Ех, какав смо ти народ, ми Балканци, то ти је да се чудиш, а да се никада не начудиш! Да не исцрпеш потенцијал чуђења до краја живота. Ма, то се не може описати једном речју, једном реченицом... Не, нећу претерати ако кажем да би у два до три тома стао само увод у причу о томе. Ми смо инатно-поносно-тврдоглави.
Вероватно знате за ону причу о два брата, који су имали мезимицу мачку, од којих је један радио у пусто иностранство, а други је дворио старе родитеље у домовини. Да. Па, када је једном приликом мезимица прегажена, и "домаћи" брат то саопштио "страном" најближем рођаку, јел' знате шта се догодило? Овај иноземац је, читајући писмо о саобраћајној несрећи, пао у несвест због губитка миљенице, па је оштро критиковао брата што му је, на тако директан начин, саопштио непријатну вест! "Брате, брате! Добро знаш да обојица волимо ту мачку! Како си могао у писму написати да је прегажена? Зар ниси могао мало развлачити с том смрћу? Да си ми у једном писму написао да се мачка често вере по крововима, ја бих могао слутити да јој прети опасност! Могао си потом, написати да је пала с крова и да је у тешкој ситуацији. Реци да се ветеринар бори за њен живот! Тек си ми у трећем, четвртом писму могао саопштити истину и ја бих лакше поднео жалост!"
Оваква, протестна нота је веома васпитно деловала на домаћем терену. Завичајни брат, поучен оваквим искуством, а након извесног времена саопштава свом брату: "Брате, наша мајка се попела на кров!" И једва чека да чује реакцију брата, да се увери како је сада урадио исправну ствар. Одговор брата од "преко" је добио за десетак дана: "Брате, за шта ти мене цениш? Да сам мамлаз неки, шта ли? Шта се шегачиш са смрћу наше драге и никад прежаљене, измучене, старе мајке? Какав кров те спопао, какво пењање? Зар је наша мајка заслужила да..."
И ето ти га сад! Неухватив ни за реп ни за главу. Како га окренеш, а дупе позади! Балканац, и то проверени. Потврдни. Сам се афирмисао, не требаш га тражити свећом.
Има и оно: шеф му саопштава како и шта треба да уради у току радног времена. Иако није сасвим нити разумео обим и карактер посла, он већ негодује због "претераног задужења". Има ту и других приговора, како је он једини коњ за јахање, једина волина за терање, једини магарац... и друге животиње се нађу на репертоару примера, у зависности од инвентивности или расположења. А било је дана када му је шеф говорио како би требало да: "урадите то, ако можете и за данас је доста. Ово оставите за сутра када будете одморнији и сконцентрисанији"
- Шефе, и ово и оно и све ће бити одрађено...
Суви балканизам!!!
Негде, у филму: "Ко то тамо пева?"
Кондуктер: "Хајде, чича, купи карту!"
Путник: "Да те питам нешто поштено: могу л' да се возим без карте?"
Кондуктер: "Карта мора да се купи..."
Треће лице: "Ма пусти чичу, среће ти. Нећеш да пропаднеш због две банке, видиш да је сиротиња ..."
Путник: "Ко бре сиротиња? Је л' ја? Дај 5 карата!"
Кондуктер: "Колико?"
Путник: "ПЕТ! Да видимо ко је сиротиња"
Кондуктер: "Доста ти је једна"
Путник: "Или 5 или ништа!!!
Инат, понос, тврдоглавост! Не могу! А и да могу...
Вероватно знате за ону причу о два брата, који су имали мезимицу мачку, од којих је један радио у пусто иностранство, а други је дворио старе родитеље у домовини. Да. Па, када је једном приликом мезимица прегажена, и "домаћи" брат то саопштио "страном" најближем рођаку, јел' знате шта се догодило? Овај иноземац је, читајући писмо о саобраћајној несрећи, пао у несвест због губитка миљенице, па је оштро критиковао брата што му је, на тако директан начин, саопштио непријатну вест! "Брате, брате! Добро знаш да обојица волимо ту мачку! Како си могао у писму написати да је прегажена? Зар ниси могао мало развлачити с том смрћу? Да си ми у једном писму написао да се мачка често вере по крововима, ја бих могао слутити да јој прети опасност! Могао си потом, написати да је пала с крова и да је у тешкој ситуацији. Реци да се ветеринар бори за њен живот! Тек си ми у трећем, четвртом писму могао саопштити истину и ја бих лакше поднео жалост!"
Оваква, протестна нота је веома васпитно деловала на домаћем терену. Завичајни брат, поучен оваквим искуством, а након извесног времена саопштава свом брату: "Брате, наша мајка се попела на кров!" И једва чека да чује реакцију брата, да се увери како је сада урадио исправну ствар. Одговор брата од "преко" је добио за десетак дана: "Брате, за шта ти мене цениш? Да сам мамлаз неки, шта ли? Шта се шегачиш са смрћу наше драге и никад прежаљене, измучене, старе мајке? Какав кров те спопао, какво пењање? Зар је наша мајка заслужила да..."
И ето ти га сад! Неухватив ни за реп ни за главу. Како га окренеш, а дупе позади! Балканац, и то проверени. Потврдни. Сам се афирмисао, не требаш га тражити свећом.
Има и оно: шеф му саопштава како и шта треба да уради у току радног времена. Иако није сасвим нити разумео обим и карактер посла, он већ негодује због "претераног задужења". Има ту и других приговора, како је он једини коњ за јахање, једина волина за терање, једини магарац... и друге животиње се нађу на репертоару примера, у зависности од инвентивности или расположења. А било је дана када му је шеф говорио како би требало да: "урадите то, ако можете и за данас је доста. Ово оставите за сутра када будете одморнији и сконцентрисанији"
- Шефе, и ово и оно и све ће бити одрађено...
Суви балканизам!!!
Негде, у филму: "Ко то тамо пева?"
Кондуктер: "Хајде, чича, купи карту!"
Путник: "Да те питам нешто поштено: могу л' да се возим без карте?"
Кондуктер: "Карта мора да се купи..."
Треће лице: "Ма пусти чичу, среће ти. Нећеш да пропаднеш због две банке, видиш да је сиротиња ..."
Путник: "Ко бре сиротиња? Је л' ја? Дај 5 карата!"
Кондуктер: "Колико?"
Путник: "ПЕТ! Да видимо ко је сиротиња"
Кондуктер: "Доста ти је једна"
Путник: "Или 5 или ништа!!!
Инат, понос, тврдоглавост! Не могу! А и да могу...
