Двадесет четири

     Иако јоште непунолетан, запослио се у фабрици текстила. И поред тога што је пре рада на разбоју чувао козе и овце, врло брзо је напредовао у свом новом послу, и то захваљујући својој виспрености и марљивости. Дан, када је примио прву плату, иако је календарски био предвиђен за снег, беше хладан и ненормално кишовит. Био је 25. новембар 1948. када је хрпу папирнатих новчаница умотао у подераној, пртеној блузи, присјединио са својим телом, и тако држећи обема рукама, однео кући у село, шест километара удањено. Тек када је стигао кући, одвојио је своје мокре и промрзле руке, а из замотуљка попадаше новчанице, неке на троножац а неке на под, све скупа 4200 динара. Пар година након запослења, отаџбина га је позвала да одужи свој дуг према њој. 

     Када се, након двадесет четири месеца одсуствовања, у својој двадесет четвртој години вратио из војске, у кући је затекао мајку. Чучала је на земљаном поду и, у великој бакарној тепсији, испирала оно што се суђем могло звати. Две алуминијумске кашике, две крезубе виљушке, неколико плеханих тањира, био је сав њихов есцајг, рачунајући и један нож, тачније, остаци ножа. На зидовима унутрашње стране тепсије били су остаци кукурузне проје, који су се тешком муком одстрањивали. Чак и после третмана пепелом и цеђи, ипак се поткрала понека грудвица непоједеног залогаја. Десно поред зида, лимени шпорет, који је некада био црн и читав, а чунак је више дима испоручивао соби него димњаку. Бацио је поглед лево, видео танур, вешан о зид, под њим софра, наслоњена на зид, а мало даље од ње, у самом углу собе била је истањена и, на неколико места, подерана рогожа. У другом углу усамљена метла, тачније, контуре метле.

- Добар дан, мајке - рече Војислав!

Мајка, која је тек на изуст ових речи приметила придошлицу, најпре подиже свој тмурни поглед у том правцу, тешком муком устаде, а неколико болних трзаја мишића на лицу потврдише да се не осећа добро.

- Војо, ти ли дође? - једва је превалила преко усана. После краћег затишја, два тела се пригрлише, након чега мајка пусти сузе радоснице, а неколико њих наквасише и Војин образ. Онако слабашна, загрли га свом снагом, припи своје измучено тело уз синовљево, али га брзо отпусти, сетивши се да су јој руке мокре и масне.

- Сине... сине, млого си ми убав и порасја си у војску - није знала шта најпре да каже, па се снебивала и гушила од навира мисли и најезде речи, чији део ипак, остаде у грлу.

Када је, најзад, мало дошла себи, Воја се распита за њено здравље и за оца. Она му рече да је отац отишао негде, неким послом а да је њено здравље: "Ете, такој си терам, а до кад ће, само Бог знаје".

- Гладан ли си, сине?
- Не, мајке, несам гладан. А, има ли леб?
- Одокле? Нема ни брашно, јучер сам правила проју од царевично. Има компири још... у онуј жутињкаву крошњу, а гра има још за два варења. И маз ни је на измак.
- А паре, има ли паре?
- И тој нема. Још несмо порез платили, чекамо на теј паре што је татко резаја лојзе. И гас ни је на мањак, забрави да ти рекнем.
- Добро, батали работу, седни и одмарај се, ја ћу идем до задругу.

     Када се, након двадесет четири месеца одсуствовања, вратио из војске, донео је своју уштеђевину, све војничке плате. Како је служење народу спроводио војниковањем на граници са Албанијом, и како нигде није могао утрошити војничке плате, кући је донео 8300 динара, што је за средину педесетих, прошлога века, била изразита сума. Видео је да ситуација у кући није сјајна. Знао је да нема времена за одмор, нема простора за опуштање, схватио је да има много тога чега нема, и да ће све зависити од њега. Одмах је отишао и у локалној задрузи изпазарио све што је у кући недостајало: со, шећер, гас, резервно стакло за петролејску лампу, џак брашна и пар медењака којима је хтео да почасти своју мајку. Сутрадан је отишао у оближњу варош и пријавио се кадровској служби, како би наставио са радом у истој оној фабрици, у коју се беше запослио пре одласка у војску. Војислав је знао да само запошљен може имати некакву перспективу.

     Већ након годину или две, родбина је почела да врши притисак на Воју не би ли се оженио. Нашли су му и девојку у суседном селу и то из домаћинске куће, његово је било да пристане на виђење са њом. Када је дошло до тог, првог виђења, очигледно нити једна од заинтересованих страна није била нарочито импресионирана оном другом. Но, када су се видели по други пут... е, тај други пут, свако је размишљао својом главом. Гледа Воја Мирјану и каже у себи: "Висока, јака, мајку и татка ће ми гледа, децу ће ми роди и ће ги очува, а што је па убава, сви у село ће ми завиде на њу!" Мирјана, пак размишља: "Зашла сам у годинке, млоги ме тражише, моји ме не даваше само да има куј да им копа њиве. Узаситан малко, ал... море, ћу направим човека од њега". Уз сва њихова размишљања, зов природе и младалачки жар су пресудили. Иако младини родитељи нису баш били сагласни да им кћер иде у суседно село, Мирјана је у себи већ кројила план: "Ви, давали ме, не давали, ја одо!" Како је, у међувремену, известан притисак начињен и од стране фамилије будуће невесте, то су њени родитељи заказали и треће виђење, те поручили Воји да може ићи по девојку, како то личи и приличи домаћинским кућама, и српским обичајима.

     Тако се Војислав и Мирјана узеше на дан летњег свети Николе, године шездесете прошлога века, и кренуше у живот. Поред уобичајеног мираза, брачних кревета и постељине, донела је Мирјана своју надничарску, тежачку уштеђевину од 6000 динара, која је те, 1960. била и те како вредна. На дан Горешњака, када је био вашар у оближњој вароши, купила је многе, преко потребне, ствари за кућу. Метла, вангла, тепсија, керамички тањири, виљушке, кашике, ножеви, лонац, тестија, сукаљка, само су неке од хрпе купљених. Својим доласком у кућу Војислава, Мирјана је својом марљивошћу унела животну свежину, а о свекрви и свекру се старала као о својим родитељима. Успела је својим залагањем, да свекрву, која се већ беше предала Богу, врати у живот. Попут бајке, све дође на свом месту. Живот крену оним својим сиротињским и сеоским, а ипак срећним и веселим током. Воја пак, беше вредан радник, честит и беспорочан човек, који домаћинство потпуно препусти Мирјани. Видеше старији да ће се млади успешно борити са свим будућим изазовима које живот намеће али, недостајало је нешто... нешто што би идиличну слику чинило потпуном.

- Ех, само да доживим, да уз ноге усправим унуче, после, ако ћу умрем! - говорила је често свекрва снаји, али више онако, за себе. И би тако како је речено: роди се унук, и "усправи" бака унуче, коме је тепала, "бабин човечуљак".

     Након двадесет четири месеца од рођења унука, свекрва одлучи да се препусти чарима "Оног" света. А остатак породице... е, она се у наредним годинама прошири за још једног члана, те се као таква, чврсто постави на пиједесталу живота, чиме достиже свој духовни мир, и морално богатство. Живот пред породицом поче распростирати свој саг, који беше проткан искушењима, успонима и падовима, радошћу и тугом, муком и весељем, непроспаваним ноћима, тежачким данима... и тако, двадесет четири сата дневно!