*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
- Тури га у петлижан и такој држи цел ноћ, ујутро ће ти буде боље!
Ете, такој је гласија народни лек за претуцотину. А како је све било од почетак, с'г ћу ви испричам.
Узо да поправим врата на кочину, дек ни се свиња беше разбуцала. Све баскије беше изела и отковала, па ви с'г видите каква гу тој сила тера на бес. Шћу? Вика комшију та гу одвезе сас трактор у доњу малу куде вепра, да си вади очи, а ја остадо дом да попрајм расковано. Ама, само што заману први ексер на начукам, тесла промаши ексер, ал погоди мој прс. Срећа што свиња неје била у кочину, колко сам викаја, неки су могли свашта да помислу. Прс ми одма умодре и отече а свитке ми пред очи заиграше. Дотрча у кућу, кво ћу... вати се у бездер! Сети се што баба Васиљка лечи с народни лекови, те ај куде њума. Она ми преписа онуј терапију од почетак причу.
Цел ноћ очи несам склопија од болеж, а водија сам рачун да ми прс не испадне из петлижан. Тек пред јутро ме сан малко превараја та сам дремнуја. Кад се пробуди, извади прс да видим резултат. Леле, брале... он све побелеја, не могу га познајим да је мој. Брзо отрча куде баба Васиљку на контролу. Кад га она погледа, убакну се па рече:
- Лелеее, киселина ти кожу нагризла, него саг ће дома да насецкаш црни лук на ситно и да сас марамче завржеш на прс, да ти сврне кожу и нокат.
Такој и ураборти. Све до увече сам користија туј терапију а кад скину марамче, прс почеја да зелени. Трк па куде одабранога лекара а она рече да испирам прс сас чај од жалфију, камилицу, нану, раставић и још неколко медикамента наброји, од болеж ги несам сви запамтија.
У следећа два дана, ни сам не знам куде сам све прс носија на преглед, и какве ти облоге несам тураја. Важно, прс почеја да црни са све нокат. Ексер остаде неначукан, ал важно да је вепар смирија свињу да ми не сруши кочину. Она легнула и задовољно грокће, ел си је добила своју терапију и не смића вуј што је кочина раскована. А ја... Ја сам мој прс свуде муваја и ништа боље нема, само још једну терапију несам испробаја, ал колко видим, на нокат више не могу да рачунам.
Њекња искочи у кафанче и само што седо да попијем кафенце, кад натрчаше неки џабалебароши, те ме спопеше да давам пијење:
- Аааа, ништа не збориш, ће имаш принову.
- Ајде да даваш пијење.
- Да частиш, да ти иде напредица.
- У здравље тринаес да опраси!
- Абе, људи, не ме зебавајте - реко им. - Нокат само што ми не отпадне, а од болеж што сам извукја, да ви не оратим. Ћу давам пијење само ме зајебите, не ме апите!
Одма сам се покајаја што им па тој каза!
- Претуцаја си прс? Па, што не иде куде баба Васиљку, она би ти тој зачас излечила?
- Еее, да си знаја, само да си га гурнуја у петлижан...
Ете, такој је гласија народни лек за претуцотину. А како је све било од почетак, с'г ћу ви испричам.
Узо да поправим врата на кочину, дек ни се свиња беше разбуцала. Све баскије беше изела и отковала, па ви с'г видите каква гу тој сила тера на бес. Шћу? Вика комшију та гу одвезе сас трактор у доњу малу куде вепра, да си вади очи, а ја остадо дом да попрајм расковано. Ама, само што заману први ексер на начукам, тесла промаши ексер, ал погоди мој прс. Срећа што свиња неје била у кочину, колко сам викаја, неки су могли свашта да помислу. Прс ми одма умодре и отече а свитке ми пред очи заиграше. Дотрча у кућу, кво ћу... вати се у бездер! Сети се што баба Васиљка лечи с народни лекови, те ај куде њума. Она ми преписа онуј терапију од почетак причу.
Цел ноћ очи несам склопија од болеж, а водија сам рачун да ми прс не испадне из петлижан. Тек пред јутро ме сан малко превараја та сам дремнуја. Кад се пробуди, извади прс да видим резултат. Леле, брале... он све побелеја, не могу га познајим да је мој. Брзо отрча куде баба Васиљку на контролу. Кад га она погледа, убакну се па рече:
- Лелеее, киселина ти кожу нагризла, него саг ће дома да насецкаш црни лук на ситно и да сас марамче завржеш на прс, да ти сврне кожу и нокат.
Такој и ураборти. Све до увече сам користија туј терапију а кад скину марамче, прс почеја да зелени. Трк па куде одабранога лекара а она рече да испирам прс сас чај од жалфију, камилицу, нану, раставић и још неколко медикамента наброји, од болеж ги несам сви запамтија.
У следећа два дана, ни сам не знам куде сам све прс носија на преглед, и какве ти облоге несам тураја. Важно, прс почеја да црни са све нокат. Ексер остаде неначукан, ал важно да је вепар смирија свињу да ми не сруши кочину. Она легнула и задовољно грокће, ел си је добила своју терапију и не смића вуј што је кочина раскована. А ја... Ја сам мој прс свуде муваја и ништа боље нема, само још једну терапију несам испробаја, ал колко видим, на нокат више не могу да рачунам.
Њекња искочи у кафанче и само што седо да попијем кафенце, кад натрчаше неки џабалебароши, те ме спопеше да давам пијење:
- Аааа, ништа не збориш, ће имаш принову.
- Ајде да даваш пијење.
- Да частиш, да ти иде напредица.
- У здравље тринаес да опраси!
- Абе, људи, не ме зебавајте - реко им. - Нокат само што ми не отпадне, а од болеж што сам извукја, да ви не оратим. Ћу давам пијење само ме зајебите, не ме апите!
Одма сам се покајаја што им па тој каза!
- Претуцаја си прс? Па, што не иде куде баба Васиљку, она би ти тој зачас излечила?
- Еее, да си знаја, само да си га гурнуја у петлижан...
Дивна, смехотрсна прича. Браво, Јоване!
ОдговориИзбриши