Све, све, али јахање!

     Равница са ниском травом, простирала се, како испред, тако и иза потока. На потоку мост, пре би се рекло рестлови моста, на коме је ограда од једне неотесане греде остала само на једној страни. Под мостом рестлови реке, а на огради соко и рестлови неке птице која је свој живот скончала у канџама грабљивца. На појаву јахача у даљини, жива птица хитро одлепрша остављајући за собом део своје ловине. Јахач се лагано приближавао мосту, а брзину је диктирала животиња под њим. Стигавши до моста, животиња нагло прикочи. Када би сваки јахач подлегао сили инерције те се стропоштао, Рецимир је, захваљујући својим дугим ногама, остао у стојећем ставу само испруживши доње екстремитете. Магарац под њим је потом наставио кретање али без јахача. Волео је Рецимир своје "превозно" средство: још увек је била прва фарба на њему, није пуно прешао, био му је први власник, изузетно је мало трошио, лак је био за одржавање, задњи трап у изузетном стању, предњи је требало сервисирати код ковача, ал' никако да се стигне и ето због тога је имао удес. Често би истицао како не воли превозна средства без мозга, мотоцикле и слично, односно, јахао је само оно што има мозга.

    Рецимир је био сеоски поштар. Као службеник те врсте, имао је безброј контаката са свакојаким профилима људи и жена. Људи су га волели, јер је благовремено достављао испоруке. Волеле су га и жене, био им је занимљив иако не наочит. Баба Трајка га је обожавала јер јој је редовно доносио пензију, писма од сестрића из Аустралије, као и сеоске вести, које би успут покупио. Заузврат, увек му је прорицала судбину из шоље, а он је то највише волео да чује од ономад, од како му је рекла да ће још нешто зајахати осим магарца. Рецимир је одавна имао мерак на Дарију Црногорку па се надао да ће она бити та коју је Баба Трајка видела у шољи као јахану фигуру. Дарија Црногорка није никакве везе имала са црногорским пореклом. Дарија јој је име било, а звали је Црногорка јер је на неким местима толико била развијена као гора у пролеће и црња од гузе афричког црнца у сред неосветљеног тунела, у најцрњој ноћи, и то при тоталном помрачењу Месеца.

    И тако је Рецимир, заслепљен Даријом, пропустио је да уручи неки телеграм и то сеоском кмету! Шта се даље догађало, само се може нагађати, али након што је вест дошла до шефа поште, он је позвао Рецимира на "разговор". Притом му је јасно до знања ставио да ће бити извесних строгости према њему тј. "да ће јахати тутку". 

И тако, Рецимир и даље јаше магарца са присутвом бојазни да ће јахати тутку и жељом да зајаше Дарију. У сваком случају, јахање му не гине!

Ko je sa kim?

       Мирка Васина, била је "шарена". Тако су казали они, који су у кафани тога дана диванили о женама и њиховим поштењима. Да тога дана нисам отишао у кафану, не бих ништа од тога сазнао. Касније, када сам напустио место оговарања, питао сам се - па где ја то живим? Сви знају све а ја - НИШТА! А у кафану сам отишао случајно, нисам кафански човек. Срђан ме је позвао да му испитам грејаче на пећници, жалио се на слабији интензитет температуре. Пошто сам утврдио да је један грејач подлегао вишевременској експлоатацији, демонтирао сам га да би Срдјан купио исти такав у циљу замене. Наравно, сели смо касније да, као стари пријатељи попијемо по коју, а и да измењамо по коју. Али, авај! Друштво за суседним столом као да се такмичило ко ће више децибела произвести. Имао сам утисак да једни друге чак и не слушају, сви само говоре. Међутим, у том звучном хаосу владала је савршена хармонија: упркос галами, свако је чуо оног другог и успевао да му одговори. Давали су једни другима такве одговоре, да је за посматрача и слушаоца то деловало као салата речи.
Шта рећи за реченице: "Та и она је курва". "Моја жена, да". Рекло би се да човек признаје да му је жена "таква". Али, није тако! Није човек признао да је и његова жена курва, већ је први одговор упућен човеку са тројком, као једином кости на левој страни усне дупље, а на питање, шта дотични мисли о Ленки Љубиној. Делић секунде потом, одговор је упућен пивском стомаку на питање, да ли је његова жена завршила факултет.

  Наслушао сам се тог поподнева таквих, "онаквих" прича да бих могао роман да напишем.

Наше место није велико, тако да се све брзо дозна и још брже пласира у етар. Фама волат, некада су говорили стари Латини, што у преводу значи: вест се брзо шири! Тачно се зна, ко је кога, где, када, зашто, како, колико...

      И ето, ту сам сазнао да Виолета, с краја нашег места "мути" са Јоцом Пандурицом. Божа Молер, кућа одмах до Виолетине, "шврља" са женом свог кума Томе. Кум Тома "има" неку Јагоду у селу више нашег. Тако су беседници прецизно изрицали имена "ко-са-ким" све док нису дошли близу моје куће. Ја се претворио у ухо, али испаде да им моја кућа, жена, ја... нисмо занимљиви!? Прескочивши мој дом, наставише да "спајају" парове: Лазина Зорица често "гугуче" телефоном. Периша и Милена Данкова "чини им се да има нешто". Новица и Ивана, Брце и Нада, Тамара и Дејан, Бранка и Бата Пирга... Изређаше све остале куће, удаљавајући се од моје ка крају насеља. Чак и деда-Мијајло "суче" бркове код жене покојног Добривоја, Станке Фанфуље. Никако нисам разумео ово "суче бркове", јер он је одувек био и остао ћосав. И које он ту бркове има да суче и чије бркове и какве... има ту доста питања и потпитања, а одговора нема.

       Иако ме је Срђан понудио још једним пићем, ја га нисам чуо јер ми је пукло! Па, како и не би? Из истих стопа сам кренуо кући онако, нервозан и љут! Путем сам се још више изнервирао када ме је Дуле поштар позвао на чашицу дружења. "Дружење" ми је одједном постала иритирајућа реч. Наиме, тачно сам упамтио ко се са ким "виђа" па сам кренуо да се преслишам и то обрнутим редом, тј. с краја села ка почетку и замислите: опет моје куће није било међу "оним"!

Препукао сам и једва чекао да стигнем кући! Жену сам затекао, гледа неку турску серију.

Још са врата дрекнух:

- Па добро, жено! Како те није срамота! Зар ти мени да ово радиш? Шта ми приредјујеш?

Она ме гледа и ништа не каже. А како да каже кад зна да је крива! Нисам јој дозволио да се брани, наставио сам повишеним тоном!

- Ја у кафану од срамоте више нећу моћи да уђем. Знаш ли ти да цело село прича, знаш оно: "ко с ким" итд. 

- Али какве то везе има са м...

- Ћут' ! Не прекидај ме! Дакле,  кренуше људи са примерима с једног краја села и дођоше до наше куће! Нашу кућу прескочише па наставише даље. Ја у доласку из кафане..

-Али пр...

Само сам је попреко погледао и наставих: 

- ... у доласку из кафане кренух са супротног краја села, дођох до наше куће, заобиђох, и наставих са упаривањем до почетка села! Сви имају своје парове! А, ти?

- Шта, ја?! - Одједном се окуражи жена ми.

- Па добро, мајку ти поштену, зар си ти најпоштенија у нашем селу, а?!

- Не знам, рече она. То знају они у кафани! Иди и питај њих. Сигурно су ми нашли неког, након твог изласка из кафане. 

- Па!?

- Не бој се, нисам најпоштенија ни ја ни ти, само то још не знамо.