Оброк

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

    Почетком седамдесетих, до села није постојало превозно средство. У летњим условима, пешаци би каткад ,,ухватили" задружни трактор, који је месну продавницу снабдевао кућним потрепштинама. У зимским условима, за савлађивање седам километара раздаљине, неопходне су биле само добре, гумене чизме. А пешачило се до школе, до фабрике или до Дома здравља. Срећни су били они којима пешачење није било предуслов за неку неодложну работу.
    Боце је пешачио свакодневно, шест дана у недељи. То је од њега захтевао посао. А посла је било толико, да се радило у три смене, јер је извоз производа онда нагло скочио. Фабрика штофова је у то време радила пуном паром. Боце је био марљив радник у одељењу ткачнице, а опслуживање разбоја није давало ни дашка одмора опслужитељима. Долазио је с посла уморан, а на посао одлазио још уморнији.
    Једне децембарске вечери, када је после седам сати шетања око разбоја, и сат и по табановања до куће, најзад дошао кући, није ни сам знао да ли је више жедан, гладан или уморан. Соба је одавала мирис неке пријатне ђаконије и још увек била топла, иако се шпорет већ беше загасио. Деца и супруга већ давно беху у сну и он, не желећи да им нарушава сан, узе шерпу с краја шпорета, чији је садржај, њему гладноме, личио на какву топлу чорбицу. ,,Баш лагана вечера" - помислио је. Када је довршио свој оброк, казаљке се на сату сјединише тачно између јединице и двојке. Била је поноћ, а он се убрзо увуче у топлу постељу и још брже заспа.
    Увек док је радио у другој смени, његова Јела га никада није рано будила, већ би га пустила да спава колико је хтео. За то време, она би децу спремила за школу, а потом би се усмерила на спремање доручка и на остале радове, који су били пука свакодневница за вредну домаћицу.
    Боце се трудио да повеже прекинуту нит на разбоју, али му је то слабо полазило за руком. Баш када је мислио да је на домаку везивања чвора, чуо је како га дозива његов шеф и нит оста невезана. ,, Боце! Боце!!"
- Молим, шефе.
- Боце, што бре, неси вечераја?
Тада се Боце пробуди и схвати да му се обраћа Јела, коју је малочас назвао шефом.
- Како бре, несам?
- Па, видим, у рерну сам ти оставила ђувеч, а он неначет!
- Ја, бре, вечера неку чорбицу, беше на крај шпорет.
- Леле, бре, Боце, ти си изеја помије за свињу!
- А, такој ли је?
- Пал сам ти бре, направила ђувеч, знам да га волиш а ти ни да пробаш...
Боце више није слушао Јелу. Устао је, обукао се и узео тепсију нетакнутог ђувеча. Однео је право код свиње и изручио у корито. Када се вратио, жена га је прекорно питала:
- Па, што тој работиш, бре, Боце, што даде ђувеч на свињу?
- Ако сам ја изеја њојан оброк, она ли да остане гладна!