Nesu svi zakasali s's 240/160

       E kad se jutos nesam šlogiraja, mislim da neću nikad! Pal, da ti pričam, al' mora podjem s priču od tuj njeknja: sreto Tozu Molera, vidim ga amitom uštrumeja, pa ga pita koje mu je, neli je bolan s nešto.
     -More, vika on - Pušti me, sve sam zakasaja. Mora da spremem sa'ranu za subotu, ne znam glava kude mi je.
Ja se malko poviš zbuni, pa reko ne li je pogrešija nešto. Znam da se planiraju svadbe, veselja... al sa'rane da neki planira... mislim, Bože me sašuvaj! I pita ga ja čiju toj sa'ranu on treba da planira, a on vika:
    -Ma čeke ti objasnim. Vodija sam baba-Rosku kude lekara... kude Peru Koktela.
(Vikaju ga Koktel što pije koje stigne, a kad pomeša piće, meša i sve ostalo. Jedanput takoj pobrkaja se, pa ulegja u tudja kola kad si pošeja dom od rabotu! -prim. autor)

      I sad, da se vrnem na Tozu, rekja mu Pera da je baba mlogo bolna i da neće preskrca 3-4 dana. Davala krv i merija vuj pritisak, pa videja da ima 240/160 i toj je njemu bilo dovoljno da "presudi" na baba-Rosku! Sve mi Toma toj izorati, pa otide da kupi cigare, a posle i sve ostalo što treba za jednu pristojnu sa'ranu.



       A s'g, da se vrnem na "jutros", reko daj da svrnem da se vidim sas baba-Rosku, čuvala me je kad sam bija malečak - redno je da gu ispoštujem poslednji put!

       Idem ja takoj prema njinu kuću, kad vidim neka ženština mrska u baču. More, zagleda ja malko bolje, baba-Roska sadi luk! Razrabotila se, vrcka se ko neko devojče. Pita gu ja kako je sa zdravlje a ona reče da je bila malko preladjena ali, s'g je dobro. Ne mož u kuću da sedi, nešto gu tera da raboti, a bolje i jede kad raboti, sve mi toj ispriča. Izoratimo se mi takoj od sve što se mož poorati u takve situacije, ta se razdvojimo, a mene mi ne beše pravo da gu gledam, a znam da gu neće bude za neki d'n.
      I takoj, ona ostade da sadi luk, pa će i "kompiri ovija dani", a ja otido niz put mislejeći se.. koje ti je čovek bre?! Ete, ona jadna i ne znaje da će sutra el zajtre da umre! Sadi luk, a teško da će ga obidje. Produži si ja po moj put, pa vikam u sebe kako je život mlogo čudan. Toma se sekira kako će opravi sa'ranu, a baba-Roska se ič ne sekira i sadi luk.

      T'm'n se odvoji od baba-Rosku i podjo da si od Tisu pintera uznem keser, kad neki reče da je Pera Koktel umreja, zakačija ga šlog! Pa se pitujem, na čiju ruku je turaja onaj kompir što se meri pritisak?!

**bem li ga!? Tuj nešto ne pasuje...

Mirka i Slavka

Mirka i Slavka, poznate partizanske kurve, našle su se jednom izmedju dve vatre.
- Mirka, pazi, Nemac! - reče Slavka,                       
- Hvala, Slavka! Spas'la si mi čast! - odgovori Mirka.

Nema ovde naročitog naravoučenija, osim da su Partizani i Četnici možda trebali da slede primer saradnje Mirke i Slavke.            

Retrovizor bez šrafa

Ретровизор без шрафа

     Да ли сте некада дошли у позицију да размишљате о садржају женске торбе? Нисте?! А, јесте, али вас је то размишљање брзо напустило. Е, ја сам размишљао баш опсежно. Можда зато што сам у више наврата био сведок извлачења невероватних предмета из поменутог контејнера: кључеви, рајсфершлуси, сатови, музичке касете, књиге, аналгетици, антидепресиви, презервативи... У истресеној торби моје жене, док смо једном приликом тражили оклагију, видео сам читав ћилим разних предмета по поду. Крупнији инвентар попут чешљева, новчаника, мобилног, сам одмах препознао. За идентификацију осталих грудвица и неравнина, затражио сам сарадњу очних помагала и том приликом препознао тубице, теглице, бочице... За присуство шнала, дугмића, игала итд. ми је сама признала.

*

     Кума Анка, замолила ме да у недељу изађем с њом на ауто-пијацу, хтела би да купи неки ауто. Ја сам јој био неопходан да је одвезем на пијацу, помогнем око избора аута и да као познавалац механике, дам свој суд о квалитету мотора. Иако сам навикао да недељом спавам дуже, овај пут сам устао нешто раније. Баш када сам навлачио десну чарапу, ето ти ње! Остатак спремања одвијао се као у немим филмовима с почетка прошлог века. Од брзине нисам стигао ни да доручкујем.

        Убрзо смо се нашли у ауту који је јездио према ауто-пијаци, а при доласку сам тешком муком успео да увучем свој "Поло" између стубова бандере у облику слова А. По изласку на пијацу, црева су почела да интеревенишу због недостатка материјала за обраду, а кума је заборавила своју торбу у колима па сам се морао враћати. Изнанадио сам се њеном тежином и једва је једном руком пружио куми.

                                                                          *      

- И колико тражиш за њега?

- 2.500!

- Па човече, јеси ли ти при чистој свести?

- Јесам, зато толико тражим.

- А колико мислиш да добијеш? Ево, овде је огребан, ретровизор је накрив, гуме су лоше...

- Мислим да толико и добијем. Ово што је "огребано", то је линија од фломастера. Ретровизору недостаје један шраф, а гуме су летње. У гепеку има још две зимске - нове!

- 2.000. Може?

- 2.500 и ни макац испод тога!

Присутни су навијали за обе стране, а кума се прикључила седници.

- Ауто је солидан, вреди толико, рече човек са -5 на оквирима испред својих очију.

- Можда стотину горе-доле, изјасни се педесетогодишња ћела са коњским репом.

- Ја за тај крш не бих дао никаквих пара! - реплицирао је пискави глас.

- Мало претерујете, господине, узе реч кума. - Разговарајмо без вређања. Све има своју цену па...

- Али, госпођо! - упаде у реч први саговорник. - Замислите да седнете за воланом овог аута и одпадне вам ретровизор у вожњи. Има право господин, не бих ни ја дао ништа! Ни 5 Пара!

- Не бисте дали ни пет пара? - Бранио се власник. - Па у новчанику немате ни пребијене паре! Ево, дајте пет пара и ауто је ваш!

- Не долази у обзир, лабав му је ретровизор. - Са извесном дозом ироније, дао је себи реч потенцијални купац.

    Како завршна реч још није дата, решио сам да се лишим слушања даљих убеђивања, а мене је стомак још једном опоменуо на обавезу према њему. Кума из своје торбе извади некакву лимену кутију величине конзерве сардина, а по отварању сам уочио доста шрафова. Само је повећа гвожђара могла понудити већи избор.

- Кумо! Одох ја на пљескавицу, - Јавио сам јој се и отишао да задовољим моје гастрономске потребе.

Док сам гутао последње залогаје подгрејане погачице и некакве гумолике мешавине у њој, кума је управо излазила на капији ауто-пијаце седећи за воланом аута чији је леви ретровизор лепршао. Изашла је из кола, ишчупала климави предмет и експедовала у своју торбу.

- Кумо, како си одлучила да узмеш баш тај ауто?

- Због опкладе. Имала сам у торби петопарца!

Смрадови (а и мириси) раздвајају људе

     Јули, двадесети дан, текуће године, рано поподне. Велика количина плусева у хладу, а ван њега скоро неиздрживо. Папрено! Од густине високих Целзијуса веома тешко се дише. Не зна се дал' је жешће одозго или одоздо са асфалта. Топлота попримила карактер пресе. Плексиглас на импровизованом аутобуском стајалишту само заварава групу људи, који су под њим као нашли делић утехе. Још неколико корака и убрзо сам постао део гомиле. Одмах сам се изборио за згодно место. Баш испред мене, отвор на градској канализацији је емитовао своје атрибуте, који су допирали до наших носева. Свака индивидуа, реаговала је на свој начин поводом рупе која нас је просто кадила. Неко је опсовао, неко се уздржао, једна сподоба је поменула градске власти. Човек са шеширом се мрштио а његова машна је висила далеко испод каиша.

Овакву идилу прекиде језива шкрипа кочница градског буса који је био препун. Из њега изађоше тек пар прилика а то је значило да улазећа гомила можда неће стати у утроби превозног средства. Мене је поменута гомила просто унела у задњи део превозећег апарата. Стиснут са свих страна, нашао сам се очи у очи са старијим брком. Ипак, срећан што сам се курталисао оног гадног мириса са улице а и уласка у аутобус, мислио сам, ништа ми више не може покварити дан. Мислио сам!
Брка, после сваког удисаја оно мало кисеоника, издисао је сардину и црни лук. При покушају да окренем главу (само главу), налетео сам на добро ознојено теме неке масне конституције. Возило је кренуло и тиме нас опоменуло да инерција може узети данак. Већина путника се хитро прихватила прве згоде у намери да задржи пређашње стање тела. Мени неко покуша да откине парче меса с рамена. С времена на време, неко је пуштао "ветар", који баш и није био од некакве помоћи презнојеним телима. "Шта ли је овај јео" питао сам се? Воњ је подсећао на мешавину карабита и непраних чарапа, што је једино могуће да му се нашло на јеловнику. Брка је упорно инсистирао на свом паковању. Шофер је прикочио због семафора и мало нас "преуредио". Сада се брки придружила рутава пазуха некакве грудве за коју бих типовао на М у избору пола. Ипак, ознојене и спуштене до паса груди, говориле су супротно. Из оних чекиња "вирио" је БУ! А можда је то била и Нивеа, сада је то немогуће утврдити. Но, кисео мирис из те мишке је далеко надмашивао претходни а само би у фотофинишу за нијансу изгубио пред винским сирћетом. И још један ветар! Дифозген би завидио оваквом коктелу гасова.
     Све плиће и плиће сам дисао трудећи се да што мање понуђених мириса унесем у свој организам. Не вреди! Као да сам упао у лавиринт фекалија целог света. "Пакао са сумпорним смрадовима мора да освежавајуће делује у односу на ово" - помислио сам. После те мисли ништа нисам мислио ни осећао извесно време. Следеће чега се сећам је да сам осетио неки предиван мирис праћен гласовима: "Ево га! Долази себи!" Лежећи, угледао сам пар лица у белом изнад мене. Полако ми се снага вратила у тело а упоредо и сећање узело маха. На трен помислих да сам у рају али ту помисао ми демантова лице, које је испод мог носа држало неку миришљаву бочицу.

Око 97 година раније...

     Колона се тешком муком пробијала кроз кањон. Промрзли, гладни, жедни, уморни, слабо су напредовали преко албанских планина. Када би група војника наишла на неку лешину, коју су вукови начели а мраз сачувао од даљег распадања, била би права гозба. На мирис тј. смрад, нико није обраћао пажњу. Глад је била јача! Јели су у пронађеном стању, нису ништа термички обрађивали. Уколико би неко покушао да то уради, мирис печења би се брзо раширио, па је постојала бојазан да остану без хране!
Било је то због тога што се народи међусобно нису баш мирисали.

Убиство као идеално решење

     Убио сам га! Само ја знам да то није био несрећан слуцај. Могла је полиција да истражује до миле воље. Ма каква форензика! Сва полицијска помагала овога света су немоћна пред овим случајем. Наравно да нису истраживали. Нису ни покретали истрагу која би унапред била осуђена на фијаско.

     Дуго сам планирао начин и тренутак егзекуције, а прилика се сама указала. И све се тако спонтано одиграло, па би се рекло да готово никаквог уплива у догађај немам. Био је то трен његове велике бестијалности и мале неопрезности који сам искористио и преточио у сопствену корист. Не, није то било убиство из користољубља. Може се рећи да нисмо једно друго подносили након толико времена. Упсталом, ја га нисам уопште подносио, а за обрнута осећања нисам сигуран. Но, да кренем од почетка.

    Пре пар година срели смо се случајно и успоставили контакт. Одмах се видело, или се бар чинило да ће то бити квалитетно познанство и пријатељство. Обзиром на околност да сам материјално био скоро исцрпљен, на неки начин, старао се о мени. Неко време није тражио никакве уступке. Чак се може рећи да сам живео к'о бубрег у лоју. Међутим, на основу сопственог искуства тврдим да је танка линија између квалитета живота бубрега у лоју и миша у гвожђари.

    Храна никада није била дефицитарна, имало ју је у изобиљу. Наравно, допуштио сам му да има господарски однос према мени, на крају, и мени је годио такав режим живота. А и смештај је био солидан. Али, како за све постоји први пут, постоји и наставак. Најпре ме је "кињио" у шали. Е, када је почео да пије, у таквом стању је приказивао његову праву нарав. Претворио ме је у слугу захтевајући да му донесем ово или оно, да отрчим часком до тог и тог места, да вучем, тегљим за њега. И уз то, понижења разних сорти. Једино али истинско упориште имао сам у његовој жени тј. мојој господарици, коју сам изнад свега поштовао.

      Почињу његови касни, поноћни доласци. При том се напија до бесвести, почиње да губи разум, везу са реалношћу. У почетку је подизао тон, а онда и руку, па и обе руке, како на њу тако и на мене. Називао ме животињом, а њој говорио да је у интимној вези са мном. Бивао је све скептичнији и све чешће се његова рука спустала на тело нежне жене. Било ми је жао што јој не могу помоћи. Трајало је то доста дуго.

Нисам сигуран да би неко оволико издржао под таквом тортуром. Што се мене тиче, био сам доста јаких нерава, али када је она у питању... ту сам пуцао к'о стакло.

    Критичног дана, пошли смо на неку врсту забаве, где се он сусретао са себи равнима. Испијали су нека пића из чаша које им нису испадале из руку. Питао сам се, зашто после испијања садржаја чаше, исте не одложе. Ипак, гледао сам своја посла и држао се свог друштва. Атмосфера је загрејана до тачке кључања, а јединке супротног пола су уносиле своје бучне осмехе у лица гостију. Изгледа да су им та крештања импоновала, јер чинило се да су их подржавали тиме што су им суптилно узвраћали радњу. Баш ми је одговарало што мој господар на мене и не обраћа пазњу, а хтео сам да такво стање потраје до краја те њихове "забаве" у којој ја нисам видео ништа забавно. Јако је приметно било стање моје господарице, која се осећала запостављеном. Заиста би тако и било да јој нисам на диксретан начин правио друштво.

     У једном моменту, изненада и без најаве, мој је господар скочио на мене. То што ме је у више наврата баш насамарио, није за мене представљало разлог за узбуну. Сада, помало изненађен његовом реакцијом, у осврту сам приметио да је његов гест пропраћен смехом, звиждуцима, аплаузом и још неким конклудентним радњама (које не бих да описујем). Можда сам осетио трун понижења, али то ме заиста није повредило. Повредило ме то што је и мене нагонио да скачем заједно са њим! То је већ дубоко зашло у мој понос. Некако сам поскочио, али се нисам добро дочекао на ногама, изгубивши равнотежу, пао сам, а пао је и он.

 Том приликом је сломио врат и на месту остао мртав. Ја сам устао, повукао се пар корака, осетио да је код мене све на свом месту и полако се удаљио са места догађаја. Само ја знам да сам намерно "изгубио" равнотежу.

    Сада припадам својој господарици. Она се стара о мени. Тек сада се заиста може рећи да смо у некој врсти везе. Чини се да нимало не жали за изгубљеним. Тако, у тренуцима опуштања, каже да ми је потребно друштво.

Пре пар дана купила је и довела прелепу кобилу. Од среће сам поскочио скоро исто као кад сам збацио свог господара с леђа. Уз то сам ударао копитама да је севало на све стране! И фркћао! Њи-хи-хи-хиииииииии!

Ubistvo, kao idealno rešenje II

       Још од раног јутра није било како ваља. Пробудила ме голицајући мој нос, што ми се нимало није допало. Када сам јој гестом руке ставио до знања да сам будан, уместо да се макне, још пар пута ме "помазила" по образу, носу... Навикао сам на буђења у то време изјутра али не на такав иритирајући начин. Но, било како било, спремио сам се, отишао на посао и све време се трудио да одагнам нервозу проузроковану начином буђења. Уморан, при крају радног времена радовао сам се повратку кући, ручку и поподневном одмору. Још док сам ручао жена ми је приговорила да се морају платити пристигли рачуни за телефон и интернет, као и за воду, струју и ђубрарину. То сам некако "прогутао", као и кафу коју је скувала после ручка, мада не волим кафу. Узео сам судоку и почео да лоцирам бројеве када је моја мора опет почела своју игру. Милела ми је по свим могућим нервима којим ме је природа наградила или нагрдила, не знам ни сам. Мислио сам, заспаћу па ће ме оставити на миру али, авај! Чачкала ме, зујала око мене, доводила до лудила. Знам да би ме многи саветовали да сам требао изаћи из куће и тако решити проблем. Људи, па ја сам се кад-тад морао вратити у кућу и опет Јово-наново! Уосталом, није то био један дан у мом животу. Овакве ствари су се догађале готово свакога дана. Који и какав живи створ би то истрпео, питам ја вас? 

        Нема шта да кријем или околишам: пожелео сам да је нема. Не да је са недостатком говора већ да не постоји у мојој близини, да уопште више не постоји. Речју, желео сам да је мртва! Нисам убица нити имам такве предиспозиције. Гнушам се крви и лешева али ово је било неиздрживо и неодрживо! Одлука је пала! Убићу је!!! Размишљао сам како и на који начин да то урадим а да буде што безболније. Када се устремила на моје уво, нешто је пукло у мени, изгубио сам контролу над собом. У ушима ми је страшно хучало и бучало. Ништа више нисам чуо а ни видео. Дохватио сам прву тежу ствар која ми се нашла при руци. Подигао сам ствар, а рука се свом силином аутоматски спустила на њу, на њену главу. После сам ударио још пар пута... па још једном! 

      Мрднула је ногом једном а још један слабији трзај мислим да је означио њен крај. Гледао сам је како непомично лежи, али вам не бих описивао ту сцену потресну за описивање. Толико сам је разбуцао да су чак и црева вирила из њеног стомака. Тек тада сам обратио пажњу на "оружје". Немојте ме ништа питати! На њему су били њени остаци. Ал' ипак осетио сам олакшање, спокој. Знао сам да ћу сада мирно моћи да решавам судоку, ручати, спавати, будити се ујутру без стреса... Још једном бацио сам поглед према жени, осетио сам извесну језу, имао сам утисак да ме једним оком посматра и то са прекором: - зашто то ниси урадио раније? После ми је признала да је цело преподне и њој досађивала та мушица.

Visoko-niski kriterijumi

 Prvi put sam se zaljubio sa nepunih 6 godina, jedva se i sećam toga. Možda se ne bih sećao tih dešavanja u meni, ali "objekat" je dobrim delom doprineo da se takve stvari ne zaborave. Elem, kao dete, dobijao sam vrlo česte prehlade i razne upale praćene povišenom temperaturom. Moji roditelji su se sekirali što sam tako neotporan na razne navale loših mikroorganizama. I uvek, bez izuzetka, lekar opšte prakse je po inerciji prepisivao injekcije, jer "on se navikao na njih" - govorio bi doktor.

A onda... onda je trebalo ući u previjalište i istrpeti bušenje kože "debelog" mesa kao i izdržati cedjenje te bele tekućine iz šprica. Oduvek sam se pitao, kako ta tekućina zna gde je bolesno mesto da baš tamo ode te popravi pokvareno, a meni za pola sata bude bolje.

     Naravno da je bolelo! Ne, nisam plakao! Možda bih plakao pred nekom drugom osobom ali kad je injekcije davala Milka, bilo je pravo zadovoljstvo primiti ih. Ja sam prosto uživao u bolu koji mi je ona nanosila. Kasnije sam saznao da se to zove mazohizam. Ali ja nisam bio mazohista, ja sam uživao zato što sam Milku doživljavao na jedan poseban našin. Crvenkasta kosa nakačena na vrhu glave (pundja), krupne oči, i najupečatljivije na njenom licu - usne! Veoma krupne (sočne) i uvek jarko crvene po čemu bih je prepoznao čak sa donje ulice ako ona pri tom stoji na prozoru doma zdravlja. A njene noge...! Ja to ne umem da opišem rečima. Uvek je nosila kraće suknje, te je noge izlagala muškom oku, a i ja sam bio muško, zar ne? Noge, nešto krupnije i vretenaste, mazne, nežne, meka koža... Kako odkud znam za kvalitet kože, pa pipnuo sam! Jednom sam pipnuo i to je bilo prvi put, a posle sam stalno dirao dok bi me špricala. Ona bi govorila - Neka dira, dete je to, neka se igra! I ostali koji su videli, malo bi se nasmešili uz potvrdu da sam dete. Kakvo je zadovoljstvo bilo dirati, maziti njene noge, izgleda da smo znali samo ja i Milkin muž (ako ga je imala). Ponekad je Milka po davanju injekcije sela baš pored moje glave dok sam jos ležao. E, to je bilo posebno iskusvo i uživanje - osetiti miris njenih nogu. Za to je vredelo razboleti se! Dobiti i upalu pluća, ako treba. Onda mi se nije izlazilo iz previjališta. Bio sam spreman da primim još jedan ubod igle samo da bih gledao i mirisao te najlepše igračke od svih. Bile su mi draže i od onog golubčića na točkovima, a lepše su mirisale no bakino slatko od kupina. I od krofni! A tek kad ih prekrsti...! Deo noge ispod kolena se mogao poredtiti sa mojim duguljastim luftbalonom.

     I uvek sam se čudio kako su tako krupne noge završavale u vrlo malim cipelama ili sandalama. Pa moje patike su bile veće - merio sam. Tu sam se osećao dominantno nad Milkom. Strašno sam mrzeo zimu. Zimi je Milka oblačila neke debele čarape te nisam video kožu njenih nogu, ali mogao sam zamišljati do mile volje... i mirisati. A ja sam je voleo onako kako dete zna da voli. Često bih pomislio na nju i najpre bi mi u mislima došla slika njenih usana i nogu. Kao da je žena stvorena samo od ta dva elementa. Vremenom, sam postao otporniji na bolesti i manje sam se dozirao penicilinom, ali i dalje sam imao sliku Milkinih nogu pred sobom i to sve češće. Došlo je vreme da te usne i noge zamišljam u nekim drugim mogućnostima. Tako je Milka, svojim nogama utabala stazu mojoj mašti i spoznaji o ženama. Ženske noge su za mene postale sombol ženstvenosti i seksa, uopšte. Izgledom i oblikom
njihovih (ženskih) nogu sam se rukovodio i ženama odredjivao karakter, senzibilitet, ženstvenost, temperament...
     Kada sam se zamomčio, znao sam da ću na osnovu stečenog znanja i iskustva o nogama, naći pravu osobu za sebe. Došlo je vreme za ženidbu i ja se oženih na parametrima iz detinjstva.

Posle sam se ženio jos jednom... Pa, čoveku s ovakvim iskustvom, jedna žena k'o nijedna!

40 i nešto godina kasnije...

Nemam iluziju o besmrtnosti ali ako ikada presvisnem, voleo bih da to bude pod čarima ženskih nogu, poput Milkinih.

Замишљено-измишљени интервју са самим собом

    У ери наглог пораста броја јавних личности и еуфорији давања разних изјава по свемогућим медијима, решио сам да и ја изађем из учмалости и анониме па право у јавност. Ни по чему нисам познат, односно, познат сам по томе што сам потпуно непознат јавности. Као такав, одговорићу на сва моја питања, чак и на она која не буду постављена. Да не буне забуне, сам себи нећу персирати (обраћати се у другом лицу множине) већ ћу то чинити у трећем лицу једнине. Како то изгледа, видећете.

Дакле,

- Господин Јован је широј јавности особа X, Y, З. Да преформулишем питање: - Г. Јован је алфа и омега анонимности. Како Он живи  са тим.

- Јован је овог трена изашао пред светом и представио се. Сада сви знају за њега.

- Где је Он сада познат?

- Па можемо рећи да за сада има преко 100 хиљада фанова само на овим просторима. Да не помињем земље попут Самое и Нове Гвинеје, па Тринидад и Тобаго, затим Сао Томе и Принсипе, цела Северна Оцеаниа, неки делови Малте, цело једно село на северу Јужне Дакоте... скоро трећина Лихтенштајна.

- Шта тренутно г. Јован ради?

- Тренутно Он припрема нови пројекат, не би да открива детаље. Генерално, Он је увек у послу, не спава на ловорикама.

- Вероватно постоји нека анегдота везана за г. Јована

- Наравно, дефинитивно је необуздана спавалица. Када је требало прошле среде отићи на пијацу, Он је устао мало раније но обично...

- ... када иначе Он устаје?

- Па тако некада и касније али када не устане касније Он устаје раније, а овог пута је устао мало раније као што смо и нагласили.

- Добро, нека г. Јован настави.

- На пијаци је г. Јован заспао на картонима на којима спавају тезгароши! Јој, да знате како је то њему сипатично деловало, а фанови су баш били Cool!

- Није тајна да Он има девојку пуно млађу од себе. Каква је то веза?

- Па сад, дискутабилно је то "пуно млађа", јер шта је то 32 године.

- Савршено тачно. Колико је Он "тежак", ако није тајна?

- Никаква тајна није: 179, 75, 125, 80, 63.

- Хоће ли г. Јован превести?

- Висина, тежина, притисак горњи и доњи, пулс!

- Да ли г. Јован барата још неким цифрама?

- Да, Он само цифрама и барата: 23, 6, 2, 42, 52...

- Мислим да за ово не треба објашњење!

- Напротив: коса пре шишања, број пломби, коса после шишања, број обуће, број кошуље...

- Који су планови за будућност?

- Он нема планове, стихијски живи. Једини неостварени план му је да једнога дана има план око узгоја оваца и да искључиво од тога живи.
- Од оваца?
. Не, од плана.

- Има ли Он кућног љубимца?

- Да. Зове се Маурициус Цантабиле де ла Реторти Гиле. Г. Јован му тепа Твор, а иначе припада једној од најмиришљавијој врсти творова, подврста Смрдеж из фамилије Трулеж, огранак Баздеж. Фанови такође и њега обожавају. Може се видети на Твитер-у, ЈоуТубе-у као и на многим другим  ФацеБоок-овима.

- Колико је Јован образован?

- Можда ће бити довољно ако каже да зна да користи свих 9 падежа.

- А колико је побожан?

- Опет, довољно је рећи да зна свих 7 божјих заповести.

- Да ли је Јован сујеверан?

- Верује у Господа јединога, Оца над Очевима...

- Наравно. Колико се у јавности не зна, Он је имао један добротворни концерт.

- Да, био је то концерт звиждука, а акција је усмерена на оживљавању Мртвог мора.

- Јован говори неколико језика, зар не?

- Тачније, да. Италијански је покупио од рођене часне сестре која тамо ради на црно. Енглески је потпуно савладао од стрица, које се вратио у земљу да умре на својој родној груди. И најзад, Есперанто је научио од брата, који још увек живи и ради тамо.

- Где је стриц сада?

- Па, у земљи.  

- За крај, шта Јован може да поручи?

- Пуњену пљескавицу, димљену вешалицу и литар/литар

Pomoć prijatelja

        Sreo sam čoveka. Ne na putu, ne u gradu, ne u nekoj ustanovi. Sreo sam ga na mostu. Ove godine vode ispod mosta nije bilo. Presušila je reka. Skroz!
Čovek je tužno s mosta gledao u suvo rečno korito. Poželeo sam da svojim prisustvom ublažim njegovo stanje tuge. On otvori dušu, pogledom fiksirajući neki kamenčić na dnu rečnog korita. 
- Žena me vara, dobio sam otkaz, deca me ignorišu i ne poštuju, dugujem i ,,Kurti i Murti''  prijatelji me izbegavaju, neprijatelji začikavaju, švalerka zatrudnela, isključili mi telefon, isekli struju.... 
Rešio sam da se bacim u reku, kad ono, ne mogu se čestito ni samoubiti.
- Zar je dotle došlo? - Pitao sam
- Zovem se Dragoljub, prijatelji me zovu Guc-Štuc-Cuc-Muc. Vidite, i sa nadimkom baš ne stojim dobro... Em dukačak, em nakaradan, neprikladan!
- Mora da mucate kada se napijete. - Odvalih ja 
- Ništa osim vode u životu nisam popio. - Reče. 
Posle kraće pauze on nastavi: - Da ovoliko presahne!?
- Molim?!
- Reka! - Potkrepi prethodnu izjavu.
- Zar je to toliko čudno što je korito suvo, leto je bilo žestoko. - Težih da ga utešim...
- Ne, nije čudno. Samo, vidite da i sa smrću nemam naročite sreće.
- Aha! - gotovo se složih sa njim. - Medjutim, ja tu ne bih mogao biti od pomoći, - procedih.
- Naprotiv, gospodine...
- ... Jovan, zovem se Jovan, za prijatelje takodje Jovan. - Predstavih se. - Kako mogu biti od koristi?

- Pa, recimo da me odvezete do neke poveće reke, - predloži on.
- Ali, ja nisam taksista, mogli bi me kazniti zbog rada na crno. - Počeh da se vadim. 
- A vi me povezite kao prijatelja. - Skoro da je insistirao.
- Znate kako kažu?! "Registrujte taksi-firmu a posle vozite i džaba". Osim toga, ne bih želeo da ikako učestvujem u vašoj samoubilačkoj nameri.
Čovek je bio uporan, molio je do te mere da sam podlegao njegovom vapaju, te malko zaobišao sopstvene principe
- U redu, rekoh. Mogu vam pomoći - malo!
Počeo je da se raduje poput deteta: - Nemam reči kako da Vam zahvalim. Šta predlažete?
- Odvešću vas do obližnjeg jezera. Već nekoliko puta ribolovci su vadili zlatnu ribicu. Možda se i Vama posreći - probajte! Upecate li je, birajte želju.
Odvezoh ga na predloženom mestu i upozorih: 
- Moram Vam reći da je jezero već odnelo 10-tak života zbog svoje zlokobne prirode. Budite oprezni, i srećno!
U naravi mi je da pomažem ljudima. 

Пензионерска

      Тумарајући тамо-амо и снебивајући се, налетим на дебели 'лад у парку, а како сам у фази одвикавања од пушења, ја у уста увалим једну жваку. Тако, седим на клупи и посматрам децу како се играју, кучиће како весело машу реповима, очекујући парче нечега што може се назвати комадом милостиње, посматрам беду и очај како јачају своје заједништво...
    Уто, однекуд догегаше два слепца, очигледно пензионера, са свим пратећим реквизитима: тамне наочари, бели штапови, укочен "поглед"... и тик до мене, на клупи седоше. Нисам ни очекивао да ме питају "је ли слободно" и баш сам о томе размишљао, кад тишину наруши један од њих:
- Јесил' вид'о шта урадише ови?!
- Како да нисам! Гледам и не могу се начудити! - Рече други, и додаде: - Али, посматрај то на овакав начин. Мора се тако или никако.
- Ма, ја на то помало пазим из свог, професионалног угла. И видим да нема другог излаза.
- Осврни се само неко време уназад, сети се чега смо се све нагледали!
- Како да не! Ја овако нешто у животу нисам видео!!! - констатова први саговорник.
     И док су они чаврљали, ја сам се трудио да не одам своје присуство случајним праском балона жваке. Алегорија се настави:
- Е, вала свашта се нагледасмо у последње време!
- Свашта и ништа, баш тако! Да ти искрено кажем, уопште не жалим за својим очима! Како ли је тек овима што све виде?!
- Ма њих не треба жалити, па они су и код очију слепи. Њиховим гледањем смо запали у овај мрак, зар не?!
- У праву си, окати су слепији од нас, 'бем ти нашу граматику која тврди да придев слеп, нема степене попеђења!
У овом тренутку превари ме балон уз једно "БааааМ"! Брзо се снађох: 
- Господо, јел' слободно сести? 
Након њихове "дозволе" промешкољих се мало и заузех исту позицију.
- Жао ми је ако сам Вас прекинуо у причи... - почех да се снебивам.
- Напротив! - Каза овај ближи мени. - Ја управо полазим, морам се срести с неким. Нисмо се видели већ неко време.
- И ја полазим, имам неодложни сусрет са једном предивном особом. - надовеза се други. 
- Е, па до скорог виђења, пријатељу!
- До виђења, жив и здрав ми био! - Измењаше отпоздраве међусобно.
- Здраво да сте и Ви пријатељу. - Обрати се један мени. - И да знате, само јака воља одвикава од пушења!
- !? 
Не стигох да их отпоздравим!

Ма, шта он то пише?

      Неки, који ме нису "читали", питају се: - Ма шта он пише?
По њима, поенту догађаја бих требао ставити испред наслова да би им прича иоле била занимљива. Или бих морао све мисли сажети у пар речи, као наслов.
      Имао сам колегу на послу, који се просто хвалио тиме да у животу нити једну књигу прочитао није. Приликом једног таквог хвалоспева, други колега му је уз извињење, казао да се то итекако и примећије код њега.

       Да, али се сада читалац с правом пита, где ли ја то радим да има таквих осцилација међу колегама у образовању. Да се горепоменути колега не би нашао увређен, ако ипак прочита ове редове, мало ћу умекшати пређашњу изјаву: Читалац може да се пита, у каквој средини аутор ради, кад осцилација конзумирања словца има толико велику амплитуду.

       Међутим, осцилација у образовању има на сваком кораку. Понекад се тај корак може срести у истој бранши, канцеларији па чак и у истом човеку - понекад!! Како то може бити?! - питаћете се. Може - кажем ја.
      Замислите позицију медиокритета (у даљем тексту, госп. М) који ради у фирми где је свакодневно окружен интелектуалцима, те изложен њиховом начину изражавања. Уосталом, за стил изражавања су се и школовали, ораторство им је алат за рад. Тај и такав госп. М, годинама трпи метафоре, фразе, синтагме, анализе, синониме... својих колега, и шта бива?! Човеку дође да од тога полуди! Дуго година иритиран реториком колега, он једног дана кулминира са стрпљењем! Помисли да би отказ био право решење за његове муке.
         На првом наредном колегијуму он каже: 
- Поштоване колеге, ја заиста не знам о чему се овде ради! Ми се морамо запитати, коме овде није место?

        Колегијум се заврши а госп. М за малобројне постане "филозоф", док други почну да га примећују и то искључиво због "позивања на самокритичност, толеранцију, одбацивање егоизма, а уједно и на вешто индиковање и изоловање негативних трендова у колективу"
Шта је даље било у овом или оваквом случају, остављам машти читалаца на вољу.
Али...
Можете ли замислити једну замену улога?

Ето, о таквим стварима пишем, небитним за ширу популацију.

Афоризми - По Јовану

- Био сам у жижи догађја. Отуда ми опекотине.

- Опасао је опасач, сада је о-па-сан!

- И поред квара на авиону, део путника је успешно приземљен. Остали ће бити поџемљени.

- Захваљујући свом зубару, постала је краљичица.

- Изгласати Закон еутаназије? Како кад они, којима је потребан, не могу да дигну свој глас.

- Слепцу нисам уделио милостињу. У циљу оправдања, пружио сам му коверту на увид.

- Преценили су га. Зато су га скупо платили.

- Ма какви атрибути! Она има атрибутине!

- Можда би и сада царовао ум, да клада не снагује.

- Кад лукав поједе лук, постане лукавији. Мудар не тежи ка компарацији.

- У животу је као у шаху: често дама налети на коња. У шаху је као у животу: дама јури за противничким краљем.

- Разлог свађе је субјективног карактера. Субјекти су без карактера.

- Поп - човек у црном. Лекар - човек у белом. Политичар - човек умало.

- Требало га је срамно обесити али су га часно стрељали. Разлика је очигледна а ефекат исти.

- Хтео је да буде чист, да му реч не дође. Дошла му је реченица.

- Живела је међу облацима. Сада је на Седмом небу.

- Нејакима, храброст је порок.

- Како сам умокрио воду? Стојећи на мосту, са отвореним шлицем.

- "Правићете ме од блата". - Рече глинени голуб.

- Повратна карта, уствари, представља веру у будућност.

- Пушачи треба да оставе цигарете. Неко је у ту сврху, измислио пикслу.

- Не може човек дуго да живи у кругу своје породице. Кад-тад, сместе га у један од ћошкова.

- Рупу, из које је најурила своју децу, касније је изнајмљивала разним подстанарима.

- Мобилни телефон, поред читаве лепезе функција, човек злоупотребљава за разговор.

- Када дивљаци крену у дивљање, значи да су решили, да у свој живот, унесу мало хармоније.

- Наглуви могу сасвим добро да чују, ако знају шта треба слушати.

- Мисао може бити исказана, написана и прећутана. Најјаче дејство има у трећој варијацији.

- Ко пева, зло не мисли док пева.

- Од Искона до данас, урађено је безброј операција на човеку. Само прва је била успешна и кобна, у исто време.

- Знам неке који не загађују животну средину. Они то чине на периферији.

- Добром коњу и самар лепо пристаје. Добар коњ се тада, не осећа насамареним а сви знамо да то јесте.

- Пресипавањем из шупљег у празно, добијамо празнину, испуњену шупљином. 

- Једна прећутана реч, може бити садржајнија од изговорене реченице.

- Почетак сваког краја је тежи, од његове завршнице. 

- Коме је језик бржи од мозга, речи су му веће од дела.

- Крупно ћутање је најчешће производ крупних речи, које обично изрекну ситни људи.

- Маскирао сам се у себе. Нека мисле, да сам неко други.

- Није то био прст Судбине уперен у мене. То је била песница.

- Врана врани… А бела врана црној овци?

- Непревазиђено, не значи непревазиђиво. Значи, да нисмо били упорни.

- Појам ”Иза жице”, из птичје перспективе, губи смисао.

- Разлика, између познатог и непознатог, је у броју људи, који знају за непознато и броју, који незнају за познато.

- Ако немаш, ниси нашао. Ако ниси нашао, ниси тражио. Ако ниси тражио, не треба ти. Ако ти не треба, онда, зато и немаш!

- Чистач је господину тако добро очистио ципеле да овај може да се угледа. На њега - чистача.

- Клоните се човека који се много извињава. Или много греши, или му прешло у навику.

- Стицањем пријатеља, стичемо и непријатеље својих пријатеља. Утехе ради, стичу и они нас.

- Можете ви за њега, и сто пута рећи да је космополита. По нашем убеђењу једанпут, он је пробисвет.

- Не, није наша средина сиромашна. Обогаћена је осиромашеним уранијумом.

- Нико није толико паметан, да не пита глупог и нико није толико глуп, да не одговори паметном.

- Живот се може поредити са писаним делима: почиње као бајка, наставља се као басна, прераста у драму, улива се у роман а сазрева као комедија из које израња афоризам… И епитаф је писано дело. 

- Шта је то љубав - пита савремени седамнаестогодишњак.
- Шта је то импотенција- пита савремени седамдесетогодишњак.

- Зашто си тако мршав? Ко те једе?

- Сиромаштво богатог и богатство сиромашног је у духовности.

- Никако да се удебљам. Гризе ме савест.

- Сада му се чује сваки корак. Потковали су му опанке.

- Какав си то човек? Ја ћу преко тог брвна прећи затворених очију - рече слепац, ћопавом.

- Интереси друштва су изнад интереса појединца. Нажалост, друштво су и два лоша.

- У коликим сам дуговима, требало би да сам виши за главу, да бих то показао.

- Подметнуо ми је ногу. Зато сам му стао на жуљ.

- Шта здравом прија, то болесном шкоди и обрнуто. Хипохондери руше сваку логику.

- Могао сам било куда, журио свуда, а нисам стигао никуда.

- Торањ у Пизи не можемо поредити са човеком. Наиме, није он крив што је крив.

- Криви торањ у Пизи, вајарско је дело природе.

- Суштинска разлика између стоке и човека је у томе што се стока никада не понаша као човек. 

- Већ неко време мучи ме дилема, која реч је корен изборима: изабрати или изборити?

- Ето још једне дилеме. Да ли је сексуално запостављање још један вид сексуалног злостављања? 

- Ловци га траже за кера!

- Многе жене процветају тек пошто им мужеви увену.

- Довољна је једна лепа реч изречена од срца. Прегршт лепих речи делују као да слушаш више лепих песама у исто време.

- У каквој сам свеукупној ситуацији, добродошао би ми један инфаркт!