Kako pružiti prvu pomoć povredjenom od električne struje

Vrlo česte su povrede električnom strujom, kako radnika (električara) tako i slučajnih prolaznka-nesrećnika. Obzirom da su ovakve povrede vrlo teške i specifične, naročito zbog okolnosti u kojima su nastale, tako je i prva pomoć unesrećenom vrlo teška i specifična. Naime, povredjenom je poželjno prići samo ako imamo znanja i iskustva u spašavanju tako povredjenoj osobi. To opet ne mora da znači da ako nemamo nekog posebnog znanja, ne učinimo bar neke od presudnih radnji u spašavanju povredjenog.

Dakle, spašavnje povredjenog električnom strujom možemo podeliti u tri segmenta:
- Odvajanje povredjenog od delova pod naponom (od kontakta sa strujom)
- Utvrdjivanje stanja povredjenog
- Pružanje pomoći

Najpre moramo znati da budemo pribrani jer samo takvi smo od koristi i sebi i povredjenom. Ako se smatramo prisebnim, najpre otkrivamo izvor struje i vršimo isključenje (prekid) ako je to moguće (ovo se odnosi na utičnicu, kabl, žicu, provodnik, neispravan aparat i sl). Neodložno alarmirati ljude iz neposredne blizine da pozovu uporedo prvu pomoć i ljude koji održavaju električni vod na kome je povredjeni, da bi izvršili prekid na višim postrojenjima tj. u trafo-stanicama.

Za to vreme (ako je otklonjen kontakt povredjenog sa strujom i sigurni smo u to!) mi prilazimo povredjenom i utvrdjujemo da li je u svesnom stanju. Ako nije, utvrdjujemo da li diše, gledajući njegov grudni koš. Ako se grudni koš pomera (diše), povredjenog odmah postaviti na bok (u bočni položaj) da ne bi došlo do gušenja.
Ako nema disanja, opipati puls povredjenog pa ako je puls prisutan, posegnuti za veštačkim disanjem.

Ukoliko nema pulsa (a obično ga nema, jer je protok struje kroz telo žrtve paralisao rad svih mišića pa i srca) pristupamo veštačkoj masaži srca. Ovo takodje treba raditi stručno, nipošto polovično jer tako možemo žrtvi još više pogoršati ionako loše stanje. Naizmenično sa masažom srca, daje se povredjenom i veštačko disanje. Ovaj postupak reanimacije se ponavlja više puta odnosno, ne prekidati dok ne dodje hitna pomoć.

Masaža srca i veštačko disanje su posebne radnje koje može izvoditi samo uvežbano lice. Svaka radnja i svaka sekunda su od bitnog značaja za preživljenje povredjenog. Intenzitet pritiska na grudni koš, broj pritisaka, način zabacivanja glave unazad, čišćenje usta od zemlje ili sl. zaptivanje nosa i uduvavanje vazduha u pluća povredjenom su radnje koje treba da se izvode gotovo rutinski.

Ova i ovakva radnja je sasvim dovoljna da se pruži prva pomoć povredjenom od električne struje a nipošto jadnika ne ukopavati u zemlju (pre vremena), kako se u narodu veruje da će zemlja izvući struju iz povredjenog.

Maler

        Nakon rodjenja ne može nastati. Onda je već kasno. Baksuz se radja. Stvara se još u zametku, u spermiću... A kada napusti materinsko okruženje, to je već rodjeni baksuz. Ostaje da ga život izvaja, nadogradi, ofarba, okreči, izglača, da ga uključi u svakodnevnicu. Čuj, "da ga uključi"! Kako to gordo a ipak licemerno zvuči. Ako bi bio uključen u sva životna iskušenja, onda ne bi bio baksuz. Život ga, u najkritičnijim momentima, namerno isključuje iz dogadjaja, izopštava ga od društva, situacije... Konstantno ga drži na uzici, u iščekivanju, na tankom ledu, viseći o koncu, na ivici ambisa

        Spadam u onu vrstu ljudi, kojoj se izjalovi svaki plan i pre no što ga zamisle. Uvek sam se nalazio u onom redu čekanja koji je najsporije napredovao. Katkad uspem da se ubacim u "najbrži" red i... znate već. Ako dodjem pre autobusa, on kasni više od pola sata, a kada stignem tačno na vreme, on već otišao. Bilo gde da postoji red čekanja, uvek ima strahovite gužve dok ne dodjem na red. Kada pri tom mašim okom levo-desno, odjednom vidim da sam ostao sam.

         Kako sam onda uspevao da u životu postignem neki cilj? Stihijom! Da, stihijom, igrom slučaja, ironijom sudbine, života, spletom okolnosti, srećom itd.

        Čitalac sada očekuje da pročita nekakvu priču na temu baksuza, što je i normalno. Ali, kako? Kako da napišem takvu priču kada mi reči prosto beže, odlaze od mene. Nisam kadar sastaviti ni dve reči a kamo li čitavu priču. Evo, i ova pisaća aparatura me nešt# $"$#%&/(&)'+5*

Отворено писмо Ђаволу

      "А... ти си тај који се често прозива у неуспелим покушајима? И ко је и преко мере у устима псувача, у мислима пропалих коцкара онда када их изда срећа? Ти си тај који је одговоран за несреће, за неуспехе, за невоље? Ти си, дакле, онај који човеку не да, а срећа га гледа? Па, ако си ти тај, онда иди дођавола, ма да си и сам Ђаво. Ма, не бојим те се. И да те сретнем, рекла бих ти да си ђаволски син. 

      Дали су твоје име некаквој "вароши", имаш и свој троугао и ко зна за колико још назива си кривац. Ма све је то Ђавоља работа. Да, знам да имаш свог адвоката, али нећу ја са тобом на суд, по коме бих била осуђена и пре но што би оптужница била прочитана. Велики си ђаво ти али и сам знаш да и над ђаволом постоји ђаво. Изђаволио си пола света па се много посла изђаволило под твојим утицајем. 

      Тренутно си се добро уђаволио, али ћу те ја разђаволити, сигурна сам. Чак и текстописци те узеше за лик у песмама, ни кривог ни дужног. 

Е, па да знаш, ђаволом се ђаво избија. Од човека, који је спреман да изда свог најближег, купио си душу. Не каже се џаба да је у таквог човека ушао неки ђаво. Заиста не знам зашто су ти прикачили ону народну "Ко с ђаволом тикве сади..." кад ту нема нимало логике. Тикве је и немогуће садити већ њихово семење. Ако је то семе ђаволско, нећеш се ни ти најести тикава!

Ма, истераћу ја дјавола из тебе, не била ја Ђаволица!"

Кухињски елементи

      Човек без љубавнице није нити фртаљ човека. Сваки прави мушкарац треба да има љубавницу да би био комплетан човек. Имати љубавницу подразумева поседовање много дугих ствари, које човек без љубавнице не може себи приуштити. Једна од предности је та што се можеш с разлогом похвалити да имаш љубавницу, што је одлика већине мушкараца. Љубавница позитвно утиче на ваш морал, мотивише вас и када сте демотивисани, наоружава вас када сте разоружани, чини вас када сте рашчињени, дарује вас усхићењем, истрајношћу... Ако је пуно млађа од вас, подиже вам углед јер се тајним каналима, како-тако и кад-тад сазна за вашу везу или се бар слути.
      Могу себе уврстити у комплетне мушкарце. Да, дуги низ година, и ја сам имао љубавницу. Е сад, како је дошло до тога, дуга и друга је то прича. Наиме, дошло је потпуно спонтано.
      Живимо у истом месту, сусретали смо се небројено пута, поздравиљали се и отпоздрављали увек са смешком на лицу. Тај смешак, није то онај, уобичајни смешак који се упути саговорнику, познанику, сусретаоцу, тек реда ради. А није ни онај лицемерни, цинички, ироничан. Било је нешто у том смешку, који је одисао енергијом, емоцијама, достојанством, критиком, па и љубављу. Све ми се то код ње допадало, обашка што је била лепа, паметна, раздрагана, згодна, причљива, педантна, духовита, одмерена, уљудна, модерна... и надасве поштена. Једном сам јој рекао:
- Ако би икада требало да преварим своју жену, учинио бих то са тобом.
Није ништа рекла, скоро загонетно се насмешила, а онда смо се растали.
      Прошло је неко време, а онда се догодило. Просто и врло интелигентно, помало храбро а и духовито, дошла је на врата, која јој је отворила моја супуга. Ушла је на позив, села, прихватила понуђену кафу, а након краћег увода упитала моју жену:
- Да ли би могла да ми за поподне позајмиш мужа, треба ми некаква помоћ око кухињских елемената, а мој није ту.
Уз то је додала:
- Обећавам ти да му длака с главе неће недостајати... за друге длаке не гарантујем.
Моја супруга је свесрдно прихватила њен начин општења и само додала како није пожељно да ме истроши целог.
Све је то било пропраћено грохотним смехом свију нас, знајући је као особу која је волела да се умесно нашали, како на туђ тако и на свој рачун.
      И ишао сам да јој помогнем око ових... кухињских елемената. Помагао сам јој тога дана у дневној соби на каучу. Наредних месеци смо те кухињске елементе преуређивали и у спаваћој соби па и у купатилу. Скоро увек када јој је муж био одсутан, звала би ме због тих кухињских елемената, који никако нису могли да заузму свој прави положај. Трајало је то између нас, а уз то постали смо кућни пријатељи и како то доликује, међусобно се посећивали. Нас двоје смо предузели све мере предострожности како не би угрозили односе у породици због честог преуређивања њених елемената по кући. Као додатна мера предострожности, уведена је нека врста "одзив-лозинка", чијим осмишљавањем ме је одушевила. Када бих је назвао телефоном, ако није била у позицији да разговара, она би рекла да је грешка.
      Вукло се то наше дужење, као и преуређење њених кухињских елемената, све до једног дана када смо се код њих окупили поводом некаквог обележавања нечега, небитно чега. Док смо седели, мезили, пијуцкали, смејали се, зазвонио је телефон, она се јавила и рекла:
- Погрешно!