крадем сенке добра са сметлишта лепог,
суморни валови од свуда ме стисли:
- Покажи ми пут, - замолио сам слепог.
- Осврни се около - рече ми човек.
- Особу видиш или можда тело, тек?
- Не правим разлику, признајем зацело.
- Особа је с душом али не и тело.
И док тихо склад израња из нереда,
ређају се широм зарђале слике.
Самог себе питам како то изгледа,
кад нам слепац, ето, прошири видике?
Нема коментара:
Постави коментар