*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
Седео сам са њим у кафани, често. Многи су га избегавали због његовог незграпног изгледа, а и лаж му није била страна. Лагао је не зато што му је била навика него, много је причао... много! А када се много прича, има нешто истине у причи, али има и лажи. Мени је Братко био симпатичан, зато га нисам избегавао, чак сам седао за његовим столом и пиће му поручивао. Некада га и нисам слушао, бригао сам своју бригу, али сам климао главом с времена на време, да створим привид пажљивог слушаоца. Е, сад, да ли је он био Бугарин македонског порекла или Македонац бугарског... то нико не зна. Ако би га неко и питао које је нације, одговарао би кратко: - Ас сум ти бе, братко! Разбираш ли? Братко! - и тако, међу људима, он остаде Братко!
Свако ко би се усудио да му одреди године старости, преварио би се у процени. Ето, можда је био близу четрдесете, а можда и шездесету правалио, нико му није видео неки валидан докуменат о идентитету. Деца су га исмејавала због његовог говора те их баш и није волео. Али, волео је да истакне како многе догађаје може да види унапред. Вели он мени једном:
- Знаеш ли, че Цезар ште мре? И тоа ке си бидне брго.
- Који Цезар?
- Како, који Цезар? Јулије Цезар, бе братко, за него ти зборувам. А, знаеш ли, кој ке га утепа? Не знаеш, дабоме. Ке си га утепа неговата рака, неговото синче, Брут!
- Ма, дај, Братко, то је било још пре две хиљаде година.
- Било је, викаш?
- Па, наравно. Било је, има тог податка, стоји у историји...
- Е! Па, какво̀ ти ја казах? Погрешѝ ли? Ел точно така̀ беше?
Ето, таквог разговора, док су га се други људи клонили, ја сам помало уживао у њему. А Братко је уживао да га неко слуша. Док је он испијао кафу, а ја некакав чај против гасова, који су ме мучили последњих дана, имао је намеру да ми исприча анегдоту о свом мантилу, кога је увек носио, лети и зими. Само је гардеробу испод њега прилагођавао вањским временским условима. Мантил је имао штрафте по дужини, те сам увек имао утисак да поред мене седи одбегли Јеврејин из Треблинке или Субибора. Једино је недостајала Давидова звезда, да би био аутентичан у свом издању. И баш када се пуним капацитетом занео у причи, и када сам очекивао ту анегдоту...
- Германија ке си напа̀дна на Русија, знаеш ли тоа? - прекиде ме у размишљању и очекивању.
- Али, Рус... Рус кад си земи Каћушу, има да дојде до Берлин! Има да го сравна со земља, целиот градот. Млого ке си страда невин народ, тој ме млогу жал.
Занемех! Не знам шта да му кажем. Него, прихватих игру, па наставих са питањем:
- А, Хитлер!?
- Шо прашаш, шо искаш да знаеш за Хитлерот?
- Шта ће бити са њим, где ће он?
- Сериозно те интересува судбина на Хитлер?
- Да, озбиљно! - и управо сам мислио да сам му нашао слабу тачку, гледавши га како се снебива и одуговлачи са одговором, а он објасни:
- Е, това, братко, не можам да ти кажам. Не сум кадар. Ама, бре, не смем! Разбираш ли?
- Е, јеби га сад! Па, све то што си испричао, све се то догодило... и Швабе, и Руси, и Берлин... Само правиш будалу од мене док те слушам.
- Искаш да кажеш, точно така̀ је било?
- Ма, дај, као не знаш? И сам знаш да се то десило тако како се десило.
- Значи, точно така̀?
- Точно така̀! - готово љутито одговорих.
- Е!
- Шта, е?
- Е, па, не ли ти казах? Погрешѝ ли нешто? А, знаеш ли да ке умре Тито?
- Тито!? Ма, шта ми рече? Тито да умре!? То је немогуће - покушах мало с иронијом.
- Е, Тито. Тито ке умре и неке да ваља. Цел Балканот ке бидна во крв. Крв до колената!
Била је субота, пазарни дан у месту, гужва у кафани. Ипак свратих. За столом, у десном углу, затекао сам три слободне столице и зелено-жућкасти мантил у седећем положају, на четвртој. Жућкаста штрафта је некада била бела, и опет би могла пробелити ако би мантил био опран. Руке су листале издање дневних новина, а водњикаве очи шарале по страницама. На столу је почивала шољица кафе, напола испијена. Чим сам био примећен, мантил се усправи, а танке усне се помакоше:
- Каде си, бе братко, цел ден те не виждам? Добре ли си, аран ли си? Како гасови?
- А, ево ме, био сам на некој сахрани...
- Каква бе, сахрана?
- Умро је један пријатељ мојих покојних родитеља, неки Рузмарин, не познајеш га, па сам ишао...
- Рузмарин, викаш?
- Да, Рузмарин. Шта има чудно у томе, човек је умро у деведесет другој...
- Рузмарин, с'што к'то онај цвјат?
- Да, баш тај, као цвет, као зачин, као лековита биљка...
- Де, не се једи. Него, ас ти точно казах, да ке ти умре некој од поблиска фамилија. Не ли?
- Прво, ништа ми ниси казао, нисмо се ни видели, а друго, Рузмарин ми није никакав род.
- Не ти казах? Не сме се виждали?
- Не!
- Ха, ха, ха... А, вчера кад ти казва анегдота од мојот мантил? И когато донесо сушен рузмарин за чајот, врзан во крпчето. Не ли казва да имаш гасови во мешината?
- Где си ми, бре, причао анегдоту, где смо се ми јуче видели, шта причаш?
- При тебе. Во твојта кашта си. Него, имаш ли јоште гасови?
- Ма, пусти гасови... не, немој да пусташ... шалим се, тако се наместила прича. Имам гасове.
- А, чајот... неси пил?
- Чекај, бре, Братко, стани! Кажеш, јуче си био код мене, и донео сасушен рузмарин, и испричао ми анегдоту о свом мантилу, и шта је још било?
- И казах ти оно за поблиска фамилија, за смртот...
- Да знаш да сам те до сада уважавао таквог какав си, али ти га данас претера, бре, Братко. Мало ме изнервирала а мало и увредила ова твоја лаж. Баш немаш границе. Шта имаш да кажеш на све ово? - изрекао сам све те речи у циљу упозорења, да му и ја могу ускратити дружење. Ипак, само сам хтео да видим како ће оне на њега деловати. Он приближи своју ситну главу мојој, и тихо, на уво рече:
- А, тај Рузмарин... Да знаеш, че си роднина, голја̀м род. Мајка ти, да је жива, сичко би било јасно, ама... вака, не бива!
Устао сам скоро нервозно (бар сам хтео да тако изгледа), и отишао кући да мало прилегнем и одморим главу од Браткових фантазија. На столу сам, поред уобичајних декорација, затекао смотуљак! Дуго сам стајао без речи, без мисли, без мицања... а онда га одмотах и направих себи чај, иако је надимање стомака нагло престало. Това̀ е вјарно!
Седео сам са њим у кафани, често. Многи су га избегавали због његовог незграпног изгледа, а и лаж му није била страна. Лагао је не зато што му је била навика него, много је причао... много! А када се много прича, има нешто истине у причи, али има и лажи. Мени је Братко био симпатичан, зато га нисам избегавао, чак сам седао за његовим столом и пиће му поручивао. Некада га и нисам слушао, бригао сам своју бригу, али сам климао главом с времена на време, да створим привид пажљивог слушаоца. Е, сад, да ли је он био Бугарин македонског порекла или Македонац бугарског... то нико не зна. Ако би га неко и питао које је нације, одговарао би кратко: - Ас сум ти бе, братко! Разбираш ли? Братко! - и тако, међу људима, он остаде Братко!
Свако ко би се усудио да му одреди године старости, преварио би се у процени. Ето, можда је био близу четрдесете, а можда и шездесету правалио, нико му није видео неки валидан докуменат о идентитету. Деца су га исмејавала због његовог говора те их баш и није волео. Али, волео је да истакне како многе догађаје може да види унапред. Вели он мени једном:
- Знаеш ли, че Цезар ште мре? И тоа ке си бидне брго.
- Који Цезар?
- Како, који Цезар? Јулије Цезар, бе братко, за него ти зборувам. А, знаеш ли, кој ке га утепа? Не знаеш, дабоме. Ке си га утепа неговата рака, неговото синче, Брут!
- Ма, дај, Братко, то је било још пре две хиљаде година.
- Било је, викаш?
- Па, наравно. Било је, има тог податка, стоји у историји...
- Е! Па, какво̀ ти ја казах? Погрешѝ ли? Ел точно така̀ беше?
Ето, таквог разговора, док су га се други људи клонили, ја сам помало уживао у њему. А Братко је уживао да га неко слуша. Док је он испијао кафу, а ја некакав чај против гасова, који су ме мучили последњих дана, имао је намеру да ми исприча анегдоту о свом мантилу, кога је увек носио, лети и зими. Само је гардеробу испод њега прилагођавао вањским временским условима. Мантил је имао штрафте по дужини, те сам увек имао утисак да поред мене седи одбегли Јеврејин из Треблинке или Субибора. Једино је недостајала Давидова звезда, да би био аутентичан у свом издању. И баш када се пуним капацитетом занео у причи, и када сам очекивао ту анегдоту...
- Германија ке си напа̀дна на Русија, знаеш ли тоа? - прекиде ме у размишљању и очекивању.
- Али, Рус... Рус кад си земи Каћушу, има да дојде до Берлин! Има да го сравна со земља, целиот градот. Млого ке си страда невин народ, тој ме млогу жал.
Занемех! Не знам шта да му кажем. Него, прихватих игру, па наставих са питањем:
- А, Хитлер!?
- Шо прашаш, шо искаш да знаеш за Хитлерот?
- Шта ће бити са њим, где ће он?
- Сериозно те интересува судбина на Хитлер?
- Да, озбиљно! - и управо сам мислио да сам му нашао слабу тачку, гледавши га како се снебива и одуговлачи са одговором, а он објасни:
- Е, това, братко, не можам да ти кажам. Не сум кадар. Ама, бре, не смем! Разбираш ли?
- Е, јеби га сад! Па, све то што си испричао, све се то догодило... и Швабе, и Руси, и Берлин... Само правиш будалу од мене док те слушам.
- Искаш да кажеш, точно така̀ је било?
- Ма, дај, као не знаш? И сам знаш да се то десило тако како се десило.
- Значи, точно така̀?
- Точно така̀! - готово љутито одговорих.
- Е!
- Шта, е?
- Е, па, не ли ти казах? Погрешѝ ли нешто? А, знаеш ли да ке умре Тито?
- Тито!? Ма, шта ми рече? Тито да умре!? То је немогуће - покушах мало с иронијом.
- Е, Тито. Тито ке умре и неке да ваља. Цел Балканот ке бидна во крв. Крв до колената!
Била је субота, пазарни дан у месту, гужва у кафани. Ипак свратих. За столом, у десном углу, затекао сам три слободне столице и зелено-жућкасти мантил у седећем положају, на четвртој. Жућкаста штрафта је некада била бела, и опет би могла пробелити ако би мантил био опран. Руке су листале издање дневних новина, а водњикаве очи шарале по страницама. На столу је почивала шољица кафе, напола испијена. Чим сам био примећен, мантил се усправи, а танке усне се помакоше:
- Каде си, бе братко, цел ден те не виждам? Добре ли си, аран ли си? Како гасови?
- А, ево ме, био сам на некој сахрани...
- Каква бе, сахрана?
- Умро је један пријатељ мојих покојних родитеља, неки Рузмарин, не познајеш га, па сам ишао...
- Рузмарин, викаш?
- Да, Рузмарин. Шта има чудно у томе, човек је умро у деведесет другој...
- Рузмарин, с'што к'то онај цвјат?
- Да, баш тај, као цвет, као зачин, као лековита биљка...
- Де, не се једи. Него, ас ти точно казах, да ке ти умре некој од поблиска фамилија. Не ли?
- Прво, ништа ми ниси казао, нисмо се ни видели, а друго, Рузмарин ми није никакав род.
- Не ти казах? Не сме се виждали?
- Не!
- Ха, ха, ха... А, вчера кад ти казва анегдота од мојот мантил? И когато донесо сушен рузмарин за чајот, врзан во крпчето. Не ли казва да имаш гасови во мешината?
- Где си ми, бре, причао анегдоту, где смо се ми јуче видели, шта причаш?
- При тебе. Во твојта кашта си. Него, имаш ли јоште гасови?
- Ма, пусти гасови... не, немој да пусташ... шалим се, тако се наместила прича. Имам гасове.
- А, чајот... неси пил?
- Чекај, бре, Братко, стани! Кажеш, јуче си био код мене, и донео сасушен рузмарин, и испричао ми анегдоту о свом мантилу, и шта је још било?
- И казах ти оно за поблиска фамилија, за смртот...
- Да знаш да сам те до сада уважавао таквог какав си, али ти га данас претера, бре, Братко. Мало ме изнервирала а мало и увредила ова твоја лаж. Баш немаш границе. Шта имаш да кажеш на све ово? - изрекао сам све те речи у циљу упозорења, да му и ја могу ускратити дружење. Ипак, само сам хтео да видим како ће оне на њега деловати. Он приближи своју ситну главу мојој, и тихо, на уво рече:
- А, тај Рузмарин... Да знаеш, че си роднина, голја̀м род. Мајка ти, да је жива, сичко би било јасно, ама... вака, не бива!
Устао сам скоро нервозно (бар сам хтео да тако изгледа), и отишао кући да мало прилегнем и одморим главу од Браткових фантазија. На столу сам, поред уобичајних декорација, затекао смотуљак! Дуго сам стајао без речи, без мисли, без мицања... а онда га одмотах и направих себи чај, иако је надимање стомака нагло престало. Това̀ е вјарно!
Нема коментара:
Постави коментар