Рабаџијом се назива човек који сточном запрегом врши услуге превоза терета. Било да као погонску снагу користи коња, волове или краве, (мада је и магарац добар када нема коња) у сваком случају, рабаџија је пожељан, ако вам је неопходан транспорт каквих ствари или материјала. Бити рабаџија, некада је било врло уносно, а и поносно. Имућнији рабаџије су имали по неколико запрега, тако да су могли одрадити више послова у истоме дану. На свадби, поред кума и старог свата, веома важну улогу имао је управо рабаџија, који би за ту прилику своја кола окитио најбоље што је умео и могао, како би превезао младин дар у новоме дому.
У нашем месту рабаџисао је Славче Пикасо. Надимак је добио по својој тежњи или стремљењу ка културном уздизању, управо из потребе да себе промовише као високо културног рабаџију, који ће презати стоку само по свадбама. Човек осредњих година, осредњег раста, осредње развијен, осредње школован, од својих волова се одвајао само кад није било посла. Од своје беретке, која је некада била црна, се никада није одвајао. Причало се да је веровао како му доноси срећу у послу.
Вредно и тачно је радио па је због својих врлина и био тражен. Но имао је и ману, тачније, две мане. Нема где није волео да забоде свој нос, свуда и у свакој чорби је био мирођија и за све се интересовао. Није било неинтересантне информације за њега. Зато се и распитивао за детаље, како би снимио сваки делић мозаика информације. Као друга мана би му се могла приписати његова неодољива навика да задрема чим седне. У кафани је због те навике, често испијао хладну кафу. У биоскопу је успевао филм да одгледа до краја уводне шпице, и да кроз трепавице види имена глумаца, као и име компаније која је снимила филм.
Када је у оближњем граду организована аукција у добротворне сврхе, радо се непозван одазвао да присуствује скупу. Очекивао је да ће само присуство на аукцији утицати на ниво његове културе, а о утиску на мештане да не говоримо. Мотив више за одлазак је била слика голе жене на лежају, копија Рембрантове Данаје, у природној величини. Том приликом се културно уздигао сазнањем да се оригинал слике налази у Санкт Петерсбургу. Тај податак је морао да запише у блокче, у коме је уписивао рабаџијске дужнике.
Некако се изборио да седне поближе изложеном предмету. Јасно је могао да види Данају када су скинули платно с платна. Његов поглед се завршавао тамо негде између Данајиних ногу. Убрзо, црнина његових трепавица се стопила са црнином оног места на слици. Роморење говорника га је мало дубље гурнуло у сан.
Аукција је текла својим током. Организатор ју је успешно водио, дижући износ у зависности од понуде. И већ је почео да подиже цену на крупније износе, што су присутни прихватали, али је заитересованих бивало све мање. Када је говорник мало вишим тоном изрекао баш високу цифру, у том тренутку Славче Пикасо је по инерцији климнуо главом и пробудио се.
- Први пут, други пут, трећи пут... продато господину са беретком у другом реду! - рекао је говорник, чиме је аукција била завршена, чиме је Славче био културно уздигнутији и богатији него икада до тада.
У нашем месту рабаџисао је Славче Пикасо. Надимак је добио по својој тежњи или стремљењу ка културном уздизању, управо из потребе да себе промовише као високо културног рабаџију, који ће презати стоку само по свадбама. Човек осредњих година, осредњег раста, осредње развијен, осредње школован, од својих волова се одвајао само кад није било посла. Од своје беретке, која је некада била црна, се никада није одвајао. Причало се да је веровао како му доноси срећу у послу.
Вредно и тачно је радио па је због својих врлина и био тражен. Но имао је и ману, тачније, две мане. Нема где није волео да забоде свој нос, свуда и у свакој чорби је био мирођија и за све се интересовао. Није било неинтересантне информације за њега. Зато се и распитивао за детаље, како би снимио сваки делић мозаика информације. Као друга мана би му се могла приписати његова неодољива навика да задрема чим седне. У кафани је због те навике, често испијао хладну кафу. У биоскопу је успевао филм да одгледа до краја уводне шпице, и да кроз трепавице види имена глумаца, као и име компаније која је снимила филм.
Када је у оближњем граду организована аукција у добротворне сврхе, радо се непозван одазвао да присуствује скупу. Очекивао је да ће само присуство на аукцији утицати на ниво његове културе, а о утиску на мештане да не говоримо. Мотив више за одлазак је била слика голе жене на лежају, копија Рембрантове Данаје, у природној величини. Том приликом се културно уздигао сазнањем да се оригинал слике налази у Санкт Петерсбургу. Тај податак је морао да запише у блокче, у коме је уписивао рабаџијске дужнике.
Некако се изборио да седне поближе изложеном предмету. Јасно је могао да види Данају када су скинули платно с платна. Његов поглед се завршавао тамо негде између Данајиних ногу. Убрзо, црнина његових трепавица се стопила са црнином оног места на слици. Роморење говорника га је мало дубље гурнуло у сан.
Аукција је текла својим током. Организатор ју је успешно водио, дижући износ у зависности од понуде. И већ је почео да подиже цену на крупније износе, што су присутни прихватали, али је заитересованих бивало све мање. Када је говорник мало вишим тоном изрекао баш високу цифру, у том тренутку Славче Пикасо је по инерцији климнуо главом и пробудио се.
- Први пут, други пут, трећи пут... продато господину са беретком у другом реду! - рекао је говорник, чиме је аукција била завршена, чиме је Славче био културно уздигнутији и богатији него икада до тада.
Нема коментара:
Постави коментар