Насликано речима

     Њено кретање је личило на малу променаду између столчића у башти кафића, где сам лагано испијао сркове турске кафе, трудећи се да у сваком од њих уживам. Када је и трећи пут замакла поред стола, јасно ми стављајући до знања да је њена кретња циљана, пожелео сам да устанем и одем, да напустим место које ми је даривало мир, и атмосферу која ми је уносила раздор по живцима. Шољица са кафом је била тек на пола испијена када сам покушао да реализујем своју намеру а она је изрекла нешто што је моју позадну вратило у столицу.

- Ви сте писац, зар не?
- Нисам и јесам, - одговорих помало невољно.

- Како то? Или јесте или нисте! Објасните, молим вас. Или је тешко објашњиво?

- Напротив; за оне који ме читају, писац сам а за оне друге...

- Ах, да, сад разумем. Ето, за мене сте писац.

     Могла се је звати, Вера, Бранка, Душанка, а могла је носити и име неког цвета или јагодичастог воћа, Вишња, Малина, Јагода, Кајсија, Перуника, Лала... Што се тиче боје њене косе, комотно се могла звати и Шаргарепа. Но из брзог и кратког размишљања, извео сам логичан закључак да се највероватније зове Луција (не знам због чега). Управо у том тренутку она се огласи:

- Опростите, нисам се представила, зовем се Лукреција. Помало необично, зар не?

     Изненађено сам се пренуо из размишљања и збуњено је погледао. Ћутала је и смирено чекала да саопштим своје име. А ја сам се и даље чудио, и у себи питао, како је могуће да сам погрешио за три слова! Куд изоставих оно "кре"? Најзад, након повратка од Нигде, успех да промрмљам: уметничко име ми је Кочебарски, то је довољно, у реду?
- Нараввно, Кочебарски. Желела бих да ме опишете.
- Како да ва с опишем? - зачуђено упитах.
- Онако како ме видите. Разумете?
- Не разумем!
- Писац сте а не разумете. Знате када сликар наслика портрет по виђењу?
- Знам.
- Е, исто тако ја желим да ме опишете по виђењу, платићу вам као да сте ме насликали, то је око тридесет до педесет евра, зар не?
     Ово је већ трећи пут да је изрекла речи: "зар не", што ми је било помало чудно. Рекох себи (у себи), ово не може бити случајно.

- Не верујем да ћу постићи какав литерарни успех, нисам надахнут...

- Молим? Зар вам ја не делујем довољно инспиративно?

- Није то, - рекох. 

- Онда, изволите, латите се оловке или писаљке или чега већ...

- Добро де, хајде да пробам, мада сам данас штур на речима...

- Како штур, ви писци сте врло надарени и наоружани речником, тако се бар прича за вас.

- Ха... Људи износе своје мисли, не обазирите се на гласине!

- Горим од нестрпљења замишљајуће себе, описана вашом оловком.

- Ево, брзо ће бити готово... 

- Не мора брзо... Нека буде квалитетно.

- Биће. Ево, још једна реч и... то је то.

- Само то?

- Да, само то.

- "Не верујте свакоме, верујте ми"! - наглас је прочитала написано. - Опростите, какав сте ви то писац?

- Ја сам, госпо, афористичар!