Онда

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

Онда, када те пут нанесе
на бездан, провалију, амбис...
сети се да сам некада већ
прошао стазом том, преком
огребан, подеран, посечен, сломљен
а да ме ништа болело није.

Онда, када те успут обузму
очај, туга, патња, сузе и бол
сети се мене, који сам давно
већ табанао истим путем тим
без наде, окрпљена срца и душе
а да ме ништа болело није.

Онда, када ти се макар учини
да живот твој губи смисао, сврху
када помислиш да је готово, пао си
сети се да сам баш на том месту, ја устао
и пребијених ногу наставио да корачам
а да ме ништа болело није.

Онда, када ме некада сретнеш
можеш ми рећи шта ти воља буде
можеш ме питати било шта
само ме једно нипошто не питај
одакле толико ожиљака по мени
јер ће ме твоје питање болети.

Истина о косовском боју

(сажети одломак)

Кад се на косовско равно
сјатише два љута ривала
свако би да ишћера своје
ником се повлачити неда.
Један ти је црни кос из горе
други црњи да црњи не бива.
И стигоше у зору на мегдан
жива ватра им из очију букти.
Жива варта да сажиже челик
недовољна са опрли перје.
У даљини скупила се раја
све птичурине, свакојако зверје
да гледају мегдан два јунака
што ће лако у историју ући
међ'собом ће у боју делити,
недељиво, ал' ће се потући.
Из даљине један другог меркају
не би'л неку тешку ману нашли
ил' слабу на супарнику тачку
да удре тамо где је наслабији.
И кренуше два љута јунака
један другом у крвав кркљанац.
Подиже се прашина до неба
те замути видело од Сунца,
Ко је кога на пољу умлатио
то се не зна ал'се приповеда:
"Колико га је јако ударио
ниједном се преметнуо није.
Погоди га право под коленом
баш у тачку где му душа дише
сви видосмо да жив паде,
жив паде, мртав не устаде"
Косови свој лет одлетеше
у прашини поблику оставше
да утиске о крвавом боју среди
да опева јуначке подвиге славне
и њихово витешко оружје.
Да народу истину пренесе
како јунак надмаши јунака
док јунака... (да се слегне прашина)
и зло поклекну над добрим
а добро заблиста под злим!
Било је то у некој земљи Балкана...

Сетија се

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

    Сврну куде Раде брицу да се почишам, а оно ко и обично: гужва - шес човека чекају ред за шишање. Већ се беше набрало близу пладне, а он још неје имаја слободно да доручкује. Пошто смо си другари, предложи ми он да идем до пекару "Пека" па да купим нешто за једење за обојицу, таман ће се и гужва можда малко смањи. Ја већ бео доручкуваја ал два једења се никад несу свађала (још па кад је ћелепур). Продужим ја до пекару, кад тамо гужва још поголема. Ко да цела Грделица неје месила леб и баницу. Сви гладни, ћушкају се куј ће пре да узне бурек, леб  или неко пециво, Ја стадо у ред да стрпљиво чекам два бурека. У тај ма наиђе једна госпођа (неје из нашо место) и питује куде је на Раде брицу локал. Ја гу погледа, одмери гу од пету до перчин, види се да је културна, педантна, права дама, И убава да вуј се не нагледаш, а на образ што има младеж, само гу још више краси. Пошто процени да су вуј намере часне и поштене, реко да ћу гу одведем до локал, само да купим бурек. Узе и она на мене мере, колко сам могаја да приметим, и рече да ће си причека. Нема мало час, зазвони ми телефон. Јавља се Раде лично, извињава се и вика да неће бурек. Амитом забравија што данас пости. Још ми додаде да се гужва повећала и да данас ич не доодим на шишање.
    Ја поче уступкујем у ред а онај госпођа стрпљиво си ч'чка нос и чека ме. Нађо се у небрано гројзе, кво да работим? Издвоји се из гомилу, приђо до њу и реко:
- Госпођо, на вас ли треба локал или Раде?
- Треба ми Раде лично, шта ће ми локал? Оћу са Радетом да се погледамо у очи и да видимо чија мајка црну вуну преде.
Видо ја да је ситуација зајебана! Нешто озбиљно је Раде заачкаја, ал другари смо, мора га вадим.
- А, госпођо, па несмо се ондак, добро разумели.
- Зашто?
- Па, ја ве разуме да тражите његов локал, иначе Раде неје туј.
- А, где га могу наћи?
- Тешко ће га нађете, он је у болницу.
- Зашто у болницу?
- Па... оперисан је!
- Од чега је оперисан?
- Неје за казување, а вам ћу кажем, видим да у вас могу да имам поверење. Оперисан је од женске ствари.
- Како? Ви терате шегу са мном. Како мушко а оперисан...
- Тише, тише, молим ве. Све ћу ви објасним.
- Ајде, баш да чујем.
- Госпођо, ал само међу нас да си остане, молим ве.
- Та, говорите већ једном!
- Видите, Раде већ дуже време има проблем, ел ви јасно?
- Није!
- Како бре, неје јасно? Оперисан је од женске ствари, оћу да кажем, куде нас се такој вика кад некога женске слабо интересују.
- Шта? Да није прешао на мушкарце.
- Ма јок, какви мушкарци, него има проблем сас... како да ви рекнем?
- Са потенцијом?
- Па, такој некако. Дође реч, малко изгубија интересовање, па је отишеја у...
- Ако му је! Дошла маца на вратанца, доста је и имао снаге и то за петорицу. Ако је тако, ја нема шта са њим да причам, никад да се не сети за женско!
Истрча госпођа из пекару начепељушке,  а ја итро на телефон викну Раде и реко му да одма прекиђа с работу.
- Раде, бегај си дом, тражи те једна госпођа с младеж на образ, сети ли се?
- Леле, сети се, куде је с'г?
- Истрча из пекару и отиде у непознат правац.
Тој, дал ће се Раде сети за женско или не, баш ме не интересира и не тица ме. Ја мислим да сам данаске зарадеја једно шишање. А можда и два, ће видимо... Кад се Раде врне... из болницу.

НН Цоле

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

- Ја сам Цоле што га жене воле, познати швалераш!
    Ете, такој се престаљаја куде свакога с куга се поздрави, било да је мушко или женско у питање. Млого волеше да истакне оној да је швалераш. Ја, лично, за њега не би рекја ни да је поткивач. Која би крава дигла ногу да се поткове на онакву његову фигуру. Како да га најверно опишем, ни сам не знам ал ћу пробам. Косу на главу је имаја таман толко, колко да не излаже кад преплашен каже: "Диже ми се коса на главу"! С висину неје марија, имаја је око сто шесет сантине и тој кад обује цокуле. А њи никад неје врзуваја, неје могаја од пивску мешину. Панталоне је носија по најнову моду, на пола дупе. Карирана кошуља, која ме поцећала на онија кафански чершави, увек је била на њега, било да је лето или зима. Добро де, у зимски услови је преко њу обукуваја и топле џопке, али она је била обавезна. Е, сад, дал гу је преко ноћ праја или је имаја туце такве кошуље, куј ће га знаје. Да је бија нека слика и прилика - нема ората од тој! Млого пут сам чуја како људи придев РУЖАН, ређају по степени: "Ружан, по ружан, најружан, ко Цоле!"
    Туј јесен, кад он беше на врхунац славе сас своје швалерације, беоше обивене пешес куће по насеље. Лопови односили неке ситнице које се мож изнесу из кућу, телевизори, видео рикордери, усисивачи, пегле, а наодили су и дивизе по черге. Почеше шуге и губе на милицију што су немоћни да увате лопови. Они, људи, стварно немоћни, ел лопови никад не спију а милицајци кад одраде смену, иду дом да малко одморе од напоран дан. Затој, милиција се цврсто беше ангажувала да повата лопови, а разни доушници су вуј у тој помагали, ко и обично.
    Једно касно вече беше примећено НН лице како се шуња између куће, у тај крај куде су лопови оперисали. Таман се тој лице почело качи на други спрат сас неке слубе, ал га милицајац увати ниско, у приземље. Одма дотрчаше и остали милицајци и турише му лисице. НН лице беше укапирало што га апсив па се поче отима:
- Људи, несам бре ја тај, несам лопов. Ја сам Цоле, познати швалераш... па знате ме сви... људи, чекајте, погрешили сте!
Неје познато дал му се коса од стра дизала на главу.
    Милицајци су си работили своју работу и такој уапсенога, доведоше га у станицу куде командира на саслушање. Он беше искочија да моча, па кад се врну, све трљаше руке од милину што су најпосле уватили лопова. Кад улеже у канцеларију, обрати се на НН лице:
- Абе, Цоле, шћеш ти овдек?
- Ма, командире, да ти право кажем... и ја не'ам појма зашто су ме ваћали овија твоји.
- Чекај бре, мора да си направија нешто, посвађаја си се, потепаја си се...
- Ништа од тој, командире, неје било. Само сам...
- Само си, које?
- Па... бео там...
- Куде там?
- Пал, на оној место... знаш...
    У народ има погрешно убеђење како су милицајци били глупи, што је скроз нетачно. Никад они несу били глупи, него су глупи били онија који мислили да су овија глупи. Командир је, очигледно, бија и више него паметан. Одма је прекунуја Цолета у даље саслушање, ицепија је започет записник и наредија да се Цоле пушти. После је турија капу на главу... мож би се и њему дизала коса ел, куј знаје кво би Цоле све признаја у даље саслушање.

Терапија

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

- Тури га у петлижан и такој држи цел ноћ, ујутро ће ти буде боље!
Ете, такој је гласија народни лек за претуцотину. А како је све било од почетак, с'г ћу ви испричам.
    Узо да поправим врата на кочину, дек ни се свиња беше разбуцала. Све баскије беше изела и отковала, па ви с'г видите каква гу тој сила тера на бес. Шћу? Вика комшију та гу одвезе сас трактор у доњу малу куде вепра, да си вади очи, а ја остадо дом да попрајм расковано. Ама, само што заману први ексер на начукам, тесла промаши ексер, ал погоди мој прс. Срећа што свиња неје била у кочину, колко сам викаја, неки су могли свашта да помислу. Прс ми одма умодре и отече а свитке ми пред очи заиграше. Дотрча у кућу, кво ћу... вати се у бездер! Сети се што баба Васиљка лечи с народни лекови, те ај куде њума. Она ми преписа онуј терапију од почетак причу.
    Цел ноћ очи несам склопија од болеж, а водија сам рачун да ми прс не испадне из петлижан. Тек пред јутро ме сан малко превараја та сам дремнуја. Кад се пробуди, извади прс да видим резултат. Леле, брале... он све побелеја, не могу га познајим да је мој. Брзо отрча куде баба Васиљку на контролу. Кад га она погледа, убакну се па рече:
- Лелеее, киселина ти кожу нагризла, него саг ће дома да насецкаш црни лук на ситно и да сас марамче завржеш на прс, да ти сврне кожу и нокат.
    Такој и ураборти. Све до увече сам користија туј терапију а кад скину марамче, прс почеја да зелени. Трк па куде одабранога лекара а она рече да испирам прс сас чај од жалфију, камилицу, нану, раставић и још неколко медикамента наброји, од болеж ги несам сви запамтија.
У следећа два дана, ни сам не знам куде сам све прс носија на преглед, и какве ти облоге несам тураја. Важно, прс почеја да црни са све нокат. Ексер остаде неначукан, ал важно да је вепар смирија свињу да ми не сруши кочину. Она легнула и задовољно грокће, ел си је добила своју терапију и не смића вуј што је кочина раскована. А ја... Ја сам мој прс свуде муваја и ништа боље нема, само још једну терапију несам испробаја, ал колко видим, на нокат више не могу да рачунам.
    Њекња искочи у кафанче и само што седо да попијем кафенце, кад натрчаше неки џабалебароши, те ме спопеше да давам пијење:
- Аааа, ништа не збориш, ће имаш принову.
- Ајде да даваш пијење.
- Да частиш, да ти иде напредица.
- У здравље тринаес да опраси!
- Абе, људи, не ме зебавајте - реко им. - Нокат само што ми не отпадне, а од болеж што сам извукја, да ви не оратим. Ћу давам пијење само ме зајебите, не ме апите!
Одма сам се покајаја што им па тој каза!
- Претуцаја си прс? Па, што не иде куде баба Васиљку, она би ти тој зачас излечила?
- Еее, да си знаја, само да си га гурнуја у петлижан...

Козмет

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
   
     Пре неки дан се нађомо Драган, Зоћа и ја у кафанче. Такој смо се договорили, дек треба да се изврши примопредавање неке књиге. Ете, решили смо и ми да се малко култивишемо. Седомо ми уз астал и узомо куј ће које да попије (овај Зоћа неће купус салату да једе без ракијицу, чисто да размлади киселину од расол, а Драган би изеја питије ал се још несу биле стегле), и такој се запричамо од иљаде еври, од скупи дочеци Нове године, ел се с'г тој највиш чује по кафане.
    Море, осети ја нешто ми познато мирише, ал никако да се сетим на које ме тој поцећа. Драган вика да је пржија рибе, па мож се он осећа. Неје тој, викам им ја. Зоћа казује да је бија у апатеку па купуваја "оној за оној", ама, неје ни тој. Поче се и ја душим од све стране... мкм, неје ни тој. И такој, у причање, приближи се ја накуд Зоћу да му нешто на тијо кажем, кад... Осети! Он мирише! Одма му реко:
- Зоћо, бија си куде Мариче Тоцино!
- Куј, ја? Јок!
- Зоћо, немаш куде, ја тачно знам тај мирис, тој је мирис њојан.
Приђе и Драган та га помириса па вика:
- Не бре, Јовчо, неје овај мирис од никакв парфим. Овој мирише оној за колачићи... како се викаше?
- Аха, јучер моја жена правила неки колачићи, - једва дочека Зоћа да се брани. - Свашта је у њи турала: и морско ораче, и ванилицу, и какао, и цимет...
- Цимет!!! Тачно, цимет. - сети се ја!
- А, какве везе има цимет сас тој Мариче? И она ли је правила колачићи? - питује Драган
- Ма, јок бре! Она цимет тура на образи у медицинске или онеј друге сврхе... онеј бре, Драгане, помогни ми, то је у твој домен, знаш кад оћеш да одржаваш свежу кожу.
- Декоративне сврхе?
- Неје.
- Козмет...
- Е, тој! Козметичке сврхе, дабоме.
- Чек, чек! А одокле па ти знаш за све тој и како она мирише? - упуљише се они, обојица у мене.
- Аха, како знаш?
    Ја се маши за џеп та плати оној пијење и мезалуци, срећом баш сам јутром бија раситнија иљадо евра. Испи пелинковац и диго се да си идем, а и они се дигоше, али чекају одговор. А одговор...
Е, тој је, драги читаоци, за неку другу причу.

Овогодишњи

*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.

- Ко је животиња међу људима, тај понекад зна да буде човек - међу животињама.

- Ископали смо дно и на врх га поставили. Не чудимо се чудном врху ал' нас чуди нoвo дно.
- При сусрету два лика, онај коме ветар у леђа дува, није свестан чињенице да саговорнику дува у лице.
- Тако су смешни били, да су ми вратили осмех с лица!
- Реприза тмурне прошлости је серијал наше светлије будућности!
- Данас је четвртак, а четвртак је дан за петак!
- Постоје људи чије је незнање огромно. У ту категорију спадају они који не знају да знају!
- Када потера малер, нема краја. Ето, ја запевао од муке, а намучио се око песме!
- Ми смо његови, он је њихов!
- Гроб незнаног јунака, данас је посетио знани нејунак.
- Урадио је лавовски део посла, само чекамо када ће рикнути!
- Шетам данас градом, гледам неке младе људе и мислим се... оно отац више не рађа!
- Вођу посматрамо свакодневно. Зашто и не би, баш је леп за посматрање.
- Сањао сам да се Србија пробудила! Онда се пробудим и схватим да још није свануло.
- Отказан је лет а тај авион му је био последњи воз!
- Бистри највише замуте!
- Није сила што је мила, већ је мила што је сила!
- Срби ће славити овај Васкрс јер... јер имају јаја!
- Када све ово са коронавирусом прође, очекује се да падну маске!

- Позитивна жена је она жена, која задовољство нађе у свакој пози!
- Када сам је видео како изгледа, верујте ми, не бих спавао са њом!
- У Србији ће наредних дана бити суво и ветровито. Дакле, идеално за дизање прашине.
- Данас је 3. мај текуће године.Да се подсетимо, сутра је умро Тито!
- У Србији се, по ко зна који пут, чује лупање!
- Чини ми се да је после епидемије, прање руку постало израженије.
- Лаж је јача страна слабог морала!

- Никли смо широм света. Стиче се утисак да смо свуда насађени.

- "Када прође ово..."! Е, људи моји, када све то прође, нама неће бити битно што је ТО прошло!

- Кад га човек види, не може да га не запази, а кад га запази, не може да га види!

- Размишљање једног пензионера: "Пошто не радим ништа, могу да радим шта хоћу"!

- Већина наших министара не пије воду!

- "Сити смо свега" - повикаше гладни!

- Од апсолутног анонимуса, постала је позната, дословно, преко ноћи!

- Руже нам саде на сваком кораку. Неизбежан је ход по трњу!

- Моле се они, који у рукама држе пендреке, да не заврћу рукаве!

- Наши политичари никако да постигну консензус. Једни су за шире деловање, други за уже!

- Неки људи, када зароне у дубину своје душе, комотно могу дисати на нос!

- Разлика између паметног човека и паметне жене је та што памента жена прва попусти! 

- Еволуцијо, џаба си кречила. Крупне зверке си формирала од ситних душа!

- Дуже време, ништа паметно нисам написао... Ево, има близу шездесетак година!

- Клуб слободних мислилаца организује заједничко замишљање слободе мишљења!

- Данас ми ташта није дошла у госте и... цео дан ми нису све овце на броју!

- Година 2050. Он - Желео бих да будемо пријатељи... Она - Не сери, чула сам те шта мислиш!

- Идеја је прошетала скупштинском зградом у намери да некоме падне на памет! Напустила је зграду недочекана.

- Мора да је ток еволуције кренуо унатраг! Сваким даном све већи број људи постају мајмуни!

- То више није теорија већ сува реалност. Мајмуни су настали од оних људи, који су из себе потиснули човека.

-Потценили су га. Зато су га скупо платили!

- Када вам неко стане на жуљ, слободно га скините с к..ца!

- У данашње време, ако ти пријатељ окрене леђа, ниси сигуран да ли те мрзи или превише воли!

- (Сурови "црњак")
Не будимо тужни, "Орвеловски" свет нам се смеши!

- Ово неподношљиво бљештавило неће довека! Назире се тунел на крају светлости.

- Наш је вођа увек будан и на опрезу. Враг никада не спава!