Мислио сам да пишем причу о оном што мисли. Знате оног што седи на камену и мисли, мисли... и још није смислио. Мислим се и ја тако, мислим... и ја још нисам смислио. Нисам смислио ни причу а ни неке ликове. Њих нарочито не могу да смислим. Чуо сам да је тај мислилац у Паризу. Како се Париз налази у Француској, а Француска у Европи, питам се шта тај има да мисли у тој Европи? Тамо је све већ смишљено. Чак и оно што није смишљено, очас се може смислити - Евопа је то! Једино што не могу да смисле то смо ми. Нас не могу да смисле никако, а знам и зашто: зато јер смо већ смишљени, а за њих измишљени.
Лако је том мислиоцу да мисли по Европи. Мислим се, дођи ти брајко мој овде, код нас, па мисли колико ти воља. Овде ионако нико ништа не мисли, па ето ти посла. Наши те могу запослити да мислиш уместо њих, јер они не могу и да мисле, и да мисле да раде. Ја мислим да је посао мислиоца код нас дефицитаран. То и други мисле, али мисле како не ваља о томе мислити. А што да о томе мисле, кад има ко да мисли о свему, па и о томе. Оно, рећи ћеш има, али не мисли, или не мисли на начин на који би требао мислити. И ја тако мислим.
Не мислим о томе како се мисли по свету, али овде се не размишља као тамо где мисли мислилац. Овде се мисли како да се смишља, потом се смишља како да се мисли. Када би тај мислилац мислио овде, код нас, мишљење би свакако било подељено. Нисам мислио на мишљење мислиоца, већ на наше мишљење о мишљењу мислиоца. За једну исту мисао једни би га осудили, други подржали! Једни би мислили да мислилац мисли промишљено, док би други рекли да је непромишљен, да плитко размишља. А дубина мислиочевих мисли је очигледна, што се види из положаја тела мислиоца. Сав се удубио у размишљање. Предао се мислима. Не једе и не пије, а мисли! Ето, такав нама треба, а не ови што и једу, и пију и... а имају времена чак и да не мисле о размишљању.
Ја сам једном пробао да мислим и мислио сам да је то лако, али цврц! Само сам мислио. Мислим, лако је мислити, али седети на оном камену и мислити, то је већ друга мисао. Искрено, ја не бих могао седети и мислити односно, мислити седећи. Ја волим мислити у ходу, у ходу се брже мисли. Успешно размишљање је када ускладиш корак у такту мисли и обрнуто. Ту једино није добро ако се саплетеш и паднеш.
Једном сам упознао човека који не воли да мисли. Каже он да, када мисли, боли га глава. Он размишљање пореди с пијанком: један дан мислиш - три дана те боли глава. И баталио човек да размишља.
А шта бива са онима који су пијани од размишљања, или са онима који су опијени размишљањем? То питање бих упутио на адресу оног мислиоца па нека он разбија своју бронзану главу размишљањем. Ионако, он је крунисани мислилац. Име, презиме, надимак, занимање, епитет, погрдни назив, вокација, атрибут, субјекат, објекат... све то у једној речи - мислилац! Нашем, домаћем мислиоцу, за разлику од овог бронзаног, размишљање, када пређе у опсесију, он почне да умишља и... и онда дође до:
- Али ја сам мислио...
- Немаш ти шта да мислиш!