Maler

        Nakon rodjenja ne može nastati. Onda je već kasno. Baksuz se radja. Stvara se još u zametku, u spermiću... A kada napusti materinsko okruženje, to je već rodjeni baksuz. Ostaje da ga život izvaja, nadogradi, ofarba, okreči, izglača, da ga uključi u svakodnevnicu. Čuj, "da ga uključi"! Kako to gordo a ipak licemerno zvuči. Ako bi bio uključen u sva životna iskušenja, onda ne bi bio baksuz. Život ga, u najkritičnijim momentima, namerno isključuje iz dogadjaja, izopštava ga od društva, situacije... Konstantno ga drži na uzici, u iščekivanju, na tankom ledu, viseći o koncu, na ivici ambisa

        Spadam u onu vrstu ljudi, kojoj se izjalovi svaki plan i pre no što ga zamisle. Uvek sam se nalazio u onom redu čekanja koji je najsporije napredovao. Katkad uspem da se ubacim u "najbrži" red i... znate već. Ako dodjem pre autobusa, on kasni više od pola sata, a kada stignem tačno na vreme, on već otišao. Bilo gde da postoji red čekanja, uvek ima strahovite gužve dok ne dodjem na red. Kada pri tom mašim okom levo-desno, odjednom vidim da sam ostao sam.

         Kako sam onda uspevao da u životu postignem neki cilj? Stihijom! Da, stihijom, igrom slučaja, ironijom sudbine, života, spletom okolnosti, srećom itd.

        Čitalac sada očekuje da pročita nekakvu priču na temu baksuza, što je i normalno. Ali, kako? Kako da napišem takvu priču kada mi reči prosto beže, odlaze od mene. Nisam kadar sastaviti ni dve reči a kamo li čitavu priču. Evo, i ova pisaća aparatura me nešt# $"$#%&/(&)'+5*