*Сва морална и имовинска права задржавам као аутор.
Пре неки дан се нађомо Драган, Зоћа и ја у кафанче. Такој смо се договорили, дек треба да се изврши примопредавање неке књиге. Ете, решили смо и ми да се малко култивишемо. Седомо ми уз астал и узомо куј ће које да попије (овај Зоћа неће купус салату да једе без ракијицу, чисто да размлади киселину од расол, а Драган би изеја питије ал се још несу биле стегле), и такој се запричамо од иљаде еври, од скупи дочеци Нове године, ел се с'г тој највиш чује по кафане.
Море, осети ја нешто ми познато мирише, ал никако да се сетим на које ме тој поцећа. Драган вика да је пржија рибе, па мож се он осећа. Неје тој, викам им ја. Зоћа казује да је бија у апатеку па купуваја "оној за оној", ама, неје ни тој. Поче се и ја душим од све стране... мкм, неје ни тој. И такој, у причање, приближи се ја накуд Зоћу да му нешто на тијо кажем, кад... Осети! Он мирише! Одма му реко:
- Зоћо, бија си куде Мариче Тоцино!
- Куј, ја? Јок!
- Зоћо, немаш куде, ја тачно знам тај мирис, тој је мирис њојан.
Приђе и Драган та га помириса па вика:
- Не бре, Јовчо, неје овај мирис од никакв парфим. Овој мирише оној за колачићи... како се викаше?
- Аха, јучер моја жена правила неки колачићи, - једва дочека Зоћа да се брани. - Свашта је у њи турала: и морско ораче, и ванилицу, и какао, и цимет...
- Цимет!!! Тачно, цимет. - сети се ја!
- А, какве везе има цимет сас тој Мариче? И она ли је правила колачићи? - питује Драган
- Ма, јок бре! Она цимет тура на образи у медицинске или онеј друге сврхе... онеј бре, Драгане, помогни ми, то је у твој домен, знаш кад оћеш да одржаваш свежу кожу.
- Декоративне сврхе?
- Неје.
- Козмет...
- Е, тој! Козметичке сврхе, дабоме.
- Чек, чек! А одокле па ти знаш за све тој и како она мирише? - упуљише се они, обојица у мене.
- Аха, како знаш?
Ја се маши за џеп та плати оној пијење и мезалуци, срећом баш сам јутром бија раситнија иљадо евра. Испи пелинковац и диго се да си идем, а и они се дигоше, али чекају одговор. А одговор...
Е, тој је, драги читаоци, за неку другу причу.
Пре неки дан се нађомо Драган, Зоћа и ја у кафанче. Такој смо се договорили, дек треба да се изврши примопредавање неке књиге. Ете, решили смо и ми да се малко култивишемо. Седомо ми уз астал и узомо куј ће које да попије (овај Зоћа неће купус салату да једе без ракијицу, чисто да размлади киселину од расол, а Драган би изеја питије ал се још несу биле стегле), и такој се запричамо од иљаде еври, од скупи дочеци Нове године, ел се с'г тој највиш чује по кафане.
Море, осети ја нешто ми познато мирише, ал никако да се сетим на које ме тој поцећа. Драган вика да је пржија рибе, па мож се он осећа. Неје тој, викам им ја. Зоћа казује да је бија у апатеку па купуваја "оној за оној", ама, неје ни тој. Поче се и ја душим од све стране... мкм, неје ни тој. И такој, у причање, приближи се ја накуд Зоћу да му нешто на тијо кажем, кад... Осети! Он мирише! Одма му реко:
- Зоћо, бија си куде Мариче Тоцино!
- Куј, ја? Јок!
- Зоћо, немаш куде, ја тачно знам тај мирис, тој је мирис њојан.
Приђе и Драган та га помириса па вика:
- Не бре, Јовчо, неје овај мирис од никакв парфим. Овој мирише оној за колачићи... како се викаше?
- Аха, јучер моја жена правила неки колачићи, - једва дочека Зоћа да се брани. - Свашта је у њи турала: и морско ораче, и ванилицу, и какао, и цимет...
- Цимет!!! Тачно, цимет. - сети се ја!
- А, какве везе има цимет сас тој Мариче? И она ли је правила колачићи? - питује Драган
- Ма, јок бре! Она цимет тура на образи у медицинске или онеј друге сврхе... онеј бре, Драгане, помогни ми, то је у твој домен, знаш кад оћеш да одржаваш свежу кожу.
- Декоративне сврхе?
- Неје.
- Козмет...
- Е, тој! Козметичке сврхе, дабоме.
- Чек, чек! А одокле па ти знаш за све тој и како она мирише? - упуљише се они, обојица у мене.
- Аха, како знаш?
Ја се маши за џеп та плати оној пијење и мезалуци, срећом баш сам јутром бија раситнија иљадо евра. Испи пелинковац и диго се да си идем, а и они се дигоше, али чекају одговор. А одговор...
Е, тој је, драги читаоци, за неку другу причу.
Нема коментара:
Постави коментар