Дванаест линцура

     Живим у једносмерној улици. Кафана, у коју често залазим, налази се на крају улице, до које има скоро километар. Не, у кафану не одлазим пешке, увек идем аутом. Проблем ми задаје повратак из кафане. Пошто не могу назад, једносмерном, морам проћи целим лавиринтом улица да бих стигао до своје куће. За оне, који су склони да ухвате пречицу, Закон је осмислио службу саобраћајне полиције. Тако се врло често дешава да саобраћајна патрола дежура на једној кривини те санкционише љубитеље пречица, капљице, а и оних са невезаним појасевима.
     Те суботе киша је лила к'о из кабла, што би Немци казали: "Es gießt wie aus Kübeln"! Узео сам кључеве аута, телефон, нешто новаца и отрчао до гараже. Иако ме киша мало поквасила, кутија са доминама, сакривена испод јакне, остала је сува. Гас до даске и петнаестак минута касније, већ сам био део кафанске атмосфере и удисао све њене атрибуте. Онако с ногу, ексирао сам 0,5 чашицу линцуре. Гости кафане, к'о да су бирани с коца и конопца, међу њима и ја! 

     Тога дана смо имали турнир у доминама, игра у којој баш и нисам доминирао, али ако не бих играо, волео сам гледати како неки лију крокодилске сузе приликом губитка партије. Алекса је волео да млати празну сламу, да нетеза пивску флашу и да ређа "камење". Ја сам изгубио у другој рунди и одмах сам се повукао од стола. Привукао сам се столу где је Бонта Кеса (увек је гарнитуру домина носио у најлонској кеси, одатле му и надимак - ваљда, или можда зато што је свако мушко дете ословљавао са: "кесо!") поставио на стол свој последњи камен у тој партији. За њега су говорили како воли да тера мак на конац! Сад, да ли је превише ситничарио или је концем чачкао зубе после штрудле с маком, то вам не бих умео приповедати. Али у разговору, био је без длаке на језику, оно што мисли то и каже. Када му је, с друге стране стола, на мегдан дошао Алекса, измењано је неколико оштрих реченица:

- Е, па, Бонто, смлатићу те као Максим по дивизији када млати!

- Море, Алексо, млатиш празну сламу.

     Финалном сусрету је присуствовало много кафанских гостију, чак и они којима су домине биле шпанско село. Сви смо мисили да ће Бонта за Алексу бити мачији кашаљ но, у пар наврата, баш му је забиберио игру. Управо кад се битка приводила крају, и када је исход меча био неизвестан, удари гром у близини кафане, а струја нестаде. Они који су стајали близу стола, од страха попадаше и оборише стол, а с њега и све домине. Настаде хаос! Ја се повукох и наручих себи линцуру, па онда још једну, па још једну. Ако сам већ изгубио на доминама, рекох себи, дај бар да попијем нешто, да не идем кући празног стомака. Свађа је и даље трајала око тога ко је стајао боље и ко би био победник, и баш се мало примирише када се упалише пожутеле кафанске сијалице, које су пре визите ројеваа мушица, сијале својим пуним сјајем. Управо сам испио, по конобаревом казивању, дванаесту линцуру, узео у руке кључеве од аута и телефон, и напустио кафански простор. На кутију са доминама сам потпуно заборавио.

     Киша већ беше престала а свеж ваздух је тако пријатно и освежавајуће деловао да то не умем исказати. Осетио сам да линцура полако узима свој данак те сам кренуо кући. У оваквом стању, баш ми се и није залазио читав град, већ сам несигурним кораком пошао пречицом, једносмерном улицом. Ех... а на оном углу, зауставила ме патрола саобраћајне полиције, затражила документа, док је разговор текао некако овако, ако се добро сећам:

- Добро вече, господине.

- Добро вече - једва сам одговорио.

- Ви, из кафане?

- Да, ја из кафане.

- Било је неко пићенце, изгледа?

- Да, било је, како да није... ух! Ако конобар не лаже, дванаест линцура!

- Дванаест? 

- Тако он каже.

- Знају ти конобари мало да пренагласе... знате већ. Него, ви живите овде, у једносмерној?

- Да, ту на тристотинак метара...

- Извол'те, лична карта, и пажљиво до куће... знате, има возача који воле да попију мало више...

- Као ја сада...

- Па, тако некако.

Захвалио сам се службеном лицу на савету и наставио да пешачим.