Skoro svaki praznik, verski ili državni, bude mi inspiracija. Imam utisak da me praznik prosto prozove i kaže mi: "Evo me! Stigao sam, piši o meni." Eto, ovaj tekst pišem jer me na to "obavezuje" upravo minuli praznik, Uskrs.
Veliki petak, dan Isusovog rapeća, dan žalosti je u hrišćanskom svetu. Vernici obeležavaju taj dan postom, odricanjem ili uzdržavanjem od jela i pića, kao i od mnogih drugih ovozemaljskih blagodeti. Sve vrste veselja, radosti, čak i osmeha, treba toga dana da nestanu s lica pravih, iskrenih vernika.
Ove godine, pomenutog petka u popodnevnim satima, baš sam prolazio glavnom ulicom našega mesta. Tri kafića, jedan do dgugog, bila su prepuna ljudi, koji su ispijali svoje gastronomske zadovoljštine, uz obavezno prisustvo one respiratorne. Nimalo tuge na njihovim licima, neki čak i hvataju korak sa Acom Lukasom, koji trešti iz zvučnika. Neko se pak odlučio da baš toga dana pravi svadbu u obližnjem hotelu, jer "samo tada smo slobodni, inače sve je zauzeto".
Sve su to plodovi, da ne kažem posledice, veronauke! Da, lepo sam kazao, veronauka je kriva za sve pojave, koje veru kao ljudsku potrebu da se približi Bogu, marginalizuju. Jer vera je tako kreirana od strane Tvorca, da vernik ZNA čak i onda kada misli da ne zna. A veronauka dovodi vernika u stanje konfuzije, jer ono što mu je u srcu, ono što je deo njegovih osećanja, upravo o tome "mora" neko da ga podučava kako da to radi i kako da sprovodi veru uopšte. Možda se ovde nameće pitanje samo po sebi, kako su ljudi verovali onda kada nisu znali kako treba da veruju. Kako su sprovodili veru kada nije bilo školovanih i imenovanih, delegiranih predavača. Pre toga mislio sam da se vera propoveda, ali pametni ljudi su kazali da se ona može i učiti, izučavati. Tako, danas imamo vrlo školovane i visoko obrazovane vernike.
Vidljivi su rezultati veronauke, prisutni su svada oko nas. Ljudi koji su se veronaučili, tačno znaju šta je badnjak, česnica... šta predstavlja hleb a šta vino, kako pristupiti pričešću, neki poznaju tok liturgije, a pojedini znaju i da se prekrste. To su vernici veći od svih drugih vernika, veći i od sebe samih, jer su verom i sebe nadmašili. Oni nisu obični vernici, to su školovani, obrazovani, nadogradjeni, edukovani vernici, koji tačno znaju kakvu količinu vere primeniti u kojoj situaciji. Ovakvi vernici su se verom uspeli do samoga Boga. Oni takodje znaju da je Bog prezaposlen jer ga ljudi vrlo često prizivaju i mole da usliši njihove molitve. A potrebe su ogromne i svakodnevno šire svoje kapacitete. Fudbaler, koji treba da izvede jedanaesterac, moli Boga da lopta završi iza ledja golmana. Golman moli Boga da lopta promaši gol. Lovac moli Boga da mu pruži mogućnost kakvog ulova, da se drugi lovci ne šegače s njim zbog nedostatka lovačke sreće, a slično radi i ribolovac. Vozač automobila se moli da ga na putu ne zaustavi policija, pevačica se obraća Bogu da joj tezga ne podbaci, a glumac da ne pogreši tekst.
Da li bi neko od čitalaca voleo da se nadje u ulozi Boga kada navijači jedne ekipe žele pobedu, a navijači druge ne žele da izgube. Kako biste presudili pri izvodjenju penala? A možda je to i jednostavnije no što izgleda. Biće da je dovoljno golmanu i izvodjaču penala reći: "Okrenite ledja lopti i na izvršenje". Da, ali vi niste Bog. Dobro de, nisam ni ja, ali ja ga bar ne oponašam.
Retko ko se moli Bogu za zdravlje svoje i zdravlje bližnjih svojih, a najredji su oni koji se Bogu obraćaju samo s namerom da mu se zahvale na zdravlju, sreći, radosti... koju im je do tada pružio Gospod.
Mi, Hrišćani, zadajemo Bogu veliku glavobolju: nikako da se katolički i pravoslavni vernici dogovore oko zajedničkog praznovanja tog velikog Božijeg (a i ostalih) praznika. Za jednu istu stvar, mi, ljudi, dva puta dosadjujemo Bogu, kao da on nema drugoga posla, kao da ne postoje molitve i drugih naroda. Kako da se postigne mir medju ljudima i blagostanje u društvu, kada se ne možemo dogovoriti oko najbanalnijih stvari, a to je da pred Bogom izadjemo s jednim datumom, s jednim zahtevom, s jednom molitvom.
To ćemo ostaviti da rešavaju oni koji su za to zaduženi, a mi ako već izučavamo veronauku, nameće se prosto pitanje, da li će bogovi, koji zemljom hode, jednog dana u škole uvesti obrazovanje na temu, ljubavi, radosti, tuge... pitamo se samo, nema nam druge.
Veliki petak, dan Isusovog rapeća, dan žalosti je u hrišćanskom svetu. Vernici obeležavaju taj dan postom, odricanjem ili uzdržavanjem od jela i pića, kao i od mnogih drugih ovozemaljskih blagodeti. Sve vrste veselja, radosti, čak i osmeha, treba toga dana da nestanu s lica pravih, iskrenih vernika.
Ove godine, pomenutog petka u popodnevnim satima, baš sam prolazio glavnom ulicom našega mesta. Tri kafića, jedan do dgugog, bila su prepuna ljudi, koji su ispijali svoje gastronomske zadovoljštine, uz obavezno prisustvo one respiratorne. Nimalo tuge na njihovim licima, neki čak i hvataju korak sa Acom Lukasom, koji trešti iz zvučnika. Neko se pak odlučio da baš toga dana pravi svadbu u obližnjem hotelu, jer "samo tada smo slobodni, inače sve je zauzeto".
Sve su to plodovi, da ne kažem posledice, veronauke! Da, lepo sam kazao, veronauka je kriva za sve pojave, koje veru kao ljudsku potrebu da se približi Bogu, marginalizuju. Jer vera je tako kreirana od strane Tvorca, da vernik ZNA čak i onda kada misli da ne zna. A veronauka dovodi vernika u stanje konfuzije, jer ono što mu je u srcu, ono što je deo njegovih osećanja, upravo o tome "mora" neko da ga podučava kako da to radi i kako da sprovodi veru uopšte. Možda se ovde nameće pitanje samo po sebi, kako su ljudi verovali onda kada nisu znali kako treba da veruju. Kako su sprovodili veru kada nije bilo školovanih i imenovanih, delegiranih predavača. Pre toga mislio sam da se vera propoveda, ali pametni ljudi su kazali da se ona može i učiti, izučavati. Tako, danas imamo vrlo školovane i visoko obrazovane vernike.
Vidljivi su rezultati veronauke, prisutni su svada oko nas. Ljudi koji su se veronaučili, tačno znaju šta je badnjak, česnica... šta predstavlja hleb a šta vino, kako pristupiti pričešću, neki poznaju tok liturgije, a pojedini znaju i da se prekrste. To su vernici veći od svih drugih vernika, veći i od sebe samih, jer su verom i sebe nadmašili. Oni nisu obični vernici, to su školovani, obrazovani, nadogradjeni, edukovani vernici, koji tačno znaju kakvu količinu vere primeniti u kojoj situaciji. Ovakvi vernici su se verom uspeli do samoga Boga. Oni takodje znaju da je Bog prezaposlen jer ga ljudi vrlo često prizivaju i mole da usliši njihove molitve. A potrebe su ogromne i svakodnevno šire svoje kapacitete. Fudbaler, koji treba da izvede jedanaesterac, moli Boga da lopta završi iza ledja golmana. Golman moli Boga da lopta promaši gol. Lovac moli Boga da mu pruži mogućnost kakvog ulova, da se drugi lovci ne šegače s njim zbog nedostatka lovačke sreće, a slično radi i ribolovac. Vozač automobila se moli da ga na putu ne zaustavi policija, pevačica se obraća Bogu da joj tezga ne podbaci, a glumac da ne pogreši tekst.
Da li bi neko od čitalaca voleo da se nadje u ulozi Boga kada navijači jedne ekipe žele pobedu, a navijači druge ne žele da izgube. Kako biste presudili pri izvodjenju penala? A možda je to i jednostavnije no što izgleda. Biće da je dovoljno golmanu i izvodjaču penala reći: "Okrenite ledja lopti i na izvršenje". Da, ali vi niste Bog. Dobro de, nisam ni ja, ali ja ga bar ne oponašam.
Retko ko se moli Bogu za zdravlje svoje i zdravlje bližnjih svojih, a najredji su oni koji se Bogu obraćaju samo s namerom da mu se zahvale na zdravlju, sreći, radosti... koju im je do tada pružio Gospod.
Mi, Hrišćani, zadajemo Bogu veliku glavobolju: nikako da se katolički i pravoslavni vernici dogovore oko zajedničkog praznovanja tog velikog Božijeg (a i ostalih) praznika. Za jednu istu stvar, mi, ljudi, dva puta dosadjujemo Bogu, kao da on nema drugoga posla, kao da ne postoje molitve i drugih naroda. Kako da se postigne mir medju ljudima i blagostanje u društvu, kada se ne možemo dogovoriti oko najbanalnijih stvari, a to je da pred Bogom izadjemo s jednim datumom, s jednim zahtevom, s jednom molitvom.
To ćemo ostaviti da rešavaju oni koji su za to zaduženi, a mi ako već izučavamo veronauku, nameće se prosto pitanje, da li će bogovi, koji zemljom hode, jednog dana u škole uvesti obrazovanje na temu, ljubavi, radosti, tuge... pitamo se samo, nema nam druge.
