Рад на црно

     Пре неколко године, дође један дан куде мене побратим Стојко. Седнумо онакој побратимски да попијемо по једну домаћу, да замезимо које је бог даја и да си домаћински пооратимо. Побратим работи у Холандију већ десетину године. Там с њега је и Оливера, његова жена. Убава ми побратимка, ја гу заглеђујеше пре него што сам ги венчаја а после венчање сам си гу поштоваја ко сестру. Кад се с побратима испитамо дал' смо сви здраво и убаво, рече он у један тренутак:
- Ама, побратиме, кво ти работиш овдек?
- Како тој мислиш?

- Па, мислим, неси ти за овдек. Још си млад, здрав, бегај си преко, да видиш свет па бог да те види. А мож ће си нађеш и неку прилику, неко чељаде да се прожениш, там има млоге које су закасале.

- Па, које ми ти, побратиме, предлагаш?

- Ја би ти препоручија да ти кренеш малко на Запад, да си л'сно зарадиш паричку сас рад на црно. А и овој друго ти неће побегне.

- А, куде тој има да се паричка заради такој л'сно и куде је тој црно?

- Па, еве... Ја се знам с неки наши људи тамо куде радим. Могаја би да радиш ко порно глумац. Промућуран си, лепушкаст, неси глуп, брзо би се снашеја.

- Ко пор...? Ко какав глумац, које ти је тој?

- А бре, порно глумац да будеш, тој се млого плаћа.

- Добро бре, него ми кажи какав је тој посао, какво се глуми. Не ли треба да запнем? 

- Тој ти је бре оној... Сети ли се? Знаш, ти и неко женско работите а један ви снима сас апарат. А, мора се малко и запне, јеби га.

- А, тој ли? Побратиме, како тој да работиим а неки да ме гледа? Ја тој не могу.

- Море, можеш кад видиш колке се паре зарађујев него не знаш да можеш.

- Не могу и тачка. Како да глумим кад не знам њин језик.

- Ма, за туј глуму ти не треба језик... Мислим, треба ти али у неке друге намене, неће с њега збориш.

- Па, које ћу друго работим ако не зборим, кво се још работи с њега.

- А бре, ће видиш, там ће ти све објаснив.

- Не могу бре, побратиме, несам ти ја рођен за глумца.

- Ха, ха, ха... Такој викају млоги али... Кад ти дође нека плавушанка па кад видиш колко је убава, ће глумиш па ће викаш има ли још.

- А ти, побратиме, радеја ли си ти тој?

- Работија би ја ал не могу од Оливеру. Стално ме шпијунира. Ал', ти си слободан, мож да работиш, никој нема да ти смића.

     Беше како беше, ја извади пасош и пођо сас Стојка на тај Запад. Брзо ме побратим одведе куде некога скота и рече ми да је он режисер. Ја таман помисли да је скот затој што је оброчиште од човека, кад ми побратим рече да му је тој име.

- Како бре, побратиме, да човека викам "Скоте"?

- Слободно викај, они не знају које тој значи куде нас.

После тој, одведе ме куде једнога нашога човека, викају га Ошљак. Ја погледа накуд побратима ал му ништа не реко. Ошљак ми се сам такој престави па се ја охрабри да га такој и викам. Још ми рече да ће ми уметничко име буде Каскадер, што ми се одма засвиђа. Одма си помисли у себе, леле, кад се врнем дом сас брдо паре, још и сас промењено име, сви ће ми завидив. Ја, Каскадер! И такој, оправи се ја, викам си онија људи по име а они се ич не љутив, Још се и смешкав.

     Е, дође време да се снима први филм. Одведоше ме у један шумарак у бараку, споља барака а унутра све сређено цакум-пакум, има и кујна и купатило и соба, кревет... све има. Ја се радујем, трљам руке, чекам да видим какву ће плавушанку да доведу, кад... Доведоше једнога плећатога плавушана! По њега дође једна ситначка сас црвену косу, убава да вуј се не нагледаш. На мене мило за њу ал, не знам шће туј и онај плавушан. Док њим рекоше да иду на туширање, мене ми објаснише која је моја улога. Рече ми Ошљак да ћу глумим мужа куј ич неје љубоморан на жену, на онуј црвену. Наредише ми да легнем у кревет, да се окренем накуд зид а леђа на оној што ће се дешава поза мене. Уз тој, треба глумим да спијем. Такој и беше, лего ја и кобајаги спијем. Тек, дођоше овија из купатило и легоше поза моју грбину. Па кад се доватише, брале, па тресоше, па викаше, па се трућаше по онај кревет. Од оној љуљање, заврте ми се и кревет и соба, смучи ми се, тео се избљујем туј на њи. Ал не смем, Ошљак ми рече ако се случајно "пробудим", од паре нема ни мојега. Истрпе некако све тој, кад Скот рече да је финиш, ја се тад диго из кревет ал да ступнем на патос, никако. Ја ступам а он бега од мене. Некако отрча до клозет та се там истресо.

     И други филм кад снимамо, ја сам па имаја исту улогу али сад несам теја да "спијем" на кревет. Они донесоше неку фотељу, посадише ме у њу а на главу му турише неки сламни шешир и рекоше да туј, бајагим, спијем. Ал да видиш чудо! На онај шешир баш пред очи имаше рупка па сам могаја све да гледам које се дешава. Нема мало ч'с, дође онај црвена у једно кратацко сукњиче и леже на кревет. Ја једва чекам да дође и онај плавушан па да почнем да глумим. Кад, уместо плавушана, у собу улеже један црнац, брале, голем ко двокрилни шифоњер. Кад се поче собукује... Леле! Кад је Бог делија алат, за црњу је сигурно мислија да је магарац! Ја погледа у онуј црвену па ми беше жал за њу. Гледам у њу ситну, погледам у онога бицмана па спуштим поглед, а он... свуда црн и свуда голем. Значи, ће буде голема работа на црно. Ал кад почеше да работе... она јадна само ск'мћа и буљи очи а он, мрцина једна, ич нема мерку него, глуми ли глуми. Она с времена на време рекне "јес, јес"! Сигурно вуј досадија па му на фин начин казује да је доста. А он, билмез, нуме да стане, бије ко свети Илија. Малко по тој, Скот промени сценарио па црња поче да вика "сик, сик", а она ћути. А и да оће нешто да каже, не може. Т'г сам видеја значај од онија речи, да се не прича с пуна уста. 

     Колко је тркаљање било по кревет, тој ти нумем објасним. Ја несам знаја да се онеј работе мож работе на толко начина. Ма, беше и овакој, и онакој, и једно врз друго, и.чучећи и.. ма, како ти не! Беше и оној, што се заврну па... знаш оној, ко шестица и деветка, знаш на које мислим? У један ма, толко ми дожале за њу реко, ма бем ти паре, дође ми да се "пробудим", да рипнем у кревет на онога црнца па да одменим овуј црвену. Ал одма се пишмани кад се сети кол'ки је... кол'ки је хонорар. Помисли си у себе: "Овој неје рад на црно, овој се вика, црно па чучи!" 

     Ех, кад је требаја да се снима трећи филм, рекоше ми да ће режисер нешто да мења, тамина да ће и мене убаци дирекно у филм. Рече ми Ошљак да Скот спрема нешто специјално, баш такој рече. "Па и редно је било, доста сам глумија да спијем. Сад други нека спију ја да глумим малко. А тој специјално мож буде да сад дође нека плавушанка" - мислија сам си у себе. Убрзо, те ти га у собу улеже онај црнац, погледа ме и климну зглаву на Скота. Скот нешто рече на Ошљака а Ошљак пренесе на мене:

- Иди у купатило да се опереш.

Пресече ме кад ми тој рече! Из студио искочи сас дупе уза зид. Ни сам не знам како сам се провукја кроз оној купатилско прозорче. Сас побратима смо се распобратимили. Колко сам чуја, и с Оливеру се распобратимија.

     Јучер ми зазвони телефон, вика ме побратимка Оливера. 

- Ало, побратиме, кво работиш?

- Ништа, побратимке, еве, шиљим притке за петлижани.

- Знаш које има ново? Отворила сам агенцију за разне услуге па сам мислила, ако те занима, могаја би да дођеш на овам да работиш.

- Ма, побратимке, несам заинтересован, нећу радим на црно и нећу да будем Каскадер. И'ам си работу и...

- Чекај бре, какво црно те спопело? Овај работа је лака а пара тешка.

- Не ли треба нешто да глумим?

- Ма, каква глума? Работија би ко жиголо.

- Ко куј? Каква је тој работа, још за тој несам чуја?

- Не могу ти објашњавам преко телефон, ако те занима, дооди овам.

Распитаја сам се, знам које се треба работи. А Оливера је ко оној чељаде што је закасало па еве, цел дан се мислим, куде ли сам денуја пасош!?

Најбоља кратка прича Пирота 2023

ПИРОТ – Дом културе из Пирота, у тиражу од 500 примерака, објавио је збирку најбољих кратких прича које су избране међу 400 пристиглих радова на анонимни конкурс ове установе културе. Међу 18 изабраних прича, нашле су се и две чији су аутори из лесковачког краја.

Књижевни конкурс и нова књига: Јован Димитријевић (Грделица) и Данило Коцић (Лесковац) међу 16 најбољих аутора од 400 послатих прича

Аутори су:

- Јован Димитријевић („Орање Дичково“); (Ковачева Бара, Грделица – Лесковац);

- Данило Коцић („Године долазе у поцепаним ципелама“); (село Дадинце – Власотинце, Лесковац);

Кочебарски

     Ових дана из штампе је стигла трећа збирка прича, под карактеристичним називом "Кочебарски". Књига је пребогата причама које сам углавном сместио у нашем крају, у нашем месту, међу нашим људима. Приче су писане на књижевном и на дијалекту.

Део рецензије проф. Маје Милић:

Траговима оштрог пера

     "Ако сте у потрази за неком необичном књигом, па вам у руке дође најновија збирка Јована Димитријевића „Кочебарски“, на путу сте да доживите праву књижевну аван-туру. Аутор је стекао самопоуздање, једна добра ствар утицала је на појаву друге. Уз мало охрабрења са стране, аутор је почео слободније да пише стварајући неку другу збирку важнију од оне прве. И тако, ево нас пред трећом.
     Каже се да о књигама не требамо судити по корицама. Поставља се питање да ли им требамо судити на основу наслова? Наравно, да! Нарочито ако је у питању неки необи-чан наслов попут придева који стоји у називу ове збирке. Тиме је аутор, да се тако изра-зим, одрадио пола посла. Већ самим насловом заинтригирао је читаоце, како оне из свог окружења, тако и оне друге, којима сам наслов може бити непознаница. Можда би читаоци требало да пођу, управо, од ове тужне, истините приче, по којој је читава збирка добила назив..."

Део рецензије Каролине Пистолић:

Слово о књизи

     "Ако сте заинтересовани да прођете кроз разне авантуре, попут „Алисе у земљи чуда“, онда слободно уђите у Јованов свет прича и препустите се узбуђењима, која вас очекују на том путу, ка новим видицима и сазнањима.
     Његове приче обилују, како апстрактним темама, појава и дешавања у свемиру, тако и свакодневницом обичних људи и животних тема. Кроз своје писање, он налази сим-болику и мистику у речима и знаковима, и то несебично дели са читаоцима.
     Приче започиње као магијски ритуал, који отвара душу читаоцу и тера га да се пре-пусти емоцији. Он широм отвара врата ликовима којима непогрешивом нотом, као у музици, боји речима призвук од хероја до губитника. На посебан начин у читаоцу буди успавану душу, која има потребе да лута и дотиче разна искушења. Поставља питање линије између човека и монструма у њему, као и тренутак када долази до пресецања исте, са трагичним завршетком. На занимљив начин нас суочава са чињеницом да у сваком од нас, у неком кутку душе, стоји сакривено зло које само чека погодан тренутак да искочи и уплаши нас или, по најгорем сценарију, заузме већу територију наше душе..."

Све три моје збирке:

- 2020. - Ја... само нешто да питам
- 2021. - Записано
- 2023. - Кочебарски