Ubistvo, kao idealno rešenje II

       Још од раног јутра није било како ваља. Пробудила ме голицајући мој нос, што ми се нимало није допало. Када сам јој гестом руке ставио до знања да сам будан, уместо да се макне, још пар пута ме "помазила" по образу, носу... Навикао сам на буђења у то време изјутра али не на такав иритирајући начин. Но, било како било, спремио сам се, отишао на посао и све време се трудио да одагнам нервозу проузроковану начином буђења. Уморан, при крају радног времена радовао сам се повратку кући, ручку и поподневном одмору. Још док сам ручао жена ми је приговорила да се морају платити пристигли рачуни за телефон и интернет, као и за воду, струју и ђубрарину. То сам некако "прогутао", као и кафу коју је скувала после ручка, мада не волим кафу. Узео сам судоку и почео да лоцирам бројеве када је моја мора опет почела своју игру. Милела ми је по свим могућим нервима којим ме је природа наградила или нагрдила, не знам ни сам. Мислио сам, заспаћу па ће ме оставити на миру али, авај! Чачкала ме, зујала око мене, доводила до лудила. Знам да би ме многи саветовали да сам требао изаћи из куће и тако решити проблем. Људи, па ја сам се кад-тад морао вратити у кућу и опет Јово-наново! Уосталом, није то био један дан у мом животу. Овакве ствари су се догађале готово свакога дана. Који и какав живи створ би то истрпео, питам ја вас? 

        Нема шта да кријем или околишам: пожелео сам да је нема. Не да је са недостатком говора већ да не постоји у мојој близини, да уопште више не постоји. Речју, желео сам да је мртва! Нисам убица нити имам такве предиспозиције. Гнушам се крви и лешева али ово је било неиздрживо и неодрживо! Одлука је пала! Убићу је!!! Размишљао сам како и на који начин да то урадим а да буде што безболније. Када се устремила на моје уво, нешто је пукло у мени, изгубио сам контролу над собом. У ушима ми је страшно хучало и бучало. Ништа више нисам чуо а ни видео. Дохватио сам прву тежу ствар која ми се нашла при руци. Подигао сам ствар, а рука се свом силином аутоматски спустила на њу, на њену главу. После сам ударио још пар пута... па још једном! 

      Мрднула је ногом једном а још један слабији трзај мислим да је означио њен крај. Гледао сам је како непомично лежи, али вам не бих описивао ту сцену потресну за описивање. Толико сам је разбуцао да су чак и црева вирила из њеног стомака. Тек тада сам обратио пажњу на "оружје". Немојте ме ништа питати! На њему су били њени остаци. Ал' ипак осетио сам олакшање, спокој. Знао сам да ћу сада мирно моћи да решавам судоку, ручати, спавати, будити се ујутру без стреса... Још једном бацио сам поглед према жени, осетио сам извесну језу, имао сам утисак да ме једним оком посматра и то са прекором: - зашто то ниси урадио раније? После ми је признала да је цело преподне и њој досађивала та мушица.

Visoko-niski kriterijumi

 Prvi put sam se zaljubio sa nepunih 6 godina, jedva se i sećam toga. Možda se ne bih sećao tih dešavanja u meni, ali "objekat" je dobrim delom doprineo da se takve stvari ne zaborave. Elem, kao dete, dobijao sam vrlo česte prehlade i razne upale praćene povišenom temperaturom. Moji roditelji su se sekirali što sam tako neotporan na razne navale loših mikroorganizama. I uvek, bez izuzetka, lekar opšte prakse je po inerciji prepisivao injekcije, jer "on se navikao na njih" - govorio bi doktor.

A onda... onda je trebalo ući u previjalište i istrpeti bušenje kože "debelog" mesa kao i izdržati cedjenje te bele tekućine iz šprica. Oduvek sam se pitao, kako ta tekućina zna gde je bolesno mesto da baš tamo ode te popravi pokvareno, a meni za pola sata bude bolje.

     Naravno da je bolelo! Ne, nisam plakao! Možda bih plakao pred nekom drugom osobom ali kad je injekcije davala Milka, bilo je pravo zadovoljstvo primiti ih. Ja sam prosto uživao u bolu koji mi je ona nanosila. Kasnije sam saznao da se to zove mazohizam. Ali ja nisam bio mazohista, ja sam uživao zato što sam Milku doživljavao na jedan poseban našin. Crvenkasta kosa nakačena na vrhu glave (pundja), krupne oči, i najupečatljivije na njenom licu - usne! Veoma krupne (sočne) i uvek jarko crvene po čemu bih je prepoznao čak sa donje ulice ako ona pri tom stoji na prozoru doma zdravlja. A njene noge...! Ja to ne umem da opišem rečima. Uvek je nosila kraće suknje, te je noge izlagala muškom oku, a i ja sam bio muško, zar ne? Noge, nešto krupnije i vretenaste, mazne, nežne, meka koža... Kako odkud znam za kvalitet kože, pa pipnuo sam! Jednom sam pipnuo i to je bilo prvi put, a posle sam stalno dirao dok bi me špricala. Ona bi govorila - Neka dira, dete je to, neka se igra! I ostali koji su videli, malo bi se nasmešili uz potvrdu da sam dete. Kakvo je zadovoljstvo bilo dirati, maziti njene noge, izgleda da smo znali samo ja i Milkin muž (ako ga je imala). Ponekad je Milka po davanju injekcije sela baš pored moje glave dok sam jos ležao. E, to je bilo posebno iskusvo i uživanje - osetiti miris njenih nogu. Za to je vredelo razboleti se! Dobiti i upalu pluća, ako treba. Onda mi se nije izlazilo iz previjališta. Bio sam spreman da primim još jedan ubod igle samo da bih gledao i mirisao te najlepše igračke od svih. Bile su mi draže i od onog golubčića na točkovima, a lepše su mirisale no bakino slatko od kupina. I od krofni! A tek kad ih prekrsti...! Deo noge ispod kolena se mogao poredtiti sa mojim duguljastim luftbalonom.

     I uvek sam se čudio kako su tako krupne noge završavale u vrlo malim cipelama ili sandalama. Pa moje patike su bile veće - merio sam. Tu sam se osećao dominantno nad Milkom. Strašno sam mrzeo zimu. Zimi je Milka oblačila neke debele čarape te nisam video kožu njenih nogu, ali mogao sam zamišljati do mile volje... i mirisati. A ja sam je voleo onako kako dete zna da voli. Često bih pomislio na nju i najpre bi mi u mislima došla slika njenih usana i nogu. Kao da je žena stvorena samo od ta dva elementa. Vremenom, sam postao otporniji na bolesti i manje sam se dozirao penicilinom, ali i dalje sam imao sliku Milkinih nogu pred sobom i to sve češće. Došlo je vreme da te usne i noge zamišljam u nekim drugim mogućnostima. Tako je Milka, svojim nogama utabala stazu mojoj mašti i spoznaji o ženama. Ženske noge su za mene postale sombol ženstvenosti i seksa, uopšte. Izgledom i oblikom
njihovih (ženskih) nogu sam se rukovodio i ženama odredjivao karakter, senzibilitet, ženstvenost, temperament...
     Kada sam se zamomčio, znao sam da ću na osnovu stečenog znanja i iskustva o nogama, naći pravu osobu za sebe. Došlo je vreme za ženidbu i ja se oženih na parametrima iz detinjstva.

Posle sam se ženio jos jednom... Pa, čoveku s ovakvim iskustvom, jedna žena k'o nijedna!

40 i nešto godina kasnije...

Nemam iluziju o besmrtnosti ali ako ikada presvisnem, voleo bih da to bude pod čarima ženskih nogu, poput Milkinih.

Замишљено-измишљени интервју са самим собом

    У ери наглог пораста броја јавних личности и еуфорији давања разних изјава по свемогућим медијима, решио сам да и ја изађем из учмалости и анониме па право у јавност. Ни по чему нисам познат, односно, познат сам по томе што сам потпуно непознат јавности. Као такав, одговорићу на сва моја питања, чак и на она која не буду постављена. Да не буне забуне, сам себи нећу персирати (обраћати се у другом лицу множине) већ ћу то чинити у трећем лицу једнине. Како то изгледа, видећете.

Дакле,

- Господин Јован је широј јавности особа X, Y, З. Да преформулишем питање: - Г. Јован је алфа и омега анонимности. Како Он живи  са тим.

- Јован је овог трена изашао пред светом и представио се. Сада сви знају за њега.

- Где је Он сада познат?

- Па можемо рећи да за сада има преко 100 хиљада фанова само на овим просторима. Да не помињем земље попут Самое и Нове Гвинеје, па Тринидад и Тобаго, затим Сао Томе и Принсипе, цела Северна Оцеаниа, неки делови Малте, цело једно село на северу Јужне Дакоте... скоро трећина Лихтенштајна.

- Шта тренутно г. Јован ради?

- Тренутно Он припрема нови пројекат, не би да открива детаље. Генерално, Он је увек у послу, не спава на ловорикама.

- Вероватно постоји нека анегдота везана за г. Јована

- Наравно, дефинитивно је необуздана спавалица. Када је требало прошле среде отићи на пијацу, Он је устао мало раније но обично...

- ... када иначе Он устаје?

- Па тако некада и касније али када не устане касније Он устаје раније, а овог пута је устао мало раније као што смо и нагласили.

- Добро, нека г. Јован настави.

- На пијаци је г. Јован заспао на картонима на којима спавају тезгароши! Јој, да знате како је то њему сипатично деловало, а фанови су баш били Cool!

- Није тајна да Он има девојку пуно млађу од себе. Каква је то веза?

- Па сад, дискутабилно је то "пуно млађа", јер шта је то 32 године.

- Савршено тачно. Колико је Он "тежак", ако није тајна?

- Никаква тајна није: 179, 75, 125, 80, 63.

- Хоће ли г. Јован превести?

- Висина, тежина, притисак горњи и доњи, пулс!

- Да ли г. Јован барата још неким цифрама?

- Да, Он само цифрама и барата: 23, 6, 2, 42, 52...

- Мислим да за ово не треба објашњење!

- Напротив: коса пре шишања, број пломби, коса после шишања, број обуће, број кошуље...

- Који су планови за будућност?

- Он нема планове, стихијски живи. Једини неостварени план му је да једнога дана има план око узгоја оваца и да искључиво од тога живи.
- Од оваца?
. Не, од плана.

- Има ли Он кућног љубимца?

- Да. Зове се Маурициус Цантабиле де ла Реторти Гиле. Г. Јован му тепа Твор, а иначе припада једној од најмиришљавијој врсти творова, подврста Смрдеж из фамилије Трулеж, огранак Баздеж. Фанови такође и њега обожавају. Може се видети на Твитер-у, ЈоуТубе-у као и на многим другим  ФацеБоок-овима.

- Колико је Јован образован?

- Можда ће бити довољно ако каже да зна да користи свих 9 падежа.

- А колико је побожан?

- Опет, довољно је рећи да зна свих 7 божјих заповести.

- Да ли је Јован сујеверан?

- Верује у Господа јединога, Оца над Очевима...

- Наравно. Колико се у јавности не зна, Он је имао један добротворни концерт.

- Да, био је то концерт звиждука, а акција је усмерена на оживљавању Мртвог мора.

- Јован говори неколико језика, зар не?

- Тачније, да. Италијански је покупио од рођене часне сестре која тамо ради на црно. Енглески је потпуно савладао од стрица, које се вратио у земљу да умре на својој родној груди. И најзад, Есперанто је научио од брата, који још увек живи и ради тамо.

- Где је стриц сада?

- Па, у земљи.  

- За крај, шта Јован може да поручи?

- Пуњену пљескавицу, димљену вешалицу и литар/литар

Pomoć prijatelja

        Sreo sam čoveka. Ne na putu, ne u gradu, ne u nekoj ustanovi. Sreo sam ga na mostu. Ove godine vode ispod mosta nije bilo. Presušila je reka. Skroz!
Čovek je tužno s mosta gledao u suvo rečno korito. Poželeo sam da svojim prisustvom ublažim njegovo stanje tuge. On otvori dušu, pogledom fiksirajući neki kamenčić na dnu rečnog korita. 
- Žena me vara, dobio sam otkaz, deca me ignorišu i ne poštuju, dugujem i ,,Kurti i Murti''  prijatelji me izbegavaju, neprijatelji začikavaju, švalerka zatrudnela, isključili mi telefon, isekli struju.... 
Rešio sam da se bacim u reku, kad ono, ne mogu se čestito ni samoubiti.
- Zar je dotle došlo? - Pitao sam
- Zovem se Dragoljub, prijatelji me zovu Guc-Štuc-Cuc-Muc. Vidite, i sa nadimkom baš ne stojim dobro... Em dukačak, em nakaradan, neprikladan!
- Mora da mucate kada se napijete. - Odvalih ja 
- Ništa osim vode u životu nisam popio. - Reče. 
Posle kraće pauze on nastavi: - Da ovoliko presahne!?
- Molim?!
- Reka! - Potkrepi prethodnu izjavu.
- Zar je to toliko čudno što je korito suvo, leto je bilo žestoko. - Težih da ga utešim...
- Ne, nije čudno. Samo, vidite da i sa smrću nemam naročite sreće.
- Aha! - gotovo se složih sa njim. - Medjutim, ja tu ne bih mogao biti od pomoći, - procedih.
- Naprotiv, gospodine...
- ... Jovan, zovem se Jovan, za prijatelje takodje Jovan. - Predstavih se. - Kako mogu biti od koristi?

- Pa, recimo da me odvezete do neke poveće reke, - predloži on.
- Ali, ja nisam taksista, mogli bi me kazniti zbog rada na crno. - Počeh da se vadim. 
- A vi me povezite kao prijatelja. - Skoro da je insistirao.
- Znate kako kažu?! "Registrujte taksi-firmu a posle vozite i džaba". Osim toga, ne bih želeo da ikako učestvujem u vašoj samoubilačkoj nameri.
Čovek je bio uporan, molio je do te mere da sam podlegao njegovom vapaju, te malko zaobišao sopstvene principe
- U redu, rekoh. Mogu vam pomoći - malo!
Počeo je da se raduje poput deteta: - Nemam reči kako da Vam zahvalim. Šta predlažete?
- Odvešću vas do obližnjeg jezera. Već nekoliko puta ribolovci su vadili zlatnu ribicu. Možda se i Vama posreći - probajte! Upecate li je, birajte želju.
Odvezoh ga na predloženom mestu i upozorih: 
- Moram Vam reći da je jezero već odnelo 10-tak života zbog svoje zlokobne prirode. Budite oprezni, i srećno!
U naravi mi je da pomažem ljudima. 

Пензионерска

      Тумарајући тамо-амо и снебивајући се, налетим на дебели 'лад у парку, а како сам у фази одвикавања од пушења, ја у уста увалим једну жваку. Тако, седим на клупи и посматрам децу како се играју, кучиће како весело машу реповима, очекујући парче нечега што може се назвати комадом милостиње, посматрам беду и очај како јачају своје заједништво...
    Уто, однекуд догегаше два слепца, очигледно пензионера, са свим пратећим реквизитима: тамне наочари, бели штапови, укочен "поглед"... и тик до мене, на клупи седоше. Нисам ни очекивао да ме питају "је ли слободно" и баш сам о томе размишљао, кад тишину наруши један од њих:
- Јесил' вид'о шта урадише ови?!
- Како да нисам! Гледам и не могу се начудити! - Рече други, и додаде: - Али, посматрај то на овакав начин. Мора се тако или никако.
- Ма, ја на то помало пазим из свог, професионалног угла. И видим да нема другог излаза.
- Осврни се само неко време уназад, сети се чега смо се све нагледали!
- Како да не! Ја овако нешто у животу нисам видео!!! - констатова први саговорник.
     И док су они чаврљали, ја сам се трудио да не одам своје присуство случајним праском балона жваке. Алегорија се настави:
- Е, вала свашта се нагледасмо у последње време!
- Свашта и ништа, баш тако! Да ти искрено кажем, уопште не жалим за својим очима! Како ли је тек овима што све виде?!
- Ма њих не треба жалити, па они су и код очију слепи. Њиховим гледањем смо запали у овај мрак, зар не?!
- У праву си, окати су слепији од нас, 'бем ти нашу граматику која тврди да придев слеп, нема степене попеђења!
У овом тренутку превари ме балон уз једно "БааааМ"! Брзо се снађох: 
- Господо, јел' слободно сести? 
Након њихове "дозволе" промешкољих се мало и заузех исту позицију.
- Жао ми је ако сам Вас прекинуо у причи... - почех да се снебивам.
- Напротив! - Каза овај ближи мени. - Ја управо полазим, морам се срести с неким. Нисмо се видели већ неко време.
- И ја полазим, имам неодложни сусрет са једном предивном особом. - надовеза се други. 
- Е, па до скорог виђења, пријатељу!
- До виђења, жив и здрав ми био! - Измењаше отпоздраве међусобно.
- Здраво да сте и Ви пријатељу. - Обрати се један мени. - И да знате, само јака воља одвикава од пушења!
- !? 
Не стигох да их отпоздравим!