Мој први дим

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

    Већ сам дубоко зашао у осамнаесту, а још сам био невин, како кажу. Не, нисам се огрешио о закон по било ком основу, али нисам ни о супротни пол. Мислим, још нисам пробао... нисам имао контакт са женском особом. Имао сам ја контакте, али су ти контакти били онако... додир, пољубац, и ништа више. Оправдање за таквим стањем бих могао наћи у обавези према школи, у средини у којој сам одрастао, а и у мојој стидљивости. Но, стидљивост је природно стање ума, а природа понекад зна да потисне такво стање и да испуни своје обавезе према телу, које је део ње саме.
    Јасна је била из унутрашњости, што целој причи даје некакав смисао, а дошла је код рођака, мојих комшија, да ту проведе распуст. Једне вечери, хтела је да "изађе" и питала ме, да ли негде постоји каква дискотека. У оно време, диско је био појам, који је подразумевао игранку, плес. Наравно, најјача дискотека на југу Србије, надалеко чувена по посећености и квалитету музике, била је у Ораовици. Јасна је потом инсистирала да јој правим друштво, јер још никог није била упознала у месту осим мене. Радо сам прихватио позив, јер бити у дискотеци са једном лепом, згодном, веселом, насмејаном девојком, чинило је посебно задовољство и понос у мени, иако је две године била старија од мене.
    Диск-џокеј се трудио да одржи жесток ритам. После Аманде Лир, следиле су Диди Џексон, Дона Самер, групе Бел Епок, Бони М, Абба... све сами светски мегахитови. И док је ишла песма Тројански коњ, групе Лув, баш када је атмосфера прокључала, а Јасна била примећена са свих аспеката, и када су дугокосе мушке главе почеле да је салећу са свих страна као овце на крмилу, она се издвојила из ђускајуће гомиле и пришла ми.
- Нестале су ми цигарете, има ли у близини продавнице да одемо купити?
- Наравно, има, само је мало подалеко.
- Колико?
- Па... двадесетак минута пешице.
- Хај'мо!
    У повратку смо ухватили пречицу кроз некакав шљивик, где смо, онако у мраку, сели на суву и топлу траву да одморимо, и да она запали. Повукла је пар дима и пружила ми цигарету. Иако сам непушач, нисам је одбио. Мало је недостајало, да на први дим своја плућа избацим кроз уста. Она се почела смејати док сам се ја трудио да ухватим мало ваздуха. Онда ми се приближила и рекла:
- Е, нема дисања, сада ћу те угушити.
    И заиста, својим устима је затварала моја уста, тако да сам опет вапио за ваздухом. А потом... Узела је моју руку и одвела негде где је владала тропска клима. Јасно, дошао је тренутак када је требало продрети у унутрашњост, проширити своје видике, изаћи из чамотиње и упознати чари света који ме окружује. Исте вечери искусио сам први дим и тропску климу!

Каџија

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

   Његова титула, заједно са именом, нема никакве везе с науком. Не, није он одувек имао титулу доктора. То му је од скора. Видео је и чуо како се сви кинђуре некаквим дипломама и разним звањима, та што не би и он? А имао је предиспозиције за то. Испуњавао све услове, чак и оне непотребне. Примера ради, није морао да познаје основ Питагорине теореме, да израчуна квадратуру правоуглог троугла, да користи све падеже при изговору, да разуме шта је рекао или хтео да каже. Хммм... О медицини да и не говорим!
    Његова титула, заједно са именом, нема никакве везе с оштроумношћу. А умео је да запетља ствар до небеса, до васељене... и шире! Криву Дрину да исправи, могао је очас и олако, и то дебело редукованом енергијом. Нема тога питања на које он не би имао одговор. Имао је одговор и на непостављена питања, нарочито на њих. Могао је да води разговор са самим собом. Да, и врло често би себи упадао у реч, али знао је и да се извини. Себи, наравно. А и да прихвати извињење. Дакле, био је увиђаван.
    Његова титула, заједно са именом, нема никакве везе с уметношћу. Но, умео је да критикује све, било да се ради о умо или рукотворини. А ипак, имао је у себи уметничку нијансу, каквом се не може поносити свако. Она, стара српска, о посвађаности два камена на путу, чинила га је неком врстом уметника. Од осталих уметничких праваца могу се издвојити гордизам, безобразија, надменизам, осионија, охолизам...
    Његова титула, заједно са именом, нема никакве везе с ласцивношћу. Од како је негде прочитао графит: "Секс је моја храна, зато сам увек гладна!", најпре је одлучио да "постане" аутор графита. Потом је графит користио у сваком разговору, када би приличио теми, а нарочито онда када би тема потпуно одударала. И по неколико пута би изговарио поменуте речи на свадбама, славама, сахранама, не марећи какав ће ефекат оне произвести код присутних.
    Његова титула, заједно са именом, нема никакве везе с његовом вољом. Јер да се разумемо: није он себи припојио титулу тек тако! Као, одлучио да постане доктор, купио диплому (како је сада ред и закон, а и мода) и упустио се у чин ликовања титулом. Штавише, њему нарочито и није пријало да га неко ословљава по вокацији. Јер, титулу је себи "окачио" захваљујући свом опхођењу, према средини у којој је живео. Заиста не знам ко га је први ословио доктором, али знам да сада, нема тога ко га не ословљава поменутом титулом.
    Његова титула, заједно са именом, нема никакве везе с његовим крштеним именом! Али, име је овде небитно јер, он је др Каџија!

Песмозборење 4

Песма која ми је донела друго место на Песмозборењу 4, 

28. октобра, у организацији УСУД "Поезија 016" Лесковац.

Зашто завесе не навлачиш

Сваке вечери када сат на тргу
откуца двадесет један звук
Немир се јави у мојој души,
у глави затишје, настане мук!

Који тренутак потом чујем
твојих штикли познати тон.
Срце убрза на стотину и више
у ушима завлада нечујан звон.

Зашто завесе никад не навлачиш?
Зашто палиш светло док се свлачиш?
Не затварам очи пред таквом сценом.
За тај призор плаћам сваком ценом.

Очи клизе за твојом силуетом
све до угла иза кога живиш.
Само те пратим, не смем ти прићи.
Можда ме због мога страха кривиш!?

Зашто завесе никад не навлачиш?
Зашто палиш светло док се свлачиш?
Не, не затварам очи пред таквом сценом.
За тај призор плаћам сваком ценом.

На слици десно: Горица Додеровић, реномирана лесковачка песникиња, и моја маленкост.

 *   *   *

У ревијалном, музичком делу представе,
наступ са својим другарoм и пријатељем:
Драган Величковић, сликар, песник,
текстописац, музичар, композитор...







На слици десно:
Драган Величковић и моја маленкост.

Оброк

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

    Почетком седамдесетих, до села није постојало превозно средство. У летњим условима, пешаци би каткад ,,ухватили" задружни трактор, који је месну продавницу снабдевао кућним потрепштинама. У зимским условима, за савлађивање седам километара раздаљине, неопходне су биле само добре, гумене чизме. А пешачило се до школе, до фабрике или до Дома здравља. Срећни су били они којима пешачење није било предуслов за неку неодложну работу.
    Боце је пешачио свакодневно, шест дана у недељи. То је од њега захтевао посао. А посла је било толико, да се радило у три смене, јер је извоз производа онда нагло скочио. Фабрика штофова је у то време радила пуном паром. Боце је био марљив радник у одељењу ткачнице, а опслуживање разбоја није давало ни дашка одмора опслужитељима. Долазио је с посла уморан, а на посао одлазио још уморнији.
    Једне децембарске вечери, када је после седам сати шетања око разбоја, и сат и по табановања до куће, најзад дошао кући, није ни сам знао да ли је више жедан, гладан или уморан. Соба је одавала мирис неке пријатне ђаконије и још увек била топла, иако се шпорет већ беше загасио. Деца и супруга већ давно беху у сну и он, не желећи да им нарушава сан, узе шерпу с краја шпорета, чији је садржај, њему гладноме, личио на какву топлу чорбицу. ,,Баш лагана вечера" - помислио је. Када је довршио свој оброк, казаљке се на сату сјединише тачно између јединице и двојке. Била је поноћ, а он се убрзо увуче у топлу постељу и још брже заспа.
    Увек док је радио у другој смени, његова Јела га никада није рано будила, већ би га пустила да спава колико је хтео. За то време, она би децу спремила за школу, а потом би се усмерила на спремање доручка и на остале радове, који су били пука свакодневница за вредну домаћицу.
    Боце се трудио да повеже прекинуту нит на разбоју, али му је то слабо полазило за руком. Баш када је мислио да је на домаку везивања чвора, чуо је како га дозива његов шеф и нит оста невезана. ,, Боце! Боце!!"
- Молим, шефе.
- Боце, што бре, неси вечераја?
Тада се Боце пробуди и схвати да му се обраћа Јела, коју је малочас назвао шефом.
- Како бре, несам?
- Па, видим, у рерну сам ти оставила ђувеч, а он неначет!
- Ја, бре, вечера неку чорбицу, беше на крај шпорет.
- Леле, бре, Боце, ти си изеја помије за свињу!
- А, такој ли је?
- Пал сам ти бре, направила ђувеч, знам да га волиш а ти ни да пробаш...
Боце више није слушао Јелу. Устао је, обукао се и узео тепсију нетакнутог ђувеча. Однео је право код свиње и изручио у корито. Када се вратио, жена га је прекорно питала:
- Па, што тој работиш, бре, Боце, што даде ђувеч на свињу?
- Ако сам ја изеја њојан оброк, она ли да остане гладна!