Искушење

Пред Богом ступише Македонац, Црногорац, Србин, Босанац и Хрват, с молбом да престане ово лудило с короном. И рече им Бог:
- Хоћу, али под условом! Пристајете?
- Пристајемо - повикаше сви.
- Македонац да се прихвати Српства.
- Ке пристанам - рече Македонац.
- Црногорац да се прихвати Српства.
- Но, чоче, јадан не био, него шта ћу!
- Босанац да се прихвати Српства.
- Чуј, ба! Србин, него шта, болан!
- Хрват да се прихвати Српства.
- За кај па не! Тисућљетни Србин.
И застаде Бог на тренутак, а Србин приупита:
- А ја? Чега ја да се прихватим, Боже?
- Исто!

СТАРИ ЖАР

Балада, написана 2007. (текст, музика, аранжман), намењена једној "естрадној" личности. Нисмо се усагласили око цене, мада бих јој је и поклонио да није рекла: "Доста ти је, ја те извлачим из анониме"! 

Синоћ сам случајно 

срела стару љубав
на улици пред кафићем.
Нежно ме поздрави
онако као некад
и понуди неким пићем.

Након пар вискија
све сам њему блискија
а руке нам у сусрет крену.
Реч по реч, час по час
време стаде иза нас
и деси се све у трену.

Ма, нек иде до врага све!
Запали се стари жар у мени.
Ништа није, није као пре,
стигао је као с неба дар, у сени.

Опако зло

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Његов деда је био више него незгодан човек. Људи су га потајно избегавали и псовали а жене проклињале... ко зна, можда је зато тако и завршио. Тај није никога волео, напротив, мрзео је све живо што се мицало око њега. Ратковој крави је мотком пребио ноге само зато што је стајала на путу, којим је и он тога дана ходао. Још од малена је исказивао мржњу на све могуће начине према сваком детету, човеку, жени. Миодрагу је запалио стог сена а неколико дана касније и плевњу у којој су, поред сена и сламе, изгореле две овце и једна коза. Свом школском другу, Слободану, бацио је торбу са књигама у Бранков бунар. Посекао је све Јевремове, тек засађене стабљике јабука. Баба Ружи је украо вештачке зубе и поломио их, а када га је она тужила његовим родитељима, запалио јој је сав веш који је тога дана сушила на жици.

     Када се беше замомчио, није било девојке у селу а да није добила батине од Бошка. У наставку свог живота, наставио је са истом праксом опхођења према свему живом. Тукао је и свога оца, и своју мајку, а када је женио свога сина, музикантима је поцепао хармонике а сватове растерао. Тек неколико преосталих гостију, једва је угасило младине дарове, док су још били онако накићени на колима. 

     На дан рођења свог унука беше нестао. Када се, након неколико дана, однекуд вратио, жестоко је грдио и истукао сина што није задавио своје дете након рођења. После тога је опет нестао, овај пут се није појављивао недељу дана. Најзад, укућани, родбина и сељани, одлучише да претраже околину, у нади да ће га наћи. Тек након три недеље трагања, пронађоше га у шуми. Тачније речено, пронађоше оно што је остало од њега, и то на конопцу, чији је један крај био везан за истурену грану подебелог храста, а други крај завршавао око његове гуше. Беше то Бошков крај. Или, можда није!?

     Његов унук, Рајко, беше чиста реинкарнација свога деде. У понашању се ни по чему није разликовао од њега. Беше још и гори, беше унапредио дедину пакост и зло. У комшијин бунар, из кога је трећина села пила воду, бацио је мртвог пса а потом је комшиници Косари покосио целокупни засад паприке. Истога дана је отишао пред њену капију и певао: "Покосила ко-са Ко-са-ру, Ко-са-ру" 

     Људи су очекивали да ће се нешто код њега изменити када се буде оженио. И променило се. Сада се није тукао само са људима из свог села, већ и са онима из села, одакле му беше жена. А за сваки случај, беше испребијао и ташту и таста, наневши им тек лаке телесне повреде. У резервоар мотора свог шурака, сипао је шећер, да се шурак слатко вози. На Мишином Фићи, резервну гуму није могао да избуши, а своју нервозу због тога, искалио је на жени када је стигао кући, негде иза поноћи. Због следовања, које је добила те ноћи, сутрадан је ишла у оближњу амбуланту на ушивање главе. Код зубара није ишла... један зуб горе-доле... Са својим ћеркама није разговарао од када су проговориле, а са сином и пре тога. Највернији опис њега био би, ако бисмо рекли да је усавршена реплика свога деде Бошка. Свако од комшија био му је трн у оку. А када се комшији Милошу родило прво дете, док су му сви честитали, желећи детету срећно детињство, он је честитао врло пробраним речима: "Дабогда ти дете цркло!" Нема човека  са којим се није завадио и посвађао. Нарочито је волео да се свађа са женама, јер оне су биле "елоквентније и изазовније", инспиративније за свађу. 

     Тога дана је налетео на Миланку. Њен свекар беше алкохоличар за свој грош. Волео је ракијицу више од било чега. Када је своју јетру преоптеретио чарима алкохола, она њега преоптерети чарима смрти. Он јесте био пијанац, али будала није био. Пре него што је испустио своју алкохолну душу, Миланкин свекар даде свом унуку два златника. Миланки пак саопшти, да са супругом води домаћинство као и до тада, те да никада не да на себе, нити на кућу или породицу. 

     Када је Рајко срео Миланку и њеног десетогодишњег сина, беше му се пружила прилика да мало ужива у својој злоби и задовољи потребу за дневном дозом свађе. Беше се посвађао са њом до те мере, да није бирао речи, које ће упутити Миланки и њеном сину. Додуше, ни Миланка није шкртарила на речима, одупирала се колико је знала и могла. Рајко је, ипак, био искуснији у вештини препирке, а онда је ударио на Миланкиног сина:

- А, теби, шта ти је она пијандура оставила? Празне флаше, празно буре... празна му је и глава била. Оставио ти два дуката да Чарону превоз платиш, ето шта ти је оставио! А ништа и нисте стекли, нема пас за шта да вас ухвати! 

Док је дете стидљиво ћутало на самој ивици плача, Миланка се сети свекрових речи. Усхићена и охрабрена њима, одважно иступи пред Рајка: 

- Ништа, Рајко! Наш деда нам баш ништа није оставио. Али... зато је твој деда теби оставио. Ено, оставио ти је онај храст у шуми, а за конопац си, ваљда, стекао! 

Слажем се

     Ово је прича у покушају, о човеку који је увек лагао. И док је лагао, знали сте да вас лаже, али сте га ипак слушали. Људи му нису веровали, навикли су на његове лажи. Ако би коме рекао "добар дан", тај би морао проверити две ствари; најпре да се увери да у међувремену није пала ноћ, и друго, ако је још увек био дан, да ли је заиста добар или је кишовит, ветровит, снеговит, прохладан... Када би вас он по имену позвао, ви сте истога момента морали ићи у Услужни центар општине да "извадите" крштеницу и проверите да ли се заиста тако зовете!
     Међутим, ја сам њему веровао! Све сам му веровао и увек. Чиме сам правдао свој став према њему? Врло просто: дошао сам на идеју да он тако доживљава околину, људе и ствари. Ако би он за небо казао да је каљаве боје, ја бих само подигао поглед да видим ту боју, и климнуо бих главом у циљу слагања с његовом изјавом.
     Ето, стицајем околности, познајем човека који ноторно лаже. Не бира време, начин или место где, како и када ће слагати. Приликом формирања његове личности и карактера, дошло је до неке грешке мајке природе или друштва. Углавном, резултат је поражавајући и такав је какав је. Међутим, и он каткад изрекне истину!? Да, тако је. Истину изрекне онда када нешто нехотице слаже. И ја му верујем. Или само верујем да му верујем, нисам сигуран. Али, слажем се... или се само (с)лажем?

Ја... само нешто да питам

Након дуже паузе, пробисмо лед! Промоција мог првенца "Ја... само нешто да питам" у просторијама Дома културе у Грделици, са мени веома драгим људима. Захваљујем људима из Дома културе на организацији, свим посетиоцима-мештанима, као и члановима клуба "Поезија 016" Лесковац.

 
Рецензију књиге написала Маја Милић,
лектори: Маја Милић и Милица Стојановић, Лесковац,
корице урадио Dragan Velickovic,
поговор написао Зоран Јовановић,
стихове читала Горица Додеровић

Користим прилику да се још једном захвалим спонзорима:
- АПР Голубовић, Грделица
- ТП "ББ", Грделица
- Пекара "ПЕКА", Грделица
- СТР "ИЗБОР", Грделица
- ФС "ГАГА", Грделица
- Фризерски салон "РАДЕ", Грделица
Угоститељска радња "OLD SQUARE".
Као и појединцима,
- Срђан Цветановић, Ковачева Бара
док посебна захвалност иде Владици Божиловић (Bo Vesna), Велика Сејаница.
Штампа - "Уметнички хоризонт", Крагујевац