Дај ми једну вотку

- Конобар! Донеси још једну туру!
А нека... нека сам већ пијан, донеси.
Трезан не умем да размишљам,
пијан се лакше присетим свега...

Хм... те осамдесете, године свачега.
Онда сам се запослио и био свој .
Потом отишао у војску, ону нашу...
Тамо је нестао дечак, тамо се калио човек.
Осамдесетих сам се заљубио, озбиљно.
Почео сам да волим и да будем вољен.
Да ли се она тога сећа, питам се?
Рекао сам јој да ћу доћи тачно у седам.
И да ме чека на углу иза школе.
Чекала ме, знала је да ћу доћи.
Знала је да сам тачан у минут, у секунд.
А... било је знатижељних пролазника.
Да, питали су је зашто и кога чека.
Свима је одговарала исто: "Чекам љубав"!
И дошао сам. Тачно у седам сати.
Пољубио сам је у образ, као другарицу.

- Хеј, конобару... Дај! Дај још једну, молим те.

Гледала ме немо и... није рекла ништа.
Изненада, насмешила се!
Боже, како је лепа док се смеје!
А онда... онда смо се пољубили у уста.
Тада сам јој рекао, не знам да ли се тога сећа,
рекао сам јој: "Ово је наш први физички контакт"!
Опет њен неми поглед, поглед који говори.
Да сам другачији, необичан, да ме воли.
Обузео ме је талас среће и задовољства,
преплавило ме усхићење и радост.
Имао сам девојку! Имао сам читав свет.
Да, онда ми је она била читав свет!
А данас... толико година од тада,
ево ме седим за кафанским столом... сам,
и испијам Горки лист, један за другим...

- Ало, конобар! Брате, дај ми нешто жешће
од Горког нема ефекта, не могу се расплакати.
Дај ми једну вотку, она ће ми добро доћи!

Ех, некада ми је била читав свет а сада...
Сада је ништа мање него цео универзум!
Е, вотка је добра, ух! Баш је добра, одлична!
А никада је нисам пио, часна реч.
Ово је наш први физички контакт.
Као оно са њом на углу иза школе.
Да, сећам се свега... до детаља. А она?
Све и да неће, од вотке би се присетила...
свега би се присетила а највише...
Највише наших дугих пољубаца,
који су трајали од сусрета до растанка.
Њима смо разговарали, савршено се разумели.
Ја их никада нећу заборавити, никада!

Ето, ја...
И дан-данас живим од оног чега се сећам,
Јер, шта је човек без сећања?
Само кожа и кост што хода,
Ах, те осамдесете... биле су то године!
За љубав, за радост, смех... и понеку сузу.
А тамо... на углу иза школе.
Тамо још увек стоји девојка,
и чека љубав.
И још увек стижем тачно у седам,
да пољупцима разговарамо.