И Бог је возио Голфа

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор. 

За ову причу, инспирацију сам пронашао у истинитој позицији једне, мени знане особе. 

У таквој позицији засигурно има много, како женске тако и мушке чељади, 

за које, њихови најмилији мисле да им ништа друго није потребно осим 

"хлеба и воде".

* 

     Имала сам 63 година када је драгом Богу затребао један аутомеханичар. Та Његова потреба је изазвала извесне промене, у раду миокарда, на срцу мог супруга. Пре те божије потребе, мој супруг, иако завршио правни факултет, одлучио се за аутомеханичарски занат из средње школе. Словио је за врсног мајстора, посебно се специјализовао за Volkswagen-ове машине. Из целог региона се према нашој паланци, свакодневно сливала река "нездравих" аутомобила, а уливала се у његов сервис. Са супругом сам имала брак какав свака жена пожелети може, складан попут савршено наштелованих вентила и подешених дизни, без икаквих турбуленција. Из рада тако подешене машине, изродили смо кћер и сина. Посао у радионици се толико интензивирао, да је супруг морао проширити делатност и запослити неколико радника. Ја сам се више бавила кућним пословима, мада сам волела да помажем супругу у раду, нарочито онда када би био добро измазан разним уљима и мастима. Док би му руке биле заузете ланчаницима или лагерима, волела сам да га љубим, а он се бранити могао није. Често би ми узвраћао истом мером, у кухињи, док бих у рукама држала шерпе, тањире... Наша љубав била је безгранична. Са њим сам пропутовала широм наше земље а и иностранством. Увек када би имао слободно време, отиснули би се на неко језеро, планину, море... нарочито смо волели природу. Зато сам га и волела, јер када би наишао на успон, убацио би у прву... За разлику од њега, ја сам одувек била присталица брже вожње. Их, колико сам се казни наплаћала због тога, а син ме је често корио због моје љубави према брзини...

     Посао је доносио доста зараде, материјално смо били врло стабилни. Стално смо набављали нове машине за радионицу а ћерки и сину купили по један стан у великом граду. Такође, деци смо дали одређену своту новца, од које је син основао транспортно предузеће за промет робе и услуга, а ћерка наставила студије у иностранству.

     И ето, када смо могли ићи на лер, десило се да останем сама. Врло тешко сам проживљавала, оне прве тренутке након његовог одласка. Али, била сам прибрана, прихватила то као неминовност, живот се морао наставити а да ме нико питао није, да ли ја то могу. Ожалила сам одлазак мог супруга онако како то српски обичаји налажу а родбина и пријатељи очекују. Да, била сам у црнини нешто више од годину дана, потом сам се морала посветити себи. Но, жалост и црнина су остали тамо негде, на неком обронку срца, не знам тачно где. Дан, седмица, месец, година, па из почетка. Ћерка и син су били посвећени себи, својој породици, послу... Мене су у почетку посећивали скоро свакодневно а после све ређе и ређе. Разумела сам их, потпуно. Увек када би дошли, одвијао би се исти разговор:

- Мама, како си?

- Мама, треба ли ти нешто?

- Мама, боли ли те нешто?

- Мама... - а онда би се враћали својим животима, док бих ја остајала урамљена у четири зида. Нико мене није питао треба ли ми ишта осим хлеба и воде! Знала сам да нипошто не смем себи дозволити, да мењач убацим у рикверц! Имала сам снаге да возим напред, и само напред, гас до даске.

     Трајало је такво стање неко време, не знам колико дуго. А онда сам срела човека нешто млађег од себе, који је могао колико-толико, да испуни празнину у мом животу, да долије горива у резервоар. Умногоме, подсећао ме је на мог човека: ведра духа, увек насмејан и весео, образован, елоквентан и увек одмерено говорљив. Почели смо чешће да се виђамо и дружимо, осећала сам да ми недостаје када не би били заједно. Временом, заљубила сам се! Осетила сам потребу да стално будем са њим. Потпуно ми је одговарао, како у разговору, тако и у размени нежности, у свеукупном опхођењу. Али... како ту потребу саопштити деци? Била сам напета као препумпана гума на голфу, на ивици експлозије.

     Била је субота када су и син и ћерка најавили да ће доћи код мене. На тренутак сам хтела одустати али, више се није имало куд, одлучила сам да им саопштим. У противном, осећала сам да ћу зарибати. Након доброг ручка, док смо седели за столом, онако задовољни ићем и пићем, и захвални Богу на здрављу,  ја сам, без много околишања изнела мој проблем.

- Синко, и ти кћери... рећи ћу вам нешто, око чега сам се дуго двоумила да ли да вам кажем. - Обоје се пренуше и занемеше. Искористих тај тренутак њиховог стања шока па наставих. - Пре неки дан сам била код свог изабраног лекара, који ми је дао упуте за друге лекаре, једном речју, извршила сам неку врсту техничког прегледа... 

- Болесна си, мама? 

- Нешто озбиљно?

- Казуј, мајко. Не држи нас у неизвесности.

- Ево, ја дрхтим од узбуђења и бриге...

- Полако, децо. Све ћу вам казати ако будете стрпљиви...

- Ево, стрпљиви смо! - повикаше у глас од нестрпљења. 

- Казуј од чега си болесна, шта су ти нашли? - настави да ме ислеђује мој син.

- Ма, казаћу вам, али ми морате обећати нешто.

- Шта?

- Реци, шта... шта да ти обећамо?

- Обећајте ми да нећете драмити, јер сам ионако доста потресена.

- О, мама - притрча ћерка, загрли ме и поче да плаче. Син јој се придружи - Мама, све ћемо учинити за тебе, да ти буде боље, да нам будеш жива и здрава, знаш да те волимо...

- А обећање вашој мами?

- Обећавамо, бато ја обећавам - обрати се мом сину ћерка.

- Ма, то је најмање што можемо учинити за тебе, и ја обећавам, нећу драмити, нећу приговарати, нећу... нећу ништа! - сложи се син са мојом девојчицом.

- У реду, рећи ћу вам све по реду. Као што рекох, била сам код свог лекара, потом код осталих лекара, специјалиста у својој струци. На крају, била сам код неуропсихијатра.

- Код неуропси... мама, шта ћеш ти код њега? - упаде ћерка с питањем. 

- Да, децо. Била сам код специјалисте, изложила му свој проблем, пружила на увид резултате и мишљења осталих лекара, испричала му све од почетка. Лекар ме је саслушао врло пажљиво, дао ми неки лекчић, али изрекао је и своје мишљење.

- Па, које мишљење, мама?

- Дај, мама, не мучи нас више - рече син. - Шта вели доктор?

- Доктор, децо, каже да је за тако психофизички здраву жену попут мене, заљубљеност сасвим нормално стање организма!

Настаде тајац! Мислила сам да ћу посрнути када им будем то саопштила, али ја се осетих поноснијом но икада до тад, што сам тако јака пред својом децом. Знам да ће део те снаге прећи на њих, да ће их то ојачати онда када се буду најслабије осећали.

- Дакле, мама, ти си здрава? - први се прибра син.

- Здравија него икад!

- И заљубљена? А, тата? - опет се умеша син.

- Тату не помињи, тата нема ништа с тим. Мама га је за живота поштовала и он је њу, то и сам знаш - стаде у моју одбрану моја дугокоса лепотица.

- И, ви се као волите? - опет се умеша син.

- И ми се волимо, без овога "као".

- И, шта ће све то променити у нашим животима?

- У вашим, ништа. У мом, надам се промена на боље. Он ће ме каткад посетити, ако се случајно задесите у кући, опходите се према њему као према човеку, који је крајње пажљив и воли вашу маму.

- Мама, ја желим да га упознам - опет ћерка потврди своју приврженост.

- То не може тако! Вас две нисте нормалне! Мама, треба да те...

- Шта треба? Да се стиди што је здрава и што је жива у сваком смислу? Размисли мало, бато. Наша мама се још увек пали на кључ а не на гурку, зар те то не радује? - узе ме ћерка под своје крило, затим се обрати мени. -  Мама, ти си јака као голфова машина, тата би се поносио тобом... Уосталом, ми смо ти дали обећање. Бато, јесмо ли дали обећање? - поново се обрати свом брату.

- Хммм... Добро, де, дали смо, али...

- Али шта? Зар би више волео да на техничком прегледу није прошла?

- То не, али... али љубав, мислим, њене године, не знам, потпуно сам збуњен.

- Није то само ствар љубави, мој бато. То је и ствар потребе, ствар зова природе! Мама, пали! Само, молим те, вози полако!

- И... и пази на семафоре и пешачке прелазе... - додаде мој син, мој лепотан.

- Сине, мама више неће возити. Где год буде требало, ићи ћемо његовим голфом!

Случајност

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор. 

    Због природе свога посла, врло често сам на точковима. Када је релација краћа, користим сопствени превоз а на дужим путовањима не волим да размишљам о вожњи, то препуштам возачима аутобуса и таксија. 

Тог јутра, ушао сам у потпуно празан аутобус, а возач ми је, при улазу, рекао: "Слободно бирајте где ћете сести". Сео сам на седиште број 5, други ред седишта иза возачевог места. Удобно сам се сместио, припремивши се за један дужи пут: бочица воде, банане, сендвич, слано пециво и обавезни уређај за слушање музике. Тај дан сам желео да преслушам групу Kansas, чији сам прогресив-рок обожавао. Ушло је за мном још доста путника, попуњавајући празна седишта. У том саставу је, нешто више од сат времена, аутобус путовао до станице следећег града. Управо су, у мојим слушалицама, текли први тонови песме "Dust in The Wind", када...

- Пардон, господине! - учинило ми се да сам чуо женски глас. Окренуо сам главу благо удесно, поред седишта број 6, стајала је госпођа плаве косе, негованог лица, лепог изгледа и дамског држања. - Господине, сели сте на моје место! - рекла је, након што се уверила да је придобила сву моју пажњу.

- Веома жалим, госпођо, ја управо седим на свом месту. 

- Немогуће, ја имам резервацију за седиште број пет. Имате ли ви резервацију?

- Имам умор у костима од седења, имам благи немир због путовања, имам пуну бешику... као што видите, резервацију немам!

- Онда, молим вас, омогућите ми да заузмем своје место. Очекујем да то учините одмах, чиме бисте потврдили своје џентлменство. 

- Уз сво поштовање вашег лика и дела, мада дело нисам видео али ме у њега уверава ваше отмено држање, уступање места у овом тренутку је за мене апсолутно неприхватљива опција.

- Господине, ја инсистирам!

- Госпођо, инсистирам да не инсистирате.

- Видим да са вама нема разговора, потражићу помоћ од особља аутобуса.

- Само изволите, драга госпођо - рекао сам то али не верујем да је чула моје речи јер, већ је била у оштрој комуникацији са шофером. Након тога су обоје дошли до мене са неком врстом компромиса. Шофер је казао да је дошло до техничке грешке у наплати резервације и питао нас обоје, да ли се слажемо да госпођа седи на седишту број шест, одмах до мене. Обоје смо, у знак сагласности, начинили по један гест. Ја сам потврдно климнуо главом а госпођа је своју позадину сместила на своје место, с тим што ми је ставила до знања да није расположена за ма какав вид конференције приликом путовања, а ја сам још једном климнуо главом, гледајући да ли ме гледа. Гледала ме је.

     Током путовања, одвојио сам део ока и упослио га студирањем моје сапутнице. Закључио сам да је могла бити коју годину старија од мене, да има стила у облачењу, да јој дискретна шминка покрива врло лепо лице, на чије су се образе сливали свеже уређени плави праменови косе, да има усне за нијансу испод боје вишње, да користи неки скуп и, мени непознат парфем, који би се могао назвати "Дођи". У даљем току путовања, плавуша је талашкала по својој торби, да би из ње извукла, и себи натакарила, тамне наочари. Дакле, закључио сам да ће студирати и она мене, онако, женском техником. То што сам посматрао, посматрао сам, сад смо заменили улоге, био сам посматран.

     Неких сат и фртаљ, а можда и два, до тада мирна госпођа, начинила је неколико покрета, који би могли наговестити њен излазак у следећем граду. Нисам се преварио. На следећој станици је устала, покупила свој приручни пртљаг, скинула наочаре, на трен ме погледала, а трен к'о година! Напустила је возило а при устајању, на седишту јој је испала визит карта тамно-виолет боје, са мат-зеленим преливом по дијагонали. Прихватио сам изгубљену ствар, на којој сам на насловној левој половини уочио водени жиг, слику плаве госпође. Десно је доминирао назив и лого њене фирме, Позади су били остали подаци попут броја телефона, имејла, врсти услуга, као и име власника са "ПО Драгица Костов".

     Прошло је неколико дана, можда и цела недеља, док нисам посвршавао своје послове а на догађај из аутобуса сам скоро заборавио. У раним вечерњим сатима тога дана, стигао сам с посла уморнији него обично. Одмах сам се истуширао и прилегао на кауч да се одморим уз какву књигу или неки филм. У одабиру између ова два задовољства, рука је сама кренула и кликнула црвено дугме на даљинском управљачу. Убрзо се на екрану појавила слика а из звучника је потекла обрада старе косовске песме "Еј, драги, драги" у извођењу Драгице Радосављевић - Цакане. Слушао сам те нежне и мелодичне тонове, као и Цаканин предиван глас, упијао сам сваку реч песме, сваки акорд, трилер а њен посебан вибрато ми је потпуно засенио ум. Толико сам се занео у слушању да ми се кожа сва најежила, а ја сам гласно узвикнуо: "Браво, Цакана, браво, Драгице!" Драгица... сетио сам се догађаја, и аутобуса, и Драгице, и визитке...

- Ало!

- Да? - чуо сам опет онај глас, овог пута у нежнијој варијанти и са нотом пословности.

- Да ли имам част разговарати са госпођом Драгицом?

- Да. Мада је мало касно, ипак, шта моја фирма може учинити за вас? - речено је тако танано, рекао бих и стидљиво али и одсечно, у исто време.

- Ваша фирма ништа али можете ви, - хтео сам видети колику количину стрпљења поседује.

- Шта бих ја то могла учинити а да будем сигурна да се не спрдате са мном? - била је опрезна.

- Плави увојци ваше косе не заслужују спрдњу, напротив, терају на поштовање. Молим вас да ми дате једно ситно обећање, то је једино што желим.

- Ситно обећање? Ретко то чиним али... данас сам добре воље, бићу добра вила, обећавам, али шта?

- Да нећете прекинути везу када чујете ко вас зове.

- Обећала сам, већ...

- Свој идентитет ћу вам открити питањем: желите ли да вам уступим место у аутобусу?

- Аха... сетила сам се. То сте ви? Е, па добро сте прошли, могу вам рећи. Умем ја да будем врло непријатна када сам у праву, али... Нисте ви ништа криви, ови су хтели да профитирају на резервацији... вратили су ми новац. Али... ви још нисте открили свој идентитет, мислим, потпуно.

- Па, овако. Зовем се Иван али то вама баш ништа не значи. Јер, име је само име и ништа више, можете га променити и шта онда? Оно што не можете променити то је човек у човеку. А човека чине тело, дух и ум, ако се слажете?

- Слажем се и слушам вас, наставите.

- Па, ето, телу припадају сва наша чула. Уму припадају начела и наши принципи, а души пориви и страсти. Руководећи се овим, име не значи ништа. Тек да се неком обратите, да се не одазове погрешна особа...

- Да, видим да сте читали Марка Аурелија. Ко зна, онај наш сусрет и она свађица... ко зна, можда је то и добро! Шта ви мислите?

- Можда.

- Иване, можемо ли ви и ја, то јест ми, са ви прећи на ти? Лагодније је и подношљивије.

- Наравно, Драгице.

- Иване, молим те, зови ме Коста! Сви ме тако зову, по презимену.

После пар уобичајених и неформалних реченица смо отпоздравили једно другом, да би се ја фокусирао на заслужени одмор те сам отишао на спавање. Сутрадан сам кренуо са припремама за наступајући викенд. Како живим сам, не морам се ни са ким консултовати око тога где и како ћу викендовати. У вечерњим сатима ми кроз главу пролетеше две мисли: за својих педесет година живота, ја не окусих атом планинског ваздуха, онако, опуштено. Друга мисао ме прену мало дубље: нити ја нити Коста, не рекосмо једно другом место пребивалишта! Опет је рука постала аутономни део мога тела, овај пут уместо даљинског управљача, посегнула је за телефоном.

- Добро вече, Коста.

- Добро вече и теби, Иване. Могу ти рећи да сам овај позив очекивала.

- Како? То мора да је или коинциденција или си обдарена телепатијом, треће не бива.

- Па, и ја бих за тебе рекла да владаш неком енергијом. Наиме, бићу конкретна као и увек до сада. Од када сам чула твој глас преко телефона, у мени тиња нека врста немира. Под утиском сам опчињености.

- Дај, појасни мало...

- Па, овако. Волела бих да се сретнемо, да негде седнемо, да проћаскамо уз кафу, али постоје две препреке

- А то су?

- Прва је географске природе: велика је раздаљина између наших места. Апликација на телефону ми је регистровала твој позив на југу Србије, а ја живим у граду на западу Србије.

- Добро, то и није нека препрека, ал' хајд' да чујем и другу препреку.

- Друга је биолошке природе... како да кажем... ја сам пуно старија од тебе. Ти си у другој половини пете деценије, ако сам добро осмотрила кроз оне тамне наочаре, или су ме превариле, можда си и млађи.

- Па, за мало су те превариле... пре неки дан сам начео шесту декаду живота.

- Браво! Иначе, изгледаш млађи.

- Хвала... Ја мислио брачне препреке у питању. Код мене то не постоји.

- Ни код мене, ту препреку сам превазишла, "случајно".

- У реду. Сад, хајде да сагледамо твоју доб али с мог аспекта. Наиме, ја за жене никада не говорим да су "старије" већ користим термин "озбиљније", па те молим да своје даље излагање ускладиш са тим.

- Опа! Баш ми се допада та терминологија. Дакле, спреман си да сазнаш колико сам "озбиљна"?

- Да.

- Узми чашу воде, нека ти буде при руци.

- Ево, узео сам.

- Седи!

- Легао сам!

- 61

- Молим? Али, како? Па, ти изгледаш... ма, скоро да не верујем. Изгледаш као да смо исто годиште, ако не баш толико а оно бар... бар 55.

- Имам 61 годину, - поновила је.

- Нека је и тако, али да знаш, мени године не значе ништа више од обичног броја.

- Ма, данас је то и модерно! - одвали она и шокира ме својом изјавом, јер сам добро прочитао оно између редова. - Тако, ако желиш да попијеш кафу са једном баком, можемо се договорити где да се нађемо.

- Желим да попијем кафу са тобом, али... али шта ћемо јести? - покушах да својом духовитошћу расплинем реч "бака".

- Ми нећемо да једемо. Ми ћемо се волети!!!

Пар тренутака се нисам могао призвати свести због њене директности. Најзад, прикупих раштркане мисли и прокоментарисах како се, у исто време, чудим и дивим њеном неоколишању.

- Ја сам ти већ казала, да сам конкретна у изјавама - додала је.

     Мој друг из детињства ми је дао кључ од своје викендице на Копаонику, где смо пре десетак година заједно боравили и уређивали околиш. Тамо сам стигао док је сунце још увек прожимало редак планински ваздух. Био је петак, касно поподне. Она се јавила око 17 часова и казала да је пошла аутобусом. То ми је дало времена да поспремим викендицу, да проветрим просторије, усисам подове и паучину, укључим бојлер, направим нешто за јело. Чак сам имао времена да поткрешем живицу и почупам неколико непожељних младих стабљика букве. Око 21 сат ми је зазвонио телефон, Јавила се. Рекла је да ме чека на станици, да су имали проблема на путовању, да је због тога каснила више од пола сата. Одмах сам стартовао свој ауто и за пар минута био сам на станици. На педесетак метара стајала је прелепа жена плаве косе, са кофером поред себе. Дигао сам руку високо и знак јављања, али ме није приметила. Потрчао сам у том правцу и био примећен тек на десетак метара раздаљине. Успорио сам свој трк, претворио га у ход и лагано јој пришао. Погледали смо се ћутке, поздравили и пријатељски пољубили. А онда, као по команди, загрлили се и љубили, љубили... не марећи да ли неко обраћа пажњу на нас. Два тела су се с муком мало раздвојила а усне су то учиниле последње. Она временска дистанца од једанаест година, преображена је у размак, са кога си могао видети свој одраз у оку, које те заљубљено гледа. Ипак смо некако, уз стотину трикова, потпуно раздвојили тела. Потом, унео сам њен кофер у ауто, сели смо и отишли у викендицу.

     Лежала је на кревету у некој провидној мајици а доле је имала само танке, врло танке гаћице, на којима су доминирали мали, розе цветићи. Очигледно, били смо спремни за једно посебно путовање. Приближио сам јој се и додирнуо по руци, потом по стомаку. Док сам клечао на кревету, завукао сам руку испод мајице и напипао нежну, пиргаву кожу. Мирисала је на све пријатне мирисе овога света.

     Легао сам, потом, с њене леве стране и гледао је у очи. Гледала је и она мене... истим онаквим погледом из аутобуса. Њене очи су клизиле по мом лицу. Левом руком сам јој склонио плаве праменове косе с лица и открио белину њеног врата. Кренуо сам својим лицем ка њеном, лагано... зажмурила је. Својим уснама сам дотакао њене. Сва се тргнула. Приметио сам да јој је дисање постало убрзаније и дубље. Нисам померао усне, напротив, још више их притиснуо на њене. Онда је почело нежно љубакање, да би се у следу догађаја наше усне потпуно спојиле и, као супер лепком, залепиле. Тога трена су се и језици укључили у игру, пожуда је бивала све жешћа, а мешање наших ензима је деловало на наша тела као катализатор. Дуго, дуго је трајао тај пољубац, док смо једно друго миловали слободним рукама. Моја рука више није била под мојом контролом, дирала је њене чврсте а ипак мекане груди. Ни моје усне нису биле беспослене, љубиле су јој леву ушну шкољку, па онда врат. Рука је, у дослуху са уснама, подигла њену мајицу до потребне висине. Пред мојим очима, указале су се две беле грудве, украшене са по једном дивљом јагодом. Усне су пожелеле да прихвате све што им се нуди а Коста се није опирала. Почео сам распоређивати нежне пољупце по читавом њеном телу. Рута путовања мојих усана се наставила преко груди, преко меког стомака, све до пупка. Ту је била прва станица, на којој се искрцало неколико њених тешких уздаха. Док ми је мазила леђа, ја сам осетио потребу да с пољупцима требам ићи ниже. Ниску мојих пољубаца сам окачио између њених бокова, језиком прелазећи испод пупка. Талас задовољства је био више него наглашен... обострано. Подигла је десну ногу тако што је савила у колену. Прихватио сам понуђено и љубио, љубио, љубио... У међувремену, већ смо стигли до нове станице, до руба њених гаћица. Ту је путовање напустило пар пригушених врисака. Ластиш је био толико лабав да сам без већих проблема почео завлачити језик између коже и гаћица, наишавши на прве длачице. Опет, слободном руком сам повукао тај одевни предмет наниже, а предамном се указала расцветала ружа, из које се осећала вулканска топлина. Желео сам да пољубим тај млаз магме  Имао сам жарку потребу да осетим мирис руже и укус тог, пробуђеног вулканског гротла. На прве додире мојих усана, Коста је зајечала. Након неколико тренутака рекла ми је: "Уђи... уђи, молим те и смести се где год хоћеш", а ја се сетих речи шофера аутобуса. Најпре сам се приближио хоризонту догађаја а потом ушао... Сасвим лагано и нежно, ушао сам у Универзум, у Црну рупу, и нестао... Настао је нови Велики прасак, нови Прапочетак! Била је то последња станица на том путовању. Време је стало, простор је нестао, свест се помутила, светлост засијала до неслућене количине лумена! Наша тела, била су у бестежинском стању. Дуго смо ћутали, заиста дуго... Одмарали се од путовања. 

     У наредних неколико дана, волели смо се лудо да луђе не бива, на све могуће начине, користећи сво искуство стечено током наших живота. Нештедимице смо се опходили једно према другом. Свако је желео да надмаши себе, да истовари нарамак љубави према свом емотивно-интимном бићу. Тих пар дана припадали смо само нама, а чинило нам се да владамо светом. Дуго после љубавног заноса, ћутали би. Ћутање је постало завршни део ритуала званог "Вођење љубави"! Тих дана, спознао сам све спољашне чари жене, као и оне које нуди мекоћа и топлина женске утробе! Такође, схватио сам шта заиста значи реч љубав. Волео сам и био сам вољен. Након свега, остало је пар модрица на њеним ногама, да сведоче о догађају.

     У једном од последњих дана боравка на Копаонику ја сам, после љубавне сеансе, проговорио: "Да човек не поверује да се овако нешто случајно може десити". Она се загонетно насмешила, затим је прокоментарисала питањем:

- Мислиш ли да је визитка испала случајно?

Лежећи смо се погледали, да би се у следећем тренутку лудо смејали, до суза. Волимо се и дан данас... случајно!

Реконтра

     Оратим њекња сас комшију Стеву Контру. Не, Контра му неје презиме него надимак ел, увек контрира, свакоме и у сваку причу. У тој такво оратење, викам му ја:
- Е, видиш, Стево... На све стране ни кренуло. Држава ни довољно добро стоји, наши тенисери међу најбољи свецки шампиони, млади и паметни људи се раштркали свуд по свет, ел свецки млади неће да учу и раду. Тој значи да је наша држава, с једну ступку већ у Европу. Па, еве на пример, имамо си избори кад си оћемо, па ни се горе формира нова Влада, па...
И туј ме он прекину у моје излагање, па ме питује:
- Тој кад се Влада формира, тој ли је горе?
- Горе је. Тој ти је нај горе, Значи, неје доле него горе.
- Абре, ти си све изванџираја! Знаш ли које оратиш? Ајде ми објасни, како је тој, по тебе, горе?
Ја се малко замисли, како сад да му најбоље дочарам да је горе горе. Море, ако је он Контра, сети се ја како да му објасним. Па, сваки дан гледам телевизор, научија сам и ја нешто од наши политиканти. Реко, сад ћу му ја одговорим сас питања. Испружи руку према север и поче сас укрштена питања, ал, онакој, филозофски:
- Добро, Стево, јел север горе?
- Север је горе, па?
- Полак! Јел југ доле?
- Доле. И, кво саг?
- Е, па, јел Београд на север? А чим је север горе, онда је и Београд горе, што значи да је горе све што је у Београд, па и Влада - такој му ја закукуљено одговори да га не мож одкукуљи. - А уз тој, не можеш за главни град да рекнеш да је доле, не иде... груба слика! - забибери му ја сас моји аргументи и он се ућута, рачунам да нема које да каже. Ал Контра си је увек контра.
- Добро, може тој такој да буде затој што ТИ такој видиш - поче и он сас филозофију, значи и он гледа телевизор, помисли се.
- Знаш ли ти кво је Јужна Морава?
Прецепи ме сас питање, не могу се опасуљим... Оваква филозофија на мој телевизор нема! Вероватно гледа неки другачији телевизор. Таман га тео питам за марку, он настави да ме решета сас питања:
- А, знаш ли куде извира?
- Ти ли ме тој зебаваш, па тој се учи у основну школу. Извира у Скопску Црну Гору.
- Добро, куде се улива?
- Нигде се не улива, куде Сталаћ се саставља са Западну и праве Голему Мораву.
- И? Куде се улива тај Голема?
- У Дунав. И које с'г?
- Е, одкуд тече река, оздол на горе или озгор на доле?

Видо ја одкуд ветар дува, ал неам куде. Одма укапира и одкуд река тече. 

- Па, озгор... сви тој знамо - невољно му реко.

- Ел видиш с'г да је горе доле!? Значи Београд је доле, Влада доле, и све што је доле горе, све је доле - поносно он заврши сас компликовано контрирање.

     Е с'г, ако ја и даље останем при тврдњу да је Београд горе, Влада горе, Дунав горе, север горе, и ако је све горе, ондак Морава тече оздол на горе! И како ће ни Европа прими, макар и с онуј једну ступку, ако ми не знамо куде је доле а куде горе, и ако ни Морава контра тече, од Дунав до Горе!

100% Cotton

     Својој интимној пријатељици сам испазарио нове гаћице. Јес да сам се отрошио мало, али не хајем! Што се тиче модела, мислим да су ове тренутно у моди, надам се да нисам погрешио. Пише да је 100% cotton!

Када ми је казала колико су удобне и топле, одлучио сам и купио још једне али за себе. Сада, када дође субота, ми се окупамо и обавезно измењамо гаће!

Рецептура нашег човека

     Пре свега овога, водили смо један жестог дијалог, где сам износио неке чињенице, а он, наш човек, све време је изговарао пар "конвеционалних" речи:

- Па, да!

- Па, знам!

- Ма, знам.

- Ма, знам, бре!

- Е, ту ниси у праву!

- Све сам ја то знао...

     Тога дана се нисмо нарочито испричали, иако је изречено много речи, али... Такав је наш човек, воли да контрира или да створи привид информисаности иако нема појма о теми. Воли да упада у реч, да се најпре "посвађа" са саговорником, тежећи у даљем току разговора, да омекша комуникацијску позицију и трудећи се, да у исто време утврди свој став, не одступајући ни по корака. По том рецепту се понаша већина наших људи.

     Извесно време се нисмо видели, свако временски уоквирен својим обавезама и ограничен друштвеним наметима. А онда се десило да смо се срели на обали реке, као по каквом рецепту.

Док се обојици на крају штапа налазио по један сом, он мени рече:

- Потпуно си био у праву за оно што си причао.

- За које "оно"? 

- Знаш оно, да се све ради по неком рецепту...
- Знаш шта? Сада, ни мени ни теби, ништа не значе те твоје речи признања. Чак ми не делују ни као утеха, с обзиром на све оне твоје упадице, негирања, контрирања итд.
- А, зашто мислиш да за мене прича нема значај?
- Па, ето, рачунај као да је вест стигла прекасно. Јер, ако праву информацију немаш у право време, на правом месту, накнадно сазнање ти ништа не значи. Још нешто ти желим рећи, ако ме не будеш прекидао, или противуречио, а да пре тога не саслушаш срж мисли.

- Настави. Мислим, изволи, настави.

- Хвала! Да би изустио и једну једину реч, мораш хиљаде њих претходно саслушати. Мораш научити да будеш слушалац и то не онај обичан, који главом клима као коњ на празно јасле. Онда, када научиш да пред собом поставиш императив активног слушаоца, тек онда можеш за себе рећи да си начинио помак на боље.

Застао сам, на трен са говоранцијом, направивиши кратку паузу у циљу провере. Нисам се преварио, проговорио је:

- Ћутим и слушам!

- Не ћутиш. Говориш у себи и покушаваш да ме слушаш. У теби се води рат између ума и ега. Но, идемо даље. Када будеш савладао улогу активног слушаоца, у теби ће се гомилати количина података. Неке ћеш одбацити, неке прихватити.

Помало иронично је подигао два прста, као ђак првак, када свом учитељу жели да искаже своју намеру кроз затражену реч. Занемарио сам тај, мали проценат ироније, и прихватио гест реалног интересовања, а мрдај моје главе му је дао до знања да ме упадицом неће деконцентрисати.

- Како или када ћу знати да ли сам постигао ма какав успех?

- Онда када схватиш колико дуго траје трен!

- А, колико дуго траје, мислим временски?

- То је добро питање и на правом месту, у правом тренутку. Када будеш себе ухватио у потреби за општим интересовањем, када ти се јави глад за новим сазнањима, тек онда ћеш схватити да си роб високог степена незнања. Бићеш у фази да скоро све разумеш, било ко да прича, био он микробиолог, нуклеарни физичар, историчар, медицинар, агроном, архитекта, сељак, дунђер, електроинжењер... било ко! Мада, постоји особа који нећеш никада разумети, не само ти, нико! Та особа себе назива политичарем. Видиш, те особе ни саме себе на разумеју. Но, да се вратим на тему. Дакле, то не значи да ћеш и ти моћи говорити попут тих, високо образованих људи али, као што рекох, разумећеш их.

- Не могу да схватим нешто... како ћу моћи разумети она силна кефала попут микробиолога итд... Ја немам појма о тим стварима.

- Тачно је да ти немаш појма о тим стварима, немам ни ја, али та кефала имају рецепт.

- Дакле, опет рецепт?

- Да. Они врло добро знају како да пролагоде свој речник твом или мом "узрасту", тако да ће нам већи део њиховог излагања бити апсолутно јасан. Видиш и сам да за све постоји рецепт. 

- Знам - оте му се из грла и бржебоље себи прегризе језик!

- Шта знаш?

- Знам ја, а знаш и ти ону доскочицу: "У рибара мокре гаће..." 

И тако, слатко се испричах сам са собом. У себи!