхићење куд се окренеш. Тога дана људи би се веселили уз препуне трпезе, гостили се разним традиционалним јелима и наливали домаћим напицима.
     Људи из ове мале земље нису могли знати да се негде далеко на Западу налазио неко ко је "израбљен, начет или скоро па готов". Овакви синоними су означавали оне који су били на измаку снаге, којима су недостајали неки делови тела, (најчешће пола табана - ухваћених у бегу) или су били престарели. За те људе тамне пути, сваки петак је био Црни Петак! Дакле, Црни петак јесте симбол трговине, Црне трговине! Они који имају намеру да прикрију своја непочинства, не треба да фарбају петак, џаба су кречили!

*

(Можда својим поколењима не можемо бити "славни преци" али им бар можемо отворити очи)!

Врисак душе

Пропадам у амбис, језиву тишину,
у грлу, сам љутеж од дима и паре.
Тумарам кроз маглу и гутам прашину,
устију сувих, очи се ватром жаре.

Онда црнило, копрцај, густа тама
и звоњава хиљаде претешких звона.
Време тренутак, трен ко језива драма,
по шавовима цепа се васиона.

И несносни жамор милиона људи,
из гомиле, наједном, глас се издваја:
"Овај је сазрео, нека му се суди".
Стрепња, агонија и почетак краја.

Грабим, као кроз воду, ка површини,
док држе ме, ка дну вуку безброј руку,
губим дах, дубоко помућене свести,
питам се, на шта ће се све ово свести?

Око мене бука, несносна галама,
немо вичем и ја, ни-са-ким се свађам.
Врисак душе, и ропац који ме слама,
умирем ли или се поново рађам?

Слика

Мали сточић на маленој тераси,
на сточићу шољица кафе,
мир у души, љубав у срцу,
у даљини лавеж паса,

на истоку извир јутра.  

Цвркут птице на грани,
мирис розетле у баштици,
један поглед, један осмех
и један загрљај...

Све саме ситнице.

Слика за срећан почетак дана!

Атоми, атоми...

     Ех, а шта ми можемо урадити да ту беду учинимо мање присутном или да је искоренимо, да је сатремо? Ипак, на крају, све нас чека смрт тако да је борба узалудна. Човек треба да се бори против свих зала која га снађу, и поред тога што је смрт извесна. Јер смрт не долази, она иде у корак са нама, од трена нашег рођења и чека свој тренутак. Вреба из потаје, из заседе, из прикрајка. Онда када смо неопрезни или слаби, она наступа, обузима нас и олакша наше тело за 21 грам.

     Сва ова описана беда, није ни кап воде у мору, ни зрно песка у пустињи, ни влат траве у прерији, ни влас косе у милијардама људи. У великој беди смо ако не верујемо у једну оптимистичну реченицу: "Никада, друже, ја умријети нећу". Само онај човек, који верује у такву мисао је богат човек и спреман да се врати међ' атоме. За њим остају његова дела и настављају да живе. Савремена наука каже како смо сви сачињени од атома. Но, како у природи ништа не може да нестане, или да ни из чега настане, научници веле како материја само мења облик и кружи. Како су сви познати елементи ушли у градњу човека и свега што га окружује, то значи да ти исти елементи једнога дана напуштају познато тело и прелазе у неко друго.
     Ако само мало машти дозволимо да ради свој посао, можемо закључити да умирањем човека, рађа се неки нови облик. Тако се може десити да атом гвожђа једног човека оде у сечиво неке секире. Атом калцијума истог човека може бити део зуба неке ајкуле или део кљове неког слона. Све ово је више-мање јасно па се не бих задржавао око непотребних и сувишних података, да прича не би изгубила на квалитету.
     Светом је до данашњих дана ходало стотине милијарди људи, а са њима је зуб времена изгрицкао сво њихово оруђе, било да је служило у радне или ратне сврхе. Свет је данас постао исквренији него икада до сада. Људска врста је спремна на уништење сопствених саплеменика, јединки своје врсте. Занимљиво и застрашујуће је то што је на таква дела спремна не само зарад свог опстанка, већ забаве и хира ради. Просто сам сигуран да су такви људи саздани од атома који су могли припадати свему лошем што је на земљи постојало. Тако се намеће закључак да је количина зла у човеку, управо сразмена количини атома који потичу из сечива неког јатагана или сабље Џигнис-Кана или Крсташа, копља неког шпанског освајача, неке гиљотине. Али у таквом човеку морају бити и атоми Наполеона Бонапарте, Хитлера, самог Џингис-Кана, Понтија Пилата, Александа Македонског или неког другог крвника-крвопије (који је на самом рођењу имао 21 грам мање).
     Када једном мене више не буде на овом свету, када више не будем могао приповедати, уместо мене говориће ови редови. Наћи ће се неко да их протумачи и можда ће ме препознати у својој шљиви или олуку на својој кући. Могу само нагађати куда ће се распршити делићи мог састава, али свеједно - бићу ту негде. Као и атоми наших предака, који лепршају ту поред нас, и ми ћемо бити дунути лахором, бићемо у блату на потковици неког коња, чинићемо волт неког грома...

Све регуларно

- Није ми јасно како си се запослио, сигурно преко странке?

- Мај дај. Кад сам ја био у некој странци, знаш да се гнушам ма које врсте политичке припадности.

- Знам, али како, човече, како? Данас човек може да се запосли само...

- Није страначки, рекао сам ти. Требао им је возач, ја се пријавио и ето...

- Али, човече, ти си пензионер!

- Да, па шта?

- Није ми јасно... Ниси страначки, ниси... Чекај, ти си скоро отишао у пензију, добио си решење?

- Да, у фиоци је, зашто питаш?

- Јеси ли га читао?

- Јесам, више пута, и?

- Ту ти све пише. У уводној речи пише ко је обрађивао податке, за кога и кад, је ли тако?

- Треба да је тако.

- Даље, у диспозитиву су јасно наведени разлози за доношење решења, је ли тако?

- Таман тако.

- У даљем тексту иде образложење, где овлашћено службено лице ПИО фонда наводи све детаље у вези донетог решења.

- Да, има и тога. Све је наведено.

- Шта имамо даље? Имамо то да те обавештавају ако случајно негде заснујеш радни однос, прекида се исплата пензије.

- Има и то. Има и оно да против решења могу уложити жалбу у року од петнаест дана од дана пријема решења..

- Да, има тога али има и оног да жалба не одлаже извршење решења. Дакле, решење се темељи на Закону и има све форме правног документа.

- Има.

- Па, како си се ти могао запослити а и даље остати пензионер? Јеси ли ти њих обавестио о запослењу?

- Јесам и то у писаној форми.

- Наравно да си у писаној, не играј се са мојим живцима. Шта је даље било?

- У  документу сам навео све што треба, да сам се запослио због ниске пензије, где, кад, како и зашто... Навео сам назив послодавца, све... све регуларно.

- Какво регуларно те спопело, или си ти њих нешто преварио, или... Не, не схватам како ти нису укинули пензију, човече!

- Ех, како. Уложио сам, ову... жалбу.

- Жалбу? Ваљда допис, приговор, обавештење...? Јесу ли ти бар одговорили?

- Јесу.

- Шта су рекли, како су одговорили, баш ме занима?

- Написали су управо оно што си рекао: "Жалба не одлаже извршење решења"!

Мостови

     Свакодневно прелазим преко моста. Преко више њих, таква ми је путања дневног кретања. Док корачам њиховом "територијом", никада не размишљам о њима. Шта ту има да се размишља? Као да немамо других обавеза о којима бисмо морали размишљати? Међутим, није баш тако.

     Конструктори мостова су, од давина, градили мостове у циљу спајања две обале, чиме су људима олакшавали кретњу преко воде или неке друге природне препреке. Тиме је мостовима додељен висок значај у спајању људи. По великим градовима, они представљају архитектонске симболе, чиме својим градовима даривају аутентичност.
     Нажалост, ми нисмо свесни њиховог постојања. Прелазимо преко њих, не приметивши их, не схватајући њихове вредности и предности које нам пружају. Газимо преко њих незахвални и горди, пуни себе и охоли! Никада се нисмо осврнули и захвалили им се што постоје, што нам омогућавају безбедан прелазак преко дивље реке. 

     Ја сам то учинио. Прелазећи преко, застао сам посред моста и гласно изрекао захвалу за његово постојање и услуге које ми пружа. И није ме било брига да ли ме неко посматра или чује. Нисам се бојао ризика да ме неко прогласи лудаком. Имао сам потребу да искажем своје осећање према мосту и учинио сам то. И срећан сам због свега тога. Дан ми је био лепши, обогаћенији.

     Дакле, мостовима припада посебан значај међу свим осталим архитектонским грађевинама, с тога, заслужују посебан осврт и респект. А, да ли људи то знају да цене и поштују? Тешко! Њихов значај би вредновали тек онда када мостови ту не би постојали или ако би били срушени. Када бисмо морали газити реку или прелазити провалију, онда би се сетили моста и његове драгоцене сврхе. Зато, поштујмо мостове јер мостови су...

     Мостови!? Па, није то случај само са мостовима. Исто је и са људима!

Дозвола

Има ли лепшег осећаја

од оног
када знаш

да те неко воли?
Још лепши је осећај 

када видиш
да је то искрено, 

из дубине душе и срца.
И када ти тај неко 

упорно и нештедимице
ту љубав, 

из дана у дан,
доказује својим речима и делима.
За све то, 

потребан је мајушни део тебе: 

Да све то себи дозволиш!

Мој животе

Ех, мој животе...
Путеве бираш сам
без сагласности моје.
Не питаш ме хоћу ли
смем ли, могу ли

и како ствари стоје?

Но, паметан си ти.
Добар.
Ја не ваљам.
Ја сам тај који греши,

ja, који све укаљам.

Каткад ми падне на ум

да сиђем на друм

и кренем без циља.

Да прегазим воду,

превалим у ходу

стотину миља.

Ипак верујем у тебе

ти ме нећеш пуштати

до дна да стигнем.

Олакшаћеш ми муку

Пружити руку,

помоћи да се дигнем.

Рећи ћеш реч важну

у њој поруку снажну:
Није штета пасти, већ

одустати и не устати!

Понекад размишљам, дуго...
Можда нисмо једно за друго.
Ал' ето, гурамо некако,

кроз грозоте и дивоте
заједно ти и ја, мој животе.

Узалуд нам труд, браћо!

Ми, Балканци смо чудан народ, чуднији него што нам је прописано. Сви (Србија, Црна Гора, Хрватска) својатају Новака Ђоковића, али... Узалуд нам труд, браћо!

Мрак песма

Ево стижу неки гости
у рукама носе цвеће,
изговоре „Бог да прости“
и крену да пале свеће.

Без душе на столу тело.
Неко шмрца, неко плаче.
Остало је једно дело,
успомене, леш, иначе.

Скупило се пола села
за сахране и опела.
Спремна чека црна рака
„Нека му је земља лака“

„Дошао је из пепела
пепелу се сада враћа“
Животна се прича свела:
Туга, лелек, укоп, даћа.

Опрости му грехе, Боже,
прихвати га као свога
у свом стаду, ако може?
Покој души раба Твога.

Вјечнаја памјат, и душа
проста, веков'ма лелуја.
Господи помилуј грешног.
Алелуја, Aлелуја!

Нека почива у миру,
нек зазвезда у наш тамин,
све у име Оца, Сина
и Светога духа, Амин!

Савремени српски ратови

     Српски је народ, кроз векове, прошао кроз многе битке, уз поразе или победе, али из сваке битке је излазио поносно, уздигнута чела. Такође, кроз историју видимо да је Србин много пута ратовао против Србина дакле, против себе. Један од примера је борба партизана против четника у Другом светском рату. У оваквим случајевима, Србин је увек бележио победе, не схватајући да су те победе заправо порази, српски порази. Срби су једини народ на свету који могу себе победити а да, при том, од себе не могу изгубити (бар тако мисле)!
     У новијем добу, Србин и даље не може да се ослободи терета ратовања. Као да му је ратовање богомдано, прерасло у навику, обавезу. Што је најопасније, та врста ратовања се свела на ниво грађанског рата, дакле по градовима жиром Србије. Током осамдесетих, у књигу историје, на велика врата улазе ратови за зејтин, кафу, шећер, детерџент. У другој половини те деценије, склопљено је примирје да би само пар година након примирја започео један нови, свеопшти рат, рат за сваки артикал. Крварило се за месо и месне прерађевине, млеко, сиреве, хигијенске потрепштине (па и за улошке - крвопије), вегету, жвакаћу гуму. По природи, за бојно поље су биране продавнице мешовите робе које би се у новонасталој ситуацији могле звати: "Бивше продавнице мешовите робе".
     Током даље историје, бележи се нови рат, рат за гориво! Редови, канте, канистри, флаше, ланци, безбол палице... Овај пут, бензинске станице као бојно поље. После тога следи рат са Бугарима, Румунима, Македонцима, Албанцима... Ратовало се за сваку кап бензина. Кап крви је вредела мање од једног октана.
     Све што дође, кажу, мора и да прође... Можда за неке друге народе, за Србина не! Рат му је у крви и то онај одбрамбени. Никада Србин није започео рат, ратовање му се наметне као што се потреба за јелом наметне гладноме или вода жедноме. А Србин једва чека да дође неки ред како би стао у њему, спреман да кидише...
     Друга и трећа деценија другог миленијума је изнедрила нове ратове, погубне по Србина. Србин више нема снаге да главу држи поносно, усправно. Али држи се гордо и поред тога што и даље ратује, с том разликом што почиње да губи битке! Огромни губици у српским редовима, забележени су у биткама код Икее и Роде, а катастрофалан пораз српском живљу нанесен је у бици, прса у прса, код Лидла. Порази се огледају у томе што је српски народ, у тим задњим биткама, дубоко клонуо духом и предао се помами, коју одликују јагма, отимање, грабеж, пљачка и општа гурњава да се што пре приграби некаква небитност. 

     Србље упада у хоризонт догађаја (одакле нема назад), те оваквим понашањем прихвата ново друштвено уређење које се зове Материјализам!

Не, пријатељу

Не, пријатељу,
не иде то тако.

Не можеш ти рећи:
"Слушај, да ти испричам ово".

И причаћеш Јово наново

или ћеш бар покушати.

А ја ћу те слушати.

Не питаш ме,
имам ли времена да те слушам.
Не питаш, имам ли воље
да због тебе ангажујем
чекић, наковањ и узенгију.

Е, мој пријатељу
не питаш оно најбитније:
Имам ли Ја потребу
да некоме поверим своје
недаће, муке, искушења...
Имам ли жудњу 

да ме неко послуша
бар на трен само?

Да упозна моја хтења!

Не, пријатељу,
Не иде то тако

Све је кренуло наопачке, 

читав свет се изобличио.

А питаће нас млади нараштаји

На шта је то свет раније личио?

А ми... ми ћемо остати неми.

Нећемо знати шта да кажемо

осим да децу своју лажемо,

и то само зато што су једни причали

док су други мишљу лутали

све видели и чули а ипак, ћутали.

Причање није баш свакоме дато

Њиме понављаш оно што већ знаш.

Не каже се узалуд  да ћутање је злато.

Тек ћутњом можеш слово научити ново.

Зато те питам, пријатељу мој,

можеш ли Ти некога саслушати

да ти се исповеди грешна душа,

или ћеш и даље вребати жртву,

од које ћеш тражити да те слуша?

Не, пријатељу!

Непријатељу,
не иде то тако.

Изузетак

- Зашто све то трпиш од њега? Вређа те, чупа ти косу, штипа... Шамара те! Реци ми да разумем, зашто трпиш?

- Знаш како, ја од њега имам све што ми треба. Купује ми гардеробу, обућу, накит. Купује најскупљу шминку, плаћа фризуре. Изводи ме на вечере. Као што видиш, имам све.
- Имаш све што ти треба?
- Да, тако је. Имам све.
- Слушај, мени се не тиче твој приватан живот, живот са њим. Ја само желим да схватим нешто што никако не могу да разумем.
- Шта то?
- Ево, овако. Хајде да кренемо редом. Гардероба! Зар ти немаш никакву другу гардеробу, неку старију?
- Имам ја гардеробе на тоне, али све је то демоде, знаш.
- Како, демоде? Данас не постоји демоде, бар што се облачења тиче. И сама кажеш да имаш толико гардеробе а, с друге стране, желиш још, и још...

- Па, пријатан је осећај када улетиш у ново перје. Људи те гледају, завиде ти... будем примећена, разумеш?

- Добро, а ово за шминку... 

- Шта за шминку?

- Па, то, мислим... Ти си природно лепа, теби не треба никаква шминка. Ти шминком само можеш да наружиш оно што ти је мајка природа дала.

- Ви, мушкарци, изгледа да никада нећете разумети женску логику.

- Зар гардероба, шминка, накит, обућа, вечере... то је све што ти треба у животу? Зар је твој живот саздан само од тих ствари?

- Не разумем те. А шта ми друго још треба? Добро, има ствари које ми тренутно недостају али биће. Путовања, рецимо, планинарења...

- Чекај, мало. Зар си ти спремна да због тих ствари трпиш бруталност од њега? Због показивања себе... Ти дакле, због других људи трпиш сва та психо-физичка понижења? За мрвицу задовољства ти дајеш грумен своје части, одричеш се достојанства, трпиш бол, понижење.

- Да ли су сви мушкарци глупи или си ти неки изузетак?

- Изгледа да сам ја изузетак, како кажеш.

Збирка вицова

- Друже...
- Нес'м ти ја друг.
- Господине...
- Несам ни господин.
- Пријатеље...
- Кви смо бре, ми пријатељи?
- Комшијо, рођаче, долечни рођаче...
- Мкм, јок. Ништа од тој.
- Па, куј си ђавол?
- Ја сам, бре, женско!
- Ту, 'бем ти овај свет, куде ли иде?

- Абе, доктуре, да те питујем нешто, ал право да ми ка'еш.
- Питај.
- Како ти дође у нашу малу да радиш, почеше се рађав бела деца. Како тој може?
- То ти је Циго исто као код оваца: све су беле али има и понека црна, разумеш?
- Разумем, доктуре, све те разумем.
- Шта разумеш?
- Па... ја да си ћутим за децу, а ти да ћутиш за овце!

- Је ли, Милојко, коју позу најволиш?
- Вала, ја навиш волим позу сто шесет девет!
- Први пут за њу чујем. Каква ти је тој поза, куде се работи?
- Пал, на астал!

- Знаш ли да вагина има 8 иљаде нервни завршеци?
- Када смо већ куде вагину, колко тија завршеци има језик?

- Комшике, видо те данаске око кубе, правила си џем.
- Аха, еве ме све сам се раздрндала. Испадоше ми шеснајес тегле.
- Шеснајес?
- Дабоме.
- Абре, па остаде ли ти нека цела, мори?

- Мамо, гле овј дринтаво кутре, гле што је убаво.
- Сине, сада када смо се преселили у Београд, немој више говорити да је то кутре. То је пас.
- Пас?
- Да, пас.
- Туу, бре! А баш личи на кутре.

Јутрос купи једну дињу... Исеку гу, проба гу...
Направи си убав тиквеник!

- Жено, брго! Дај онај комов препек да туримо облогу.
- На које ће гу тураш?
- Ама, сам што скину кечкет, те ти гу чела па право за нос ме уапа. Гле колки ми се надуја. Кво с'г да работим?
- Да идеш па у челињак и да скинеш гаће!

Ми, из околину Лесковац, у гледачке сврхе користимо очи али и руке. Не вика се џабе:
- Пипни, слободно пипни, да видиш!

- Абре Томо, што за тебе викају да имаш голем нос?
- Куј тој вика,
у дупе му га накарам?

Стоју две буве на раскрсницу куде Ракића. Вика прва:
- Ај, ће идемо ли до Подворце?
- Долеко је. Ај да узнемо неко куче!

Има да људи немав, ал ја што не'ам, тој никој нема!

Он га тура дибоко... дибоко. У један ма, она више немож да издржи и вика му:
- Aј бре, турај га!

Мајка у кујну спрема мезелуци за гости, у тај ма улази синче и вика на мајку:
- Мамо, јучер кад ти беше на работу, дооди комшика Лена и татко виј тура у уста оној...
- Чекај сине, стани! Ај саг тој да кажеш тамо у собу пред гости и пред татка.
И одведе дете у собу па га малко окуражи:
- Ајде сине, слободно си рекни које оћеш.
- Јучер кад мама била на работу, дододила комшика Лена и татко вуј тураја у уста оној... оној бре мамо, што поштар тураја тебе у уста.

Отидев два Лесковчанина, Рајко и Сава у војску. Старешина питује Рајка:
- Рајко, које је тој домовина?
- Не знам.
- Ти си глуп! Саво, које је тој домовина?
- Домовина је моја мајка!
- Тачно, ајде Рајко понови, које је тој домовина.
- Домовина је Савина мајка.
- Идијоте, домовина је и твоја мајка! Разумеш ли?
- Разумем!
- Које разумеш?
- Ја и Сава смо браћа.

Дошао пријатељ Београђанин у госте код пријатеља Лесковчана. Угостили га они и повели домаћинске разговоре. У једном моменту пита пријатељ из престонице:
- А ти пријо, имаш ли фејсбук профил, тако можемо чешће контактирати.
- Не'ам пришке ја тој, ја сам ти за тој затуцана?
- Шта си ти?
- Затуцана, бре пријатељу, за на никуд ме неје.
- Па није то тако компликовано, ево ја ћу ти помоћи да...
- Не вреди пријатељу, проста сам ја. Не да сам проста него од просто попроста... ма права проститутка!
Погледа је пријатељ, одмери од главе до пете (погледом задржа на ногама) па после краће паузе рече:
- Ма пријо, ниси ти баш толико проста!

Кад се заподенеше ората од преваре, он је увек викаја да си неће брука жену. Тек с'г ми је јасно зашто је такој викаја, кад се туј њекња запричамо дал је битна величина!

Срето поштара па си га пита д'л има пензија и дечји, а он вика:

- Пензија нема, а дечји сам имаја кад сам бија малеч'к.

Кво је тој КУРКУМА?

Тој ти је кумов одговор на питање: "А кам гу кума?"

Четри жене отишле куде Светога Петра.
И Ст. Петар рече:
- Ај, сг да видимо, д'л сте грешиле!
И рече прва жена:
- Ја сам га пипала с прс.
Ст. Петар:
- Плакни си прс у ов'ј лавор и опшроштено ти је.
И рече друга жена:
- Ја сам га држала у руку.
Ст. Петар:
- Плакни си руку у ов'ј лавор и опроштено ти је.
И рече трећа жена:
- Го'с'н Перо, ако ли да си плакнем уста пре овуј што си треба плакне гузицу?

Одвела наставница децу на ескурзију и требали да преспијев у неки хотел. Пожалија се Перица на наставницу:

- Мене стра да сијем сам, наставнице. Ја сам навикја да спијем сас маму!

- Добро де, Перице, ће спијеш сас мене.

Кад легнули, рекја Перица:

- Не могу се успијем, наставнице. Ја сам навикја да на маму турим прс у пупак и такој заспим.

- Добро де, Перице, тури и на мене прс у пупак и спи!

- Е...ехеј, Перице! Тој неје пупак!

- Знам, наставнице. И овој неје прс!

- Чија си ти, селе?

- Ја сам Јефтина.

- Ма. како те ја не знам? А за куга си?

- За Дању!

- Ма што ми рече?! Па баш ми таква треба! Ја си имам једну скупу за ноћ!

- Одокле идеш, селе?

- Од Гузини.

- А од који си ти?

- Од Тртини.

- А куде идеш с'г, Тртини су на овам?

- Идем у Лазини!

- У, селе, како арно збориш!

Профисор из историју питаја Перицу:

- Абе, Перице, како су Срби искарали Турци од Балкан, ајде да ни кажеш, па ћу ти давам двојку да не понављаш?

- Зорле! - одговори Перица.

- Мајке, мора ти признам, почела сам с комшију да излазим.

- Леле, бре, ћерко, он би могаја татко да ти буде.

- Ма, куј мари за године, тој с'г више неје битно.

- Море, ћерко, неси ме добро разумела.

Песма која не обећава

Ноћас је тама мирисала на црно.

Прељубници и лопови
имали су свој тренутак,
прилику спаса
и своју шансу,
зазвездани васионом
блистали у трансу.

Дан је имао укус прегореле наде.
Неверници и попови
ушли су у тријалог,
околности сплет
и борбе тешке,
да гордошћу и молитвом
исправљају грешке.

Вечерас ће мњење беседити о рату.
Митраљези и топови
утихнуће на трен само,
следећи налет,
хватати залет,
грунути канонадом зла,
баталећи завет.

Слепо верујући, за своје идеале
падају као снопови.
На бојишту лудило, крв,
мржња и трепет!
За сваку пушку
пазаре онако, успут
једну главу мушку.

Сутра. Сутра ћемо заборавити на све.
Обликовани, готови.
Имали смо своју шансу
бар на тренутак.
Били смо слепи,
за грамзиве господаре
исувише лепи.

Убрзо нам следи све што се нареди.
Стогодишњаци, скотови
креираће нашу младост
по својој вољи,
по свом виђењу,
из хира, суровог хтења,
гнусном убеђењу.

Међ' народима у општим наводима
засејани су отрови.
Кроз законе, наредбе,
убијају наш
разум и живот.
Тек да своје постојање
одложим у ћивот.

Ђаволска работа

     Ђаво се крије у свим порама наше коже, у маљама, под ноктима, под језиком, у нашој утроби, у срцу, у мислима... Једино место где се тешко може скрити налази се у нашим очима. Ту је на извол'те. Све у свему, врло га је тешко препознати, пронаћи... Међутим, ако је човек довољно виспрен, или опремљен неком натприродном снагом, он може присуство ђавола препознати у сваком случају. Такав случај се, у нашем граду, догодио се мени.
     Иако смо били из истог града, тек површно сам познавао човека који ме је назвао. Знао сам га као човека који је био шеретске нарави, а волео је и да попије. Врло често сам га виђао пред продавницом, где седећи на гајби испија пиво. Био је крупније али незграпне грађе, не нарочито наочит, још увек момак, у својим касним четрдесетим. Такође, знао сам и то да ради дунђерске послове негде по западној Србији.
- Ало! Је ли то Блашко Муф? - упитао је.
- Да, тако ме зову. А ви сте? - упитао сам и ја.
- Ја сам Влада из града, радим у Новом Пазару за сваку пару, ваљда ме знате? - изгледа да је хтео оставити утисак духовитог човека. 
- Влада из града, нешто ми познато звучи... аха! Мислим да вас знам. Ви сте онај момак што је за опкладу попио гајбу пива...
- А, не... не пијем више. Оженио сам се и забаталио алкохол, него... Имам један проблем.
- Ех, Владо, благо вама када имате један проблем, ја их имам охо-хо!
- Ма, тако се каже, само. Мајсторе, ви радите воду, канализације и тако то?
- Да, углавном то радим.
- Е, одлично. Јутрос ме звала жена, има неки проблем у кући, вода цури на чесми, ако се не варам. Молим вас, ако бисте имали времена да одете до моје куће и решите тај проблем, био бих вам веома захвалан, а оно што кошта то ће се платити, наравно.
- Јао, Владо, немам баш времена... - почео сам да се снебивам, онако како то већина мајстора ради, само да би уновчила свој дар за глуму.
- Мајсторе, молим вас, ја сам далеко а ионако ништа не бих могао да урадим јер не знам. Умем да озидам, да измалтеришем али то око воде, ја ти немам појма. Молим вас идите, и само реците колико пара...
- У реду, Владо, урадићу за сат-два, пре тога не бих могао, заиста, у послу сам, - рекао сам то док сам се излежавао на кревету.
- Е, мајстор-Блашко, хвала и само реците за новац, супруга ће вам платити.
     Да, у месту сам био познат као Блашко Муф. Радио сам све у вези инсталације воде и канализације а надимак сам добио по муфу, делу који се уграђује у водоводну мрежу у купатилу. Од мог заната се могло баш лепо живети. Имао сам посла преко главе али нисам био нарочито вредан. За такве људе се каже да: "Срећа га гледа ал му ђаво не да". Одгађао сам послове и као да сам се држао оне народне: "Мастор не лаже него одлаже"! Али неки ђаво ме натерао да тога дана одмах одем у други крај града у намери да поправим то цурење из чесме. Како ми је Влада саопштио адресу, узео сам неопходан алат и кренуо. 

     Након клика тастера за звоно, врата ми је отворила млада и ђаволски лепа женска особа, која није потицала из наше средине.

- Добар дан, ви сте мајстор Влада, изволите, уђите.

Осредње висине, врло згодне грађе, с бебицом у рукама, преда мном стајала је жена са црним коврџама, које су се спустале до одголених рамена на којима су почивали трегери неке уске али кратке хаљине. Витка стаса као у вите јеле, са грудима као у Снежане Савић, са прелепим вретенастим ногама, одшетала је испред мене и оставила бебицу у креветац. Нисам сигуран да ли су потом њене прелепе, зелене очи, или вишњасте усне изговориле:

- Јесам ли у праву, ви сте мајстор Влада?
- Да, ја сам добар дан, мајстор Влада, - изговарао сам механички, шокиран њеном младалачком лепотом.
- Рекао ми је муж да ћете доћи, хвала вам.
- Где вам је муж... Мислим, где је тај проблем, где вам цури вода? - упитао сам је а у себи се чудио како то да је раније нисам приметио.
- Ево, мајсторе, ту је судопера, ту је чесма, ту је капање воде. Од синоћ је не могу зауставити никако. Капе ли капе, целу ноћ нисам могла заспати. Као да се неки ђаво увукао у њу, - рекла је.
Док је то изговарала, ја сам сваку њену реч упијао и пре но што ју је изустила тако да је до мојих ушију долазила врло мала количина децибела. Деловао сам као да ме обузео неки ђаво и да сам се моментално заљубио у њу!
     Када сам дошао к себи, зауставио сам воду и скинуо вирблу на којој се могла уочити оштећена гумица. Дакле, решење проблема је било врло једноставно: заменити гумицу или целу вирблу. Ја сам се одлучио за ово друго али нисам журио. Док сам чепркао по судопери, потајно ђаволски сам је посматрао и, кроз машту, уживао у њеној фигури. Моју маштарију је прекинула питањем:
- Мајсторе, хоћете ли кафу? 
- Па, могла би једна... - одговорио сам са задршком и искористио њено питање да поглед на њој који трен дуже задржим.
- Какву кафу желите, мајсторе?
- Без шећера, молим вас. Нисам шећераш али ето, кафу пијем без шећера, - намерно сам изговорио дужу реченицу, злоупотребљавајући њену дужину.
- Млеко у кафи? Може ли то?
- Може, газдерице, - ошинух је погледом и рекох то онако како то изговара Никита у филму "Свето место".
- Ево, биће за који тренутак, - рекла је а ја сам се трудио да се фокусирам на тражење вирбле по мојој торби с алатом. Посао, који се завршава за пар минута, ја сам гледао да растегнем што дуже. Све време, док се "газдерица" кретала по соби, и онда када не би обраћала пажњу на мене, возио сам својим очима за њеним корацима. Била је пуно млађа од неотесаног и нисам се могао ишчудити како се тако лепа удала за гајбољупца, коме је мањкала мушка лепота. У исто време, замишљао сам једно: када би ми се указала прилика да будем сам са њом, само бих... само бих... Ех, шта бих, ђаво би га знао!?
     Некако сам посао привео крају, испио кафу и замолио је да склони шољу како је не бих случајно поломио.

- Мајсторе, хоћете ли да вам гледам у шољу? - изненадила ме питањем.
- Ја гледам у њу док има кафе. Када је испијем, ништа осим талога у шољи не видим, - прибрао сам се мало. - А и не верујем много у те ђаволије, не знам... погледајте ако има шта да се види.

Узела је шољу у руке, села у фотељу и почела да је преврће. А онда...
- Материјално сте стабилни... Имали сте проблем са срцем али сада је све у реду... Бол који осећате у врату, узрокован је спондилозом... Једном сте имали мањи губитак на коцки и то сте схватили као опомену... Све што имате стекли сте својим залагањем и поштеним и радом...  У саобраћају сте се једном провукли кроз иглене уши... Идете у цркву и то је добро, имате свог анђела чувара... Хоћете ли да убодете жељу?

Стајао сам поред судопере, немо бленуо у њу и, на тренутак, нисам чуо да ме ишта питала. Њене речи су ме гурнуле у стање шока - у свему изговореном било је логике, још како је било. Као да је била са мном, у мојој кожи.
- Мајсторе... Хоћете ли да убодете жељу, - поновила је питање.
Брзо сам се прибрао мада мислим да је уочила моје стање затеченог човека.
- Како... мислим, како да то учиним?
- Замислите жељу и прстом утисните на дну шоље. За пословне жеље утисните кажипрстом.
- А за друге жеље?
- Па, за друге жеље... ето, за љубавне је задужен домали прст.
- Аха, дакле, сваки прст је задужен за неку сферу живота, - констатовао сам онако за себе, на шта ме загонетно погледала, затим спустила шољу на металну површину судопере. Размислио сам мало о спектру жеља и утиснуо прст у дно шоље. Узела је шољу и погледом почела да чачка по талогу. Потом се благо насмешила а између својих вишњастих провукла следеће речи:
- Мајсторе, мајсторе... Голем сте ђавол!

Морска прича

     Данашњи дан је одисао папреношћу. Толико је било топло да је човек морао ући у воду ако би желео да се намокри. У првим јутарњим сатима, силаском до обале мора закључио сам да нисам био највреднији. Плажа је већ била добро посећена. Прошао сам поред лежећих прилика, које су на сунцу увелико пекле своја недужна тела и зашао у слабо посећен део плаже. У ствари, ту где сам се припремао да скинем све са себе, никог осим мене није ни било. Песак је већ пружао довољну количину топлоте која је нарочито погодовала мојој изарченој кичми. Лешкарио сам и сунчао се, не обраћајући много пажње на околину. У далеку солунску луку упловио је један брод. У следећих пола сата слушао сам мелодију таласа који су се обијали о стене на обали. Онда је у мој видокруг упловила једна госпођа, која је најпре снимила околину, одабрала место у мојој непосредној близини и са себе стресла оно мало крпа, у намери да осунча сваки део свога тела. Убрзо смо остварили визуелни а потом и аудитивни контакт. Како су нам се животна интересовања преклапала, имали смо о чему разговарати током наредна два и по сата.

     Вечерње сате користим за шетњу по граду. Волим да студиозно посматрам и анализирам понашање људи. Та врста забаве ми је једнака гледању филма у којем има хорора, комедије, трагедије, акције, мистерије, фантастике... 

     Навукао сам мајицу преко главе, обукао неке нарочито уске бермуде и крочио на шетајућу површину. Тако дотеран, у врло пријатној приморској атмосфери, промичем поред изложених лажипара и уличних свирача. На сваком кораку наилазим на ресторане отвореног типа где посетиоци у своја грла трпају триглицериде, холестерол, шећер, алкохол и остале гастрономске задовољштине, углавном салату токсина. У свом том неартикулисаном сазвучју, иза себе одједном чујем нечије обраћање, уз осећај да је упућено мени.   

- Добро вече.

 Окренуо сам се и угледао непознато лице које је гледало у мене и поновило:

 - Добро вече, како сте?
- Добро вече, Но... да ли се познајемо од некуд?
- Наравно, познајемо се. Пар преподневних сати смо провели заједно на плажи.
- О, госпођо, извините, ви сте сада обучени па вас нисам одмах препознао.

- Ја сам вас одмах препознала.

- Како вам то полази за руком?

- За руком не али за оком полази, још како.

- Откријте ми тајну, молим вас.

- Нема тајне. Како на плажи тако и овде, запазила сам вас, ви сте по читавом телу тако шланг!

За психијатрију

 

Док ме прекидачи посматрају, ципеле ми се смеју!

Датуми, датуми...

     Не, то нису само пуки бројеви. То су успомене, лоше а и оне добре. Буде се сећања иако ми то не желимо. Тај се процес одвија у нама мимо наше воље. Углавном, успомене нас подсећају да смо имали прошлост. Да смо оставили какав траг иза нас. Да смо, ту и тамо, утицали на равнотежу у Свемиру. Својим деловањем, променили смо Друштво, Природу...
     На данашњи дан, 1980. у 14 часова се завршио мој први радни дан. Локација, Монтажа Развитак у Лесковцу. Радно место, електроинсталатер на електроинсталацији погона Ресортове фабрике. Имао сам у том тренутку један дан радног стажа, тек један од 13.372 дана (36 година, 7 месеци и 17 дана).
     Ех, какав је то осећај био онда! Па, у том трену, Свет је био мој, држао сам га на длану. И не само Свет, не наш Млечни пут, имао сам Васиону у шаци! Радост се мешала са усхићењем, са неверицом... Зар је могуће да сам се запослио, зар је могуће да имам један радни дан, дан радног стажа?
Када је пословођа Вуле објавио крај радног времена за тај дан, да треба прикупљати алат и опрему, да се можемо пресвлачити и спремати за одлазак кући, ја сам желео да останем да радим још, поподне цело, ноћ... да сутрадан пре свих будем на послу, да ми неко не украде радно место. Након одласка кући, стрeпио сам због тога. Мајка ме дочекала са сузама у очима и рекла нешто, не знам шта, нисам је чуо. Мислио сам само на сутрашњи дан, да што пре одем на посао.
     А био сам материјално врло слаб, посао ми је дошао као спас, као дављенику сламка. Имао сам онда само 19 година, желео сам пуно тога а имао сам само голи живот. И један радни дан. И један датум, 14. мај!

     (У погону Монтажа- Развитак сам радио само два и по месеца, након чега сам прешао у Електродистрибуцију Лесковац, погон у Грделици, где сам на месту електроенергeтичара радио до краја радног века, када сам пензионисан 31. 12. 2016. - jош један датум). Доња слика датира из 2012.

Мој земљаче

Земљаче... Moj земљаче!
Питаш ме како сам.
А како ћу бити но, добро.
Ето ме, стојим.
Питаш ме ко сам ја, имам ли име.
Ех, ко сам и које је моје име?
Руина може бити моје име...
Ништавило, Нигде!

Некада, имао сам име. И презиме.
Све сам имао.
И лепоту, и доброту,
младост и драж,
слабост и кураж.
Имао сам јецај, сузу, oсмех
и раме за плакање.
Некада био сам човек.

А сада... Сада сам само лик.
Лик, који личи на своју прошлост.
Сада сам спомен нечијег делања,
битисања, посртања и успињања.
Камен сам на нечијем срцу, вода у опанцима.
Трн у нечијем оку!
Спомен нечије туге и радости,
неких грехова и гадости.
И понос некоме.
Да, сада сам спомен нечијег постојања и кајања.

Нисам ти ја, земљаче мој, од памука
да ме стисне свака рука.
Нисам ни од гвожђа
да ме из "милосрђа" нагриза рђа.

Мемер је моја душа а гранит тело
у њима куца срце од крви и меса.
Ту почива моја снага и моје дело
између трулих костију и леса.

Ето, земљаче мој, споменик сам тек.
Споменик је сада моје име
и презиме, мој земљаче!

Како да те зовем

- Лепа ти диплома, где си је украо?
- Нисам је украо, купио сам.
- Где? Код оног...?
- Не, он није поуздан већ на бувљаку.
- Овако лепе дипломе има на бувљаку?
- Их! Има и лепше али ову сам узео, некако је посебна. Јевтина била.
- Шта пише на њој, шта си сада?
- Право да ти кажем, не разумем шта пише.
- Како то? Јеси ли сада доктор?
- Не знам. И сам видиш да је написана неким чудним словима. Тек понеко препознајем.
- Богами, слова јесу чудна... Ево, има слово А, има О, Т... али лепа је, баш је лепа.
- Да, а има и бројева, то разумем.
- Сад не знам да ли си доктор или ниси, а и сам не знаш. Како сад да те зовем?
- Питаћу неког, ваљда ће неко знати.
- Како ћеш питати и кога?
- Просто, питаћу спремачицу, она све зна. Пре неки дан ми је протумачила неки текст, неки потпис.
- Аха, одлично си се сетио.
- Милена!
- Молим, газда.
- Нисам ти ја газда, ја сам ти сада... ја сам сада то што овде пише. Хајде, погледај шта овде пише па да знаш шта сам за тебе.
- Овде пише Признаница, на ћирилици.
- Милена, слободна си. Ето, шта сам ти рекао, видиш да је посебна.
- Посебна је, Признаниче.
- Тако је, Обрачуне.

Благо нама

- Благо теби, ти си коњ.

- А што је благо мени?

- Па, тебе помињу кад нешто пореде са нечим лепим.

- А кад кажу: "Коњу један"?

- Није исто. Ајд, сам реци, исто ли је кад се каже то и: "Магарче један"! Осим тога упоређују ме кад је у питању мерка... она мерка, знаш?

- Па, ти, магарче, треба тиме да се дичиш, имаш највећи међу животињама.

- Да, али ми чешће служи за поређењe него у сврху за коју је намењен.

- Тише мало, ево га иде вепар, сав се зајапурио.

- Види како се шепури она свиња поред њега а о керовима да не причам.

- Море, то није тако битно. Гледај оне ћурке и овце што га прате.

- А знаш ли зашто иду за њим?

- Мислим да ни оне не знају.

- Знају. Овце га доживљавају као овна а ћурке ко ћурана.

- Да знаш да си у праву, подигао ону главурду ко ован трећак а шепури се ко накљукани ћуран.

- Мене више подсећа на вола.

- На вола? Зашто?

- Па... и сам видиш, кад запне да уради нешто, не уме да стане. 

- Аха, онда... онда је ко биво.

- Мало је један, треба га поредити са два бивола!

- То су већ мајмунска посла.

- Благо свима њима са њим и њему са њима.

- Задриго, задриго... скрнави људски род.

- И још се усуђује да човеком себе назива.

- Тешко људима са њим!

- Да нисам у њиховој кожи.

- Да иронија буде већа, сами су га изабрали за главног крмка.

- И још тврде да нема бољег брава!

- Е, дође ми да се од муке насмејем, њи-хи-хи-хииии!

- И мени,  и-хаа, и-хаа, и-хаа...

- Благо мени што сам коњ.

- И мени што сам магарац.

- Ех... благо нама.

- Благо.  

Зна дете

     Стева и Нада су наше најближе комшије. Између наших кућа постоји жичана ограда а посред те ограде је направљена капија која нам је пpедстављала краћу везу за међусобне посете. Дакле, нe морамо излазити на пут ако желимо у комшилук на кафу или они код нас. Са комшијама негујемо добар однос. Куће су изграђене по урбанистичком плану тако да су једнако удаљене од главне улице и обе куће имају приземље, спрат и поткровље. Испред куће су наше баште а у њиховом дну налази се пољски клозет, који је такође озидан по ондашњем плану, како би се мајстори на изградњи куће могли олакшати. Тај заход је заједнички те га нисмо хтели рушити. Врло ретко смо га користили и то онда када нам се због нужде није улазило у кућу. Како га нисмо одржавали, његов кров је почео да пропада а врата иструлела. 

     Комшија Стева је испред куће засадио дрво лешника а ми три саднице кивија. Комшиница Нада је у својој башти гајила разно цвеће, почевши од зумбула, тулипана, нарциса и многих других цветова чије име не могу да упамтим. Моја супруга не воли цвеће, зато сам ја засејао лепезу змијиних главица. Неколико пута сам са Надом улазиo у вербални конфликт око назива цвећа које гајимо. Она ми је скретала пажњу да се дотично цвеће зове Лепи човек, Цинија, чак и Лепи Глиша али ја сам терао по своме - змијине главице

     Осим неслагања око назива цвећа, нисмо са комшијама били сложни ни у избору музике. Наиме, они су више неговали изворни мелос док се у мојој кући одувек слушала забавна музика. Још од ране младости почео сам да слушам баладе, шансоне, поп музику, све врсте рок музике, а ту своју љубав сам пренео на моју кћеркицу, Машу. Она је од своје треће године заволела и слушала Чолића, Балашевића, Индексе, Смак, и многе друге квалитетне извођаче који су били препознатљиви по свом стилу свирања или певања.Често бих седео на тераси и уживао у погледу на своје "змијолике" цвећке, на свој и комшијин целокупни плац. Лепоту тог погледа би једино кварио наш пољски клозет јер је био део видокруга, те смо са Стевом имали у плану да га срушимо.

     Пуно пута сам на спрату своје куће отварао прозор а затим бих знао да откачим Рибљу Чорбу, Парни Ваљак, Тешку Индустрију... Моја кћеркица, која би се играла по дворишту, већ је у четвртој години непогрешиво знала да препозна ко је извођач, назив песме или ком жанру припада музичка нумера, док би та иста песма комшијама представљала буку. Да, баш тако, јер за њих је све осим изворне музике била бука.

     Једног дана сам кћеркици на спрату пустио "Боље да носим кратку косу" групе Пекиншка Патка у жељи да видим шта ће рећи. Мало је шетала по соби, пришла прозору и рекла:

- Тата, серенада!

- Не, ћеро, ово је панк композиција.

- Ма, серенада. Дођи, - рекла је и показала прстом кроз прозор.

Пришао сам и погледао према клозету. Зна, душа татина, није панк!

200 дм

     На нишкој пијаци аутомобила се тог недељног преподнева створила нека гужва. Више људи је кренуло у једном смеру, не само потенцијални купци већ и сами продавци, власници аутомобила. Како је знатижеља постала велика, отишао сам и ја да видим разлог који је свима толико пажње привукао. Наишао сам на стајаћу гомилу људи а они спољашни, новопридошли су се гурали ка центру догађаја. Ја се нисам могао пробити да видим о чему се ради. И боље. Боље јер је дошло до свађе а потом и до туче. Нисам могао видети али сам могао чути. У жижи догађања одвијао се овакав разговор, боље рећи дрека:
- Дај га овамо! Цепај!
- Не може то на овој пијаци.
- Ово је збрка и превара!

- Какве марке, кави бакрачи?!
- Ама, људи, баталите свађу, ствар је окончана.
- Шта окончано, хоћеш да ти заврнем шију?
И још много увредних речи су се могле чути, и ко зна докле би то ишло да није наишла ондашња милиција. На њихов долазак, атмосфера се мало утишала мада, било је крупних речи и повика. И даље нисам могао видети ништа од онога што се дешавало јер, сви окупљени су чекали расплет неке збрке. У гомили сам препознао мог друга Шурјака из околине Власотинца. Звао се Мирослав али је са оном дужом косом и носем, неодољиво подсећао на Ивицу Шурјака, фудбалера сплитског Хајдука.

- Где си, бре, Шурјак? Шта се ово дешава?

- Ево, мало мајем по пијаци. А ово... не знам, покушавам да видим. Откуд ти?

- И ја мајем. Хајде ти покушавај а ја одо да купим по једну пљескавицу за нас.

Стигавши до места где се продају пљескавице, затекао сам још већу гужву. Дакле, било је и оних који су се бавили својим стомацима. Очигледно, глад је надвладала знатижељу.
     Те 1984. сам имао двадесет три године и нисам имао намеру да купујем било какво возило. Ето, ишао сам само да осмотрим пијацу, да видим који се четвороточкаши продају и за какве новце. Уз то задовољство упоредо, ишло је и оно друго, пуњена пљескавица код Крле, чија је покретна роштиљница била мало удаљена од центра пијаце. Након дужег чекања, некако и ја дођох на ред да купим две пуњене.

- Нема више пуњене, има само обичне. Могу да ти турим црни лук и алеву. Може?

- Може, - рекох ја а у себи опсовах. - Дај ми два комада.

- Две пљескавице?

- Да, два комада пљескавице.

- Еј, дечко, бата Крле неје овде дошеја за зебанцију, на комад не продавамо. Иде цела пљескавица, оћеш?

- Оћу, бата Крле, - покушао сам да изгладим ствар.

Када сам, најзад, добио тражени залогај кренуо сам назад али, авај! Више није било ни гужве ни Шурјака. Све се смирило као да ничег није било. Оближњи Брка је био леђима наслоњен на своју Ладу и погнуте главе у дубоким мислима. Како се сва ова таланта одигравала у његовој близини, упитао сам:

- Брко, шта ово би? Где се деде она гужва?

- Ма, пусти ме у три материне... - невољно одговори он. 

Још неко време сам тумарао по пијаци у нади да ћу се видети са Шурјаком али... и он је нестао као и она гомила и галама. Није било ни милиционера. Пљескавице сам појео сам, једну целу, другу такође целу. Убрзо сам отишао у правцу аутобуске станице. 

     Конопница, село поред Власине, на пола пута између Власотинца и Лесковца, 15. август је исте године. Конопничка црква Успења Пресвете Богородице тога дана слави Велику Госпојину. Традиционално, у том селу се на тај дан одржавао вашар који је био врло посећен и познат по својој масовности. 

     У то време. имао сам девојку из Буниброда те смо се код цркве требали наћи. Што би наш човек рекао, очи су ми испале гледајући с које стране ће наићи али ње нема па нема. Ротацијом главе, обухватао сам полукруг од 180 степени, цео вашар сам држао под контролом. Нада да ће доћи, у мени је већ почела да малакше. Одједном, нечија рука се спустила на моје раме, неко ме с леђа контактирао. Када сам се окренуо, најпре сам угледао дугу косу а затим нос. Шурјак!

- Где си бре, човече, нигде те нема? - рече он.

- Ево мене, него тебе нема.

- А, оправљам неке папире, идем ван.

- Где, ако није тајна?

- Бегам за Немачку. Хајде, причаћу ти. Идемо да ицепимо по једно студено пивце.

- Хајде, баш сам жедан, сунце упекло...а могли бисмо и по једну пљескавицу... Чекај! Пљескавица. Сад сам се сетио. Јеси ли сазнао шта се ономад догодило на нишкој пијаци?

- Хајде, причаћу ти, сазнао сам. Идемо по пивце и пљескавицу, ја плаћам.

- Причај успут, могу да те слушам у ходу.

- Па, овако. Ауто је био са љубљанским таблицама...

- Љубљанске таблице!?

- Не прекидај ме. Жена је имала намеру да прода свој мерцедес...

- А зашто га није продала у Љубљани?

- Ракох ти да ме не прекидаш, ту у Нишу је била удата за нашег човека.

- И?

- Жена написала на папиру "Mercedes Benz, 1980. 200 дм"  и залепила на ветробранском стаклу.

- 200 дм, двеста марака?

- Да, двеста марака.

- Па то је нека зајебанција била.

- Тако су и други мислили све док храброст није скупио неки Милан Зека из Гегље.

- Гегља, где је то?

- Не знам, неко село код Медвеђе.

- И даље?

- Па, видиш, он се одважио да приђе жени и да је пита, да није нека зајебанција. А жена... само да си је видео! Словенка, Габријела. Лепотица, брале.

- Зато јој нико није смео прићи. А она гужва?

- Е, овако. Када су и други схватили да се не ради о зајебанцији, почели су да се буне и нудили више, нарочито прекупци. Али она није хтела ни да чује за више. Гужва, свађа и туча десила се када су обе стране потписале уговор о купопродаји, па су прекупци хтели да га поцепају.

- Не разумем. Зашто није хтела више новаца, то не разумем. Па, свако се труди да прода што скупље.

- Е видиш, распитао сам се и за то. Савим је логично.

- Дедер да чујем ту логику, леба ти и пљескавице ти!

- Тај мерцедес јој је муж купио када су се узели. Додуше, купио га на своје име али је њој дао папире да са аутом располаже. У међувремену, он је почео да лута, да излази, да шврља и...

- И?

- И нашао млађу. Е сад, тај њен муж је хтео да поврати ауто и да га поклони овој, новој. Пошто жена није хтела да чује за то, он се досетио па јој је преко адвоката наложио да прода ауто а да новац од продаје уплати на конто његове љубавнице.

- Аух, каква прича! 200 дм! Ала га је оправила! Стварно логично.

- Вала, баш! Ни Сократ га не би боље осмислио.

У том моменту, спустила се рука на моје раме. Када сам се окренуо, угледео сам дугу косу, прћаст носић, лепе црне очи и усне које преко кармина говоре:

- А, ту ли си? Ја те чекам код цркве а ти једеш пљескавицу, - рече Весна.

Прилика као неприлика

     Размислимо о прилици која нам се нуди. Ако је на време не уочимо, отићи ће од нас и никада нам се више неће вратити јер је нисмо препознали. Прихватимо сваку прилику и будимо јој захвални што је она нас препознала. Нови сусрети нису случајни, сваки од њих има своју мисију - неки су награда а неки казна. На основу тога ми бирамо себи пут којим ћемо корачати. 

     И знајте, нема погрешног већ другачијег пута (све зависи јесмо ли реално прихватили животне критике). Свако ко игнорише казне и лати се само награда, тај неће знати да вреднује било шта од животних благодети. Не каже се узалуд: "Указала се прилика...". Будимо увек у прилици да спознамо прилику и она ће нас радо прихватити у свој загрљај. Нудимо да би добили, узимајмо да бисмо могли пружити. Не латимо ли се прилике бићемо у неприлици.