Ватрено кршење

Заложили су земљу, очекује нас пакао!

На фронт су отишли загрејани. 

Тамо су се охладили.

Ја их гласам да уђу у фотељу а они би моју столицу!

Прича о Бранки*

*Прича је инспирисана примером из живота.

     У касно лето, освануо је прелеп дан, окупан плаветнилом небеског свода. Први зраци јутарњег сунца, простирали су своје фотоне кроз атмосферу. Доле на Земљи, почињао је један обичан сесоки дан, зачињен уобичајеним звуцима: лавежом комшијских паса, кукурикањем петлова, а ту и тамо, чуло би се мукање, које је успаваног домаћина опомињало да су краве гладне.

     Недеља је Бранки био веома важан дан, чак битнији него Невени, Бранкиној најмлађој сестри. У њиховом дворишту се могла уочити целодневна активност. Када су сватови око поднева одвели Невену, у кући је поред Бранке и њеног оца остала и њихова малобројна, најближа родбина, како би наставила са свадбеним весељем. Сутрадан, све је било као да се јуче ништа није ни догодило. У њиховом дворишту, зелени венци на капији били су једини сведоци свадбеног дешавања минулог дана. 

     У Бранкиној глави осећања су била потпуно несређена. Час би је преплавио талас радости и среће што је и најмлађој сестри успела да обезбеди све неопходне дарове за удају, да би већ у следећем тренутку исти талас био потиснут другим, осећајем сете, несигурности, зебње, ишчекивања... Борила се са осећањима а у том рату, онда се није осећала ни поражено а ни победнички. Иначе, одувек је била истрајна али пажљива, да се било ко не осети повређеним.

     Још у ђачким данима, своју дечију радост делила са је себи наjближима. По повратку из школе, волела је да родитељима саопшти радосну вест како је добила добру оцену. Увек, када би ишла на некој екскурзији, у својој торби би кући доносила разне лажипаре, које би поносно показивала и поклањала мајци и оцу. Тада би им говорила шта представља сваки сувенир, као и где је купљен. Поред сувенира, са својих путовања, увек би доносила оно што се не види: сликовите описе посећених места. Мајка ју је увек слушала с интересовањем, радошћу и озарена лица. Но, нажалост, живот није саткан само од среће и радости, штавише, махом је прожет разним смицалицама...

     Остала је без мајке у раној младости. Када је отац одлучио да се по други пут ожени, Бранка је већ почела да размишља својом главом и није јој било свеједно што ће у кућу доћи нова жена. Наслушала се већ по селу разних прича о презиру и лошем односу маћехе према затеченом детету. Међутим, насупрот сеоским трачаријама, може се рећи да је Бранка имала маћеху која је у потпуности надоместила недостатак мајке. Па и касније, када је маћеха родила две ћерке, тај однос према Бранки се није променио ни за честицу пажње. А када се након десетак година маћеха разболела и умрла, Бранка је за њом жалила једнако као и њене полусестре, које је она сматрала својим сестрама и јако се љутила ако би јој неко казао да су јој оне сестре само по оцу. У таквим околностима гордо би изрекла само једну реч:

- Довољно!

     Две млађе сестре су у тим тренуцима биле тек девојчице; Иванка је завршавала шести разред а Невена још увек чувала овце, чекајући јесен да крене у први разред. Обе девојчице су у Бранки виделе своју другу мајку, с обзиром на то да је разлика у годинама између ње и две млађе сестре била петнаестак година. Бранка, иако кћерка из првог брака свог оца, према својим сестрама се опходила с безграничном љубави и матерински. Можда је такав однос према сестрама био условљен чињеницом да је и маћеха њу прихватила као своје дете. Живот ове мале сељачке заједнице је наставио да се распламсава онако како га је неко учинио подесним наравно, заједно са свим оним што иде са њим у таквим околностима.

     Имала је Бранка подоста просаца али... У почетку су просци често посећивали њихову кућу да би се те посете у надолазећем времену разредиле а у једном моменту потпуно пресахле. Готово увек је постојао разлог због којег не би напустила своју кућу. Наметнула је себи обавезу да најпре уда своје сестре, одоми их на најбољи могући начин а потом би се и она некако и негде скрасила. Након неког времена, посете су се поново покренуле, али овог пута не због Бранке већ су просци кидисали на њене две сестре.

     Бранка никада није имала времена за себе. Своје време несебично је поклањала сестрама и оцу а када сестре посташе домаћице и мајке по новим кућама, Бранка се више посветила свом оцу, пољопривреди, кравама, овцама, живини... Опет је било нечега што је спречавало њену удају, мада је више нико није ни тражио за жену. Иако је своју љубав расипала према својим ближњим, никада јој љубављу није узвраћено на исти, или бар сличан начин. Такође, никада није осетила снагу речи због које ноћи буду бесане, због које се сузе лију, која брда ваља, због које се ратови воде и часно умире... О некаквим нежностима да и не говоримо. Слушала је разне прича о љубави, оне срећне и оне са тужним крајем али, њена љубав је остала баш ту, у оквиру прича. Што је више година протицало кроз њено тело, дух  и ум, све више је у свом животу осећала недостатак присуства хемијског процеса, чија се формула записивала петословно - љубав. Тај природни нагон се доста појачао након очеве смрти, када је у кући остала потпуно сама. О томе раније није размишљала, није имала времена а није ни слутила да самоћа може бити тако компликована и тешка. Ту и тамо, дружила се са неким пријатељицама, комшијама, рођацима, али... Сваки нови дан би, из различитих разлога, отуђивао по неког са поменуте листе. Једино, још увек, посећивале би је сестре и то у изузетним приликама. Посете би обично уследиле онда када би се нека од сестара вратила са неког путовања или летовања. Увек би јој доносиле разне којештарије у виду сувенира, које је она брижљиво сортирала и према сопственом знаном правилу, постављала на одређеном месту. Таквих места било је у три варијанте: врата фрижидера, зид изнад кревета и креденац. У једном моменту Бранки је на ум пала мисао како се све изокренуло: некада је она доносила сувенире у кућу а сада... сада је постала колекционар истих и то силом прилика.

     Убрзо, након смрти свога оца, морала је да се курталише стоке, јер више није била кадра изборити се са свим њиховим потребама. Јутром се и даље из навике будила рано али би, тако будна, дуго остајала у кревету с тегобом размишљања. Размишљање јој је представљало јутарњу мору. У том пребирању по прошлим догађајима, родила се потреба да заиста размишља о својој будућности. По први пут у свом животу окренула се себи, макар у размишљању, које је у ствари представљало реалну стрепњу. У неким моментима, стрепња би се промовисала у стах од неизвесне будућности, од несигурности у себе. Иако је за себе увек мислила да је храбра и духовно јака особа, почела је да се ломи. Тада ју је по први пут обузео тај нови осећај звани страх, од сурове реалности, истине која је свакако очекује. Стога, да не би упала у панику, у вртлог агоније, осетила је да нешто мора мењати у свом животу. Иако дубоко зашла у шесту деценију живота, духовно се осећала млађом него што јесте. Док је сестрама спремала свадбене спреме, на себи је штедела сваки динар. Временом, приштедела би сваку пару која је дошла од било куда: од продаје грожђа, млека, сира, оваца... Новац није недостајао, имала га је исувише но што јој је реално требао. Хтела је да потроши и учини нешто за себе али... Узалуд је имала ако није умела. Трудила се, хтела је, желела а идеја никако да никне. Најзад, прихватила је савет својих сестара да оде у неку бању. Након вишедневних убеђивања да ће јој бања пријати и променити живот на боље, храбро је наступила: 

- Идем и снаћи ћу се! 

Бранка је увек била шкрта на речима, говорила би само онолико колико је неопходност налагала. Од покојне бабе јој је остало животно упутство: "Не отварај уста без потребе. Риба која не зева, не бива ухваћена."

     Због обавеза према кући, имању, стоци, никада се није одиста посветила себи. Боравећи у бањи, коначно је била сама са собом и имала је времена да дубље размишља о себи и својој будућности. Након што би отишла на починак, дуго не би заспала. Управо то време, време пре спавања, пружало јој је прегршт тема и евентуалних проблема, које би требала решавати. Одједном, спознала је многе своје животне промашаје и препреке, које се раније нису могле ни назрети. Док је била млада, имала је утисак да ће та младост вечно трајати. Исти осећај ју је обмануо и приликом доласка просаца, који би се враћали необављеног посла.

     Неколико узастопних дана је разгледала импровизоване штандове, на којима је поред бањских сувенира била изложена домаћа радиност, иконице разних светаца, разне дрангулије са знацима зодијака, разгледнице, привесци и штошта још, увек са посветом: "Поздрав из бање". Поред тога, нашло би се разно поврће, за које су продавци говорили да је све из њихове баште и да је непрскано. Да би ичим поткрепили своју причу, те њоме уверили купца у веродостојност своје тврдње, најчешће би говорили да и њихова деца то једу.

     Наравно, њена шетња између тезги, није могла да остане незапажена од стране искусних продаваца.
- Добар дан, госпођо, изволите, - трже је један мушки глас.
- Само разгледам...
- Разгледајте слободно, то се за сада барем не плаћа, ха, ха, ха, - рекао је дебељушкасти човек, надајући се да ће својом провидном духовитошћу привући пажњу муштерије.

- Разгледам... разгледам читавог свог живота а у последње две недеље то чиним баш интензивније.

- Трагате за нечим? - упоран беше тезгарош.

Бранка у први мах као да није чула питање већ је претурала по разним висуљкама око тезге, али већ у следећем трену, као да се умом беше вратила однекуд те рече:

- Да, трагам али не успевам да нађем. Трагам за неким сувениром који...

- Хоћете неки сувенир из бање? Па, што не кажете, госпођо? Ево, имамо овде разне тацне и фигурице са порукама из бање, па онда разна властита имена у још различитијим апликацијама. На овој страни има сувенира са хороскопским знацима, на оном штанду тамо има домаће радиности какве нема на целом свету па био он округао или плочаст! А на оној тезги можете видети...

- Разгледала сам, већ сам разгледала... све, - рече Бранка.

- И? Јесте ли се одлучили?

- Око чега?

- Мислим, јесте ли пронашли оно што сте желели, неки сувенир?

- Нажалост, тог сувенира овде, у бањи нема.

- О, госпођо, ви мора да сте врло захтевни. Какав је тај сувенир... има ли име?

- Има име, наравно. Међутим, тешко се проналази... а тако се просто зове.

- Па, какав је то сувенир, како се зове?

Бранка најпре дубоко уздахну, на трен затвори очи и онако у издаху, пуним плућима изусти једну реч: 

- Љубав!

У први мах, човек се осмехну али се врло брзо уозбиљи, схвативши да је направио грешку. Уљудно се извини, потом не могавши да сакрије осећај збуњености, мало се присабра па смирено рече:

- Сигуран сам да знам на шта мислите али... Жао ми је, тај сувенир никада нисмо ни имали.

- Знам, - рече Бранка након још једног дубоког уздаха а онда напусти место окићено мамипарама. Шетајући, савим прибрана, у себи прозбори: "Нема! Знам да нема но, ништа за то. То је бар просто, имам ја кући своје сувенире... међу њима има један посебан. Он ће ме увек подсећати на све минуле дане, на младост, на све радости и туге, на све оно што је остало иза мене."

     Бранку, у познијим годинама, нико више није посећивао, никоме није била потребна њена љубав, ничим више није владала. Чак јој ни сестре нису долазиле или се бар интересовале за њу, имале су свој живот, своје обавезе, своје проблеме и своје сувенире. Било је још увек љубави у Бранки, но та сила је сваким даном све више јењавала, а није ни било некога према коме би тај дашак љубави усмерила. 

     Тако, чељаде у лавиринту живота малакше а остаци снаге се расплину по утринама туђих живота. Бранка није више имала са ким да дели радост нити жалост, осим са својом самоћом. Самоћа је била једина која је Бранку разумела, тешила, давала јој снаге... њен животни сувенир,  једини разлог да настави са животом, таквим какав је. 

Када је, ипак, занемоћала и када јој је кревет постао једини део намештаја који је користила, сестре су дошле да је обиђу, окураже и помогну што могу. И онда је била кратка у причи. Онако слабашна, лица испијена, видно клонула и духом и телом, смогла је снаге да изусти: 

- Идите... оставите ме с мојим сувенирима.

     Бранка је изарчила своје дане на Земљи онако како је сматрала да треба. Можда је некада и дошла до сазнања да је требала дугачије чинити али... више није имала шта арчити. Скончала је у седамдесет и некој. Свој сувенир однела је са собом у гроб.