Народ је свуда исти. Сваком човеку је неопходна храна, вода, одећа, обућа... да би се одржавао у животу, да би стварао, да би настављао репродукцију. Међутим, када човеку досаде сва ова природна "задужења" и обавезе, он онда одлучи да се мало забави и да на забави истресе вишак енергије, коју није могао да утроши на њиви, или да се ослободи напетости због квара на ауту. А забава кошта, и то различито, у зависности од врсте забаве. Када човек почне да се забавља, он не зна куда све може да га понесе доживљај. Може да буде весело, а може да крене и по злу. Народ, о коме ћу рећи неколико речи, није исти - различит је.
Тога дана, такав, различит народ се у Месту скупио више него обично. Што је време више одмицало, гомила се повећавала на штету простора Места. Убрзо у Месту није било слободног места за још једног човека. Гужва је, бар до сада, била контролисано мирна и умерено гласна. Временом, галама је подигла ниво волумена. Чули су се разноразни повици, али од, сада већ буке, није се могла разабрати суштина и значај речи. На једном месту у гужви, гужва је била израженија но на осталим местима гужве. Убрзо је једна фигура у људском облику почела да се успиње, да вири, да штрчи изнад осталих људских фигура, а пажњу на себе је скренула и нечим што би се могло назвати покушајем држања говора. Упорношћу својом, фигура је, ослањајући се на остале фигуре, успела да се издигне за главу више од присутних. Потпомажући се обема рукама, а и ногама, фигура је успела да плива на површини масе, коју су чинила рамена и главе осталих присутних.
Трајало је то пливање неко време, а онда је пливача неко придржао за ногу док му се у тој активности није придружио још један присутни, придржавши дугу ногу, док је подржани и даље покушавао да држи говор. Подржан овим придржавањем, пливач је сада јасно могао бити уочен са свих страна Места, мада се још увек рукама ослањао на себи најблискије и још увек покушавао...
У следећој фази подршке пливачу, придошли су још неки ликови и својим залагањем додатно стабилизовали штрчача, коме су својом залаганошћу омогућили да му руке буду слободне. Малопређашњи пливач, сада већ штрчач, одмах је искористио новостечено стање и прилику да своје руке искористи у некакве корисне сврхе. Наравно, од овог тренутка, његов говор је могао бити зачињен и пропраћен разним гестикулативним радњама, што је изазвало још већу позорност присутних.
Говор сам за себе, може бити делотворан, али ако му се дода млатарање рукама, (које су сада слободне и могу да раде шта год желе), онда говор поприма дугачију димензију, која се претвара у неку врсту ораторно-млатарајућег оружја. И у овом случају, штрчач, ако је паметан, може да очекује обећавајућу будућност. Ако пак није паметан, његова узданост је једнака вољи и жељи подржаваоца. А они ће подржати таквог створа из разлога што ће њиме лако моћи да управљају и да га контролишу. У овом случају, спрега глупости штрчача и "лојална" потпора подржаваоца, даје резултат. На крају, из оваквог нереда, буке и дреке, из "тресла се гора...", из кознакаквихразлога, ту пред мојим очима, на овај и овакав начин, гомила људи управо промовисала је свог вођу, свог, краља, свог месију.
До свега овога не би дошло "Да је Пера отишао право у полицију"! То заправо значи да је Пера тога дана требао да остане код куће, а не да се сакупља и гомила у Месту. Ајд' и што је дошао и направио масу, и што је галамио, да пређемо преко тога. Али зашто, Перо, подржа себи равног и придржа га да се уздигне изнад тебе, изнад свију нас? Зашто му својим залагањем даде одрешене руке, одрешиле му се дабогда, на неком дрешу!? Сада, када се издигао и уздигао, можемо само да пружимо руке увис и да покушамо да га ухватимо за ја... ја мислим да га признамо за Малог бога.
Тога дана, такав, различит народ се у Месту скупио више него обично. Што је време више одмицало, гомила се повећавала на штету простора Места. Убрзо у Месту није било слободног места за још једног човека. Гужва је, бар до сада, била контролисано мирна и умерено гласна. Временом, галама је подигла ниво волумена. Чули су се разноразни повици, али од, сада већ буке, није се могла разабрати суштина и значај речи. На једном месту у гужви, гужва је била израженија но на осталим местима гужве. Убрзо је једна фигура у људском облику почела да се успиње, да вири, да штрчи изнад осталих људских фигура, а пажњу на себе је скренула и нечим што би се могло назвати покушајем држања говора. Упорношћу својом, фигура је, ослањајући се на остале фигуре, успела да се издигне за главу више од присутних. Потпомажући се обема рукама, а и ногама, фигура је успела да плива на површини масе, коју су чинила рамена и главе осталих присутних.
Трајало је то пливање неко време, а онда је пливача неко придржао за ногу док му се у тој активности није придружио још један присутни, придржавши дугу ногу, док је подржани и даље покушавао да држи говор. Подржан овим придржавањем, пливач је сада јасно могао бити уочен са свих страна Места, мада се још увек рукама ослањао на себи најблискије и још увек покушавао...
У следећој фази подршке пливачу, придошли су још неки ликови и својим залагањем додатно стабилизовали штрчача, коме су својом залаганошћу омогућили да му руке буду слободне. Малопређашњи пливач, сада већ штрчач, одмах је искористио новостечено стање и прилику да своје руке искористи у некакве корисне сврхе. Наравно, од овог тренутка, његов говор је могао бити зачињен и пропраћен разним гестикулативним радњама, што је изазвало још већу позорност присутних.
Говор сам за себе, може бити делотворан, али ако му се дода млатарање рукама, (које су сада слободне и могу да раде шта год желе), онда говор поприма дугачију димензију, која се претвара у неку врсту ораторно-млатарајућег оружја. И у овом случају, штрчач, ако је паметан, може да очекује обећавајућу будућност. Ако пак није паметан, његова узданост је једнака вољи и жељи подржаваоца. А они ће подржати таквог створа из разлога што ће њиме лако моћи да управљају и да га контролишу. У овом случају, спрега глупости штрчача и "лојална" потпора подржаваоца, даје резултат. На крају, из оваквог нереда, буке и дреке, из "тресла се гора...", из кознакаквихразлога, ту пред мојим очима, на овај и овакав начин, гомила људи управо промовисала је свог вођу, свог, краља, свог месију.
До свега овога не би дошло "Да је Пера отишао право у полицију"! То заправо значи да је Пера тога дана требао да остане код куће, а не да се сакупља и гомила у Месту. Ајд' и што је дошао и направио масу, и што је галамио, да пређемо преко тога. Али зашто, Перо, подржа себи равног и придржа га да се уздигне изнад тебе, изнад свију нас? Зашто му својим залагањем даде одрешене руке, одрешиле му се дабогда, на неком дрешу!? Сада, када се издигао и уздигао, можемо само да пружимо руке увис и да покушамо да га ухватимо за ја... ја мислим да га признамо за Малог бога.
Bravo!!
ОдговориИзбриши