Рецептура нашег човека

     Пре свега овога, водили смо један жестог дијалог, где сам износио неке чињенице, а он, наш човек, све време је изговарао пар "конвеционалних" речи:

- Па, да!

- Па, знам!

- Ма, знам.

- Ма, знам, бре!

- Е, ту ниси у праву!

- Све сам ја то знао...

     Тога дана се нисмо нарочито испричали, иако је изречено много речи, али... Такав је наш човек, воли да контрира или да створи привид информисаности иако нема појма о теми. Воли да упада у реч, да се најпре "посвађа" са саговорником, тежећи у даљем току разговора, да омекша комуникацијску позицију и трудећи се, да у исто време утврди свој став, не одступајући ни по корака. По том рецепту се понаша већина наших људи.

     Извесно време се нисмо видели, свако временски уоквирен својим обавезама и ограничен друштвеним наметима. А онда се десило да смо се срели на обали реке, као по каквом рецепту.

Док се обојици на крају штапа налазио по један сом, он мени рече:

- Потпуно си био у праву за оно што си причао.

- За које "оно"? 

- Знаш оно, да се све ради по неком рецепту...
- Знаш шта? Сада, ни мени ни теби, ништа не значе те твоје речи признања. Чак ми не делују ни као утеха, с обзиром на све оне твоје упадице, негирања, контрирања итд.
- А, зашто мислиш да за мене прича нема значај?
- Па, ето, рачунај као да је вест стигла прекасно. Јер, ако праву информацију немаш у право време, на правом месту, накнадно сазнање ти ништа не значи. Још нешто ти желим рећи, ако ме не будеш прекидао, или противуречио, а да пре тога не саслушаш срж мисли.

- Настави. Мислим, изволи, настави.

- Хвала! Да би изустио и једну једину реч, мораш хиљаде њих претходно саслушати. Мораш научити да будеш слушалац и то не онај обичан, који главом клима као коњ на празно јасле. Онда, када научиш да пред собом поставиш императив активног слушаоца, тек онда можеш за себе рећи да си начинио помак на боље.

Застао сам, на трен са говоранцијом, направивиши кратку паузу у циљу провере. Нисам се преварио, проговорио је:

- Ћутим и слушам!

- Не ћутиш. Говориш у себи и покушаваш да ме слушаш. У теби се води рат између ума и ега. Но, идемо даље. Када будеш савладао улогу активног слушаоца, у теби ће се гомилати количина података. Неке ћеш одбацити, неке прихватити.

Помало иронично је подигао два прста, као ђак првак, када свом учитељу жели да искаже своју намеру кроз затражену реч. Занемарио сам тај, мали проценат ироније, и прихватио гест реалног интересовања, а мрдај моје главе му је дао до знања да ме упадицом неће деконцентрисати.

- Како или када ћу знати да ли сам постигао ма какав успех?

- Онда када схватиш колико дуго траје трен!

- А, колико дуго траје, мислим временски?

- То је добро питање и на правом месту, у правом тренутку. Када будеш себе ухватио у потреби за општим интересовањем, када ти се јави глад за новим сазнањима, тек онда ћеш схватити да си роб високог степена незнања. Бићеш у фази да скоро све разумеш, било ко да прича, био он микробиолог, нуклеарни физичар, историчар, медицинар, агроном, архитекта, сељак, дунђер, електроинжењер... било ко! Мада, постоји особа који нећеш никада разумети, не само ти, нико! Та особа себе назива политичарем. Видиш, те особе ни саме себе на разумеју. Но, да се вратим на тему. Дакле, то не значи да ћеш и ти моћи говорити попут тих, високо образованих људи али, као што рекох, разумећеш их.

- Не могу да схватим нешто... како ћу моћи разумети она силна кефала попут микробиолога итд... Ја немам појма о тим стварима.

- Тачно је да ти немаш појма о тим стварима, немам ни ја, али та кефала имају рецепт.

- Дакле, опет рецепт?

- Да. Они врло добро знају како да пролагоде свој речник твом или мом "узрасту", тако да ће нам већи део њиховог излагања бити апсолутно јасан. Видиш и сам да за све постоји рецепт. 

- Знам - оте му се из грла и бржебоље себи прегризе језик!

- Шта знаш?

- Знам ја, а знаш и ти ону доскочицу: "У рибара мокре гаће..." 

И тако, слатко се испричах сам са собом. У себи!