To, čak se okreće!

          Ponekad, u trenucima rastrojenosti, pomišljam na stvari na koje ne bih mislio u normalnim okolnostima. Neretko i posežem za radnjama, koje inače ne bih odradio. Takva okolnost obično nalaže, gledanje u daljinu, u prazninu, u neistraženu dimenziju. Kao, došao je trenutak da baš ja obelodanim tu dimenziju, sferu, prostor i vreme spojeni u jedno, kao nokat i crno. Sada mi polako postaje jasno da su neka drevna (a i savremena) otkrića isplivala iz dubina tajni sasvim slučajno. Razmišljajući, napravio sam listu izuma svih vremena, ali... ubedljivo na prvom mestu nalazi se točak! Nakon te ljudske izmišljotine, moja lista izuma je prazna za sledećih desetak mesta.

          Mislim da nimalo neću pogrešiti, ako kažem da niko nije razmišljao o načinu otkrivanja ovog izuma. Takodje, sumnjam da neko uopšte i sluti, u koje svrhe je najpre upotrebljen novonastali uredjaj! A tek, kojim i kakvim podesnim sredstvima je sagradjena alatka. Sledeće pitanje, koje se u nizu nameće je: ko je, kada i kako izmislio osovinu, jer šta je točak bez osovine već jedna vrlo priprosta igračka i to dosadna! Po mom mišljenju, točak jeste otkriće vasionskog kalibra, ali jednaku pažnju (ako ne i veću) zaslužuje osovina. Nažalost, osovina je u samom trenutku otkrića osudjena da živi u senci neke glupe mase, koja ima za cilj jedino da se okreće. Smer kretanja, način stajanja, podešenost brzine... odredjuje osovina. Ali, tako je to u životu: mnoge osovine su ostale zarobljene u senci svog gospodara - točka! Takve primere srećemo u svakodnevnom životu, na svakom koraku. Šta je žena do, tocak! Šta je muškarac nego osovina. A može i obrnuto: mnogi muškarci bi do kraja života ostali u domenu točka, da im neka žena, u personifikaciji osovine, nije ukazala pravi put kroz lavirint života.

       Znam za sebe da sam čitavog života bio baksuz. Stalno me je pratio neki maler! Uvek sam imao peha! Dok sam kao dečkić igrao fudbal, zaduživali bi me da "napravim" gol, što sam rado prihvatao, ali... Golman suprotnog tabora bi uspravio dve cigle, koje bi pronašao "tu negde",  dok ja na čitavom proplanku, zaravni, livadi...nisam uspevao da pronadjem niti običan kamen. Da, zato sam skoro uvek igrao bos. Ni odlazak u vojsku nije prošao glatko. Naime, na regrutaciji,  moja visina je znatno narušavala odnos prema težini pa su me vratili kući da se udebljam u sledeće tri godine. Nakon tog perioda konačno su me regrutovali. Nisu više mogli čekati na nabacivanje muskulaturne mase, jer je predhodni skor bio pogoršan (porastao sam još 2 cm). Kolika me količina malera prati kroz život, mislim da bih i na sopstvenoj sahrani zakasnio.

       

Čitajući predhodne redove, čitalac će reći da autor skače s teme na temu, da priča nema smisla. Medjutim, smisla ima! Eto, da mi neko stavi osovinu tamo... pozadi... ja se ne bih kotrljao. Tek, tumbao bi se. Nasuprot tome, da se u točak pretvorim, nijedan presek osovine mi pristajao ne bi, ili bi mi sve osovine pasovale i ne bi se mogli opredeliti koju da mi uglave. Da sam kojim slučajem osovina, točak još ne bi bio izmišljen. Točak ili osovina... točak ili osovina... to čak ili... S toga, mislim da je najpre trebalo izmisliti osovinu, a potom po potrebi, ostale priključne aparate.

Узгајање људи је најпрофитабилније занимање

Ово је прича о нашем ропству, како смо постали робови и како ћемо се коначно (можда) ослободити. 

    Као и све животиње, људска бића желе да доминирају ресурсима који их окружују и да их експлоатишу. У почетку смо углавном ловили и пецали, али онда се у нашим умовима десило нешто магично и ужасно. Почели смо, као и животиње, да се плашимо смрти и губитака. То је био почетак велике трагедије и још већих могућности…
     Видите, када смо почели да се плашимо смрти, повређивања и заробљеништва, постали смо склони контролисању, што је постало вредније од било ког ресурса. Највећи ресурс за неко људско биће није контрола природних ресурса, алата, животиња или земље, већ контрола над другим људским бићима. Можете уплашити животињу болом, али не можете их уплашити ускраћивањем слободе, нити мучењем јер оне немају осећај за сутра.
     Не можете претити крави мучењем нити овци да ћете је убити. Не можете млатити мачем поред дрвета и викати на њега да створи више воћа нити захтевати од земље више пшенице. Не можете добити више јаја тако што ћете запретити кокошки, али можете добити још јаја тако што ћете запретити човеку који поседује кокошку. Узгајање људи је постало најпрофитабилније и најдеструктивније занимање кроз историју и сада је достигло свој врхунац.
     Људско друштво се не може рационално разумети док се не види као оно што јесте: низ фарми где људи узгајају људску стоку. Неки људи се лако дају збунити тиме што власти пружају здравствено осигурање, воду, образовање и путеве, али они заправо само одржавају своју стоку. Неки се дају збунити тиме што су нам допуштене извесне слободе, али фармери само обезбеђују простор за стоку која ће тако дати више меса или млека.
     Фарму пореза у вашој држави не занима стока и њихова слобода, већ повећани профит.
Почињете ли да увиђате природу кавеза у којем сте рођени?

Постоје четири главне фазе узгајања људи:

Фаза један: Директно и брутално ропство у древном Египту

     Прва фаза, ропство у древном Египту представља директну и бруталну принуду.

Људска тела су контролисана, али креативна продуктивност људског ума је остала ван домета бича и окова. Робови су били невероватно непродуктивни и захтевали су много ресурса за одржавање.

Фаза два: Римским робовима је дозвољено да покажу дозу генијалности

     Друга фаза је био римски модел, где је робовима дозвољен известан капацитет слободе, генијалност и кративност, који су подигли продуктивност робова.

Тиме се повећало богатство Рима, а самим тим и приходи од пореза за римску власт.

Са тим додатним богатством, Рим је постао царство, уништавајући економске слободе које су храниле његову моћ, што је довело до његовог пропадања.

Подсећа ли вас то на нешто?

     Фаза три: Феудализам

     Након пада Рима, модел феудализма је такође увео концепт власништва над стоком и опорезивања. Уместо да буду под директним власништвом, сељаци и кметови су обрађивали своју земљу док год су могли да исплате своје локалне властелине.

    Овај модел је пропао због континуалне поделе продуктивних фарми и уништен је током покрета Ограђивања, при чему је земља уједињена и на стотине или хиљаде кметова је избачено са земље њихових предака, зато што су нове технике омогућиле веће и продуктивније фарме са мање људи.

     Повећана продуктивност у средњем веку створила је вишак хране који је био потребан за проширење градова, чиме је настао модерни демократски модел власништва над људима.

Пошто су расељени сељаци и кметови похрлили у градове, велике залихе јефтиног људског капитала постале су доступне индустријалистима у развоју, а владајућа класа људских фармера је схватила да могу више да зараде ако допусте својој стоци да одаберу своје занимање.

Фаза четири: Демократски модел

     Под демократским моделом, директно власништво робова заменио је модел Мафије. Мафија је ретко поседовала бизнис директно, већ је уместо тога слала своје насилнике једном месечно како би крала од „власника“.

     Сада вам је дозвољено да одаберете занимање, због чега је ваша продуктивност већа, па самим тим и порез који плаћате својим господарима.

Ваше малобројне слободе се сада одржавају јер доносе профит вашим власницима.

     Велики изазов за демократски модел је што повећање богатства и слободе прети порезницима. Владајуће класе првобитно профитирају од релативно слободног тржишта капитала и рада, али како људска стока постаје навикнута на своју слободу и растуће богатство, она почиње да се пита шта ће јој уопште владар?

Нико никад није рекао да ће узгајање људи бити лако.

УПРАВЉАЊЕ ЉУДСКОМ СТОКОМ

Одржавање људске стоке на сигурном је процес у три фазе.

        Фаза један: Индоктринација – индоктринисање младих кроз „образовање“. Како су богатства демократских држава расла, морале су бити уведене школе како би се контролисале мисли и душа стоке.

        Фаза два: Подела – у другој фази, грађани се окрећу једни против других кроз креирање зависне стоке. Тешко је владати над људским бићима директно силом, а чак и тамо где се то примењује, продуктивност остаје веома мала, као нпр. у Северној Кореји. Људска бића се не размножавају ефективно у директном заточеништву. 

Ако људска бића верују да су слободна, онда ће производити много више за своје фармере.

     Најбољи начин да се одржи ова илузија слободе је да се стока стави на платни списак фармера. Оне краве које постану зависне од постојеће хијерархије ће затим напасти било које друге краве које укажу на насиље, хипокризију и неморалност људске власти.

"Слобода је ропство и ропство је слобода" - Џорџ Орвел

     Ако можете да натерате краве да се нападну међусобно сваки пут кад нека од њих спомене реалност своје ситуације, онда не морате да трошите ни близу онолико колико бисте трошили да их директно контролишете.

     Оне краве које постану зависне од украдене дарежљивости фармера ће се насилно противити било каквом преиспитивању чедности људске власти. Људска стока остаје затворена уз пребацивање моралне одговорности за деструктивност насилног система ропства на оне који захтевају праву слободу.

        Фаза три: Страх – трећа фаза треба да измисли континуалну спољашњу претњу, тако да уплашена људска стока постане зависна од „заштите“ људских фармера.

     Овај систем људског узгајања се сада ближи крају. Када год је стока постала експоненцијално продуктивна, порастао је број фармера и њихових зависника. Раст државе је увек пропорционалан претходећим економским слободама.

Економска слобода ствара богатство, а богатство привлачи више лопова и политичких паразита чија похлепа затим уништава економску слободу.

Другим речима, слобода је метастаза рака државе.

     Власт која почиње од најмање ће увек на крају завршити као највећа. Управо зато не постоји одржива алтернатива правог слободног и мирнодопског друштва… друштва без политичких владара, без власништва над људима, без насиља и пореза… Бити заиста слободан је истовремено јако лако и јако тешко. Ми избегавамо ужас нашег ропства зато што је сувише болно да га посматрамо директно. Ипак, могу само да нас држе у кавезима које одбијамо да видимо. Пробудите се…

Видети фарму значи напустити је.