Најбоље да ћутиш

За тебе је најбоље да ћутиш.
Вечито нешто сумњаш и мутиш.
Правиш од себе будалу тешку
Ти код очију не видиш грешку.

Да ћутиш, за тебе је најбоље
Не помињи конопце и коље.
Не подсећај никога на гета,
све неправде и гадости света.

Да ћутиш, најбоље је за тебе
Такав као ти, најпре најебе
Покриј се колико ти је ћебе
Не слути, ћути, гледај си себе.

Шта се бригаш што те други јашу
Или што продају земљу нашу
Важно, нико тебе не продаје
Не дирај кера који те не лаје.

Док ти бацаш дрвље и камење
они поносно каче знамење.
Схавти, не блати по овом друштву
које у недрима негује уштву.

Ономад си на скупу добио пендрек
шутнули те, бацили у јендек.
Ти се љутиш уместо да славиш
Ћут! Могао си апс да заглавиш.

А тамо би те тимарили дневно
без сведока, без милости, гневно.
Према томе, нема да се љутиш
затвори губицу и... да ћутиш!

Слушај ме сад: Ћути, не галами
Не тандрчи, не штрчи, не звони
У тесном сокаку или у тами
Очас ће те ућуткати они.

Никад не исправљај Дрину криву
И не помињи будућност сиву.
Кудгод да се од куће упутиш,
За тебе је најбоље да ћутиш.

Играју се са мном

Да мислим својом седом
нису ми дали прилике.
А нудили красне савете,
и држали фине придике.
Разним порукама
подстицали, соколили
одасвуд ме заобишли,
"хлеба и игара" па опколили.

Систем су створили 

у њему ме затворили.

Ту ме спаковали, 

за став заковали и уторили

Као коња, из закоња 

у шталу вешто ушталили

Главу ми омекшали, 

тврду кожу уштавили.

Најзад, закључили 

да нисам по њином аршину.

Избацили ме из "елите" 

ту, доле, право у прашину.

Сад их гледам из жабље перспективе

док ми издају разноразне директиве.

Играју се са мном као мачка с мишем

не дају да зборим, забрањују да дишем.

Па и оно што кажем, теорија је завере!

Прогласе ме лудим да ми не замере

Смишљају и изнова пишу декрете

Причају да сам ко мало дете.

Видим, талог спрема нови налог.

Ништа страшно док ме држе за малог!

Зимска чаролија

     Зима је била на измаку. Бројила је своје последње дане за ту годину. Сунце се кроз облаке пробијало и својим зрацима интензивније почело да топи снег. Човек је седео у својој топлој соби и кроз прозор гледао зиму и све што јој се дешава. Напољу, време се ојужило. Иако је снега још увек било у великим количинама, топлије време је измамило децу из својих кућа. Деца су се сакупила на оближњем брегу и покушавала да од открављеног снега направе снешка. Како су знала и умела, уз помоћ одраслије деце, сви скупа су направили нешто што је личило на снешка. Сада су се деца имала чему радовати - свом уметничком делу. И радовала су се. Онда су се деца поделила у две групе и почела да се грудвају. Једна грудва је пала на сами врх брдашца и почела да се котрља. Од те мале грудве, бачене дечијом руком, у замаху котрљања, настала је већа грудва. Својим даљим кретањем бивала је све већа јер је успут сакупљала све више снега и свега осталог на шта је наишла: сломљене гране, опало лишће, грудве земље, камење... Деца су гледала за грудвом и радовала се. Брежуљак је одзвањао од дечије граје. Грудва је са сваким новим кругом бивала све већа а докотрљала се све до подножја. Ту се зауставила, ту су престали да постоје услови за даљим увећањем, ту је изгубила снагу. Човек је све то посматрао из своје куће, са свог прозора. 

     А онда, усне човека, не одвајајући се једна од друге, развукоше се у загонетни осмех. Упалила му се лампица! Стећи ће богатство управо на тај начин, као што је грудва сакупљала снег. Тога дана је био окупиран, или боље речено, опседнут идејом да се лако обогати. Није могао да се одбрани од навира идеја, преплавиле су га и обузеле сасвим. Док је о томе размишљао, поглед му је завршавао на оној позамашној грудви. Усне човека се дуго задржаше у осмех из кога је надолазила плима задовољства. Довољно ће бити само да баци грудвицу своје замисли на врх. На врх? На који врх, почела је да га прогања та мисао? Све до вечери, размишљао је шта би могло да представља врх. Тo вече није вечерао. Те ноћи није спавао. 

     Тога преподнева се пробудио врло касно. У времену сна, сањао је како се и он сам претворио у грудву снега, а некакви грамзиви људи су га поткопавали или су с њега скидали по мало снега. Били су окрутни према њему и непријатељски расположени. Неко је хтео да од њега лопатом одвали повећи комад снега! Имао је осећај да му неко срце из груди чупа. Управо у том тренутку се пробудио с болом у грудима. 

     Нови дан је крупним корацима већ грабио ка подневу. Човек је, такође, крупним корацима изашао ван и пришао месту, где је синоћ остала повећа грудва снега. На гомили, затекао је камење, земљу, гране, труло лишће и тек шачицу снега. Ту су нестали неки услови... Од врха ни трага ни гласа. Човек је био љут на оне људе из свог сна! И на децу. Мрзео их је. Мрзео је читав свет. Погледао је на сат, видео да ће ускоро подне. Лакнуло му је: доласком поднева, стећи ће се услови да мрзи и самог себе.

Здравица

- Е, па, да смо живи и здрави, куме. Ево, првом чашом бих наздравио твојој деци, да су жива и здрава и са их срећа увек у животу прати.
- Хвала, куме, и ти да си жив и здрав, живели!
- Ето, куме, да испијем и ову другу чашу а њоме бих наздравио куми, да је жива, здрава, весела и да је лепота служи још много година.
- Хвала ти, куме, жив био.

- Ех, куме, ваља поћи кући, одоцнио сам, баш сам се заракијао.

- 'Ајде, куме, ајде попиј јоште једну, у моје здравље.

- Хвала, куме, али није ми више до пића.

Песмица о сарми

На крсној се једној слави
у небеса дигла ларма
гости нису људски јели
зафалила света Сарма

А било је свих чудеса
и од хране и од пића
кркало се до небеса
ал без сарме све је сића!

Супе, чорбе, вешалицe

ћуфте, вруће погачице

колачи и разне торте

мезелуци од све сорте.

Поред целе те палете

радује се свако дете

ал наш човек тражи више

без сарме се тешко дише

Домаћице наша мила
само сарме на стол мећи
причаћемо, слава била,
све смо растргли стојећи..

Ој сармице чудна храно
И смотана си преукусна
Јео бих те јутром рано
Љубила те моја усна

А сарма је много проста

само од купуса и меса

ипак, ње ми никад доста

лечи од нервозе, стреса

   
Волим сарму кад је цела
Можда ми је таква карма
Кад се свих заситим јела
Увек добро дође сарма.

Летовање

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

     Лето је те године кренуло са ведрим и веома топлим данима. Јовановићи су истезали своје краке у хладовини липове крошње, у свом дворишу. Наиме, живели у стану у варошици али би у своје село одлазили у летњим, нарочито нерадним данима. Село је било брдског типа, само два километара удаљено од варошице, а тамо су одлазили не би ли се надисали сеоског, чистог и свежег ваздуха. Лежећи тако у дебелој хладовини и гледајући у плаво небо, рече Љуба својој жени, Деси: 

- Лепо је уживати под крошњом липе и упијати њен опојни мирис зар не, Десо?

- То ли покушаваш да ме романтиком приволиш да одемо у собу?

- Ма, јок морe! Коме је сада, по овој врућини, до тога?

- Мени! Сећаш ли се кад си последњи пут легао са мном, а?

- Па, легао сам... Кад оно беше? Аха, сећаш ли се кад се на светог Стефана вратисмо са славе од кума?

- Сећам се. А, знаш ли ти кад је био свети Стефан?

- Па... ове године.

- Да, ове године у јануару, еј! А који је месец сада? Јуни, Љубишо, јуни!

- Ајде, не ситничари бре, Десо.

- Ситничарим? Да си некакав ваљани муж, сада бисмо то радили на некој плажи.

- На плажи, кажеш?

- Да, и то у Грчкој. Да окусимо грчку воду, гирос, рибље специјалитете, сувлаки...

- Аха... у Грис! На она три прста?

- Да, у Грис! Никако да упамтиш име полуострва; зове се Халкидики!

- Пааа, могли бисмо да идемо на тај један прст... Имамо нешто новца, уштедили смо близу петсто евра, - рече Љубиша.

- И од кума бисмо позајмили још толико да нам се нађе, - додаде Деса свој коментар, - а храну можемо понети за неколико дана... Него, реци ти мени, у каквом је стању наша кринка?

- Рекао сам ти да наш ауто не називаш кринком.

- Па, кад ми личи на кринку, хе, хе, хе... Дакле, у каквом је стању?

- А, па знаш да сам га терао код Ђуре Жмигавца због регистрације. Прегледао је кочнице, гуме, светла и све остало што треба. Рекао је да са овим аутом можемо и на крај света, а ти знаш колико је Ђура чувен по мајсторији. Па, сви виђенији људи сервисирају своје аутомобиле код Ђуре. Што ти каже Жмигавац, то ти је! - усхићено Љуба заврши хвалу о Ђури Жмигавцу.

     Сутрадан, Љуба и Деса су провели дан у жестокој припреми за одлазак у Грчку. Купили су нешто сира, паприку, замрзнуте пилиће, и још неке дрангулије, како би уштедели на храни. Њихова припрема за пут није могла проћи незапажено, поготово не код Станке Панорамке. Станка, жена у познијим годинама, била им је комшика са задњег спрата. Стан јој је захватао такву позицију у згради да је са своје терасе могла видети читаву панораму места, а посебан осврт имала је на паркинг испред зграде, као и на улаз у саму зграду. Како није имала ни кучета, а ни више од четири мачета, самим тим, потпуно ослобођена нарочитих обавеза, по цео дан је седела на тераси и осматрала. Што је више старила, вид јој је био оштрији. И овог пута, само једним погледом, уочила је ужурбано мување Десе и Љубише, који су становали у приземљу зграде. Када је била сигурна да се нешто посебно спрема, сишла је до улаза, тобож да избаци ђубре, и онако, успут питала Десу:

- Што сте се тол'ко узмували, бре Десо, ко да ће идете на море? 

- Да, ићи ћемо... Ићи ћемо у Грис, како Љуба воли да каже. Па, доста смо радили ове године, ред је да мало одморимо, - одговори Деса.

- Ако, ако... Окусите малко од тој грчко слунце, срећан ви пут. И убаво се проведите за све паре!

- Хвала, Станке, - беше љубазна Десина спољашност а изнутра је пламтела. Није јој се нарочито допало то што јој је управо Станка пожелела срећан пут, с обзиром на то да је поред надимка Панорамка, имала и поднадимак, Станка Малерка. Приликом враћања у стан, све је испричала свом Љубиши на шта овај одмахну главом, уз кратак коментар: "Бапске приче". Деса сумњичаво климну главом.

     Пут Грчке су кренули у сумрачје како би на свој циљ стигли у раним јутарњим сатима, нашли стан и искористили тај први дан за сунчање и брчкање у Егејском мору. Македонску границу су прешли без икаквих проблема и веома брзо. Љуба је волео ноћне вожње а путовање кроз Македонију је било баш пријатно. Трзаји бузукија на радију су већ почели да их припремају на грчку атмосферу. Наравно, неопходна је била извесна припрема и адаптација на нову климу. Уз десетак плаћања путарине, напустили су територију Македоније.

     На самој грчкој граници су имали мањи застој због језичке баријере. Видевши српске таблице, цариник је питао:

- Куда ви кренуло?

- Ту, до Грис, - одговори Љуба као из топа. Цариник помисли да путник говори енглески па рече:

- To Greece, yes, I know, but where? Greece is a big country.*1

- Ништа га нисам разумео, - обрати се својој жени.

- Изгледа да пита у ком делу Грчке идемо, - несигурна одговори Деса.

- Ми иде на море, - објасни Љуба повишеним тоном.

- А, таласа! Тако казе. Ористе паспорт, кало дромо.*2

- Шта каже цариник, - не могаше да сузбије своју знатижељу Љуба.

- Упозорава нас на опасности, изгледа да на мору има таласа.

- Аха, чуо сам, љубазан неки човек. Чудо нас није упозорио да је вода слана.

     Након краћег одмора наставили су пут према Солуну, пут који им је с обе своје стране у сусрет наводио расцветале олијандере. Неки посебан осећај је преплавио Десу и Љубишу и увлачио им се под кожу те је исту терао на пријатно стање језе, стање у коме су били помешани разни осећаји: усхићење, радост, понос, раздраганост, страст; као да је какав сликар с палете разних осећања покупио од свега по мало и премазаио Десу и Љубишу, ето, тако су се осећали. А посебан осећај тињао је у њима, мада то ниједно од њих двоје није исказивало: горди осећај да је одлазак у Грчку на море доступан само њима! Занесени тим емоцијама нису придавали значај брзини аутомобила, која је нагло почела да опада.

- Зашто стајеш, - најзад изусти Деса? - Уморио си се од вожње? Кад пре, некада си возио...

- Ћути бре, Десо, зар не видиш да ауто сам успорава? - питањем одговори Љубиша.

Било је скоро два сата иза поноћи када је мотор престао да ради a ауто стао. Налазили су се на грчкој територији, двадесетак километара од границе.

- Јесмо ли то у квару, Љубо?

- Не бих рекао... Ђура рече...

- Ђура је рекао да овим аутом можемо ићи на крај света, је ли тако? - упита Деса. 

- Таман тако је казао.

- Е, па, мој Љубо, овде је изгледа, крај света!

На Десину иронију Љуба није ништа рекао. Није знао или није умео било шта да каже. Зато Деса, онако, за себе, констатова:

- Изгледа да нам је Станка само довде пожелела срећан пут.

- Сигурно је мислила је да је море ближе, - покуша и Љуба да буде ироничан на Десин али несвесно, и свој рачун.

     На њихова упорна стопирања нико се није одазивао. Имали су осећај да су возачи, пролазећи поред њих, додавали гас својим аутомобилима. Након сат и нешто чекања, наишла су кола грчке полиције.

- Ви Сервија?

- Да, ми туристи из Србије, ауто нам стао, - одговори Љубиша.

- Има проблемо? Куда туристас идело? - врло разумљиво упита саобраћајни орган.

- На ове, прсте... - поче да дочарава Љубиша, показујући полицајцима испружена три прста: кажипрст, средњи и домали прст. Полицајци збуњено измењаше погледе.

- На Халкидики, на одмор, - одговори Деса.

- Ста има у ауто? Има орузје?

- Оружје? - узнемири се Љуба. - Не!

- Не!? - скоро уплашено рече грчки полицајац.

- Охи, госп... кириос!*3 - Деса најпре објасни полицајцу а потом и свом мужу: 

- Љубо, води рачуна шта причаш, НЕ на грчком значи ДА! 

- Како не, може да буде да? И, одакле ти знаш грчки? - упита Љуба своју жену али одговор доби у виду Десиног прекорног погледа.

Полицајци су их посматрали сумњичаво неко време а затим један од њих затражи кључеве аута да се сам увери у његову неисправност. Љуба му их даде те полацајац заузе место возача а Љуба остаде да стоји поред аута. Након окретања кључа и покушаја стављања мотора у погон, испод хаубе аута чуло се неко завијање.

- Ауто, мегало*4 проблем! - рече полицајац.

- Мегало!? - прогунђа Љуба.

- Мегало, - збуњено а као да се слаже, рече Деса. - А оно "на крај света"...  

Док се Деса чудила крају света, Љуба и полицајци померише ауто с коловоза, склонише га до самих олијандера, а онда један од полицајаца рече:

- Ви седи ту и цека. Пола сат стиза камион, вози Салоники, ок?

- Шта каже, да чекамо сами у овом мраку на отвореном путу? - још више се унезвери Деса.

- А шта друго можемо, чекаћемо, - утеши је Љуба, потом се обрати службеном лицу: - Ок!

Полицајац је телефоном разговарао са некима а затим се обрати Љубиши и Деси:

- Ми вама зели лепо превод на прс. 

Након гостопримивог обраћања, полицајци седоше у свој ауто и удаљише се с краја света.

     Наши туристи нису чекали ни цео сат, а већ је стигла служба за шлеповање неисправних возила. Из аута изађе некаква голобрада прилика, обучена у машинско уље и товатну маст.

- O, добро јутро земљаци, видим лесковачке таблице. Баш ли сте из Лесковца?

- Па... - поче да муца Љубиша, - не баш из Лесковца него...

- Казуј бре, одакле си, сва места око Лесковца знам!

- Па, из Грделице...

- Из Грделице! Чекај, баш ли из Грделице или...

- Па...

- Из Ораовице смо, а живимо у Грделици, - умеша се Деса по ко зна који пут у разговор.

- Из Ораовице!? Што не кажете, имам другара а и девојку сам имао одатле. Ја сам из Брестовца, име ми је Јовица, у Грчкој ме зову Јоргос. Радим у Солуну већ осам година у агенцији која је по раду слична Ауто мото савезу Србије. Ето, помажем нашим људима...

- Помагај, синко, Јоргосе, - рече Љуба, видевши извесно олакшање и помоћ у Јовици.

- Добро, дајте да видимо шта је са цокулом. 

- Којом цокулом? - збуњено рече Љуба.

- Тако кажемо за Рено 4, цокула... Па, зар не личи на цокулу кад се посматра из даљине?

- Дакле, цокула, ха, ха, ха! - насмеја се Деса и поред свих мука које су их притисле.

Потом Јоргос тј. Јовица, уђе у ауто и покуша да покрене мотор. Опет се из машине чуо неки завијајући звук.

- Господине, - обрати се Јоргос Љуби - Јесте ли ви спремали овај ауто за дуже путовање, јесте ли ишли код неког аутомеханичара да га прегледа?

- Наравно.

- И?

- И, шта?

- Је ли га прегледао?

- Прегледао је кочнице, гуме, светла, брисаче... све!

- Прегледао је кочнице, гуме, светла, али није прегледао ниво уља у машини. 

- Е, то не знам... Он је добар мајстор, Ђура Жмигавац из Тулова, можда га знаш. 

- Не знам никаквог Ђуру Жмигавца. Он вероватно само жмигавце поправља, али вама је мотор зарибао!

- И? Шта то значи?

- То значи мегало проблем, - савршено се у разговор уклопи Десина упадица.

- У праву сте, госпођо, мегало проблем. Генералка за овај ауто, која је неминовна, далеко надмашује цену аутомобила.

- Шта предлажете, Јовице? - упита Деска.

- Па... Једино што остаје је да га одшлепамо до Солуна, а то је на неких педесетак километара. Имам тамо једног пријатеља, Албанца...

- ... који ће моћи да га поправи! - скоро радосно ускликну Љуба.

- Не него, који ће моћи да га откупи као отпад. Иначе бисте морали платити његово одлагање на отпаду аутомобила, а то баш и није тако мала цифра - објасни Јоргос целу ствар.

- Колико можемо добити за цокулу - упита Деса?

- Нећете добити ништа.

- Па, зар не рекосте да ће га тај Албанац откупити?

- Тако се само каже, иначе... отпад је то, разумете?

- Добро, а колико би коштало то шлепање? - упита Љуба.

Јоргос из футроле извади телефон, одабра иконицу дигитрона и поче да рачуна:

- Овако, 52 километара... пута толико... плус путарине... један гирос и пивце за мене, укупно, то би било оволико, - показа крајњи резултат Љубиши.

- Аууу! Па, то... 

- То вам је најјефтиније, узео сам у обзир да смо наши, да имам другара...

- И девојку, која те је оставила па сад... 

- Господине, немате избора, неисправан ауто не смете оставити на отвореном путу.

- Десо, шта да радимо?

- Па... кад смо довде дошли... ма, возите нас, - рече Деса.
- Не могу вас ја возити. Позваћу такси, ако желите да наставите пут.

- Зовите такси. Ако ауто није могао на крај света, моћи ћемо ми! Решили смо и идемо, макар до Солуна, - закључи Деса разговор.

Извадили су све ствари из аута да би се с њим опростили са сетом у очима. Одгледаше како у мраку нестају и Јовица, и кола шлеп службе, и кринка или цокула, а они осташе да чекају такси.

      У Солун су стигли у раним јутарњим сатима. Некако су успели објаснити таксисти да их одвезе до неког хотела, што овај и учини. По други пут су морали вадити своје ствари из аута, који убрзо нестаде иза прве раскрснице а они остадоше на улици с намером да се сместе у хотел, како би се мало одморили и средили непријатне утиске... Хотел у који су ушли, био је нарочито скуп, те су закорачили су тек у трећи, знатно јефтинији.  Када су се, најзад, сместили у хотел, уочили су да у апартману нема фрижидера, па су ствари са храном изнели на терасу, јер је ту било свежије. Онако уморни, обучени су полегали на кревете и у трену заспали.

     Освануо је папрен дан. Пробудили су се након два и по сата спавања с уверењем да је пакао пријатнији од собе хотела. Сад им је заиста било јасно зашто је соба била упола јевтинија; клима није радила па су се, уместо у мору, купали у сопственом зноју. Како би се иоле освежили, изашли су из хотела и кренули у шетњу. Пут их је одвео до Беле куле која се налазила на великом шеталишту поред самог мора. 

     Иако су били на самој обали, ипак, нису могли ни додирнути воду. Деса је имала жељу да макар шаком захвати морску воду али, њена намера није реализована због слоја уља и нафте на површини воде солунске луке. После шетње пронађоше неку таверну где су за храну могли добити само некакве штуре сендвиче.

- Ово ме подсећа на Србију - рече Љуба.

- Како може да те подсећа на Србију кад тамо нема мора? - по ко зна који пут реплицира Деса.

- Не вода, Десо, сендвич!

Деса ништа не одговори већ отпи пола флашице воде после сендвича а потом предложи да седну у парк и договоре се о њиховим даљим активностима. Након сат-два, кренули су ка хотелу а грчко сунце се већ приближавало зениту, немилосрдно радећи свој жешки посао. Успут су купили Метаксу и флашу маслиновог уља. Када су стигли у хотел, чекала их је нова непријатност. Наиме, на тераси, коју је пржило сунце, беше се размрзла сва храна по торбама, рачунајући сир и пилиће. Одложили су у оближњи контејнер све... и торбе. Вратише се у хотел, седоше на кревет да би конципирали даље активности по питању летовања:

- И, шта ћемо сад, хоћемо ли имати пара за летовање, макар пет- шест дана?

- Тешко, Десо. Тешко да ћемо имати за један дан... а где је храна, повратак?

- Колико нам је остало... мислим...

- Платили смо шлеп, такси... треба платити хотел. Дакле, остало нам је таман толико да се вратимо, - појасни Љуба њихов салдо на конту.

- Назад?

- Не, него као српска војска под командом цара Душана: на лево круг па, напред! - скоро заповеднички, попут врховног команданта, рече Љуба. Након одлуке да се њихово даље кретање усклади са наступом војске цара Душана, Деса и Љуба се устремише на припрему за повратак. При том, не окусише грчку воду, да не спомињем гирос, рибље специјалитете, сувлаки... 

     Једини аутобус, који је тога дана из Солуна ишао према Скопљу, било је возило на коме је писало "ЈусуфТранс". У неким поподневним сатима утрчали су у аутобус на коме је иза ветробранског стакла висила табла на којој је, између осталог, писало СКОПЈЕ! Оно, "између осталог" их није занимало. Тек када су се сместили, и када им је пришао кондуктер, схватили су у који су аутобус ушли.

- Миредѝта!

- Молим? - забезекнуто, једва процеди кроз зубе Љуба.

- Миредѝта. Добар дан.

- Добар дан... ми...

- Ду биљет? Две карте жељѝте?

- Да, две до Скопља, ако може?

- Све може, само пољитѝка не може. Пољитѝка ми овде се качи, - спусти кондуктер десну шаку на своје теме. - Моја фамиљѝја све у Београд, раде на Топћидѐр. Само ја возим, Сољун-Скопје-Приштѝна.

- Ви возите? - упита Љуба.

- Јес, тако ми бог, - Рече Јусуф, стављајући своју десну руку на груди. -  Јусуфтранс, моја фирма. Ја сам Јусуф Исејни, возим све: Шћиптари, Македонци, Срби, Албанци, све! Ви уживате са вожња, има музик попуљор и, ска пробљем.

- Ска проблем, - по инерцији, понови Деса за себе Јусуфове речи.

 "Биљет" су морали платити по његовој "охохо" тарифи, коју је Јусуф оправдао речима: 

- Тољѝко јевра, тако ми бог, - каза Јусуф, док се рука с новцем спустала у џеп.

     Убрзо, возило са природном вентилацијом је кренуло пут севера. Ваздух, који је улазио на предња врата, управо је био сразмеран количини промаје која је излазила по разним рупама аутобуса. Љуба је хтео да пита Јусуфа да ли је возило икада имало амортизере, али одустаде у својој намери јер је возач био запослен око мењача - полугу је држао све време, да би задржао жељени степен преноса. У таквим погодностима вожње, Деса и Љуба су уживали све до Скопља. Док су излазили из аутобуса, Јусуф им се захвали што су баш његово возило одабрали за путовање:

- Фаљеминдѐрит и срећан пут, тако ми бог, - махну руком на начин, на који би Деса прочешљала солунску воду.

     У Скопљу су морали до вечери сачекати превоз за Србију. Аутобус СкопјеТранс-а је каснио у самом поласку, кренуо је тек око 22 сата. Након поласка, убрзо је дошао кондуктер до Десе и Љубише.

- Добра вечер, вие каде патувате?

- Нама две карте до Грделице.

- Не застануваме на Грделица.

- Не морати свраћати, само станите код Грделице...

- Но, пријателе, вие не ме разбирате. Не смеам да го правам тоа. 

- Ништа, Љубо, узми карте до Лесковца па...

- Ама, госпоѓо, не застануваме ниту на Лесковац. Може да оди само во Ниш?

- Далеко нам је Ниш, шта ћемо тамо. Само станите на аутопут код Лесковца, не морате улазити у станицу.

- Не можам да ти наплатам карта за Лесковац, немам тарифа. Јас можам да вие наплатам до Ниш, а вие излезете во Врање ако вие одговара, не ми е важно.

Деса и Љубиша измењаше погледе да би изашли с предлогом:

- Добро, може ли овако? Платићемо карте до Ниша а ви нас оставите на аутопут код Лесковца.

- Леле, што да правам, поради вас, ќе останам без работа. Ајде, нека биде така.

- Добро, хвала вам... а у колико сати стижемо у Лесковац?

- Околу два часот по полноќ.. 

     Платили су карте до Ниша и изашли на аутопут код Лесковца а затим позвали такси. Сат је показивао глуво доба ноћи. Док је Љуба размишљао у себи шта даље чинити, Деса је размишљала наглас:

- Како сад да се вратимо кући? Она Станка има да раструби по целој Грделици како смо само два дана били на море. И одмах ће нас питати за цокулу... "Куде ви је бре, онај кокошарник?". Како ћемо, Љубо, шта мислиш да...

- Мислим, Десо, мислим... Знаш како ћемо? Таксиста ће нас одвести кући у село.

- Па?

- У кући ћемо се притајити неколико дана и нико неће знати кад смо стигли.

- А, шта ћемо са аутом?

- Хм... кринка, цокула, кокошарник... Продали смо га! - одсечно рече Љуба.

- Па, и није лоша идеја. Ето, у фрижидеру има хране за неколико дана, моћи ће тако, - сложи се Деса. Управо, док су планирање приводили крају, стигао је такси који их је до куће превезао по поноћној тарифи. 

     Заиста, био би превелики блам за њих, да се сутрадан појаве код комшија и да објашњавају како су уживали на летовању. Овако, отишли су у село и тамо се задржали још недељу дана, како би комшије помислиле да су још увек на мору. 

     У фрижидеру су затекли неколико паштета, нарезака, џема, а у подруму је било нешто од преостале зимнице, довољно да преживе више дана. Били су у кућном притвору, својевољно! Након седам дана, негде иза поноћи, позвали су локалног таксисту да их довезе до стана у град. Наплатио им је по својој цени. Дали су му и последњи динар који су имали при себи. 

     У раним преподневним сатима, гордо су се појавили на тераси свога стана. Након само пар минута зазвонило је звонце на улазним вратима. Убрзо је у стан ушла Станка Панорамка да им пожели срећан повратак с мора:

- Абре, ви ли се врнусте од море, кам, које куписте... Леле, ви ич несте поцрнели!?

- Па, ми нисмо тамо ишли да се печемо него да уживамо! - невољно се бранила Деса.

- Ако, ако, него... Ви, ко да сте у село били на летовање! А онај кокошарник...

 Како им је и сама Станка пожелела, провели су се за све паре!

-----------------------------------------------------------------------
*1 - До Грчке разуме се, али где? Грчка је велика земља.

*2 - Изволите пасош, срећан пут.
*3 - Не, господине!

*4 - Велики

Ватрено кршење

Заложили су земљу, очекује нас пакао!

На фронт су отишли загрејани. 

Тамо су се охладили.

Ја их гласам да уђу у фотељу а они би моју столицу!

Прича о Бранки*

*Прича је инспирисана примером из живота.

     У касно лето, освануо је прелеп дан, окупан плаветнилом небеског свода. Први зраци јутарњег сунца, простирали су своје фотоне кроз атмосферу. Доле на Земљи, почињао је један обичан сесоки дан, зачињен уобичајеним звуцима: лавежом комшијских паса, кукурикањем петлова, а ту и тамо, чуло би се мукање, које је успаваног домаћина опомињало да су краве гладне.

     Недеља је Бранки био веома важан дан, чак битнији него Невени, Бранкиној најмлађој сестри. У њиховом дворишту се могла уочити целодневна активност. Када су сватови око поднева одвели Невену, у кући је поред Бранке и њеног оца остала и њихова малобројна, најближа родбина, како би наставила са свадбеним весељем. Сутрадан, све је било као да се јуче ништа није ни догодило. У њиховом дворишту, зелени венци на капији били су једини сведоци свадбеног дешавања минулог дана. 

     У Бранкиној глави осећања су била потпуно несређена. Час би је преплавио талас радости и среће што је и најмлађој сестри успела да обезбеди све неопходне дарове за удају, да би већ у следећем тренутку исти талас био потиснут другим, осећајем сете, несигурности, зебње, ишчекивања... Борила се са осећањима а у том рату, онда се није осећала ни поражено а ни победнички. Иначе, одувек је била истрајна али пажљива, да се било ко не осети повређеним.

     Још у ђачким данима, своју дечију радост делила са је себи наjближима. По повратку из школе, волела је да родитељима саопшти радосну вест како је добила добру оцену. Увек, када би ишла на некој екскурзији, у својој торби би кући доносила разне лажипаре, које би поносно показивала и поклањала мајци и оцу. Тада би им говорила шта представља сваки сувенир, као и где је купљен. Поред сувенира, са својих путовања, увек би доносила оно што се не види: сликовите описе посећених места. Мајка ју је увек слушала с интересовањем, радошћу и озарена лица. Но, нажалост, живот није саткан само од среће и радости, штавише, махом је прожет разним смицалицама...

     Остала је без мајке у раној младости. Када је отац одлучио да се по други пут ожени, Бранка је већ почела да размишља својом главом и није јој било свеједно што ће у кућу доћи нова жена. Наслушала се већ по селу разних прича о презиру и лошем односу маћехе према затеченом детету. Међутим, насупрот сеоским трачаријама, може се рећи да је Бранка имала маћеху која је у потпуности надоместила недостатак мајке. Па и касније, када је маћеха родила две ћерке, тај однос према Бранки се није променио ни за честицу пажње. А када се након десетак година маћеха разболела и умрла, Бранка је за њом жалила једнако као и њене полусестре, које је она сматрала својим сестрама и јако се љутила ако би јој неко казао да су јој оне сестре само по оцу. У таквим околностима гордо би изрекла само једну реч:

- Довољно!

     Две млађе сестре су у тим тренуцима биле тек девојчице; Иванка је завршавала шести разред а Невена још увек чувала овце, чекајући јесен да крене у први разред. Обе девојчице су у Бранки виделе своју другу мајку, с обзиром на то да је разлика у годинама између ње и две млађе сестре била петнаестак година. Бранка, иако кћерка из првог брака свог оца, према својим сестрама се опходила с безграничном љубави и матерински. Можда је такав однос према сестрама био условљен чињеницом да је и маћеха њу прихватила као своје дете. Живот ове мале сељачке заједнице је наставио да се распламсава онако како га је неко учинио подесним наравно, заједно са свим оним што иде са њим у таквим околностима.

     Имала је Бранка подоста просаца али... У почетку су просци често посећивали њихову кућу да би се те посете у надолазећем времену разредиле а у једном моменту потпуно пресахле. Готово увек је постојао разлог због којег не би напустила своју кућу. Наметнула је себи обавезу да најпре уда своје сестре, одоми их на најбољи могући начин а потом би се и она некако и негде скрасила. Након неког времена, посете су се поново покренуле, али овог пута не због Бранке већ су просци кидисали на њене две сестре.

     Бранка никада није имала времена за себе. Своје време несебично је поклањала сестрама и оцу а када сестре посташе домаћице и мајке по новим кућама, Бранка се више посветила свом оцу, пољопривреди, кравама, овцама, живини... Опет је било нечега што је спречавало њену удају, мада је више нико није ни тражио за жену. Иако је своју љубав расипала према својим ближњим, никада јој љубављу није узвраћено на исти, или бар сличан начин. Такође, никада није осетила снагу речи због које ноћи буду бесане, због које се сузе лију, која брда ваља, због које се ратови воде и часно умире... О некаквим нежностима да и не говоримо. Слушала је разне прича о љубави, оне срећне и оне са тужним крајем али, њена љубав је остала баш ту, у оквиру прича. Што је више година протицало кроз њено тело, дух  и ум, све више је у свом животу осећала недостатак присуства хемијског процеса, чија се формула записивала петословно - љубав. Тај природни нагон се доста појачао након очеве смрти, када је у кући остала потпуно сама. О томе раније није размишљала, није имала времена а није ни слутила да самоћа може бити тако компликована и тешка. Ту и тамо, дружила се са неким пријатељицама, комшијама, рођацима, али... Сваки нови дан би, из различитих разлога, отуђивао по неког са поменуте листе. Једино, још увек, посећивале би је сестре и то у изузетним приликама. Посете би обично уследиле онда када би се нека од сестара вратила са неког путовања или летовања. Увек би јој доносиле разне којештарије у виду сувенира, које је она брижљиво сортирала и према сопственом знаном правилу, постављала на одређеном месту. Таквих места било је у три варијанте: врата фрижидера, зид изнад кревета и креденац. У једном моменту Бранки је на ум пала мисао како се све изокренуло: некада је она доносила сувенире у кућу а сада... сада је постала колекционар истих и то силом прилика.

     Убрзо, након смрти свога оца, морала је да се курталише стоке, јер више није била кадра изборити се са свим њиховим потребама. Јутром се и даље из навике будила рано али би, тако будна, дуго остајала у кревету с тегобом размишљања. Размишљање јој је представљало јутарњу мору. У том пребирању по прошлим догађајима, родила се потреба да заиста размишља о својој будућности. По први пут у свом животу окренула се себи, макар у размишљању, које је у ствари представљало реалну стрепњу. У неким моментима, стрепња би се промовисала у стах од неизвесне будућности, од несигурности у себе. Иако је за себе увек мислила да је храбра и духовно јака особа, почела је да се ломи. Тада ју је по први пут обузео тај нови осећај звани страх, од сурове реалности, истине која је свакако очекује. Стога, да не би упала у панику, у вртлог агоније, осетила је да нешто мора мењати у свом животу. Иако дубоко зашла у шесту деценију живота, духовно се осећала млађом него што јесте. Док је сестрама спремала свадбене спреме, на себи је штедела сваки динар. Временом, приштедела би сваку пару која је дошла од било куда: од продаје грожђа, млека, сира, оваца... Новац није недостајао, имала га је исувише но што јој је реално требао. Хтела је да потроши и учини нешто за себе али... Узалуд је имала ако није умела. Трудила се, хтела је, желела а идеја никако да никне. Најзад, прихватила је савет својих сестара да оде у неку бању. Након вишедневних убеђивања да ће јој бања пријати и променити живот на боље, храбро је наступила: 

- Идем и снаћи ћу се! 

Бранка је увек била шкрта на речима, говорила би само онолико колико је неопходност налагала. Од покојне бабе јој је остало животно упутство: "Не отварај уста без потребе. Риба која не зева, не бива ухваћена."

     Због обавеза према кући, имању, стоци, никада се није одиста посветила себи. Боравећи у бањи, коначно је била сама са собом и имала је времена да дубље размишља о себи и својој будућности. Након што би отишла на починак, дуго не би заспала. Управо то време, време пре спавања, пружало јој је прегршт тема и евентуалних проблема, које би требала решавати. Одједном, спознала је многе своје животне промашаје и препреке, које се раније нису могле ни назрети. Док је била млада, имала је утисак да ће та младост вечно трајати. Исти осећај ју је обмануо и приликом доласка просаца, који би се враћали необављеног посла.

     Неколико узастопних дана је разгледала импровизоване штандове, на којима је поред бањских сувенира била изложена домаћа радиност, иконице разних светаца, разне дрангулије са знацима зодијака, разгледнице, привесци и штошта још, увек са посветом: "Поздрав из бање". Поред тога, нашло би се разно поврће, за које су продавци говорили да је све из њихове баште и да је непрскано. Да би ичим поткрепили своју причу, те њоме уверили купца у веродостојност своје тврдње, најчешће би говорили да и њихова деца то једу.

     Наравно, њена шетња између тезги, није могла да остане незапажена од стране искусних продаваца.
- Добар дан, госпођо, изволите, - трже је један мушки глас.
- Само разгледам...
- Разгледајте слободно, то се за сада барем не плаћа, ха, ха, ха, - рекао је дебељушкасти човек, надајући се да ће својом провидном духовитошћу привући пажњу муштерије.

- Разгледам... разгледам читавог свог живота а у последње две недеље то чиним баш интензивније.

- Трагате за нечим? - упоран беше тезгарош.

Бранка у први мах као да није чула питање већ је претурала по разним висуљкама око тезге, али већ у следећем трену, као да се умом беше вратила однекуд те рече:

- Да, трагам али не успевам да нађем. Трагам за неким сувениром који...

- Хоћете неки сувенир из бање? Па, што не кажете, госпођо? Ево, имамо овде разне тацне и фигурице са порукама из бање, па онда разна властита имена у још различитијим апликацијама. На овој страни има сувенира са хороскопским знацима, на оном штанду тамо има домаће радиности какве нема на целом свету па био он округао или плочаст! А на оној тезги можете видети...

- Разгледала сам, већ сам разгледала... све, - рече Бранка.

- И? Јесте ли се одлучили?

- Око чега?

- Мислим, јесте ли пронашли оно што сте желели, неки сувенир?

- Нажалост, тог сувенира овде, у бањи нема.

- О, госпођо, ви мора да сте врло захтевни. Какав је тај сувенир... има ли име?

- Има име, наравно. Међутим, тешко се проналази... а тако се просто зове.

- Па, какав је то сувенир, како се зове?

Бранка најпре дубоко уздахну, на трен затвори очи и онако у издаху, пуним плућима изусти једну реч: 

- Љубав!

У први мах, човек се осмехну али се врло брзо уозбиљи, схвативши да је направио грешку. Уљудно се извини, потом не могавши да сакрије осећај збуњености, мало се присабра па смирено рече:

- Сигуран сам да знам на шта мислите али... Жао ми је, тај сувенир никада нисмо ни имали.

- Знам, - рече Бранка након још једног дубоког уздаха а онда напусти место окићено мамипарама. Шетајући, савим прибрана, у себи прозбори: "Нема! Знам да нема но, ништа за то. То је бар просто, имам ја кући своје сувенире... међу њима има један посебан. Он ће ме увек подсећати на све минуле дане, на младост, на све радости и туге, на све оно што је остало иза мене."

     Бранку, у познијим годинама, нико више није посећивао, никоме није била потребна њена љубав, ничим више није владала. Чак јој ни сестре нису долазиле или се бар интересовале за њу, имале су свој живот, своје обавезе, своје проблеме и своје сувенире. Било је још увек љубави у Бранки, но та сила је сваким даном све више јењавала, а није ни било некога према коме би тај дашак љубави усмерила. 

     Тако, чељаде у лавиринту живота малакше а остаци снаге се расплину по утринама туђих живота. Бранка није више имала са ким да дели радост нити жалост, осим са својом самоћом. Самоћа је била једина која је Бранку разумела, тешила, давала јој снаге... њен животни сувенир,  једини разлог да настави са животом, таквим какав је. 

Када је, ипак, занемоћала и када јој је кревет постао једини део намештаја који је користила, сестре су дошле да је обиђу, окураже и помогну што могу. И онда је била кратка у причи. Онако слабашна, лица испијена, видно клонула и духом и телом, смогла је снаге да изусти: 

- Идите... оставите ме с мојим сувенирима.

     Бранка је изарчила своје дане на Земљи онако како је сматрала да треба. Можда је некада и дошла до сазнања да је требала дугачије чинити али... више није имала шта арчити. Скончала је у седамдесет и некој. Свој сувенир однела је са собом у гроб.

Разаврзлама

(Прича се темељи на истинитим догађајима уз мало маште аутора)

     Мале неспретности и непажње могу произвести велике проблеме. А проблеме стварају и решавају људи. Међутим, оно што не могу решити људи, решавају институције. Тако, понекад се деси да проблем настане захваљујући неком трулом податку или дезинформацији. У овом случају, проблем је изазвала случајност истог презимена. Наиме, у нашем селу је презиме Илић било толико често да је Миодрагу и Милораду (људима са сличним именима), донело заврзламу, чији је епилог морала разаврзламити институција - Општински суд.

     Миодраг Илић - Миша, у својим касним педестим, није више могао "на бази договора", да се бори са Милорадовим синовима. Наиме, Пера, Јоца и Света су секли дрва за огрев у Мишином браништу, које беше понајбоље у околној шуми. Много пута их је упозоравао, молио, дворио, овабештавао и локалног кмета, шумара, чувара поља али... ниједно упозорење није дало повољног резултата, ниједно обећање није испоштовано. Милорадови синови су, попут термита, гризли Мишине храстове. Најзад је Миодраг одлучио да се обрати и самом Милораду, надајући се да ће он, као отац, имати неког утицаја на синове. Једног предвечерја, појави се Миша на капији мравињака. Пред кућом затече матицу те јој се обрати:

- Помози бог, Стано.

- Бог ти помогао, Мишо. Ајде, улегни си ако си куде нас пошеја.

- Куде вас сам пошеја а треба сас Миле да прозборим нешто, ако је туј.

- Туј је, ете га тркаља се по кревет и истеза краци. Него, не ли је нешто лошо, чим га тражиш овакој доцкан?

- Ма, кво лошо него, да пооратимо малко да не би било лошо и страшно.

- С'г ћу га извикам. Миле! О, Миле! - повика Стана свог мужа.

- Ој, мори, за које ме викаш, кам гу ракија? - зачу се Милетов глас из унутрашњости куће.

- Море, ква ракија, тресак те утепаја, искочи напоље, Миша те вика.

Након неколико тила часа, на вратима се појави Миле, истезајући горње краке и зевајући због недостатка кисеоника у свом мозгу.

- О, Мишо, ако бог да?

- Мислим да туј бог не мож да реши ствар. Твоји синови мож да обузда само Општински суд. Ете, дођо да ти рекнем да више не могу да се борим. Ако ти, ко татко, не мож да утичеш на синови, куј други може? Исечу ли ми још једно дрвце у шибак, ћу ги тужим, па дођо да ти, ко човек човеку, тој рекнем.

- Е, мој Мишо... ти ли мислиш, они мене слушају? Слободно ги тужи, ега́ се малко смире. И ми сас жену полудемо од њи! Тужи ги, мајку им заулаву...

- Добро, Миле... ја сам па мислија да тој решимо ко људи.

- Уработи како си наумија и варкај се од њи. И мене налићају... Туј њекња, мој Цене само што ме не ошајдари и зареди ми све по списак.

- Добро, ако мора... оно, мора! Ај, збогом. - незадовољан Миша напусти Милетову авлију.  

     Прошло је подоста времена од овог разговора, можда година а можда и више. У међувремену, променио се и сеоски учитељ, и поштар, и шумар. Једино непромењени осташе Милетови синови, и даље су гризли Мишину шуму.

     Хаотичан и безличан лавеж сеоских паса у даљини, најавио је долазак непознате особе. Ускоро се непознати појавио на капији Милорада Илића. Био је то нови локални поштар, који  даље од капије није смео од пса чувара куће и авлије, чији је лавеж плашио придошлицу. Ова бука из куће измами Стану, на чијим рукама беху остаци теста.

- Ало, Илићи!

- Куј вика? - појавивши се на вратима, опрезно наступи Стана.

- Ја... ја сам нови поштар, људи ме упутише на вас, имате неке судске позиве.

- Суд... не знам ја тој ништа, чек да викам Миле па се с њега расправи.

Само што је то изговорила, иза њених леђа се појави Миле, те упита поштара:

- Куј те упутија на нас? Шћемо ти ми?

- Па, имам судске позиве за следећа лица: Петроније Илић, Јовица Илић, Света Илић и Миодраг Илић. Познајете ли те људе.

- Е, мој поштаре, несу тој људи, тој су ти аждаје! Познавам ги а боље би било да ги не познавам, него, нећу те замарам сас моји проблеми. Свe су тој моји синови и Пера, и Јовица и Цане.

- А, овај, Миодраг Илић, шта вам је он?

- Тој је вероватно за мене, ја сам Милорад Илић.

- Аха, вероватно су судски писари погрешили док су писали имена - закључи поштар и предаде Милету на потпис све позиве са доставницама.

     Двадесетак дана доцније, пред судницом број 16 у ходнику Општинског суда, нервозно су у месту тапкала четири пара ногу. У једном моменту се отворише врата на поменутој просторији, са којих Илићи беху прозвани да приступе. Унутар просторије седело је троје; два мушкарца и једна женска особа.

- Ви сте Илићи? Петроније, Јовица, Света и Миодраг, је ли тако? - Постави питање лице које је седело тачно наспрам придошлица.

- Да, ја сам Милорад, ово су моји синови...

- Ваши синови? - изненађено изусти судија. - И ви своје синове тужита што секу дрва у вашој шуми?

Милорада на трен обузе осећај збуњености али се врло хитро прибра, одједном му све беше јасно али назад се није могло. Одлучио је да прихвати игру па куд пукло:

- Да, господине судијо. Неће се жене, неће да буду домаћини, неће да раде, све иде преко моју грбину. Ја се пренада да ће се прожене па да ги оделим. Даја би им по један шибак, нек си сечу дрва и њино али они... 

- Тачно ли је све ово што ваш отац говори? - упита судија сву тројицу синова а они потврдише очеве речи климањем главе, још увек не схватајући о чему се заправо ради. - Па, добро момци, што не слушате свога оца?

- Тешко тој иде, господине судијо - узе реч Миле како би синовима дао још који тренутак да се приберу, те да и они схвате очеву улогу у овој правној ствари.

- Зашто Миодраже, односно Милораде? Зашто иде тешко?

- Па, судијо, у нашо село се вика овакој: Кад некога паметнога човека не разумемо које прича, ми за њега викамо да је филозоф. А кад неки не работи по нашу вољу, за њега викамо да је тврдоглав. Е, па видите, господине судијо, моји синови викају да сам филозоф, а тврдоглави су ко мазге! А ја за њино добро зборим, ел ме разумете судијо?

- Разумем вас, а мислим да вас и они, ваши синови, разумеју него млади су још па им, што бисте ви рекли, лићка памет! Шта ви предлажете, Милораде?

- А кво да предлажем кад не слушају? Нека обећају да више неће да сечу дрва без питање па да се више не тужимо и кажњавамо...

- Чекајте, Милораде да чујемо и њих - рече судија. - Дакле, Петроније, Јовица и Света; чули сте оца, шта имате да кажете? Хоћете ли престати са сечом дрва или идете у апс?

Ова судијина претња трже младиће из стања збуњености и као да тек сада схватише шта се заправо догађа. Поплашише се затвора те се почеше клети да више неће наносити штету свом оцу, односно Миодрагу.

- Е, па момци, ако је тако, то обећање морате и потписати овде пред судом. Онај ко прекрши свој потпис, зна се: правац затвор.

И тако, на записнику испод три синовљева потписа, и Миле стави неколико сврачјих ногu. Тиме је судија, у својој узлазној каријери, окончао један врло замршен случај, тиме је предмет стављен у одељак решених.

     За то време, Миодраг - Миша Илић је изгубио сваку наду у суд те је често по селу говорио да ће сам пресудити Милетовим синовима. Од човека до човека, од уста до уста, ова вест допре и до три касапина шуме те, што због претећих речи, што због потписа датих у суд, синови се примирише у својим активностима. Но, надолазећа јесен као да је, својим пристизањем, из Милетових синова отргла све страхове, обећања и потписе. Они се једног дана кочоперно одважише да оду до шуме, како би почели прикупљати дрва за зиму. Наравно, са прећутним договором, знало се где и чија шума ће страдати. Опрезно, врло опрезно се дошуњаше до парцеле Мишиног браништа и... и стадоше као укопани! Миша беше реализовао своју претњу: целокупна шума је до задњег дрвца била посечена.

Да се не заборави

ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

Многе од песама у видеу нису се могле пробити те постати хитови јер је тих година, југословенска музичка сцена, заиста имала прегршт одличних ауторских дела. Видео садржи неки мој скромни избор прелепих песама, које су обележиле једну епоху, једне земље која је била цењена широм света (па и шире)!

Биоскоп, бате!

     Корзо је имао две окретнице, код старе пекаре и код аутобуске станице у центру вароши. Шетало се десном страном улице. На челу су доминирале виђеније прилике, дотеране за вечерњи излазак, у пратњи својих неприлика и потомака. Њихови разговори су били најгрлатији. За њима се вукла средња класа, оскудније обучена, оскуднијег држања и оскуднијег волумена у говору. У даљем низу би се шепурили момци који су имали девојке поред себе а после њих скупина момака (који су кибицовали девојке), па онда скупина девојака (која је кибицовала момке са девојкама).  Као реп какве гмижуће животиње, скоро на зачељу, гордили се шиљокурани и пубертетлије, а за њима дечурлија свакојаке сорте. 

     На оградама обе стране моста били би поређани разни ликови, издвојени по некаквом, њима знаном закону. С тог места су вребали девојке, које су у групицама шетале и упућивале прекорне или изазовне погледе према одабранима. Ако би нека девојка у више наврата погледала неког момка, био би то "позив" на упознавање, које се махом одигравало у самој шетњи или у посластичари "Браћа Идризи", под условом да је момак био куражан и одважан (и да је имао нешто пара у џепу). 

     Хипици су носили дуге косе, "звонарке" панталоне, било да су од тексаса из Трста или од неког домаћег платна, са ципелама на високим штиклама а у горњој зони, били би обучени у застарелим, карираним кошуљама и тексас јакнама. Уз овакво облачењње ишла је и посебна врста музике: рок, хард-рок, хеви метал, класик рок, рокенрол...  Панкери су, насупрот хипицима, носили кратке косе, тесне панталоне, обучени у роби средњег квалитета, са мајицама и сакоима преко истих. Слушали су искључиво панк музику. Шминкери, то су, углавном, биле особе из средњег сталежа, лепо обучене, прикладно ошишане, финих манира... Они су слушали мелодичну поп музику као и народњаке. Не тако често, дошло би до међусобне нетрпељивости између "кланова", али само до границе непристојне вербалне комуникације.

     Тако је сцена корзоа наше вароши изгледала у раним вечерњим сатима, средином и крајем  седамдесетих. Прави биоскоп од корзоа!

     Са стране, на тротоару, стајао би шаренолики свет. Најдоминантнији су били милицајци Милијан и Јаблан, којима су прилазили разни дотурачи информација. На тај начин се веома брзо дознавало ко вози нерегистрован мотор или фићу, ко је украо метар шине са железничке станице, ко је опсовао Тита и Јованку и још много тога. 

     Башта хотела "Морава" је, поред самог шеталишта, била препуна лепезом испијача разних текућина и посматрача разних циљева. Из ње су вирили боеми, весељаци, женскароши, романтичари, шерети, мераклије и испичутуре (на свој или туђ рачун). На самом тротоару, тапкароши (препродавци карата) би чекали жртве, не би ли се ухлебили на лак начин. Ту, на корзоу, можеш срести кога ниси очекивао, а у исто време, не пронаћи неког са ким би се договорио да се "ту и ту" нађете.

     Срећем свог старијег и искуснијег другара (искусан, јер је гледао "Аутопут у кревету" као и Силвију Кристел у неколико "врућих" филмова), те сав задихан од нестрпаљења, питам га:

- Гајо, гледа́ ли који филм игра вечера́с?
- Гледа́, бате, игра "У змајевом гнезду". У главну улогу Брус Ли!
- Лиииии! Ал' ће га гледамо! Ће ме водиш ли, Гајо? - упитах усхућено.

- Ћу те водим ако купиш семке.

- Лилиии, Гајо, ћу купим за пет банке!

     И тако, ја купим десет чашица семенки код Зорана семенкара а после нервозно чекам Гају, док се он са својом девојком лагано шета корзоом. Све време стојим пред вратима биоскопа и не могу да обуздам нервозу, у ишчекивању тренутка када ће се та врата отворити. Придружују ми се и остали загорели дечаци, па и они мало старији, који су на пола пута да нађу себи девојку. Маса заљубљеника филма се тиска пред биоскопом и сваким треном бива све већа. На петнаестак минута пре почетка филма, врата биоскопа се отварају. Полуиспресован, некако се пробијам до врата где ме чека цепач карата потом, као јагње за овцом, потрчим у правцу сале. Гаја ми више није потребан, направио сам  крупан корак ка осамостаљењу. Смештам се у партеру и чекам. Из гласних звучника иду песме Томе Здравковића: "Што те вечерас нема, Проклета је ова недеља, О, Циганко моја, Слику твоју љубим"... Почиње филм, настаје тајац... На прву појаву главног глумца, салом се проломи громогласни аплауз! После почетка филма настаје грицкање семенки, оних семенки које су преживеле слалом на вратима биоскопа. Прави биоскоп од публике.
     Али... посебан осећај те обузме након изласка из биоскопа. Онда ходаш широко, ступаш чврсто и молиш  бога да ти нико не стане на жуљ, иначе... Још увек под утицајем филма, испуњен оним борилачким набојем, мислиш у себи: "Ћу га изеде́м са све пашкуљи́"! А када је на репертоару неки вестерн, то је посебан осећај. По напуштању бископске сале ходаш раширених  руку, које су спремне да се прихвате колта. Увек ме занимало с каквим осећајем су из биоскопа излазили они који су гледали неки "врући" филм!? Прави биоскоп од осећаја! 

     У каснијем периоду мог одрастања и биоскоповања, настало је време великих промена, те сам и ја себи "набавио" једно девојче. Више нисам питао Гају ни за шта, постао сам озбиљнији, нисам се гурао на вратима већ уљудно чекао ред а по уласку у салу, више нисам био сам. Девојче и ја бисмо лагано одлазили на балкон, смештали се у она расклапајућа седишта и стрпљиво чекали почетак филма. Више ми филм није био у првом плану, више нисам трошио дланове на појаву глумца на платну, више нисам грицкао семенке. Сада су нека другачија осећања владала читавим мојим телом. Осећања из срца и мисли из главе, текле би дужином моје руке све до руке моје цуруце, где би наши испреплетени прсти размењивали информације. Брус Ли ми више није био битан, могао је да побије све глумце, па и публику у партеру. (Ови са балкона би добровољно сишли како би и њих наш главни јунак побио јер, признаћете, велика је била част умрети од руку једног, тако великог глумца и "утепувача"). Ја сам био ван тих догађања, циљ ми је био да што дуже задржим руку моје цурице у својој. Дланови су се знојили и причали неку своју причу а руке подрхтавале, преносећи тај осећај на читава наша тела. Понекад бих смогао снаге да у оном мраку пољубим у образ своју "другарицу" а она би се, тобож, томе противила. А они осећаји након изласка из биоскопа, нестали су заувек! Или су их заменили неки нови, ко би знао? Прави биоскоп од промена.

Поводом ондашњег репертоара нашег биоскопа, испевана је и снимљена песма, за коју је текст написао наш другар, Миливоје Вељковић - Кеја, која је ишла овако: 

УДРИ, БРУС ЛИ!

Отишо сам јуче, у биоскоп ја 

играо је Брус Ли, моја симпатија. 

Одма на почетку, почело тепање 

дотад мирна публика, поче с навијање... 

Удри Брус Ли, ритај Брус Ли, поби ги сви! 

Не дај нико да преживи од ови олоши! 

Удри Брус Ли, ритај Брус Ли, побиј ги сви! 

Не дај нико да преживи од ови олоши!

 

Један глумац вије, не знам да ли вара 

Брус Ли само бије, а ич се не замара! 

Пљуште на све стране, карате ударци, 

Брус Ли све убија, ко да су комарци. 

Брус Ли не престаје, севају карате 

хоће све да убије, нико жив да није 

плачу гледаоци сузе падају 

жал ги за они  људи, што их Брус Ли уби 

Доста Брус Ли, брате мили, имај душу тииии.

остави нам бар једнога за следећи филм

Доста Брус Ли, брате мили, имај душу тииии.

остави нам бар једнога за следећи филм

Да преслушате песму, кликните на доњу слику.

Јован

Име Јован исто као и Иван потиче из грчког "Ioan, Ioannes" изворно из старохебрејског "yohanan (Johohana)" у значењу "бог је милостив"

Име ЈОВАН на разним језицима

Албанија - Gianni, Giannis, Gjon, Ioannes, Ioannis, Yanni, Yannis, Yianni, 

Босна и Херцеговина - Ivan, Ivica, Ivo, Janko, Vanja

Бугарска - Iancu, Ioan, Ion, Ionel, Ionuț, Ivan, Ivo, Joannes, Johannes, Nelu, Jahya, Janko, Joan
Грчка - Ioannes, Joannes

Мађаска - Iván, Jancsi, Jani, Janika, János 

Мексико - Iván, Juan, Juanito, Xuan
Немачка . Hanne, Hannes, Hans, Jan, Jo, Johann, Johannes
Италија - Gian, Gianni, Giannino, Giovanni, Ivan, Ivano, Vanni, Zuan
Португал - João, Joãozinho
Пољска - Iwan, Janek, Jan, Janusz

Русија - Ioann, Ivan, Vanja
Словенија - Ivan, Ivica, Ivo, Janko, Vanja
Француска - Jean, Jeannot, Jehan, Yanick, Yann, Yannic, Yannick
Холандија - Hanke, Hanne, Hannes, Hans, Jan, Jo, Johan, Johannes, Joop
Хрватска - Ivan, Ivica, Ivo, Janko, Vanja
САД, Енглеска - Evan, Hank, Hankin, Hann, Ian, Iván, Ivan, Jankin, Jan, Jo, Joe, John, Johnie, Johnnie, Johnny, Jon, Juan, Juanito, Sean, Shane, Shaun, Shawn, Van, Xuan
Шпанија - Ganix, Ion, Iván, Jan, Joan, Jon, Juan, Juanito, Xoán, Xuan

Проширење видика

*Сва морална и имовинска права над текстом задржавам као аутор.

     Понекад, за неке приче ти не треба ни тема, ни инспирација или идеја. Једноставно, приче се пишу саме од себе. Једна, тако самописана прича иде, отприлике, овако:

     Тог преподнева ушао је Дане у пекару с намером да себи купи бурек. За њим је у пекару ступило још пар потенцијалних купаца брашнених производа. Продавачица је била врло љубазна и питала какав бурек жели, на шта је Дане рекао да жели бурек са сиром. Уто се у разговор умешао човек осредњих година, који је стајао у реду иза купца:

- Ако сте тражили бурек, то вам је пита са месом, господине.

Тај његов упад га је мало дрзнуо и није му се допао али је културно реаговао:

- Ако је бурек, господине, пита сас месо, кво је ондак пита са спанаћ? - заинтересовао се Дане.

- То вам је зељаник.

- А пита сас сирење? - полуиронично је поставио питање, пропевши се на ножним прстима.

- Баница, мој пријатељу, баница. Тако се овде, на југу наше земље, одувек звала пита са сиром.

Замислио се Дане, повезао све појмове и увидео да постоји логика. Сетио се како је његова баба некада правила баницу и то испод црепуље. Тај мирис му се на трен вратио па је одлучио да упадицу прихвати као добронамерну. Осећао се богатијим и просветљенијим за то ново сазнање, па се поносно обрати продавачици:

- Госпођо, дајте ми две осмине од баницу - рекао је продавачици а она га услужила ћутке и са једва приметним али љубазним осмехом. Уз, у папиру увијени производ, пружила му је кусур и фискални исечак. Како је у пекари било столова за којима се могла презалогајити купљена роба, сео је за једним од њих и почео да сажвакане залогаје банице одлаже у свој стомак. Кусур и рачун је пак одложио у џеп. У међувремену, човек - познавалац бурека, приликом напуштања пекаре, пожелео му је пријатан оброк, на чему му се Дане уљудно захвалио:

- Фала ви, господине, на помоћ. До с'г, ни сам несам знаја ни кво купујем, ни кво једем..

- Нема на чему, радује ме ако сам вам бар мало проширио видике.  

     Након петнаестак минута, наш јунак је пекару напустио сит и задовољан због проширених видика. На улици није исходао ни двадесетак корака када га трже глас иза његових леђа:

- Господине!

Након освртања угледао је две прилике које су му се обратиле упитно-констатацијским речима:

- Господине, ви сте управо изашли из пекаре?!

- Дабоме, право.

- Ми смо припадници државног сектора, из финансијске инспекције, интересује нас шта сте пазарили у пекари.

- Купија сам бурек, то јес, баницу!

- У реду, покажите нам фискални рачун, дужни сте га сачувати до 200 метара удаљености од објекта где сте пазарили.

- Али ја...

- Молим вас - умеша се други припадник сектора у дијалог, те наста тријалог - ако не поседујете фискални рачун, мораћете платити казну.

- Али, људи... сектораши, чекајте малко... 

- Нема чекања! Јесте ли од обвезника добили такав папир, односно, исечак?

- Јесам, добија сам исечак од баницу и неку артишку, него...

- Е, онда нам покажите ту артишку.

- Ама, господо препадници, сачекајте. Не знам куде сам гу денуја, - поче Дане да гура своје руке по свим џеповима своје одеће.

- Хајде, хајде... немојте се снебивати. Очигледно нисте сачували рачун, морате платити казну на лицу места.

- Аха, еве га! Туј је! - најзад је пронашао тражени докуменат, у овом случају важан као аусвајс, и пружио га службеним лицима на увид.

- Добро, у реду је - рече прво службено лице.

- Добро, у реду је - рече друго службено лице. - Овде пише да сте купили бурек. Дакле, покажите нам купљену робу то јест, купљено добро.

- Аух, господо финајсери...

- Нема аух, нема господо! Покажите робу, одмах сада! - био је упоран другослужбијанац.

- Мислим да смо у проблем, голем проблем... - мистериозно рече Дане.

- Каквом проблему? Ми нисмо у никаквом проблему а ви очигледно јесте, - гордио се исти службеник.

- Абре људи, сви смо у проблем. Стра ме да ћу ви сас одговор проширим видици, - испрси се Дане!

- Ви да нам проширите видике!? Ха, ха, ха... - оба припадника државног сектора прснуше од смеха па у један глас запиташе:

- Како? 

- Па, робу... тој купљено добро, тој ћу могу да ви пружим на увид тек сутра.

Ослобађање од слободе

     Матријархат, како то гордо звучи? Не, не звучи нимало гордо! Звучи природно, узвишено, звучи за наклон и поштовање, звучи хигијенски, божански. Још од појаве првобитних заједница, жена (или мајка) имала је доминантну улогу у породици. Можда је такав статус добила због привржености деци и везаности за кућу. На неки начин, та улога јој је давала ту доминантну позицију у породици, ипак, била подложна деци и једино деци. Мушкарац је био "спољни" момак, који је морао обезбедити ресурсе за прехрану и опстанак породице. У ту сврху, обезбеђивао би храну ловом и риболивом или обрађивањем земље.

     Током историје и напретка на свим пољима, а поготово на пољу науке и технике, жена - мајка је и даље остала у својој улози. Но, жена се афирмисала и као лидер, краљица, фараонка, царица, кнегиња... Примера ради, побројаћу пар успешних и утицајнох жена из далеке историје, под чијим вођством су државе доживеле економски, духовни, технолошки, процват: Нефертити, Хатшепсут, Клеопатра, Катарина Велика... Савршен пример матријархата видимо у њ. в. Матици код пчела, мрава, или неких других заједница у животињском свету.

     У Срба, та улога мајке и жене, као доминантне особе у породици, остала је у пракси све до последњих деценија двадесетог века. Ако је веровати Стевану Сремцу, он је на врло практичан и уверљив начин описао доминацију жене у породици и то у свом делу "Зоне Занфирово". У овом делу писца, жене (ујне, тетке, стрине...) брину се о кући, о породици, о удаји најмлађе девојке, уговарају брак. Мушкарац је овде приказан као сапутник, трабант жене и, за дивно чудо, у породици нема насиља, нема дискриминације, нема неслоге, породица нормално функционише.

     Посматрајући жену у оваквој улози, и увидевши да такво стање држи породицу на окупу, а самим тим и целокупно друштво бива јаче, посматрач је увидео извесне опасности по себе од оваквог породично-друштвеног уређења. Да, некоме је засметао тај склад и хармонија у породици, те се одмах бацио на размишљање како да се умеша и сруши основну друштвену ћелију, породицу.

     Осамдесетих година прошлога века појавила се реч, која је форсирана на свим ондашњим медијима: еманципација! Дoбро се сећам да је реч понављана до те мере да је свима ушла у уши. Тако је, од већине људи, а нарочито жена, реч изговарана декламативно, поносно, гордо... а добра већина оратора није честито ни знала право значење речи. Ту и тамо, неки су је преводили као "ослобађање" жена од некакве потчињености, или зависности од некога или нечега.

     Подсећања ради, жена је у СФРЈ имала право гласа, могла се запослити и радити, обући се по најновијем журналу, слободно се кретати по сопственој вољи, ићи у биоскоп, у кафану...  Жене, не само да су биле једнаке са мушкарцима него су и даље носиле онај "терет" матријархата.

     И тако, преко еманципације, жене се ослободише ропства кога и саме нису биле свесне. Процесом еманципације, полако нестаде матријархат, нестаде и породица као синоним стожера друштва. И кад смо већ код стожера, око њега ипак остаде нешто, оно што остаје после врше: слама, кукољ и плева, а од жита ни трага ни класа!

     У тим временима нисам ни био свестан тога да је еманципација само замајац неког много сложенијег процеса пропадања друштва. А и где бих могао сазнати штогод на ту тему, јер су ондашњи медији, (као и садашњи) били у служби руковаоца те машинерије моралног суноврата. 

    Жене, пожурите да се што пре ослободите такве слободе - терета еманципације. Будите оно што сте биле: мајке, домаћице, вође, супруге, ослонци и полуге, алфа и омега. Без тога, без матријархата, будућност ће нам бити кратка, врло кратка... свима!

Епски хаику

     Јаворка се одаде за уметника, и тој за песника. Баба гу је такој саветувала: „Дете, кад се биднеш одавала, глеј да се одадеш за уметника“. Е, сад… какво је баба мислила, и како је Јаворка тај, бабин савет разумела, куј ће га знаје. Сви сељани су викали да неће нађе момка, неће мож да се одаде ел, беше млого пробирљива. Те, један вуј неје т’м’н, други неје ни до колена, трећи ругоба свецка, остали момци неки глупи, неки дебели, те несу школовани, нерадници, те имају голем нос, те ситни и никави, ицерили зуби… ма на сви је наодила мане. Ал, ете, судбина ли је, не ли је, куј га знаје које је у питање, Јаворка се одаде за Нецка уметника. Писаја је песме. Важно, она затвори уста на млоги сељани. Одаде се одјемпут, нити је сас Нецка богзна зборила, нити су си "вадили очи", тек, јед'н д'н, Јаворка побегла за Нецка!
     А, у тој време, владаја је неки други закон... знало се да пре свадбу нема ништа од онеј работе. Мож се гледате, мож се и за руке пипнете, па на крај, мож се и држите за руке али, то је све од контакти... од онија контакти. Е, с'г, куј је бија по умејатан момак, он је могаја да искористи прилику па да цуне девојку у гужву, рецимо. Или па, кад гу испраћа дом, мож се цуну, онакој кришком... и тој ти је све. Нема туј прерипување преко тарабе, трчање по сокаци, јурење низ басамаци, ачкање по блатишта... нема од тој ништа! Тој дооди тек после неко време од женидбу и одадбу, дек једно на друго почну да досађују. 

     Него, да се врнем на Јаворку... да ви испричам од оној најбитно. Кад беше свадба, и кад им се даде прилика да буду и онеј работе, диже се Јаворка ујутро, седе на ивицу од кревет па тури главу међу шаке. Њојан муж, Нецко, уметник, песник, виде тој па вика:
- Јаворче, јабуко моја румена, дал ми те заболе глава на рамена?
- Заболе ме, млого ме заболе - замислена, рече Јаворка.
- Да цунем, бол да прође, здравље да дође? – питује гу Нецко.
- Тешко ће прође, мој уметниче. Него, еве мислим се, како ли је настала реч уметнос? Мож да будне од реч умејање... а мож... Леле, тој је... Тој је баба мислила! Мож да будне и од уметање.

- Чија баба, која баба? - испитује Нецко.

- Неје битно него, какво ти тој пишеш?
- Пал, песме – вика Нецко.
- Знам да су песме него, какве песме? – упорна је сас питања Јаворка, баш гу занима уметнос.
- Пишем овеј, кратке песме, хаику се викају.
- Хаику? Е, јадна ја! Ја сам па мислила да пишеш песме јуначке, епске песме, дугачке…

Aфориз-матичне мисли за 2022.

- Онима, који мисле да су ме ујели за срце, молим те, Боже, опрости им јер, нису знали да то није срце.

- Наша власт веома брине о свом народу. У ту сврху, спровела је акцију: "Нико вас не може опљачкати"!

- Највећи еколошки проблем на Земљи су политичари и сиротиња: једни много серу, а други прде у чабар!

Трифуном се Срби диче

Злим Западом задојене главе
и сувише душа изгубљених.
Заштитника лозе уместо да славе,
они кличу Дану заљубљених.

Ко је Србин и српскога рода,
нека му је дика и милина
Светог Трифуна у празник да дода
а не тамо неког Валентина.

Тај Валентин није српска слава
Трифуном се прави Срби диче
Ајмо лозу, људи, да режемо
Да трећину не покатоличе.

Ukus rata i miris slobode

Велико хвала пријатељици Doris Perušić Gajski из Ријеке на помоћи око сређивања текста.

     Jurica je upravo završavao svoje drugo brijanje u prvim, svojim mladalačkim danima. Majka ga je iznad lavora polila vodom iz limenog bokala, kako bi s lica isprao ostatak pene. Kršan momak na oca i lep na majku, u selu je mamio uzdahe devojaka kada bi pošao do mehane ili na pazar. Upravo kada je uzeo flašu s rakijom, nameravajući da je utrlja u sveže obrijano lice, na vratima se začu zvuk nalik udarcu drveta o drvo. Vrata se naglo otvoriše a na njima se pojaviše nekoliko uniformisanih lica.

- Opa! Vidi ti ovo. Dok zemlja krvari dečki se spremaju za sajam. Satnik Lozović, dođite se osobno uvjeriti u cirkus.
     Na pojavu novajlije, oni koji već behu ušli u kuću, razmakoše se kako bi napravili mesto novopridošlom članu njihove družine. Tada se na vratima pojavi lice široke brade i ledenog pogleda. Boja košulje mu je bila potpuno usklađena sa braon bojom očiju. Znak na kapi je Juricu podsetio na obrnutu konjsku potkovicu. Njegova ruka, uz nagli pokret, istrže flašu s rakojim iz mladićevih ruku.
- Ovo nije za djecu! Kako se zoveš, mladiću?
- Jurica. Jurica Lovrek.
- Pa dobro, Jure, bi li ti malo krvario za Lijepu našu, štо misliš?
- Nemojte ga, gospodine, to mi je jedinac. Tko će nam hraniti stoku i brinuti se o našem domu? - molećivo ali hrabro se umeša majka golobradog mladića, stavljajući svoje telo ispred Jurinog.
- Ima tko da brine o tome, gospođo. Upravo je formirana Narodna ustaška vlast. Naravno, ovakvi momci su nam potrebni na bojištu. Moramo se osloboditi četničke okupacije što prije!
- Gospodine, nama je učitelj prije neki dan govorio pred školom da nas nisu okupirali četnici nego Njem...
Jurica nije uspeo da reč izgovori do kraja, u tome ga spreči satnikova šaka, koja se zalepi za sveže obrijano lice. Na obrazu je ostao vidljiv trag njegovih prstiju. Od siline udarca, momak pade u stranu, poštujući saopšteni smer kretanja satnikove šake. Majka je munjevito reagovala:
- Ne, gospodine, molim vas, ne tucite mi dijet...
Satnik je tako grubo odgurnu da žena izgubi ravnotežu i završi u lavoru sa vodom na podu. Potom dade znak svojim podređenima i oni izguraše Juricu iz kuće.
- Vodite ga bojniku da mu odredi raspored a poslije ga obucite.
     Pola sata kasnije, Juretova majka je brisala suze na vratima svoga doma, dok je njen sin gledao svoj odraz u prozorskom staklu. Uniforma mu je stajala kao salivena. Kad je došao do majke da se sa njom oprosti, njoj krenu reka suza niz oba obraza. Radosna jer je uniforma Juretu dodatno izrazila lepotu ali, s druge strane, svesna da ga uniforma može života koštati. Jure beše najmlađi član skupine od par desetina ustaša, te mu neko od njih odmah dodeli nadimak "Mali". Dečak je bio bez ikakvog ratnog iskustva, nikada pre toga nije u rukama držao oružje. Sada se mučio da okači pušku o rame i tamo je zadrži, uvek mu je nekako klizila s ramena.
     Samo dva dana nakon "mobilizacije" Jurice, satnija je imala vatreno krštenje. Kada je skupina krenula iz mesta, formirana je kolona, a u prvim redovima nalazio se Mali. Dok su prolazili pored školske zgrade, jasno su u školskom dvorištu mogli videti poveće drvo lipe i učitelja kako visi na jednoj grani. No, nastavili su sa kretanjem jer su dobili zadatak da "očiste" selo Lišići, u kome su godinama nerazdvojno živeli Srbi i Hrvati. Selo je najpre opkoljeno, da bi iz svih kuća meštani bili isterani i skoncentrisani u jednom povećem dvorištu.
- Srbi na lijevu stranu, Hrvati na desnu - naredi bojnik. - Brže! Vrijeme je da nam malo naoštrite noževe.
Ljudi, žene, deca, počeše da se razdvajaju te od jedne, napraviše dve nove skupine. Tada bojnik priđe grupi koja se "izjasnila" kao Hrvati i priđe jednoj trudnici.
- Ti si Cvita?
- Da, gospodine.
- Udana za Nemanju, Srbina?
- Da, gospodine.
- Pa, gdje ti je sada muž?
- Otišao je u partizane.
- U partizane? A, zar se nije mogao boriti za zemlju u kojoj živi?
- Ja, gospodine, ne znam za koga se bori ni on a ni ostali...
- Tišina! U kojem si mjesecu trudnoće?
- Pri kraju osmoga mjeseca, za koji dan trebam ući u deveti mjesec.
- Znači, Cvito, vrijeme je za porod? E, pa vidiš, mi ćemo ti oko toga rado pomoći.
Onda se bojnik udalji i saopšti nešto satniku a satnik odredi nekoliko vojnika da izvrše bojnikovo naređenje. Ubrzo dođoše četvorica vojnika i lako oboriše Cvitu ne leđa po peskovitom tlu. Dvojica joj raširiše ruke i nagaziše svojim čizmama a druga dvojica joj razmakoše noge.
- Moje ustaše, slobodno se poslužite. Izrode i izdajice hrvatskoga naroda treba tretirati kao neprijatelje veće od samih neprijatelja! Takve ne trebamo u našem društvu - izjavi bojnik.
Na te reči, satnik i još par vojnika se približiše Cviti. Satnik joj zadiže donji deo odeće i, kako već beše spreman, na očigled svih prisutnih, poče da prodire u Cvitinu unutrašnjost. Cvita je najpre molila, zatim zapomagala da bi na kraju počela vrištati.
- Ustaše! Zar mislite da ja mogu pisati izvještaje pod ovolikom galamom!? - zakrešta bojnik.
Jedan od vojnika, koji joj beše nagazio ruku, sagnu se te strže maramu s Cvitine glave, zapuši joj rukom nos i ugura maramu u usta. Nakon toga, nad Cvitom se izmenjaše još nekoliko rundavih guzica. Uto dođe i sam bojnik pa kad vide prizor, prodra se:
- Ustaše! Što to radite? Takav rad našem neprijatelju odgovara i čini mu zadovoljstvo. Maknite se!
Svi se pomeriše osim onih koji su držali nesrećnu ženu. Bojnik izvuče kamu i duboko je zari u stomak Cvite, na mestu između pupka i polnog organa. Cvita vrisnu od bola, od siline vriska izbaci maramu iz usta ali se u isto vreme i onesvesti. Bojnik je bio vredan, ubrzo se našao u Cvitinom novonastalom otvoru. Krv je pljuštala na sve strane, na svako njegovo novo prodiranje. Nekoliko ustaša nije moglo gledati prizor, neki krenuše povraćati. Sakupljeni narod je sa užasom posmatrao scenu, žene su počele cviliti i plakati, deca unezvereno vrištati. Jure je sve vreme stajao po strani, ne znajući dokle će sav ovaj užas ići, gde će mu biti granica. Sklanjao je pogled, nije mogao gledati ovoliku količinu zverstva, da bi se u jednom momentu srušio na zemlju bez svesti. Ubrzo je i bojnik bio gotov te izdade nova naređenja:
- Zakoljite Cvitu i sve ostalo što cmizdri i vrišti! Kolji sve! Ja idem da isperem ovu vlašku krv sa sebe.
- Gospodine bojniče, zar i ove koji su se izjasnili kao Hrvati?
- Rekao sam sve! To nisu Hrvati, sve se to posrbilo. Sve sam Vlah do Vlaha. Kolji!
Nakon tih reči bojnika, nastala je opšta klanica praćena vrištanjem dece i žena.
     Ni sam Jure ne zna koliko je vremena proveo bez svesti ali kada je dolazio k sebi, nekako izdaleka, čuo je jecaje, zapomaganja, vrištanja, krkljanja. Polako je shvatao stvarnost koje se zgražavao ali ništa nije mogao učiniti. Srećni su bili oni koji su brzo ispustili dušu a takvih je bilo malo, vrlo malo jer... jer ustaše su imale svoj način klanja svoje, ljudske vrste, koji nije dopuštao da duša tek tako ode Bogu. Najpre bi telo bilo izmrcvareno do neslućenih granica, raznim metodama koje ni najmonstruozniji mozgovi ne bi mogli osmisliti. Čuo je vapaje poput: "Brale, molim te, ubij me ko čovjeka, probodi mi srce"! Ali, oni koji bi molili da im se prekrate muke, ubrzo bi zažalili što im je takva pomisao uopšte pala na pamet.
- Kakvog čovjeka? Vi niste ljudi, vi ste krmci. A krmke prije klanja moramo oderati - zaurlao bi bojnik!
Takvima je skidana koža s ruku, butina ili leđa. Pokolj je potrajao više od dva sata. Nakon krvavog pira, naredi bojnik dželatima da stanu u stroj. Svima su ruke ruke bile krvave do lakata pa i više. Jedine ruke bez krvi bejahu u Jura. Došavši do njega, bojnik se grdno uznemiri:
- A ti, Mali, još nisi postao pravi ustaša! Naravno, imao si priliku! Sutra... sutra ćeš ti meni postati ustaša za primjer ostalima! - sav crven u licu od besa, grmeo je bojnik.
     Sutradan, nebo beše oblačno i u dilemi, da li da propusti sunčeve zrake ili kišu. Satnija beše dobila novi zadatak da ode u udaljenijem srpskom selu u cilju čišćenja. Na izvršenje su ustaše krenuli u jutarnjim satima. Selo beše udaljeno oko desetak kilometara a put se delom pružao kroz šumu. To je satniji vrlo pogodovalo jer im je šuma pružala sigurnost u kretanju, s obzirom na to da se pričalo o prisustvu četnika u blizini. Upravo je kolona izlazila iz šume i stupala na put kada Juri spade puška s ramena i opali pri padu na zemlju. Srećom, tane je otišlo u stranu, ne nanevši nikome povredu.
- Tko je pucao? - upita satnik dotrčavši do mesta događaja.
- Gospodine satniče, ja, ja... ja nisam htio, puška...
I opet satnik ponovi radnju šamaranja, ovog puta nije izostavio drugi obraz.
- Vodi računa, Mali! Sljedeći put neće raditi ruka već puška.
- Na zapovjed, gospodine satniče!
- Ova tvoja nepažnja može nas koštati, ima četnika u blizini - ljutito izreče satnik i ode napred. Potom izdade naredbu: - Stupaj!
     Kolona se sada kretala malo ubrzanijim tempom jer se nalazila na čistini, mogla je biti uočena sa svih strana. Međutim, nova šumica se ubrzo ukaza pred kolonom i ona ubrza korak, koji je više ličio na lagano trčanje. Kada je zašla malo dublje u šumu i kada su se vojnici mogli malo opustiti ču se povik:
- Stoj i ruke gore! Opkoljeni ste! - svi se baciše na zemlju, Jure to učini poslednji. Glas je nastavio da izdaje naređenja: - Nemojte pružati otpor, predajte se i biti ćete svi slobodni. Od vas tražimo samo da nam predate svoje naoružanje.
Satnik, više u strahu, ispali metak u pravcu glasa a pridružiše se i ostali, ne čekajući nikakvo odobrenje ili komandu za otvaranjem vatre. Nakon par trenutaka, vatra se utiša a glas se ponovo javi:
- Ustaše! Vas je tridesetak a opkoljeni ste sa svih strana sa više od dvijesto četnika. Ni jedan vaš ispaljeni metak nije završio u mesu. U redu, sami ste odabrali, minobacači će vam iskopati grobove.
Na pomen minobacača, ustaše se smrtno preplašiše. Svi osim Jurice. Odjednom oglasi se satnik:
- Predajemo se ako nam garantirate slobodu.
- Zašto ste onda pucali malo prije? - upita glas iz šume.
- To su zapucali mlađi vojnici onako iz straha. Evo, sada sam ih smirio.
- U redu, izađite onda na čistinu, držeći oružje iznada vaših glava.
Satnik dade znak ustašama, oni počeše ustajati iz zaleglog položaja i krenuše izlaziti na čistinu, držeći oružje po naredbi iz šume. Oko njih se ubrzo okupi bradata skupina, okruživši ih sa svih strana. Bilo ih je zaista puno a neznatan broj je ostao u šumi, onako za svaki slučaj. Ubrzo na konju dojaha krupan čovek, osrednjih godina, sa šajkačom na glavi i kokardom na kapi, sa dužom kosom ali lepog i obrijanog lica. Glavom i bradom, mazeći konja po vratu, na njegovim leđima sedeo je major Đurić. 
- Gospodine majore, zadatak je izvršen, grupa ustaša zarobljena je zajedno sa njihovim naoružanjem. Raportira vodnik Stojaković - saopšti vojnik, salutira i povuče se u stranu.
Major se obrati vodniku i saošti mu da vojnici pokupe naoružanje što ovi učiniše veoma brzo. Onda onako s konja upita:
- Ustaše, ko vas predvodi, od koga primate naređenja. I gdje su vam ti mlađi vojnici, ja vidim samo jednog...
- Satnik Lozović, evo... Satniče Lozović! - povikaše neki ustaški vojnici ali njega ne beše među zarobljenima. Očigledno, u ključnom trenutku, kada su se vojnici predavali, iskoristio je uskomešanost, nepažnju, strah i šumsko okruženje te uspeo da izmigolji pogledima čak i svojim saborcima, koje je neprijatelju ostavio na milost i nemilost.
- Dobro, ako nema vođe, ko će mi od vas ispričati gdje ste krenuli? - insistirao je major na informaciji, dok su svi ustaše pognutih glava i sa zebnjom u sebi, zbog neizvesne sudbine, ćutali. - Dakle, ko je najstariji među vama?
Kako se ćutnjom kupovalo vreme, major dreknu:
- Hoćete li govoriti ili da vam počupam jezike?

Tada, iznenada, pred majora istupi mlađani Jure.
- Gospodine, mogu li ja govoriti?
- Govori ali vodi računa, nisam jedan od tvojih prijatelja sa kojima si čuvao ovce, slažeš li me jednu riječ, ode glava.
Zarobljeni ustaše su iščekivali Juretov govor, nadajući se da je on kakav mlad i školovan čovek, te da će "obraditi" majora. I poče Jure s pričom:
- Gospodine, jučer smo djelovali u Lišićima, tamo više nema žive duše. Sve je zaklano, i hrvatsko i srpsko.
     U daljem govoru, Jure nije mogao da obuzda suze i opisa sve do detalja kako je bilo, krenuvši sa pričom od same mobilizacije iz svoje kuće. Plakao je i pričao, major ga je pažljivo slušao i nije hteo da ga prekida potpitanjima. Na ove Jurine reči čak se i nekoliko četnika rasplakaše. Pa, i među ustašama, mogla se prepoznati tuga ili pokajanje, slušajući priču o onome što su juče uradili a da toga, kao da nisu ni bili svesni. Ispriča Jure i to da su krenuli u susedno selo sa istim namerama kao i za pušku koja mu je spala s ramena i slučajno opalila. Posle tih reči, jecajući, pade na kolena i reče majoru:
- Gospodine, ja nikoga nisam ubio ali se osjećam jednako krivim jer ništa nisam učinio da spriječim klanje. Radije bih umro, nego da živim sa tim teretom...
- Kako se zoveš? - prekide ga major pitanjem.
- Jurica. Jurica-Jure Lovrek, gospodine.
- Koga imaš kod kuće, jesi li oženjen?
- Majku... imam, samo majku - svoje reči kroz suze nekako provuče Jure.
Major sjaha sa svog vranca i priđe Juri koji je još uvek klečao. Skinu mu kapu s glave i prođe rukom po kosi stavljajući mu do znanja da ne treba da se plaši. Reče mu da ustane no Jure je i dalje čučao i ridao brišući suze. Odjednom, major se obrati zarobljenima:
- Ustaše, vjerujete li vi ovom dječaku?
Kako nije dobio traženi odgovor jer je naišao na ćutnju, sam je izvukao zaključak:
- Među vama nema ni jednog mlađeg od trideset godina, ovaj dječak je jedini koji nema još ni dvadeset. Pa, je li jedino on zapucao na nas prije pola sata iz šume? Vidite, ustaše, ja vjerujem ovom dječaku sve, od riječi do riječi. Poznajem taj mentalitet a i način razmišljanja u njegovim godinama. No, vas zanima što će biti sa vama, je li tako?
- Nismo mi krivi, gospodine...
- Nama je naređeno... Mi smo morali...
- Gospodine, imam ženu, djecu, imam..
- Molimo vas, gospodine, mi smo seljaci, mi nismo...
- Tišina!!! - zagrme major tako jako da se sledila i šuma i okolna brda, o ustašama da i ne govorim. Nije bilo prijatno čak ni četnicima, dobro su poznavali svog komandanta. - Vodimo vas u štab gdje ćemo ispitati i utvrditi vašu krivicu ili nevinost, za svakog posebno. Ko je čist i nije okrvavio ruke, ići će kući. Niko nevin neće stradati, kunem se svojom slavom, Aranđelovdanom. Je li to jasno?! 
Tada major dade znak svojim ljudima te formiraše kolonu i povedoše zarobljene ustaše ka selu, gde je bio stacioniran četnički štab. Juricu zadrža na proplanku da odluči šta će sa njim, a ovome je svejedno bilo.
- Jure, idi... idi kući, vrati se svojoj staroj, slobodan si. Rat je tek počeo i ne sluti na dobro. Ko zna koliko će trajati, zato, čuvaj se i zapamti: ako već uperiš pušku u neprijatelja, ne oklijevaj, pucaj ili ćeš biti mrtav. Samo tako možeš preživjeti do oslobođenja.
- Uzalud mi sloboda, gospodine, bolje da sve ovo nisam doživio - i opet mu krenuše suze.
Onda major naredi dvojici svojih ljudi da Juretu vrate naoružanje i da ga otprate do ruba šume, dalje nisu smeli jer su se iza šume nalazili pašnjaci i brisani prostor a opasnost je vrebala iza svakog ugla.

*

     Svuda u vazduhu osećao se miris kraja rata. Negde daleko na istoku, ruske kaćuše su Evropi najavljivale skori dolazak slobode. Nakon dejstva kaćuša, pešadijske i morotizovane brigade Crvene armije su krupnim koracima grabile prema Berlinu. I pored mnogo izginulih ruskih vojnika, Crveni su od zarobljenih Poljaka, Čeha, Bugara, Hrvata i mnogih drugih, popunjavali svoje redove i sve brže napredovali ka svom cilju - konačnom oslobođenju od fašizma.
     Na Zapadu je situacija bila takođe alarmantna! Ne, zapadne sile nisu bile ugrožene ni od koga ali... U najstrožim tajnostima, vođeni su vrlo dinamični razgovori sa neskrivenom bojazni da nešto ne krene po zlu. Naime, polemisalo se oko toga kada, gde i kako da se Saveznici uključe u rat, ne bi li se stvorio kakv-takav privid savezništva sa Crvenom armijom. Jer, ruske snage i Crvenoarmejci nisu imali nikakve obaveze da se zaustave u Berlinu. Postojala je strepnja u Zapadnim silama da nakon gaženja i poraza Nemačke, Staljin krene preko Belgije, preko Mažino linije, pa sve do Jelisejskih polja! A onda na red može doći i gospodska Engleska. Zapadne tajne i obaveštajne službe nikako nisu mogle pronići u Staljinove namere. S toga... Da bi sve te eventualne korake sprečili, doneta je odluka da se Saveznici (kako su sebe nazivali) uključe u oslobodilački rat. Međutim, taj njihov ulazak u rat, to nije smeo biti običan ulazak, tek onako, usput... morao je biti pompezan i medijski, za ono vreme, dobro propraćen. Išlo se do najsitnijih detalja, do proklamovanja u "Dan D", kao da će taj dan nešto odlučiti, kao da Crvena armija nije već "odlučila"!
     Prilikom iskracavanja Saveznika na plažama Normandije, izginulo je mnogo Amerikanaca i Kanađana, s jedne strane, kao i Nemaca i njihovih trabanata, s druge strane. Uopšte rečeno, prvi dani sukoba donosili su groznu smrt na sve strane. Onda je došlo do neke vrste preokreta; između Nemačkih i Savezničkih visokih oficira je došlo do dogovora, kako se ne bi dalje bespotrebno ginulo, da se obe strane zaustave u ratnim dejstvima i da svaka zadrži svoje položaje. Uz to, Nemcima je ponuđena predaja, po kojoj im je bio zagarantovan život, što su mnogi generali prihvatili kao idealno rešenje. I zaista, Nemci su prihvatili taj predlog te na taj način sačuvali svoje živote. Takođe, sklonjeni su na sigurne lokacije svi oni koji su radili za račun Trećeg rajha, na raznim istraživanjima i dostignućima u oblasti hemije, biologije, fizike... Posebna oblast koja je zanimala Zapad, bila je projekat izrade projektila na raketni pogon. Pored naučnika sklonjeni su i svi visoki oficiri pa i sam Veliki vođa. Sva vredna tehnologija otišla je u rukama Zapada. Jer, kako i na koji način objasniti i čime ispuniti vremensku prazninu od 6. juna 1944. do maja 1945. odnosno, od invazije do oslobođenja, kada je Nemačka potpuno pregažena?
     Ovim i ovakvim manevrisanjem se mnogo postiglo a jedan od ključnih efekata je taj što je Crvenoarmejcima prepuštena borba na istoku dok su Saveznici, tobož zaustavljeni od Nemačke sile, čekali povoljan trenutak, kako bi u Berlin trijumfalno umarširali kao borci za oslobođenje, rame uz rame sa Rusima.
     Crvena armija ne samo što je kročila preko istočne granice tla Jugoslavije već za kratko vreme beše duboko zagazila na njenu teritoriju. U sadejstvu sa srpskim partizanima, u cilju oslobađanja zemlje od okupatora, krenulo se svim dostupnim oružjem i oruđem. Krajem 1944. godine, partizani već behu oslobodili veliki deo teritorije a njihov dalji napredak je bio očigledan. Ubrzo su oslobođeni veći gradovi širom Srbije. Bugarska je još jednom promenila stranu - zarila je nož u leđa dojučerašnjim saradnicima, Nemcima. Sloboda je kao magla nošena vetrom, širila svoj slobodarski duh prema Drini a potom i dalje ka Sarajevu i prema NDH.

*

     April mesec 1945. proleće uzelo maha, zemlja dobro navlažena od minulog snega, svi uslovi ispunjeni za jedno prolećno oranje i pripremu njive za setvu. Napred je išla majka i pridržavala ulare čiji je drugi kraj bio nabačen na glavama volova. Iza njih se ralo zarivalo u zemlju a plugom je lično komandovao Jure. Brazdu za brazdom, sa svakim novim okretanjem zaprege, smanjivao se neorani deo njive. Jure se beše zamužio, pustio brkove, ni traga od onog golobradog mladića od pre par godina.
     Dok su majka i sin radili svoj težački posao, odnekud iz obližnje šumice, iznikoše dva vojnika od kojih je jedan u rukama držao flašu šljivovice. Na glavama su nosili kape na kojima se crvenela zvezda petokraka. Iako je put vodio pored njive, koju je Jure orao, vojnici skrenuše s puta i preko oranja se uputiše pravo kod orača. Kada se, onako teturajući, približiše na vrlo blisku razdaljinu, Jure u jednom od njih prepoznao satnika Lozovića, uprkos tome što ga nije video više od tri godine. Uporedo sa prepoznavanjem lika ovog krvnika, vratiše mu se u sećanje sve svireposti ustaša od onog dana u Lišićima. Srce mu ustreperi i sav se strese ali uspe da sakrije svoja osećanja pred vojnicima. Lozović samog Juricu očigledno nije prepoznao, možda zbog vremena koje je prošlo, možda zbog izvesnih izmena na Jurinom licu a možda i zbog pijanke. Lozović procedi kroz zube, jedva otvarajući usta:
- Dakle, tako... neki oru njive a drugi... drugi krvare za svoju zemlju?! Hajde, momče, kreni... kreni sa nama, da i ti malo krvariš za ovu našu buduću zemlju, Jugoslaviju!
- Nemojte gospodine, to mi je jedinac, nema se tko brinuti o stoci... - pokuša majka da zaštiti sina.
- Tišina, stara! Hajde, momak, kreći - jedva je kroz pijana usta izgovarao vojnik sa nekakvim činom na reveru.
- Barba Lozo, a ča će nam taj momak, ne triba nam... - pokuša drugi vojnik da ga odvrati od njegove namere.
- A, triba... triba da nam oštri noževe, ha. ha, ha! I nisam ja, Dalmatinac, za tebe barba Lozo već drug Lozo, razumiješ? - beše uporan vojnik s flašom, u kojoj se sadržaj smanjivao sa svakim novim prinošenjem ustima. - A ti, orač, kreći da ne vadim ovu kuburu!
- Druže, htio bih uzeti neke stvari iz kuće za put - reče Jure.
- Hajde, samo požuri, država ne može čekati na tvoje puderisanje.
Nije prošlo ni par minuta, pojavi se Jure s torbom od kozje kostreti preko jednog ramena i puškom o drugo rame, koju je pridržavao da mu ne spadne.
- O, pa mi imamo i atri... arti... ljeriju!? - iznenadi se partizan.
- Ima nešto, treba ponijeti - zagonetno reče Jure!
- Odlično, hajde onda idemo - reče Lozović i krenu napred, za njim Dalmatinac a za njima Jurica. Volovi i plug ostaše na sred polja. Sa njima Jure ostavi i zbunjenu majku, koja je gledala kako joj sina opet odvode negde. Kada grupa poodmače i kada zađe u jednu šumovitu parcelu, drug partizan nategnu poslednji put flašu a onda je praznu odbaci u šiblje.
- Satnik Lozović! - naglo uzviknu Jure. Partizan se naglo zaustavi, ne okrećući se. Njegov drug se takođe zaustavi pa kad vide uperenu pušku, odmah odloži svoje naoružanje i dade se u beg.
- Dalmatinac, stani, pucat ću - reče njegov drug Lozo, ali ovaj ne stade. Tada puška grunu, metak ostavi krvavu mrlju na leđima Dalmatinca, koji se sruši na zemlju.
- Satnik Lozović, predaj svoje naoružanje i to bez ijednog sumnjivog pokreta, je li ti jasno? - upozori Jure satnika, koga beše dobro upoznao. Ovaj trenutak kao da beše protreznio Lozovića. Satnik odbaci pušku i, leđima okrenut reče:
- Slušaj momče, udario si na narodnu vlast, ovo će te koštati života. U ime Tita, u ime Partije, hapsim te pod optužbom da si digao pušku na oslobodioce. Za ovo ti ne gine metak.
I krenu ruka Lozovića naglo prema futroli s pištoljem ali puška beše brža; opali, ovaj put bez da je spadala s ramena. Na čelu Lozovića, pojavi se crvena tačka iz koje je curila krv, koja se slivala niz čelo, niz nos... Delić sekunde nakon toga, beživotno telo Lozovića se sruši na zemlju. "Ako već uperiš pušku u neprijatelja, ne oklijevaj da je upotrebiš" - odzvanjale su reči majora u glavi Jurinoj!

* 

     Osvanulo je junsko jutro 1945. Jurica je upravo završavao svoje brijanje, kada se na vratima začu nekakva galama i kucanje. Majka brže-bolje pohita ka vratima a po otvaranju, u odaju stupiše mladići i devojke iz okolnih sela.
- Pa, Jure, jesi li spreman? Nećeš valjda do podneva da se šminkaš? - poviče neko od pridošlica.
- Spreman sam, samo još da uzmem kofer sa stvarima. A kad i gdje dobijamo uniforme?
- Kada budemo stigli. Hajde, požuri, ti si naš brigadir. Zemlja mora da se gradi, a mi moramo biti udarnici, i to za primjer.
- Nemojte, djeco, Jure mi je jedinac...