Истина о косовском боју

(сажети одломак)

Кад се на косовско равно
сјатише два љута ривала
свако би да ишћера своје
ником се повлачити неда.
Један ти је црни кос из горе
други црњи да црњи не бива.
И стигоше у зору на мегдан
жива ватра им из очију букти.
Жива варта да сажиже челик
недовољна са опрли перје.
У даљини скупила се раја
све птичурине, свакојако зверје
да гледају мегдан два јунака
што ће лако у историју ући
међ'собом ће у боју делити,
недељиво, ал' ће се потући.
Из даљине један другог меркају
не би'л неку тешку ману нашли
ил' слабу на супарнику тачку
да удре тамо где је наслабији.
И кренуше два љута јунака
један другом у крвав кркљанац.
Подиже се прашина до неба
те замути видело од Сунца,
Ко је кога на пољу умлатио
то се не зна ал'се приповеда:
"Колико га је јако ударио
ниједном се преметнуо није.
Погоди га право под коленом
баш у тачку где му душа дише
сви видосмо да жив паде,
жив паде, мртав не устаде"
Косови свој лет одлетеше
у прашини поблику оставше
да утиске о крвавом боју среди
да опева јуначке подвиге славне
и њихово витешко оружје.
Да народу истину пренесе
како јунак надмаши јунака
док јунака... (да се слегне прашина)
и зло поклекну над добрим
а добро заблиста под злим!
Било је то у некој земљи Балкана...