(Прича се темељи на истинитим догађајима уз мало маште аутора)
Миодраг Илић - Миша, у својим касним педестим, није више могао "на бази договора", да се бори са Милорадовим синовима. Наиме, Пера, Јоца и Света су секли дрва за огрев у Мишином браништу, које беше понајбоље у околној шуми. Много пута их је упозоравао, молио, дворио, овабештавао и локалног кмета, шумара, чувара поља али... ниједно упозорење није дало повољног резултата, ниједно обећање није испоштовано. Милорадови синови су, попут термита, гризли Мишине храстове. Најзад је Миодраг одлучио да се обрати и самом Милораду, надајући се да ће он, као отац, имати неког утицаја на синове. Једног предвечерја, појави се Миша на капији мравињака. Пред кућом затече матицу те јој се обрати:
- Помози бог, Стано.
- Бог ти помогао, Мишо. Ајде, улегни си ако си куде нас пошеја.
- Куде вас сам пошеја а треба сас Миле да прозборим нешто, ако је туј.
- Туј је, ете га тркаља се по кревет и истеза краци. Него, не ли је нешто лошо, чим га тражиш овакој доцкан?
- Ма, кво лошо него, да пооратимо малко да не би било лошо и страшно.
- С'г ћу га извикам. Миле! О, Миле! - повика Стана свог мужа.
- Ој, мори, за које ме викаш, кам гу ракија? - зачу се Милетов глас из унутрашњости куће.
- Море, ква ракија, тресак те утепаја, искочи напоље, Миша те вика.
Након неколико тила часа, на вратима се појави Миле, истезајући горње краке и зевајући због недостатка кисеоника у свом мозгу.
- О, Мишо, ако бог да?
- Мислим да туј бог не мож да реши ствар. Твоји синови мож да обузда само Општински суд. Ете, дођо да ти рекнем да више не могу да се борим. Ако ти, ко татко, не мож да утичеш на синови, куј други може? Исечу ли ми још једно дрвце у шибак, ћу ги тужим, па дођо да ти, ко човек човеку, тој рекнем.
- Е, мој Мишо... ти ли мислиш, они мене слушају? Слободно ги тужи, ега́ се малко смире. И ми сас жену полудемо од њи! Тужи ги, мајку им заулаву...
- Добро, Миле... ја сам па мислија да тој решимо ко људи.
- Уработи како си наумија и варкај се од њи. И мене налићају... Туј њекња, мој Цене само што ме не ошајдари и зареди ми све по списак.
- Добро, ако мора... оно, мора! Ај, збогом. - незадовољан Миша напусти Милетову авлију.
Прошло је подоста времена од овог разговора, можда година а можда и више. У међувремену, променио се и сеоски учитељ, и поштар, и шумар. Једино непромењени осташе Милетови синови, и даље су гризли Мишину шуму.
Хаотичан и безличан лавеж сеоских паса у даљини, најавио је долазак непознате особе. Ускоро се непознати појавио на капији Милорада Илића. Био је то нови локални поштар, који даље од капије није смео од пса чувара куће и авлије, чији је лавеж плашио придошлицу. Ова бука из куће измами Стану, на чијим рукама беху остаци теста.
- Ало, Илићи!
- Куј вика? - појавивши се на вратима, опрезно наступи Стана.
- Ја... ја сам нови поштар, људи ме упутише на вас, имате неке судске позиве.
- Суд... не знам ја тој ништа, чек да викам Миле па се с њега расправи.
Само што је то изговорила, иза њених леђа се појави Миле, те упита поштара:
- Куј те упутија на нас? Шћемо ти ми?
- Па, имам судске позиве за следећа лица: Петроније Илић, Јовица Илић, Света Илић и Миодраг Илић. Познајете ли те људе.
- Е, мој поштаре, несу тој људи, тој су ти аждаје! Познавам ги а боље би било да ги не познавам, него, нећу те замарам сас моји проблеми. Свe су тој моји синови и Пера, и Јовица и Цане.
- А, овај, Миодраг Илић, шта вам је он?
- Тој је вероватно за мене, ја сам Милорад Илић.
- Аха, вероватно су судски писари погрешили док су писали имена - закључи поштар и предаде Милету на потпис све позиве са доставницама.
Двадесетак дана доцније, пред судницом број 16 у ходнику Општинског суда, нервозно су у месту тапкала четири пара ногу. У једном моменту се отворише врата на поменутој просторији, са којих Илићи беху прозвани да приступе. Унутар просторије седело је троје; два мушкарца и једна женска особа.
- Ви сте Илићи? Петроније, Јовица, Света и Миодраг, је ли тако? - Постави питање лице које је седело тачно наспрам придошлица.
- Да, ја сам Милорад, ово су моји синови...
- Ваши синови? - изненађено изусти судија. - И ви своје синове тужита што секу дрва у вашој шуми?
Милорада на трен обузе осећај збуњености али се врло хитро прибра, одједном му све беше јасно али назад се није могло. Одлучио је да прихвати игру па куд пукло:
- Да, господине судијо. Неће се жене, неће да буду домаћини, неће да раде, све иде преко моју грбину. Ја се пренада да ће се прожене па да ги оделим. Даја би им по један шибак, нек си сечу дрва и њино али они...
- Тачно ли је све ово што ваш отац говори? - упита судија сву тројицу синова а они потврдише очеве речи климањем главе, још увек не схватајући о чему се заправо ради. - Па, добро момци, што не слушате свога оца?
- Тешко тој иде, господине судијо - узе реч Миле како би синовима дао још који тренутак да се приберу, те да и они схвате очеву улогу у овој правној ствари.
- Зашто Миодраже, односно Милораде? Зашто иде тешко?
- Па, судијо, у нашо село се вика овакој: Кад некога паметнога човека не разумемо које прича, ми за њега викамо да је филозоф. А кад неки не работи по нашу вољу, за њега викамо да је тврдоглав. Е, па видите, господине судијо, моји синови викају да сам филозоф, а тврдоглави су ко мазге! А ја за њино добро зборим, ел ме разумете судијо?
- Разумем вас, а мислим да вас и они, ваши синови, разумеју него млади су још па им, што бисте ви рекли, лићка памет! Шта ви предлажете, Милораде?
- А кво да предлажем кад не слушају? Нека обећају да више неће да сечу дрва без питање па да се више не тужимо и кажњавамо...
- Чекајте, Милораде да чујемо и њих - рече судија. - Дакле, Петроније, Јовица и Света; чули сте оца, шта имате да кажете? Хоћете ли престати са сечом дрва или идете у апс?
Ова судијина претња трже младиће из стања збуњености и као да тек сада схватише шта се заправо догађа. Поплашише се затвора те се почеше клети да више неће наносити штету свом оцу, односно Миодрагу.
- Е, па момци, ако је тако, то обећање морате и потписати овде пред судом. Онај ко прекрши свој потпис, зна се: правац затвор.
И тако, на записнику испод три синовљева потписа, и Миле стави неколико сврачјих ногu. Тиме је судија, у својој узлазној каријери, окончао један врло замршен случај, тиме је предмет стављен у одељак решених.
За то време, Миодраг - Миша Илић је изгубио сваку наду у суд те је често по селу говорио да ће сам пресудити Милетовим синовима. Од човека до човека, од уста до уста, ова вест допре и до три касапина шуме те, што због претећих речи, што због потписа датих у суд, синови се примирише у својим активностима. Но, надолазећа јесен као да је, својим пристизањем, из Милетових синова отргла све страхове, обећања и потписе. Они се једног дана кочоперно одважише да оду до шуме, како би почели прикупљати дрва за зиму. Наравно, са прећутним договором, знало се где и чија шума ће страдати. Опрезно, врло опрезно се дошуњаше до парцеле Мишиног браништа и... и стадоше као укопани! Миша беше реализовао своју претњу: целокупна шума је до задњег дрвца била посечена.
