Леа и паника

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Већ пар година сам ожењен. Живимо у складном браку, супруга и ја. Лепо зарађујемо и срећни смо што, поред посла, имамо и своје становање. У плану нам је да проширимо породицу. Супруга је запошљена у једној агенцији, ради као пословна пратња и веома често је на путу. Ја се никада нисам интересовао за природу посла којим се она бави, али, судећи по заради, очигледно ради неки врло захтеван и добро плаћен посао.
     Ја сам завршио пољопривредни факултет чистом десетком. Такође, на филозофском факултету завршавам психологију, где сам пред самим дипломирањем. Похвално и поносно могу изјавити да, захваљујући студирању и стеченим знањима у оквиру мојих звања, врло успешно обављам задатке на послу, којим се тренутно бавим. Наиме, са апсолутном сигурношћу, дакле, непогрешиво знам да ли ће муштерија купити краставац, парадајз или купус. Пре неки дан сам једној дами измерио кило и по паприка, и чим је дошла до тезге, пружио сам јој кесу и рекао колико треба да плати. Ту смо се и упознали. Најпре смо Леа и ја причали о поврћу, потом о кухињи, о породици... Тако сам сазнао да јој је супруг директор у некој државној фирми и да је често одсутан због пословних путовања. О Стендалу, Золи, Игоу, затим о Канту, Сократу, Ничеу... о њима смо разговарали, уз кафу, у мом стану. О љубави, о верности и преварама, о оргазму, разговарали смо у кревету. Такве смо разговоре водили врло често, а једном приликом, у јеку расправе око Г тачке, мени зазвони телефон. Видим, зове ме жена. Вероватно је хтела да се јави, чисто да не бринем.
- Ало!
- Ало, здраво, мила - једва изустих.
- Мила?
- Па, добро... драга - рачунајући да сам поправио утисак.
- Драга? Добро, де, нек' ти буде. Него, зашто тако брзо дишеш?
- А, телефон ми био на спрату, па док стогох до њ...
- На спрату, кажеш. Како си се, онда, јавио када је зазвонио други пут?
- Па, трчао сам...
- Добро, добро, него... 'ајд откључај врата.
- Која врата?
- Улазна, човече!
- Па, ти ли ниси... ниси на путу?
- Нисам, отказано је путовање. Хајде, отвори... и пожури већ једном.
Ноге ме потпуно издадоше, одсекоше се у трен. Шта да радим?! Паника!
- Брзо, облачи се! - рекох овој у кревету.
- Зашто?
- Леа, не питај, само се облачи и бежи у другу собу, ја да смислим нешто, жена се вратила!
Стрчах брже боље до улазних врата, покушавам да откључам, кључ заглавио, руке ми се тресу, ноге остале на спрату, срце хоће ван, жена хоће унутра, ја хоћу у земљу... Врата се некако сама отворише и жена, чим ме виде, рече:
- Слушај ме добро сад. Одмах кућу да напустиш, ако си горе био са мушкарцем!
- Не... нисам... нема горе никога...
- Сигурно?
- Сигурно, срећо моја, па ти знаш да ја не бих...
- Еј, немој да ме фарбаш, наљутићу се, а ја када се наљутим, ти заш шта бива.
- Знам. Горе нема никог, само... само један...
- Један... шта!?
- Један... то јест, једна провалница.
- Провалница? Па, да. Провалила да си сам у кући.
- Тако некако - сложих се гледајући у под, молећи га да се исти отвори, а у себи псовајући паркетаре што су га тако чврсто удесили.
- Него, ниси ли повређен негде, вероватно сте се похрвали? - брижноиронично упита.
- Не, није ме повредила.
- Дакле, била је нежна и пажљива?
- Била је... и пажљива.
- У реду, нека слободно изађе, нећемо да правимо сцене, разумни смо и озбиљни људи.
Сав срећан што имам тако разумну и савремену супругу, отрчах на спрат и рекох Леи да слободно сиђе, што је и учинила. Сусрет двеју жена је био више него дирљив, али на нивоу, што су исказале пруживши руке једна другој!
- Ивановић. Милена Ивановић, задовољство ми је - рече моја супруга.
- Леа Качар-Марковић, задовољство је моје.
- Качар-Марковић, рекосте?
- Да, Леа Качар-Марковић.
- Да Ви нисте супруга директора Качар-Марковића, који...
- Да, да... јесам.
- Мили, - обрати се супруга мени.
- Мили!? - изненађено устукнух.
- Добро, драги! Одвези госпођу кући... и молим те, учини то брзо али сигурно.
- Али, чему толика журба, драга?
- Па, већ сам ти рекла. Путовање је отказано!

Анегдота

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.   

     Седео сам са њим у кафани, често. Многи су га избегавали због његовог незграпног изгледа, а и лаж му није била страна. Лагао је не зато што му је била навика него, много је причао... много! А када се много прича, има нешто истине у причи, али има и лажи. Мени је Братко био симпатичан, зато га нисам избегавао, чак сам седао за његовим столом и пиће му поручивао. Некада га и нисам слушао, бригао сам своју бригу, али сам климао главом с времена на време, да створим привид пажљивог слушаоца. Е, сад, да ли је он био Бугарин македонског порекла или Македонац бугарског... то нико не зна. Ако би га неко и питао које је нације, одговарао би кратко: - Ас сум ти бе, братко! Разбираш ли? Братко! - и тако, међу људима, он остаде Братко!
     Свако ко би се усудио да му одреди године старости, преварио би се у процени. Ето, можда је био близу четрдесете, а можда и шездесету правалио, нико му није видео неки валидан докуменат о идентитету. Деца су га исмејавала због његовог говора те их баш и није волео. Али, волео је да истакне како многе догађаје може да види унапред. Вели он мени једном:
- Знаеш ли, че Цезар ште мре? И тоа ке си бидне брго.
- Који Цезар?
- Како, који Цезар? Јулије Цезар, бе братко, за него ти зборувам. А, знаеш ли, кој ке га утепа? Не знаеш, дабоме. Ке си га утепа неговата рака, неговото синче, Брут!
- Ма, дај, Братко, то је било још пре две хиљаде година.
- Било је, викаш?
- Па, наравно. Било је, има тог податка, стоји у историји...
- Е! Па, какво̀ ти ја казах? Погрешѝ ли? Ел точно така̀ беше?
     Ето, таквог разговора, док су га се други људи клонили, ја сам помало уживао у њему. А Братко је уживао да га неко слуша. Док је он испијао кафу, а ја некакав чај против гасова, који су ме мучили последњих дана, имао је намеру да ми исприча анегдоту о свом мантилу, кога је увек носио, лети и зими. Само је гардеробу испод њега прилагођавао вањским временским условима. Мантил је имао штрафте по дужини, те сам увек имао утисак да поред мене седи одбегли Јеврејин из Треблинке или Субибора. Једино је недостајала Давидова звезда, да би био аутентичан у свом издању. И баш када се пуним капацитетом занео у причи, и када сам очекивао ту анегдоту...
- Германија ке си напа̀дна на Русија, знаеш ли тоа? - прекиде ме у размишљању и очекивању.
- Али, Рус... Рус кад си земи Каћушу, има да дојде до Берлин! Има да го сравна со земља, целиот градот. Млого ке си страда невин народ, тој ме млогу жал.
Занемех! Не знам шта да му кажем. Него, прихватих игру, па наставих са питањем:
- А, Хитлер!?
- Шо прашаш, шо искаш да знаеш за Хитлерот?
- Шта ће бити са њим, где ће он?
- Сериозно те интересува судбина на Хитлер?
- Да, озбиљно! - и управо сам мислио да сам му нашао слабу тачку, гледавши га како се снебива и одуговлачи са одговором, а он објасни:
- Е, това, братко, не можам да ти кажам. Не сум кадар. Ама, бре, не смем! Разбираш ли?
- Е, јеби га сад! Па, све то што си испричао, све се то догодило... и Швабе, и Руси, и Берлин... Само правиш будалу од мене док те слушам.
- Искаш да кажеш, точно така̀ је било?
- Ма, дај, као не знаш? И сам знаш да се то десило тако како се десило.
- Значи, точно така̀?
- Точно така̀! - готово љутито одговорих.
- Е!
- Шта, е?
- Е, па, не ли ти казах? Погрешѝ ли нешто? А, знаеш ли да ке умре Тито?
- Тито!? Ма, шта ми рече? Тито да умре!? То је немогуће - покушах мало с иронијом.
- Е, Тито. Тито ке умре и неке да ваља. Цел Балканот ке бидна во крв. Крв до колената!
     Била је субота, пазарни дан у месту, гужва у кафани. Ипак свратих. За столом, у десном углу, затекао сам три слободне столице и зелено-жућкасти мантил у седећем положају, на четвртој. Жућкаста штрафта је некада била бела, и опет би могла пробелити ако би мантил био опран. Руке су листале издање дневних новина, а водњикаве очи шарале по страницама. На столу је почивала шољица кафе, напола испијена. Чим сам био примећен, мантил се усправи, а танке усне се помакоше:
- Каде си, бе братко, цел ден те не виждам? Добре ли си, аран ли си? Како гасови?
- А, ево ме, био сам на некој сахрани...
- Каква бе, сахрана?
- Умро је један пријатељ мојих покојних родитеља, неки Рузмарин, не познајеш га, па сам ишао...
- Рузмарин, викаш?
- Да, Рузмарин. Шта има чудно у томе, човек је умро у деведесет другој...
- Рузмарин, с'што к'то онај цвјат?
- Да, баш тај, као цвет, као зачин, као лековита биљка...
- Де, не се једи. Него, ас ти точно казах, да ке ти умре некој од поблиска фамилија. Не ли?
- Прво, ништа ми ниси казао, нисмо се ни видели, а друго, Рузмарин ми није никакав род.
- Не ти казах? Не сме се виждали?
- Не!
- Ха, ха, ха... А, вчера кад ти казва анегдота од мојот мантил? И когато донесо сушен рузмарин за чајот, врзан во крпчето. Не ли казва да имаш гасови во мешината?
- Где си ми, бре, причао анегдоту, где смо се ми јуче видели, шта причаш?
- При тебе. Во твојта кашта си. Него, имаш ли јоште гасови?
- Ма, пусти гасови... не, немој да пусташ... шалим се, тако се наместила прича. Имам гасове.
- А, чајот... неси пил?
- Чекај, бре, Братко, стани! Кажеш, јуче си био код мене, и донео сасушен рузмарин, и испричао ми анегдоту о свом мантилу, и шта је још било?
- И казах ти оно за поблиска фамилија, за смртот...
- Да знаш да сам те до сада уважавао таквог какав си, али ти га данас претера, бре, Братко. Мало ме изнервирала а мало и увредила ова твоја лаж. Баш немаш границе. Шта имаш да кажеш на све ово? - изрекао сам све те речи у циљу упозорења, да му и ја могу ускратити дружење. Ипак, само сам хтео да видим како ће оне на њега деловати. Он приближи своју ситну главу мојој, и тихо, на уво рече:
- А, тај Рузмарин... Да знаеш, че си роднина, голја̀м род. Мајка ти, да је жива, сичко би било јасно, ама... вака, не бива!
Устао сам скоро нервозно (бар сам хтео да тако изгледа), и отишао кући да мало прилегнем и одморим главу од Браткових фантазија. На столу сам, поред уобичајних декорација, затекао смотуљак! Дуго сам стајао без речи, без мисли, без мицања... а онда га одмотах и направих себи чај, иако је надимање стомака нагло престало. Това̀ е вјарно!

Општа хигијена

Моја генерација је још у првом разреду основне учила једну песмицу чика Јове Змаја, непосредно везану за мере одржавања личне хигијене. Стихови иду овако:

"Пре и после јела 

треба руке прати, 

немој да те на то 

опомиње мати. 

Прљавим рукама 

загади се јело, 

па се тако болест 

унесе у тело." 

Ех, давно је то било па се заборавило. Дошла су нова времена, са њима и нова имена, која нас преко разних медија морају опомињати на хигијенске обавезе. Последица наше заборавности, узроковала је потпуну запуштеност природног станишта свега живог на планети. Зато надлежне светске службе морају применити дезинфекцију, дезинсекцију, дератизацију и дељудизацију!

Тестена

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Само му је још та потврда недостајала. Све остале папире некако је сакупио у једној фасцикли, што је био резултат његовог тромесечног одласка у општинску кућу. Док је пре неки дан излазио из те зграде, службеница му је рекла да за потрвду дође у понедељак и да јој се одмах јави, како не би узалуд чекао у реду.
     Његово село и град су повезани градским аутобусом, који на задњу станицу стиже за четрдесетак минута. Млађан је словио за врло тачног човека, поштовао је како своје како и туђе време. Из навике, и тежње да што пре заврши с том потврдом, ухватио је аутобус у шест изјутра. Таман, док је улазио у аутобус, чуо је да га неко зове:
- Млађо, бре, о Млађо!
Када је, онако преко рамена бацио поглед, видео је баба Јулку како се проближава и пружа му некакав смотуљак.
- На, купи ми тестену чоколаду у град.
     Одложио је смотуљак у џеп и кренуо за град, тачније у општинску зграду. Тамо је стигао први и пре почетка радног времена. Када је општински сат означио седам сати, врата институције су се отворила и он закорачи према шалтеру, где је био пре два дана. Тамо затече напудерисану службеницу, са розе траком у коси, те јој образложи разлог своје посете. Она му рече да ту мења колегеницу и да му ништа не може завршити, али свеједно, недостају му таксене марке.
- Купи марке, па онда на шалтер 17 - објасни му напудерисана.
Брже-боље, отрчао је до оближњег киоска и по препоруци купио таксене марке. Исти темпо је користио и у повратку. На шалтеру броја 17, било је већ двоје људи, те је уљудно сачекао свој ред. Када је коначно дошао до шалтера и хтео да пружи таксу у виду марака, уочио је исту розе машну у коси и исто лице.
- Ево марке... него... како то да и овде радите? - Очекивао је одговор, а он је стигао у стилу негодовања.
- То се вас не тиче, дајте марке! Па, ви ово нисте залепили, ја ли да вам их лепим? Ево, залепите и горњем левом углу,
Марке и подлога су се нашли пред њим а он је врло брзо спровео то спајање.
- Ево, добро ли је? - упитао је пружајући папир. Она је ћутке преузела предмет и још ћуткије га простудирала. Када се уверила да је све у реду, рече:
- Ово сада иде на обраду, а ви дођите за сат времена на шалтер број 5 да потпишете сагласност, дакле, све по протоколу!
- Али...
- Шалтер врој 5!
     Већ у следећим тренуцима, седео је за кафанским столом и очекивао кафу без шећера, док му је глава била оптерећена напуредисаном. Када је наруџбина сервирана пред њим на стол, посегао је за новцем да плати кафу. Заједно са њим извадио и онај баба Јулкин смотуљак, који га је подсетио да треба купити тестену чоколаду.
     У општинску зграду се вратио и пре истека оних сат времена и сачекао свој ред пред петицом. Стрпљиво је чекао  у реду а када је ступио пред шалтером... укоченог погледа и без речи, зурио је у розе траку.
- Шта је, шта ме гледате? Зар до сада нисте видели женско?
- Ама, сестро, видео сам... него, питам се, има ли неки шалтер на коме ви не радите!?
- Можда има! - одговори као опечена. - Ево, овде потпишите и дођите за два дана на шалтер број 8, потврда ће бити готова, а и ја сам готова. Са оваквим странкама тешко ћу дочекати пензију. Како вас није стид да ме живцирате?
     Иза шалтера је остала напудерисана да приговара, али Млађан је више није чуо, јер је и њему штогод остало - горчина у устима и вертиго у глави. Окренуо се и удаљио од шалтера, а онда је уочио човека које је одатле долазио, и који је очигледно имао финији однос са напудерисаном. Није могао да издржи а да га не приупита:
- Је ли, пришке... Па, како ова ради... она тамо, она овамо, она онамо... Она свуда?!
- Знате како, скоро је примљена и то страначки. До јуче је чистила по улазима зграда, а ево, сада је развлаче од шалтера до шалтера док је негде не "устоличе". Тренутно је заменила службеницу која је хитно морала код директора да однесе накаква акта.
"Човек је очигледно био добро информисан, вероватно је и он био изложен вишедневној муци у овој згради" - помислио је. Затим је, потпуно замишљен, кренуо према станици. Када је аутобус стигао у место одакле је јутрос кренуо, прво што је угледао, била је баба Јулка. На њу и тестену је потпуно заборавио.
- Дође ли, Млађо? Па, што се овол'ко закасни? Нема те, па те нема...
- Ма, пусти, баба Јулка, закаснио сам јер... јер сам био на сахрани.
- Ма немој!? А, ко је умро, Бог да му душу прости?
- Један... не знаш га ти... како да ти кажем? Умро је онај што је правио тестене чоколаде!
- Леле...
- Да, да! Аууу, да си само видела шта му је била добра сахрана... па три попа, па...
- Схватила је баба Јулка, Млађо. Није му то први пут да умре. Умирао је он и када сам се ја враћала из града, у мојим млађим данима. Ретко када је био жив.
     Када су коначно прошла два дана, упути се Млађан опет у град, у нади да је потврда прошла кроз све протоколе, цензуре, коректуре, експозитуре и ко зна чега још. Ред је испред шалтера број 8 био дугачак. Када је коначно стигао пред шалтер, окренуо се и необављеног посла отишао! Успут је купио тестену...