Поправка

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Имам 58 година. Као електричар сам радио 36 година. Поред тога, све врсте инсталатерских радова сам обављао увек када је слободно време то дозвољавало. Такође, поправљао ТА пећи, бојлере, шпорете, усисиваче, решое, пегле, фенове... Увек би ме неко звао да нешто одрадим, дорадим, поправим.
     Јутрос устанем мало касније него обично, што је необично. Током јутарњих активности,
зазвони телефон и стрефи ме још једна необичност. Јутарњи женски глас вели:
- Добро јутро, је ли то Јован електричар?
- Да, изволите.
- Да ли бисте, мајсторе, могли доћи код мене у стан на једну интервенцију?
- Наравно, али о чему се ради... мислим, хтео бих знати какав проблем имате?
- Па, видите, ја бих хтела да ми нешто покварите.
- Како?! Како то мислите, да вам покварим, ваљда да вам поправим? Да нисте можда...
- Не, није грешка. Ја бих хтела да ми нешто покварите, наравно, платићу као да сте поправили.
- У реду, слушам вас.
- Видите, овако: имам усисивач са којим се служим већ двадесет и више година, тачније, добила сам га као свадбени поклон. Тај усисивач не бих мењала за све ове нове турбо, водене, роботске или антиалергијске усисиваче, разне парочистаче, и тако даље. Он ради савршено и ја сам презадовољна његовим радом.
- Хм! Па, у чему је онда проблем?
- Проблем је у томе што сам његов кабл, једном... скоро, повукла мало јаче и нешто је у њему кврцнуло.
- Значи, треба да поправим тај механички део усисивача и...
- Не, не треба ми поправка. Дакле, када се десио тај кврц у њему, се кабл неконтролисано, сам увлачи у усисивач и отежава ми рад. Мени сада треба да се поквари тај механизам који увлачи кабл.
- Али, кабл ће вам свеједно бити увек ван усисивача, сметаће вам и мораћете га...
- Мени тако одговара. Да ли прихватате посао?
- Реците ми адресу, долазим за двадесетак минута.
     Након тога, узео сам неопходан алат, сео у ауто и кренуо пут адресе, где бих требао нешто поправити... или покварити да би било поправљено.. ни сам не знам. И у мени се десио неки кврц!

Изам

 *Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

    Тога дана телефон у њеном стану није зазвонио. Ниједном. То је приметила тек у вечерњим сатима када је зазвонио телефон у некој индијској серији, коју је пратила тек да би имала о чему да чаврља са својим пријатељицама. На спавање је отишла са извесном дозом неспокоја у себи. Сутрадан, из књиге је узела последњу педесетицу, коју је заменила у оближњој мењачници, свратила је до продавнице да себи купи свакодневне потрепштине и, у повратку, приметила да живи на петом спрату. Знала је она где живи, али то до сада није било приметно. Овога пута, сто двадесетак степеника су изазвала неке промене на њеном срчаном ритму, који је премашио број степеника. Осећала је умор, ноге су јој пулсирале, а прорадиле су јој и знојне жлезде, баш су прорадиле. Њених сто четрдесет осам годишњих доба су одавала број година, којим је била оптерећена. Када је закорачила у своју гарсоњеру, са радија су управо текли стихови групе Балкан:

"... он је тридесет пета-шеста

не разуме сваки изам.

Он је тридесет пета-шеста

подмеће леђа за реализам..."

- Каква случајност? - помислила је, повезавши стихове са својим психофизичким стањем.
     Радила је као певачица, конобарица, колгерла, пословна пратња, пријатељица, другарица, љубавница, супруга... глумица. Глумила је све шта је било потребно, а за сваку ролу је награђивана, у зависности од воље клијента. Солидне приходе је имала за њене прохтеве, мада, увек је недостајало нешто мало више. "Да је бар још толико, па да могу штогод приштедети" - рекла би у себи, понекад. А тражена је била и то најчешће телефонским позивом. Без шминке је лепша била него са њом. Арчила је своје године, не марећи много за последице. Њен минули рад се могао дефинисати у једној реченици: многи су је имали, а она није имала никог. Но, све у свему, задовољство је преплавило њен дух и тело, и била је уверена да ће такво стање трајати вечито.

    Имала је потребу да мало обогати свој речник и решила је да прочита једну књигу, али коју? На наговор својих пријатељица је прочитала "Алхемичара" Паула Коеља и потпуно се разочарала. Очекивала је од романа много тога, али не и то да ће главни јунак морати тако далеко да путује, са јединим циљем да би сазнао нешто битно. Та битност је у њој изазвала буру нервозе јер је подразумевала повратак јунака на полазну тачку, као императив сазнања првобитне битности. Но, касније, књигу је почела да користи у друге сврхе. Управо у то време, упознала је Властимира, дугогодишњег "Швајцарца". Власта јој је, у знак пажње, купио поменуту гарсоњеру, а све због њеног умећа и марљивости у кревету. Та акција и креација њеног фелациа, за њега је била луда комбинација. Оваква врста задовољства је оставила траг. У књизи се у то време увек налазило по неколико швајцарских "паука". Овога јутра паукова је било на све стране стана, у сваком ћошку, сем у књизи.
   У том моменту, зазвонио је телефон! Тркајући се са самом собом, прихватила је слушалицу и весело рекла: "Молим"!
- Добар дан, зовем из поште. Због неизмирених дуговања биће вам...
Даље није слушала, а слушалица се сама спустила на свом месту. Ноге су је полако спустиле до пода, даље нису могле. Тада се први пут "чукнула у главу", што би рекли старији из лесковачког краја. И још нечег се сетила: "Ће те пита старос куде ти је била младос", говорила је њена баба Коса, која је управо из тих крајева потицала.

Где си био?

Нигде!

Шта си радио?

Ништа!
За шта подмећеш себе?
За неки изам! Ваљда.

Роксанда

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
  
   Увек када приповедам о Роксанди, прожме ме језа по леђима и обузме талас хладноће читавим телом. Никада још нисам осетио равнодушност док се о њој говорило. С тога, баш сам се трудио да и не мислим о њој. Многи су хтели да штогод сазнају, ја сам тежио да све заборавим. Они су питали, ја се правио глув. И пре Наталије, разни представници разних медија су желели да забележе нешто, да направе сензацију од приче, али узалуд! Све би остало ту где је и испричано.
     Наталија је на Универзитету у Београду, одељење за новинарство и комуникологију, завршавала студије. Пре стицања звања дипломираног новинара, хтела је да своју професију "докторира" интервјуом са каквом врстом култивисаног сељака, који је нешто знао о Роксанди. Одабрала је мене, а ја је нисам могао одбити јер, била је ћерка моје добре пријатељице. Пристао сам на неки вид "медијације", мада сам знао да од посла неће бити ништа. Њен интервју је унапред био осуђен на неуспех јер је хтела да пише баш о њој! А то још никоме није пошло за руком. Упозорио сам је, а она је била више него упорна. 
     Стигла је тачно на време у договорену недељу 20. јуна. Дан је био сунчан и сувише топао за свој календар. Са собом је понела и више од неопходне опреме: батеријски магнетофон, мобилни телефон, диктафон, свеске, блокчиће, оловке, фломастере... После испијања кафе, кренуо сам са причом и скренуо јој пажњу да ми не поставља потпитања и да ме не прекида. Она је укључила свој уређај за снимање звука и латила се оловке и свеске. 
     Роксанду сам јој представио још из раног детињства, као врло чудну девојчицу, које су се сви клонили. Моја покојна баба Стеавана је о Роксанди причала увек у неком грчу, никада опуштено. По њеном приповедању, Роксанда је, још као сасвим мала, ножем заклала кокош. На то и није придаван неки посебан значај, али после кокошке заклала је једну од оваца које је чувала. Годину дана затим, такође ножем, заклала је своју бабу на спавању. Мештани су се узнемирили, а њени родитељи су смештени у лудницу, одакле су касније извежени у сандуцима. Роксанда је остала сама. Ликом је подсећала на Пипи Дугу Чарапу, али без кикица. Дакле, ликом је била симпатична али испод коже тињало је зло! Када је мало одрасла и задевојчила се, нико је није желео просити, сви су је се плашили. У међувремену је, тако се бар говорило, почела да врача, да баца чини и црну магију. Причало се да је многе мушкарце избезумила, а неке чак отерала у самоубиство. Свако ко је бар на тренутак остајао сам са њом, осетио би тиху језу уз кичмени стуб и жмарце како га подилазе, па све до "дизања" косе на глави. Сви су је избегавали, осим оних који су у њој видели прилику да некоме доскоче. Тихо се и кроз зубе говорило да је вештица, да је склопила савез са Ђаволом. 
     Како се и под којим условима она удала за Страхињу, то нико не зна. Он је потицао из сиромашне породице и таман се био зачовечио. У наредних седам година, родила је двоје деце, а Страхињу потпуно рашчовечила. С тридесет и неколико га је подземљила. Наставила је да ради свој посао. Неке непознате и "мрачне" жене су је посећивале. Ни са ким из села није била блиска. Године и године су протутњале нашим селом, њена деца се одомила далеко од колевке, негде у белом свету. Врло често је Роксанду рано изјутра одвозио и касно увече довозио црни џип. Живела је повучено, сама, зашла у шестој деценији живота, а контакти са комшијама су били сведени на штуро "добар дан".
     Тог поподнева, врео ваздух загрејан августовским сунцем, натерао је људе да не излазе из својих кућа. Тек у вечерњим сатима када је ваздух постао ређи и подношљивији, робови врућине су измилели из својих домова. Нико није обраћао пажњу на Роксандину башту, која је претходне и те вечери остала незаливена. Сутрадан, њен изостанак је већ био приметан, а тек око поднева, неки су се почели распитивати зашто се не појављује напољу. Поподне се већ скупило пола села те су се сложили како је неопходно да провале улазна врата. Они одважнији, који су први видели сцену у спаваћој соби, данас или нису више међу живима или су са каквим психичким последицама. Наиме, Роксанда је затечена мртва у свом кревету, лежала је полеђушке гола, без иједне огреботине. Једино је њена глава била прекривена јорганом, тачније остацима јоргана. Читава трећина јоргана је недостајала. На столу поред кревета затечена је заклана и очерупана кокош. У њеним устима је пронађен садржај којим се пуне јоргани, памук, вуна и перје, а на њеним дојкама и по стомаку су уочене црвене мрље, вероватно од кокошје крви. У соби је било хладно као у фрижидеру, тако да је тело остало читаво, а термин и начин Роксандине смрти је остао мистерија. Њена сахрана је била прича за себе, али не бих о томе.
     Тиме сам завршио причу о Роксанди вештици, а Наталија је све време пажљиво слушала и хватала белешке, док је диктафон то чинио на свој начин. Није ме прекидала у излагању. Тек када је схватила да је причи дошао крај, нагласила је да јој је необично хладно, захвалила се на причи, на брзину се поздравила и отишла. Сутрадан, око шест сати изјутра, робудила ме звоњава мог телефона. С друге стране је била Наталија. Осетио сам да нешто није како треба. Била је скоро уплашена, али оно што ми је казала није ме изненадило:
- Ништа!
- Шта, ништа, Наталија?
- У свесци само неке шврљотине... више личе на неразговетне знакове, а на диктафону само шуштање и по неки језиви цијук! Ни речи од онога што сте говорили!
- Жао ми је ако си очекивала нешто другачије. Роксанда је то.
      У свему овоме, ја сам био само неми посматрач, случајни пролазник. Јер, ако бих потпуно појаснио моју улогу у целој овој причи и открио још неке детаље, прича не би ни овог пута била забележена.

Нисам таки

Рекла ми извесна особа са ФБ-ка да ми не жели бити пријетељица, уз образложење:
- Најпре пријатељи, а затим почну удварања, па моје одбијање, па њихова упорност, а када не успеју, на крају се наљуте и оду!
Рекао сам јој:
- Нисам ја таки. И када све могућности буду исцрпљене, ја ћу и даље остати упоран!

О курсу

     Курс је једна од нјаважнијих именица у свакодневном говору. Поред личне заменице Ја, курс се држи на високом другом месту, по важности и употреби. На океанском пространству, брод не би имао сврху пловидбе да нема курса, кога се чврсто држи. Значај курса је и те како важан у паритету монетарних валута и њиховом међусобном односу.
- Колико се данас, по курсу, плаћа за један долар?
- Извините, само да погледам курсну листу!
Курс илити течај, можемо срести на сваком кораку. Примера ради, данас сваки политичар, судија, лекар... мора да има завршени некакав курс. Не може без курса да ради на неком важном и одговорном радном месту. И лет авиона има свој курс. Он спада у дуже курсеве. Насупрот њему, постоје кратки курсеви па чак и скраћени, али сви имају исто дејство. У политичком жаргону, они неопредељени се држе средњег курса. Углавном, не ваља бити изван курса. Као што видимо, све се врти око курса и преко курса. Дакле, све је до курса.
- Ко је тај што је на врху курса?
- То је онај што се прихватио да држи курс.
- И шта с тим курсoм млати?
- Ма, свира курсу!

Из наши сокаци

Добар комшија

Викају људи да с'с комшију човек треба увек да будне у пријатељски односи, ел никад се не знаје куј ће на куга да затреба. Ја се не жалим на мој комшилук, већина је арна. Једино имам једнога што више воли капку него леб да једе. Еве б'ш јучер, не да се нашљискаја него нумем ти кажем... Не ми је друго, него промашија њигову кућу, па те ти га на моју капију. А кво можеш с пијаницу да оратиш? Ја, да га избегнем, искочи из кућу и реко му:
- Комшијо. ако си куде мене пошеја, да знаш да нес'м дом.
Он вика:
- Е, б'ш добро што неси дом, ја сам си пошеја куде комшику!
И како мож да будеш добар комшија!?

Ушинуја се

Ономад ми вика мој другар да га коџа боли грбина, не мож се истрпи! Ја му реко да се сигурно ушинуја и да треба да висне на неко дрвце, да се окембеси! И он, туј њекња виснуја, јучер му беше сарана.

Томин нос

- Абре Томо, што за тебе викају да имаш голем нос?
- Куј тој вика, у дупе му га набутам!?

Змијска работа

- И... које викаш, куде те уапа змија?
- Пал, куде онеј тарабе што се сретомо ономад...
- Ма, не тој! Мислим, куде... на које место?
- Ааа , пал у моје село, с'г кад бео, туј њекња?
- Ама, за које те уапа!? Питујем те, за које?! За које те уапала!!!???
- А, тој? Де, што викаш, бре!? Пал, из чиста мира! Ич гу несам дираја, ич!

Спира и баба

Врнуја се пре неки д'н из бању мој комшија Спира Тупаџија. Сви га запиткују па, ете и ја га пита како се там провеја? Он, како је малко наглупичав, вика да се бањаја, да је пија лековиту воду, да је ишеја на теј терапије и такој тој.

Ма, реку му ја да га не питујем тој, него како се "провеја" сас онеј работе, "имаја" ли је друштво?!

Вика ми он да је "имаја" друштво и да је разонодија неку бабу!
- Кво си вуј работија - питујем га?
- Неје имала друштво па сам гу разонодија!
Ја заћута па се нешто мислим, па Спира и неје такој глуп, ако је раз-онодија бабу!

Кикирики 

- Кажи кикирики.
- Кикирики!
- Ал сам те зајебо! Набијем ти оволики!
- Добро, ал више неч.
- Ај, кажи четвртак.
- Нећу, ће ме зајебеш.
- Будало, како ћу те зајебем? Кажи четвртак.
- Добро, ај ћу рекнем, четвртак!
- Па сам те зајебаја. Бем те у суботу кад неам работу!

Призеткови

У кол'ко понижење су гурнути призеткови... па тој ти је да се човек крсти и слеву и здесну!
Случај из наш крај: призетко је Божа, а жена му Лика.
- А, куј је овај?
- Божа.
- Куј Божа?
- Божа Ликин, бре.
- Ааа... Божа Ликин, знам га. А која је тој Лика?
- На Божу Ликинога жена!

Скончање Максима дискутанта

     Максим Максимовић, најчувенији дискутант у Блејову и без премца говорник на сахранама, умре како нико не умире: у пољском клозету. Састави га кап док је, да опростите, чучао над рупом. Није се, сиромах, стигао ни обрисати. Просто да се човек грешан насмеје: говњав оде Максим из живота. Срце га, мајку му подмуклу, напречац издаде. Да га је бар пресекло час раније, док је дискутовао... Овако... Већ два дана не могу Максима да сахране. Није ред таквог дискутанта спустити у земљу без речи. Није ред. Заслужио је, вала, сунце га не грејало, бар један говор. И ето, ни тај један нико не успева да састави. Две ноћи и два дана ређају се и покушавају сви који су писмени у Блејову. Али залуд. Не иде па не иде. Лежи јадни Максим на столу. Лежи дуго, предуго. Као да није покојник већ материјал за седнице. Хвата паника шефа Месне канцеларије и директора школе. Максимова сахрана је једна општа, тако рећи, друштвена ствар. А њих двојица најопштијих, тако рећи, најдруштвенијих у селу, запетљали се у кучине. Не могу говор за сахрану да обезбеде. Максим се, да опростите, почео већ да осећа. Ни најближи укућани, жена му Иванка и брат Урош, не седе поред ковчега. Плачу и наричу у суседној кући.
А говора нема, па нема.
Дошао већ ред и на најписменије. Ни они не успевају. Ех, где си сад Максиме?! Ти си таква сочињенија лиферовао као од збиље! Али, лако је било теби. Људи су умирали пристојно: у кревету, на њиви, у кафани... И могао си онда да у говору будеш дирљив. Да, као што је ред, расплачеш и најрођеније. А шта сад урадити, црни Максиме!
Умре у клозету.
Чиме испунити говор о теби? Сеоски ће лезилебовићи и лезипогачићи за све привезати ову грешно смешну смрт па ће и од најплачљивијег посмртног слова испасти виц. А ко би пристао да му се смеју док говори на сахрани. И да га село после на спрдњу узме. Ето, у томе је невоља.
С друге стране, на сахранама се годинама исто говори:
Прво се тужно констатује да је покојник прекинут у пуном радном замаху.
Па онда: истакне се да је преминули био и остао доследан до краја.
Онда се жалосно утврди да нас је покојник напустио у тренутку кад се од њега највише очекивало.
Овако би се провео и даљи ток говора:
- Оставио нас је онда кад нам је био најпотребнији!
- Сагорео је на радном месту!
- Умро је као што је и живео!
- Иза њега остало је његово дело...

Вуко Безеревић (1940-1987)