Човек без љубавнице није нити фртаљ човека. Сваки прави мушкарац треба да има љубавницу да би био комплетан човек. Имати љубавницу подразумева поседовање много дугих ствари, које човек без љубавнице не може себи приуштити. Једна од предности је та што се можеш с разлогом похвалити да имаш љубавницу, што је одлика већине мушкараца. Љубавница позитвно утиче на ваш морал, мотивише вас и када сте демотивисани, наоружава вас када сте разоружани, чини вас када сте рашчињени, дарује вас усхићењем, истрајношћу... Ако је пуно млађа од вас, подиже вам углед јер се тајним каналима, како-тако и кад-тад сазна за вашу везу или се бар слути.
Могу себе уврстити у комплетне мушкарце. Да, дуги низ година, и ја сам имао љубавницу. Е сад, како је дошло до тога, дуга и друга је то прича. Наиме, дошло је потпуно спонтано.
Живимо у истом месту, сусретали смо се небројено пута, поздравиљали се и отпоздрављали увек са смешком на лицу. Тај смешак, није то онај, уобичајни смешак који се упути саговорнику, познанику, сусретаоцу, тек реда ради. А није ни онај лицемерни, цинички, ироничан. Било је нешто у том смешку, који је одисао енергијом, емоцијама, достојанством, критиком, па и љубављу. Све ми се то код ње допадало, обашка што је била лепа, паметна, раздрагана, згодна, причљива, педантна, духовита, одмерена, уљудна, модерна... и надасве поштена. Једном сам јој рекао:
- Ако би икада требало да преварим своју жену, учинио бих то са тобом.
Није ништа рекла, скоро загонетно се насмешила, а онда смо се растали.
Прошло је неко време, а онда се догодило. Просто и врло интелигентно, помало храбро а и духовито, дошла је на врата, која јој је отворила моја супуга. Ушла је на позив, села, прихватила понуђену кафу, а након краћег увода упитала моју жену:
- Да ли би могла да ми за поподне позајмиш мужа, треба ми некаква помоћ око кухињских елемената, а мој није ту.
Уз то је додала:
- Обећавам ти да му длака с главе неће недостајати... за друге длаке не гарантујем.
Моја супруга је свесрдно прихватила њен начин општења и само додала како није пожељно да ме истроши целог.
Све је то било пропраћено грохотним смехом свију нас, знајући је као особу која је волела да се умесно нашали, како на туђ тако и на свој рачун.
И ишао сам да јој помогнем око ових... кухињских елемената. Помагао сам јој тога дана у дневној соби на каучу. Наредних месеци смо те кухињске елементе преуређивали и у спаваћој соби па и у купатилу. Скоро увек када јој је муж био одсутан, звала би ме због тих кухињских елемената, који никако нису могли да заузму свој прави положај. Трајало је то између нас, а уз то постали смо кућни пријатељи и како то доликује, међусобно се посећивали. Нас двоје смо предузели све мере предострожности како не би угрозили односе у породици због честог преуређивања њених елемената по кући. Као додатна мера предострожности, уведена је нека врста "одзив-лозинка", чијим осмишљавањем ме је одушевила. Када бих је назвао телефоном, ако није била у позицији да разговара, она би рекла да је грешка.
Вукло се то наше дужење, као и преуређење њених кухињских елемената, све до једног дана када смо се код њих окупили поводом некаквог обележавања нечега, небитно чега. Док смо седели, мезили, пијуцкали, смејали се, зазвонио је телефон, она се јавила и рекла:
- Погрешно!
Могу себе уврстити у комплетне мушкарце. Да, дуги низ година, и ја сам имао љубавницу. Е сад, како је дошло до тога, дуга и друга је то прича. Наиме, дошло је потпуно спонтано.
Живимо у истом месту, сусретали смо се небројено пута, поздравиљали се и отпоздрављали увек са смешком на лицу. Тај смешак, није то онај, уобичајни смешак који се упути саговорнику, познанику, сусретаоцу, тек реда ради. А није ни онај лицемерни, цинички, ироничан. Било је нешто у том смешку, који је одисао енергијом, емоцијама, достојанством, критиком, па и љубављу. Све ми се то код ње допадало, обашка што је била лепа, паметна, раздрагана, згодна, причљива, педантна, духовита, одмерена, уљудна, модерна... и надасве поштена. Једном сам јој рекао:
- Ако би икада требало да преварим своју жену, учинио бих то са тобом.
Није ништа рекла, скоро загонетно се насмешила, а онда смо се растали.
Прошло је неко време, а онда се догодило. Просто и врло интелигентно, помало храбро а и духовито, дошла је на врата, која јој је отворила моја супуга. Ушла је на позив, села, прихватила понуђену кафу, а након краћег увода упитала моју жену:
- Да ли би могла да ми за поподне позајмиш мужа, треба ми некаква помоћ око кухињских елемената, а мој није ту.
Уз то је додала:
- Обећавам ти да му длака с главе неће недостајати... за друге длаке не гарантујем.
Моја супруга је свесрдно прихватила њен начин општења и само додала како није пожељно да ме истроши целог.
Све је то било пропраћено грохотним смехом свију нас, знајући је као особу која је волела да се умесно нашали, како на туђ тако и на свој рачун.
И ишао сам да јој помогнем око ових... кухињских елемената. Помагао сам јој тога дана у дневној соби на каучу. Наредних месеци смо те кухињске елементе преуређивали и у спаваћој соби па и у купатилу. Скоро увек када јој је муж био одсутан, звала би ме због тих кухињских елемената, који никако нису могли да заузму свој прави положај. Трајало је то између нас, а уз то постали смо кућни пријатељи и како то доликује, међусобно се посећивали. Нас двоје смо предузели све мере предострожности како не би угрозили односе у породици због честог преуређивања њених елемената по кући. Као додатна мера предострожности, уведена је нека врста "одзив-лозинка", чијим осмишљавањем ме је одушевила. Када бих је назвао телефоном, ако није била у позицији да разговара, она би рекла да је грешка.
Вукло се то наше дужење, као и преуређење њених кухињских елемената, све до једног дана када смо се код њих окупили поводом некаквог обележавања нечега, небитно чега. Док смо седели, мезили, пијуцкали, смејали се, зазвонио је телефон, она се јавила и рекла:
- Погрешно!
Нема коментара:
Постави коментар