Пропас(т) света

- Је ли Трајко, па докле ће идеш такој ицепен, нешишан, небричен? Никад те још несам видеја да обучеш неку нову џопку. Ти цел живот проведе у теј попке, па да су бар целе, него... А имаш пензију, неси без пару, што си не купиш нешто да се подновиш? Издаци немаш ко други што имав. На тебе, ни ти врека ни ти крека, нигде не путујеш, за кво чуваш паре. Купи си бар нове панталоне, нов гуњ...
- А шће ми све тој?
- Како бре, шће ти? Да се заличиш, да на човека личиш?
- Ама, шће ми све тој кад ће и онакој пропас света, брго.
     Трајко је живео у својој кући, скоро на крају села. То и није била кућа, заправо. Ниједан други опис осим страћаре, не заслужује његов стамбени простор. Та његова уџара, која је некада била кућа, састојала се од два одељења. Остатак куће се срушио, не задуго пошто се срушио кров над тим делом зграде. Када се крочи у прву просторију, на левој страни поред прозора, скренуће вам пажњу нагомилана, истрошена постељина, а поврх тога, као шлаг на торти, остаци отпалог плафонског блата. Одмах поред, стол једнаких страна, из чијих се дасака буђ борила за своје парче неба. Површина стола вероватно никада није сазнала за било какву хемију и увек је представљала променаду за муве и осталу гамад. Стол као да је био у дослуху са својим газдом. Одавао је утисак и наговештај брзог пропаста света.
     На десној страни просторије, у самом углу је чурио црни шпорет, о коме су само ногари сведочили да је био направљен од лима. Одмах у продужетку, остаци мандрак кревета, очигледно су и даље вршили своју дужност. Поред згужване покривке, испод средине кревета, могла се уочити потпора од дрвеног сандучета. Жице у мандраку не гуде више као некада. Сада зашкрипе само када, с првим сумраком, Трајко изручи својих осам банки и педесетак кила на њима, и када га простата опомене на физиолошке, ноћне активности. Никада није хтео да уложи ни динара на своје становање због "И онакој ће пропас света, брго"
     Није се женио никада, и нико никада није сазнао да ли је Трајко икада осетио мекоћу и мирис женског тела, као ни влажност и топлину женске утробе. Своју младост и дане рада, провео је у једној осредње стојећој фирми. И тамо је био познат по тези о пропасти света. Арчио је своје време по свом нахођењу и по својим законима. Никада никоме дужан остао није, никада се никоме замерио није и увек у уверењу да ће пропаст света бити брзо, врло брзо. Млађи нараштаји у месту су били убеђени да Трајко никада није ни био млад, да никада није био у пубертету, да није маштао попут својих вршњака о животу, о девојкама, о потреби да задовољи своје сексуалне пориве... 

     Иако је био сам, без рода и порода, без другара и пријатеља, ипак се на сахрани окупило доста света. Очигледно, свет је дошао на његову сахрану и поред тога што је Трајко целог свог живота тврдио да ће исти "брго пропасти". Управо на ову тему се одвијао разговор међу присутнима, баш у моменту када су грудве земље почеле да падају на сандук. И онда, многе очи засузише, ко ће знати из ког разлога. Можда зато што никоме у животу ништа нажао учинио није, можда зато што је био пример скромности и једноставности, поштења и оличења човечности. Неко ће рећи да је умро у беди, али та беда, то је било његово све и свја. Пре ће бити да је жалост била резултат сазнања да нема више једног ЧОВЕКА.
- Ете, Трајко читав живот викаше да ће буде тај пропас света, та такој си човек умре и не дочека га.
- А, куј па казује да га неје дочекаја?
- Пал, еве, свет си и даље траји, дал си ћорав ил си будала?
- Несам ћорав, а несам ни будала. Размисли малко, Трајко си је бија свет за себе! 

Обилазак

     Те ноћи Бог ми је дао само један задатак. Иако је знао да могу одрадити више задатака одједном, ипак се одлучио да ми повери тај један. Никада нисам изневерио његова очекивања и увек испуњавао обавезе и наређења. Бог је тада рекао:
- Иди, уради то!
     После тога, спустио ме доле и ја сам осетио како ми табани додирују чврсто тло. Дакле, стигао сам. Мисија ми је била добро позната, задатак тежак,  а ја потпуно спреман за сваки изазов.
     Првог дана сам се појавио у лику пса и обишао свет. Био сам и прегажен и спаљиван, и ноге су ми пребијали, затваран, везиван, био у кућном притвору као мезимац, нагонили су друге псе на мене где сам страдао, а био сам и поједен. Други дан у лику свиње ми је био тежи него први. Осталих дана сам се појављивао у разним облицима и ликовима: као мачка, као крава, као слон, као риба, као цвеће и дрвеће, као вода, као ваздух...  и увек страдао! 
     Седмог дана, колико је трајала мисија, појавио сам се у лику човека. Те страхоте које сам као човек доживео, не бих умео да опишем. Ајд да поменем да су ме убијали где су стигли, да су ме тровали, да су ме касапили, узимали органе, спаљивали на ломачи, драли ми кожу, секли удове, испирали мозак, терали да верујем у невероватно, тукли ме и мучили, уверавајући ме да то чине за моје добро... Ту сам дошао до закључка да је најтеже бити човек.
     Коначно, скупих снаге да се вратим, не могавши да понесем сву горчину, неправду, зло и пакост, бруку и гордост, лицемерје и подлост, мржњу и аморал... Када сам најзад стигао пред Богом, затекао сам га у башти како сузама залива кактус. Одмах сам му признао да ми је знатан део товара остао доле...
     И рече Бог:
- Знам све, видео сам! Ништа се није променило за све ово време. Но добро, одмори се мало па ћеш ових дана да обиђеш Рај!

Реално али не!

     Наука хитрим корацима напредује свакодневно. То напредовање је толико убрзано да га научници широм планете "признају" кроз једно успоређивање. Скоро да је јавна тајна како се степен научних сазнања сваких пет година дуплира. Дакле, све оно што је истражено и откривено до 2010. већ 2015. су нова сазнања на истим открићима удвостручена. Чак и обични смртници могу видети резултате на разним пољима истраживања: у техници, у медицини, у хортикултури, на пољу физике итд.
     Један од примера ураганског напретка у медицини огледа се на врло простом примеру код срчаних болести. Уградњом стентова на самим срчаним артеријама спашени су милиони  живота, а тамо деведесетих година прошлога века, такав један подухват је могао бити само кадар неког СФ филма.
     Остварен је огроман наредак и у техници, што се може видети при изради аутомобила. Наиме, данас аутомобил силази са производне траке, потпуно спреман за употребу, а да га људска рука није ни дотакла. Све су урадили роботи, које је програмирало интелигентно биће - човек. Дакле, човек (или више њих), је на посредан начин, креатор или творац финалног производа - аутомобила.
     Управо овај пример ме дрзнуо на једну помисао и закључак. Човек је попут аутомобила, склоп хрпе делова, који савршено функционишу при оптималним условима. То ми даје за право да храбро приступим тврдњи да и човек има свог Творца, Креатора, Инжењера, или више њих. Неко ће се супроставити овој реторици и изразиће сумњу, чак и презир. Запитаће се како то да и поред тако високог степена достигнућа на пољу науке, човек није могао, спознати свога Творца?
Није могао, али спознаће!
Када?
Истог трена када свог творца спозна и онај аутомобил!

Читаш ли, бре?

Ево мало сликовитих доказа о степену наше писмености:

 

Очито се ради о категорији људи која НЕ ЧИТА! Наслушао сам се назива градова као што су Крстеник, Крошумлија, Гудва... То бар могу прочитати на путоказима, али некима је и то штиво преопширно!

Од учених људи сам раније слушао: 
"Није страшно што не зна него што не слуша"

Данашња крилатица би могла гласити: 
Није страшно што не слуша него што не чита!

Бргоод

     Сваки дан шетам и тој по неколко километра. Увек идем по исти пут, по исти асвалт куде и кола иду. Кад кренем сас шетање, ја си имам неколко ритма с одење. У почетак кренем с онај нормалан од, док си малко не загрејем краци. После пређем у малко по брз од, а имам и онуј варијанту ко онија бргоодачи, што гим лактови лићкају лево-десно.  Али, има један од с куј никад не шетам! Тој ти онај од што се вика ногупредногу. Тој не подносим с орган. Или се шетам љуцки или ич не почињам, него си прајм нешто дома, ели се па итеганчујем.
     На шетачку трасу неки ме срићају, неки промуњују, сас познати се поздравимо, онакој на даљину. Дигне руку он с једну стрну пут, а ја га одпоздравим здругу стрну. Свашта доживљавам на тој шетање. Их, какви ти коментари несам чуја. А од нашога човека свашта мож да чујеш, ако слушаш. Ма и повале и покуде на моју активнос, колко оћеш: 
- Свака час! Такој треба. А не да се увучеш у кућу ко у јазбину.
- Ти ли немаш другу работу него да туј изиграваш некога гилиптера сас шетање?
- Иди бре у село одоклен си па риљај бачу. Од тој ће имаш неки корис, од одење само ти вене мож искочив.
- Е, такој се дооди до пензију, сас шетање и цврсто одење. Џабе ти и што си рмбаја четерес године. Џабе ти што си у гузицу спуцаја шесет и пет! Одење је главно.
- Ци ицепиш ципеле бре! 
     Колко пут се десило да ме неки стигне с кола и оће ме повезе. Е туј ми најтешко пада што човеку не могу да пружим прилику да ми учини. А чим је стануја, знам да је теја да ми учини. На такви викам:
- Фала ви, ко да сте ми учинили!
     Пре неки дан се срето сас Драге Тубе на кривину. Подигомо руке један другоме у знак поздрављање. Пошеја човек у трговину. Сваки си настави по свој пут. Идо ја до мој зацртан циљ и већ се врћам. Прошло је једно три фртаља од сат, ај па на онуј кривину, па се сретнем сас Тубе.
- Ааа, Драге, брзо си завршија сас трговину.
- Аха. А видим и ти си брго свршија!
Рече тој па си полагачке настави пут, а на мене лактови сами одлићкаше, не могу ги стигнем.

Сурова тишина

У трену моје потпуне свести
сурова стварност ми свану нова.
И би дан, по дану густа магла
и сину светлост новога кова!

А празан беше сан о обећању
кад нам обећаше обећања празна.
Сањах већ да сањам тај сан,
исту маглу у јутра разна.

Почетак што потраја дуже
би почетак новога краја.
Пирну ветар те растера маглу
крај засветле од силнога сјаја.

И светлост нам се смени брзо
када је преузе густа тмина.
Не видех више обећање ни сан
док далеко негде одјекну тишина.